31. март 2011.

Ревизор: више сличица, више шаренила, више лудила...

То је оно што желим на свом блогу убудуће.

До сада није имало препрека. Једина препрека био сам ја. Тачније, неколико аспеката мог блоговања:
- залуђеност суштином и мање обраћања пажње на форму
- презаузетост текстуалним садржајем
- недостатак труда око графичких елемената
- недостатак маште за проналажење праве илустрације
- заглупљеност и неозбиљност дизајна
- инсистирање на минимализму
- недостатак свести о графичком садржају
- став "Кога је брига?"

Ово последње (чини ми се осмо?) заправо и није тако. Веровали или не, ја веома бринем о ономе што ћете ви затећи кад укуцате tomcaa.blogspot.com у адресну линију свог омиљеног прегледача. С друге стране, веома ме ужасава лавеж паса у даљини и ова мачка која стално нешто крешти, као да је дрекавац а не мачка. Наравно, ова реченица нема никакве везе са мојим смислом за дизајн. Нема ли?

А људи из худа (Blogger, BTemplates и други) толико се труде да ми омогуће да без превише труда и напора урадим нешто за вас (тиме и за себе), да унапредим ову страницу да личи на нешто модерно (а не на нешто са прапочетака интернета) и да коначно сви будемо задовољни.

Проблем је што је створени имиџ (image / слика) нешто што се релативно тешко да променити. Уствари, не мора то бити претерано тешко, али треба правилно проценити ситуацију и донети праву одлуку. Шта чинити даље? Људи потроше године на осмишљавање правог дизајна. Добар визуелни идентитет је нешто са чиме ћете бити асоцирани. Изглед ваше странице је једна од првих асоцијација на вашу страницу. Уколико је слика коју сте створили лоша, биће теже привући нове људе. Нови људи = нови контакти = нова познанства = богатији живот.

Шта ви видите код мене? Да ли да ово питање оставим или да сам одговорим на њега?

Cyanide and Happiness, a daily webcomic
Cyanide & Happiness @ Explosm.net


Да ли сте приметили сваку промену дизајна "Штриц-штрица"? Да ли мислите да јесте? Колико би вас зачудило ако бисте сазнали да је последња промена дизајна урађена пре две недеље? Наравно, то су све ситне ствари, али ситнице су оно што чине добар дизајн.

Како вам се свиђају маказице? Које маказице? :) Колико вас је приметило када се на линији менија појавио Безалкохолни? Да ли је ико од вас користио share дугмиће на дну поста? На ово ћу ја одговорити - није НИКО НИКАДА, ЧАК НИ ЈА. Ово говори да су та дугмад неуочљива И да су моји текстови неинтересантни за дељење (јап!)

Зашто ја делим све ове тајне са вама? Да ли знате да тражим нови визуелни идентитет? Да ли сте видели нови корпоративни лого компаније NOKIA? Да ли бисте приметили да нема више старих добрих, широких, техничких слова? :)

Да ли постајем преозбиљан, преопширан, предосадан (јер сам већ одавно досадан) са свим овим питањима? Зашто то не бих сам ур(а/е)дио? У праву сте у потпуности - сам ћу и урадити. Уз вашу помоћ :Р

Ових дана сам сређивао поштанско сандуче. Све сам архивирао, нема више ниједне поруке у њему. Како волим да се пријављујем за коментаре преко мејла, наишао сам на пар коментара на блог "Један G-dur и понека мутација (весело у 2009.)" Сећа ли се неко тог блога? Да ли сте га и ви посећивали? Да ли сте кликнули на овај линк? Докле вас је одвео? :) Да ли се сећате његове браонкасто-наранџасте теме? Да ли ме више вас познаје као лика који уређује "Штриц-штриц", колико ме вас асоцира са Томком? Да ли знате ко је Томка? :)

Blogger је омогућио нове, савремене прегледе. То сте већ видели, претпостављам. Ако нисте, погледајте своју Контролну таблу, видећете вест. У чему је проблем са овим новитетом? Превише је графички :) Наравно, савршено је склопљен, свако може одабрати свој омиљени начин прегледања и читања блога, моћно је дизајниран и свиђа ми се :)

Ко чита "Штриц-штриц" преко нових прегледа (које ја нисам експлицитно омогућио, али можете пробати додавањем /view иза адресе блога), приметиће да су на местима за сличице исписани текстићи - наслови, први пасуси итд. Овај текст је већ претерано дуг, а нема ни једну једину сличицу. Поента приче је да ћу морати много да порадим на:
- убацивању илустрација уз текстове
- промени визуелне теме
- евентуалној промени - доради - наслова, поднаслова, наднаслова
- унапређењу стила писања
- проналажењу нових тема
- унапређењу квалитета живота (ово итекако има везе са блоговањем)



Јер данас више не можете кодирати као пре двадесет година (погледајте како изгледа мој екран док пишем ово). Нови алати се развијају из дана у дан. Потребно је прилагођавати им се, стално радити на себи, учити нове технологије, бити у току са трендовима, ићи у корак са светом. Не треба упорно терати контру и инсистирати на дизајну који су "Дечије новине" имале пре четрдесет година. С једном разликом - "Дечије новине" нису имале Томку. Ни мене као графичког уређивача. Иначе би већ одавно пропале :)

30. март 2011.

Празноглавје

Овај ће бити брзински, одавно нисам писао турбо текстове.

Ових дана се све враћа у нормалу. Међутим, нормала се помера. Да, не враћа се све уобичајеним током, него се и некако и речно корито прилагођава новим токовима реке, тако да више ништа неће бити исто ни кад се овај процес "враћања у нормалу" заврши.

И то је нормално. Све тече, све се мења, живот је ватра, човек је река и свака кап има неки свој пут од извора до ушћа. Зато је и сваки следећи тренутак нешто што се више никада неће вратити. Никада није исти као претходни. Сваки од њих мора бити искоришћен на најбољи могући начин. Све смо то већ апсолвирали у сто хиљада текстова.

Најједноставнији начин да се све врати у нормалу (поред одустајања од побуне и враћања на статус кво) је да се нормала успут прилагођава новим потребама. Тако ће се неосетно нешто променити, појавиће се одступање које је прихватљиво и које ће бити нови еталон нормалног.

Ето, тако ја замишљам ове промене које се одигравају у мени. Ко зна зашто сам ово испричао и да ли све то има смисла вама који ово читате. А зашто да не? Могу наставити да живим животом који се не разликује превише од оног којим сам живео, а ипак да то буде сасвим нови живот. Живот са новим навикама, са другачијим схватањем дужности и права, са креативним временом утрошеним на нешто корисно, са слободним временом у функцији усавршавања метода живљења... Са временом за ручак када се једе квалитетна храна. Није све у времену, доста тога се крије у начину.
"Не бирајмо начине. Растимо."
Искористимо сваки тренутак за бољитак човечанства. Помозимо себи, тако ћемо и другима најбоље помоћи. Прекршимо правила којих смо се држали, уколико би то довело до напретка. Усавршимо своје методе. Полудимо, да бисмо постали нормални :)

27. март 2011.

Манастирка

Не мислите да је све ово стресно? Које "све ово"? Па, све што вас окружује, све то што радите, све на шта трошите своје време...

Зар није ово милијардити пут да пишем исто?

Један од оних тренутака. Оних кад пожелим да побегнем од свега, да све оставим итд.

Смара вас то, зар не?

Признајте, нисам вам недостајао. Ових недељу дана нисте имали појма шта се дешава са мном. Мање-више. Кога је брига?

Уосталом, и ја сам потпуно изгубио вољу да се натежем с вашим текстовима. Погледам, нешто ново... "О, опет неко нешто писао... Смарање".

Бацим поглед, уморим се. Не могу да испратим.

А неки од вас се својски труде да бомбардују народ глупостима. Но добро, то је ваша приватна ствар. Као што је моја болест моја приватна ствар.

Од свих задовољстава се одричем. Постепено, једног по једног. Мислим да ћу и ово да напустим. А знате оно, вуче вас, градите неку репутацију, ко фол прате вас људи, све читају и уредно коментаришу и све то... Повећавају вам се бројке, рангови и скорови. Све је то лепо, али ви сте незадовољни собом и нема те бројке која ће вас вратити у живот.

Повраћа ми се од мисли које ми се тренутно мотају по глави. Онако, баш ми је мука, својски.

Затворио бих се негде у три лепе... Не осећам се способним за живот. Јесте, оздравио сам сад, скоро. Осим што кашљем као ... нешто што кашље. Небитно. Живот је једна велика игра. Лутрија, рече Милица, видим... Нисам још читао тај текст, случајно сам видео те речи. Мени се нешто не игра. Баш уопште.

Радио сам тест. "Колико сте задовољни собом?" Уклопио сам се у просек - нормалу. Мислио сам да сам више незадовољан собом, али психијатар каже другачије. Јебеш психијатра из новина...

Болесно сам фрустриран. И љубоморан на цео свет. И не осећам се способним да заволим. Само да искористим и да одбацим.

Волео бих да свирам. Бескрајно дуго. И да не морам сутра на факс. И да не морам сутра да носим ствари које нису моје и које мени не требају.

Политички коректно, практично, услужно и већ шта... Бити искоришћен.

Волео бих да свирам у кафани. То би био једини начин да поново уђем у кафану с неким разлогом.

Волео бих да разумем шта хоћу.

Непланирано сам вас оставио. А сад капирам да ћу наставити са апстиненцијом и од писања, читања и коментарисања.

Можда некима од вас и напишем нешто. Ту сам негде...

На крају ћу се одрећи живота. Нема потребе да га живим. Ионако је бесмислен без свих задовољстава којих се одричем.

Немој да ми је неко рекао да треба да престанем да се одричем свега и да треба да живим живот.

Радићу то и даље. Само ме мучи она иста ствар. Што не могу да волим изистински. Ништа и никога.

Зато и бежим од свега.

20. март 2011.

A genius or what?

УПОЗОРЕЊЕ: Овај пост садржи експлицитан језик

Прешао сам на линукс... А сад сам на виндози јер радим оне пројекте... И да, забаговао сам се, и мрско ми да радим. А мора да се заврши то до прекосутра.

Углавном, гледам ову своју једноставну позадину на радној површини. Идејни креатор је - ја.



Да ли је то неки тип терапије за набијање, хм... самопоуздања, ега, или чега већ? Нисам сигуран, али нема тог генија који се загледа у ову слику и не запита се зашто је гледа.

Око ових слова распоређене су иконице... То је небитно. Слова су, некако, централна тачка, иако су тотално ван центра. И то нешто говори.

И знаш, све више верујем да бих био још већи геније да ме не мрзи да радим било шта у тренуцима кад гледам ову слику.

Јер, и да пише "Шест дана ради...", ја бих опет то посматрао и ништа не бих радио.

А није да не могу. Једноставно немам воље. Снаге бих имао кад бих имао воље, јер знам да ћу колико сутра завршити све то, макар остао до 3 ујутро да радим. Воља!

Тако прексиноћ нисам имао воље да играм пикадо. И онда сам ипак играо, натерали ме, шта ћу. И развалио сам ту партију, против њих петоро. И подобијао неке комплименте, који везе немају с пикадом xD И зезао се као ретко у животу.

Понекад знам да будем луд. Својим понашањем некад изазовем бес и срџбу, некад знатижељу, некад повећање влажности, а некад гађење... Безобразан сам, некад претерано, као сад. Све то иде у рок службе.

И тако... Кад ме комп овако пита да ли је он геније, ја му кажем да он не би био ништа да му није мене.

17. март 2011.

После кише - киша

Хеј, данас сам био екса-расположен. Не екстра него екса, нисам погрешио.

Било је чудно како је започео дан. Све неки ветар, неко сунце, нека киша, неко сунце, неки ветар... Исто тако, ја се будио, па заспао, па се будио, па заспао, па се будио. Онда причао и читао и причао и читао. Зар вас нисам већ сморио?

Све ми било мрско, па сам се наједном орасположио, осмелио, добио елана :) И онда сам се неко време смешио и смејао и церекао и смешкао, у више наврата, све у круг.

А онда је старији бата упао у собу и причао а ја сам ћутао и смејао се и чудио се ... Све је он то лепо смислио, ал то код мене не функционише. Ваљда овај блог носи име по њему а не по мени. То је и логично, исту ту причу, са мало другачијим ликовима и у неко доба кад смо и он и ја били нешто млађи, слушао сам прошле године кад сам се доселио овде. И тада је блог добио име које и данас с поносом носи.

Та беседа његова трајала је неких четр'ес' пет минута, док нисам решио да устанем и побегнем. Куда? На факс.

И, веровали или не, чим сам излетео из куће - вратио ми се елан, заједно са расположењем, осетио сам се моћно, онако како одавно нисам. Осетио да сам поново awesome. Сад овде треба да дође смајл који више немам на располагању откад сам на линуксу :( Ево га, нашао на нету симбол: ¦D

Дакле тако сам се осећао. И тако сам гарант могао да смувам ону ликушу што је стајала тик уз мене низ цео пут, док је њена фина другарица напустила чим је увидела слободно место. Али не, остало је на једном узајамном "Извини" и незаобилазном осмеху учтивости уобичајеном за ситуацију кад она мене нагази :) А зашто тако? Не зато што нисам имо муда, него зато што нисам имо ментол бомбонице. А она је мирисала тако добро, мада не довољно добро... Тако да сам одустао од ње. А могао сам јој спасити живот бар још један пут, као кад је онај ненормални матори двестокилаш хтео да прилегне преко ње јадне... Тад јесам, гурнуо сам га таман толико да се окрене и укапира да се креће у погрешном смеру, те се после склонио. Заиста, његова тежина би је смрвила. Није био перверзњак неки, једино ако воли да седи на главама девојака...

Онда сам стигао на факс. Питао ме колега шта ми је, каже да сам изгледао као да ме је прегазио парни ваљак. И јесте ме прегазио, синоћ на дербију. Туга. Али, као што рекох другом колеги, живот иде даље, они већ размишљају о реваншу, што не бисмо и ми.

И зато сам се и даље смејао. Рекла ми колегиница да сам креативан. Видела је моје цртеже у свесци у којој пишем вероватноћу (и остале битне ствари, и понеки дневнички запис). Могао сам да се и с њом поближе упознам. Мотала је косу око прстију 45 минута без престанка и смејала се гомили лудака који су седели испред нас. Фина је.

Ондак се задесио SQL баг, када је колега асистент грешком почео да куца код на ћирилици, па се одједном појавило ХАВИНГ... Јап, то је био моменат када сам на статус избацио "СЉЛ на ћирилици" :) Речима мог другара још из основне који је радио све и свашта а сад му сајт зврји празан: "Шитс хепн вен ју парти нејкд". Само што он то пише на енглеском.

Елем, дошао сам кући, смејао се кад сам видео брата, вечерао пуњене паприке и онда је дошла рођена сестра. После тога је пала киша, упркос свим најавама да ће до краја дана (који је тик пре 00.00 следећег дана) остати сунчано и ведро. Ако случајно погледате сајт РХМЗС или било који други, увидећете да овде и није било кише у то време (мада није било ни сунца, из разумљивих разлога), али онда ћете схватити да сте погрешно протумачили кишу.

И онако, тотално сломљен после свега, написао сам овај кул текст. Морао сам да вам се поверим. И решио сам да легнем да спавам. Сутра палим за ПН, и ишчекујем пљускове са грмљавином. А то ми баш сад не треба, имам толико тога за понедељак и уторак да радим...

16. март 2011.

Цвет

Срео сам јуче ту девојку. Мирисала је онако слаткасто, као кувано вино. Ваљда ме је зато и опила. Одувек су ме привлачиле те специфичне, излуђујуће мирисне честице које ти надраже машту и чине да ти срце заигра. Тако је било и с њом.

Опет стара прича. Онај разговор очима и осмесима. На крају увек остане на томе. Нисам знао како да јој кажем. Можда је и осетила то. Можда ужива у томе да ме излуђује, сваког тренутка све више и више. Да стално навраћа у сећање, својим мирисом и својим осмехом који несебично дели кад год то има и најмањег смисла. Мирисом од кога ми се свет заврти. Осмехом који ме тера да се смешим. То је тако слатко, схватио сам. Никада је нећу моћи избити себи из главе, јер уживам док се смејем.

Чудно је како се увек заврши на томе. Ваљда природа воли да се поиграва са мном.

Срео сам јуче ту девојку. Сасвим случајно, у пролазу. И толико желим да је сретнем поново, да ме поново опије мирисом куваног вина и осмехом који зауставља време. Толико желим...

А ко зна да ли ћу је опет срести.

14. март 2011.

Комуникација

Имамо ли ми реч за комуникацију? Небитно.

Да ли сте размишљали о томе како комуникација функционише? Ако и јесте, џаба ако нисте пробали (из мене говори један мој професор)... Мада, сви сте ви пробали, је ли тако? И да није, не бисте смели да кажете. Али ако нисте, пробајте. Одмах ћете схватити за шта сте способни, а за шта нисте.

У недостатку урођене способности за комуникацију са неким системом (да се пребацим на људе, убудуће ћу говорити у личном облику) потребно је развити одговарајући интерфејс. Да бисте развили интерфејс, морате бити довољно упућени у проблем и довољно паметни да уочите недостатке и да их на неки начин надоместите како бисте олакшали себи комуникацију са неким.

У ту сврху морате познавати себе и особу с којом комуницирате. Шта значи познавати? У овом случају то значи имати у виду њене основне комуникационе карактеристике и знати како им се прилагодити. У случају да нисте спремни на то - комуникација ће скоро сигурно бити неуспешна.

Упознајући људе, крећете да их типизирате. Са неким типовима сте чешће у контакту, па су вам за њих интерфејси развијенији. Интерфејс је добар ако га не примећујете - ако сте у комуникацији са неким тотално опуштени и немате никаквих баријера, ничега што вас спречава да се остварите, то значи да сте развили добар интерфејс за комуникацију са том особом. При ступању у комуникацију са другом особом која има типичне особине претходне, исти интерфејс ће вам бити од помоћи и практично нећете ни морати да се прилагођавате на нове услове.

А шта ако наиђете на некога ко је мало другачији? Дефинитивно се нађете у проблему ако нисте развили исто тако добар интерфејс за овај нови тип особе. Ту долазимо до онога - ако ниси пробао, нећеш имати појма. И долазите у ситуацију да се не можете споразумети, да је комуникациони канал отворен али нема саобраћаја. Комуникативне особе теже да се искажу, саме отварају тунеле комуникације, шаљу захтеве и очекују одговор. Захтеви стижу, одговора нема -> комуникација је једносмерна. Бум! Некомпатибилност интерфејса доводи до немогућности комуникације.

Шта чинити ако дођете у ситуацију да вам стижу захтеви, а да не умете да проследите одговор? Једно од најтежих питања, кључно питање комуникације. Основна човекова потреба је комуникација. Комуникација неразумљивим сигналима је бесмислена. Изградњом одговарајућих интерфејса долазимо до могућности да комуникација постане смислена. Људи интерфејсе изграђују на бази искустава. Решење: што више комуникације, сталне, непрекидне. Са познатима и непознатима. Са онима с којима се разумете и још више са онима с којима вам је теже успоставити комуникацију. По природи ствари људи беже од нечега што не разумеју, плаше га се, упадају у панику, затварају се у себе. То је у комуникацији велики хендикеп. То је оно чега се треба ослободити.

TIL: Мораш научити да разумеш да би могао разумети. Ако се затвориш, никада нећеш научити. Ако не научиш - никада нећеш разумети.

* Додатак: Змуа је написала Свет тишине - упутство за употребу. Схватио сам да је овај текст генерализација њеног текста, мада нисам размишљао о томе док сам га писао. То је ваљда показатељ колико плитко схватамо неке универзалне теме.

** Додатак: Прочитајте и текст Миодрага Ристића Звук тишине, изводи интересантне закључке.

13. март 2011.

Прешишано

Хтео сам да пишем, ал није ми до писања данас. Баш.

Чудно је све то. Да није тужно, било би смешно. Опет, нико се није ни смејао ни плакао. Само... Знаш оно кад се шраф одвије, па се конструкција држи нестабилно? Кад један део система крене да се понаша независно, да иде својим током?

И оно, не знам шта ми се збило. Нека блокада, шта ли је. Крв до руку није допирала. Можда није ни до одређеног дела мозга. Жичана ограда. Видиш шта је с друге стране, али не можеш допрети...

Тек тако изгубиш сву awesomeness за пар минута, неповратно. Сва coolness се манифестује само на руке. Као да те појео мрак. И после џаба све. Онда као за инат додатно изневериш себе, чисто да потврдиш да одлично то радиш. Зашто причам о себи у другом лицу?!

Писао бих, ал стварно ми није до писања. Баш.

08. март 2011.

Марс, Венера и друге приче

Драге моје љупке и нежне припаднице женске популације, умало да заборавим да вам традиционално честитам Дан жена, 8. март (данас), а то би била велика брука, заиста. После се сви питају зашто немам девојку.

Желим вам, цвеће наше најмилије, да будете срећне, задовољне и пуноправне, ма како то у овом нашем свету (и оном пре нашега, а можда и оном после нашега) тешко бива.

Кад смо код цвећа, уобичајено је да се вама поклања цвеће за Осми март, не знам због чега, јер нема довољно лепог и вредног цвета који би се с вама могао поредити. Па опет, вас цвеће необично радује, те се стога та традиција већ годинама уназад одржава у животу (отприлике као и моја Осмомартовска посланица).

Нипошто не желим да ово схватите као изругивање. Ипак, данас сам размишљао о ономе "Мушкарци су са Марса, а жене са Венере", не из неког посебног разлога. Ето, ја сам типичан пример човека који је пао с Марса, који је јутрос заборавио да је данас Дан жена, који је заборавио да ће бити сам у кући кад се врати с факултета и који је заборавио све живо, јер и иначе заборавља. Интересантно је да је планета Марс добила име по оном староримском богу рата (тако беше?), као и месец март. С друге стране, жене увек носе са собом нешто што им је још Венера, богиња лепоте и љубави (исте цивилизације) подарила да с поносом носе - лепоту, пркос, недодирљивост... Тако су жене по легенди у инат свима баш на први дан друге недеље месеца марта (месеца бога рата, по коме је и планета с које су мушкарци пали добила име) решиле да се супротставе, да покажу свој понос (између осталог), да изборе нека своја права. У данашњици тај дан обележава се као дан жена, и сваки мушкарац кад се сети с које је гране пао, сети се да је тај дан баш у његовом месецу.

TIL: Жене немају свој месец, али имају свој дан у сред мушког месеца - без жена се не може. Зато, ратници, чувајте своје љупке даме, јер без њих ни ваш месец март, ни осталих 11 месеци немају смисла.

06. март 2011.

Начин размишљања, статистике и предвидљивост

Тумарајући по блоговима, како то обично бива (чини ми се да сам један пост овако већ започео), налетео сам на нешто занимљиво. То нешто занимљиво је вештачка интелигенција игре камен-папир-маказе. Претпостављам да знате ову игру, ако не знате - правила су следећа: камен побеђује маказе, маказе побеђују папир, а папир побеђује камен. Циљ је, разуме се, надмудрити противника што више пута :)

Моја партијаОчито (по слици коју прилажем) да ме је Терминатор поприлично растурао, нарочито у првих педесетак рунди, када је накупио предност и од двадесетак победа више од мене. Онда сам укапирао да треба размишљати не два - него три или чак четири потеза унапред (тачније не потеза, него предвиђања потеза). О чему је реч?

Постоје два нивоа тежине - један учи само на основу ваших претходних игара с њим, а други има базу од око (или преко) 200.000 партија. Оба нивоа тежине рачунају вероватноћу да ћете одиграти неки потез на бази претходних искустава, а у односу на претходних неколико резултата. Ветерански ниво тежине више личи на понашање правог човека; па опет, у чему је поента?
Само на бази статистике, машина која овако функционише довољно је добра да може да победи човека који се руководи искуством са том машином (тј. против ње).
Шта сам хтео рећи? Машина се труди да размишља као човек, а ако се човек труди да предвиди потез машине, то је управо оно што машина очекује, те ће стога обично одиграти оно што очекује да ће човек одиграти како би победио у потезу који очекује од машине. Другим речима, израчунајте шта би одиграо просечан човек, израчунајте шта би одиграо човек који покушава да победи машину - вероватно је да та два резултата неће бити баш иста.
Просечан човек ипак игра управо оно што машина од њега очекује.
Да бисте победили машину, међутим, треба имати у виду и ваш низ претходних руку (а просечан човек не памти своју партију превише). С тим у вези, ако вам се понавља нека ситуација, имајте у виду да машина то зна и да неће поновити исти потез - ту је можете пресећи.

Коме ја сад солим памет? Оно што сам хтео да кажем је да систем нормалне расподеле функционише - у већини случајева већина људи на исти низ потеза реагује исто. Упркос томе што не подносим статистику (мада вероватноћу волим, а вероватноћа без статистике не вреди много у великом броју случајева) - добио сам доказ да она функционише, тј. да су људи, ма колико савршени били, поприлично "глупи", и довољно паметни да осмисле машину која ће их побеђивати у њиховом начину размишљања, па макар они и знали како она размишља :)

Ево линка за ову игрицу, пробајте :)

Из неког мени непознатог разлога некад ми укључи игрицу а некад не... Надам се да није до мене, линк је проверено исправан :)

04. март 2011.

У мору неважних ствари...

...пронађите оне које вас испуњавају.

Кад је другима важно нешто, не значи да то и вама треба да буде важно. Ово је реинтерпретација једне једноставне идеје на коју сам наишао код господина Варагића. Суштински онај текст нема никакве везе са овим који управо читате, али га је у неку руку инспирисао.

Шта хоћу да кажем?
Свакодневно сте бомбардовани обиљем рекламних кампања које чине све да вас, најочигледније се користећи вашом сујетом и потребом да будете задовољни, убеде да је оно што вам треба баш оно што они продају.
Колико сте пута рекли: "Хеј, па ово је истина, то ми треба..."? Слажете се, не пуно? Или можда небројано много?

Почео сам да пишем о маркетингу. А моја поента је само да треба да обратите пажњу на своје потребе и да се понашате у складу с њима. Шта вас брига за крему за зубне протезе, ако их не носите? Зашто бисте морали да радите било шта само да се уклопите у друштвене норме?

Једино што свакако не ваља је претеривање, у било чему. Некад вам је све претерано напорно? Колико сте пута одустали од читања текста после три реченице или мање?

Ви не морате прочитати тај текст. Не морате попити ту кафу. Одспавајте, за промену. Радите нешто што вас испуњава.

И немам појма зашто сам ово испричао. Извините на одузетом времену, овај текст је тотални промашај, али ја ћу га објавити као подсетник да не пишем ништа после 22.00.

Ухвати ме...

...за главу, одозго, чврсто. Вуци, цимај, на једну и на другу страну. Кад неће да се откине, пробај да погураш. Притискај све јаче и јаче, док не почну да крцкају пршљенови. Кад већ неће да се одвоји, нека клоне. Јер она не зна да заспи, она се само врти у магичним круговима бесмислице зване прошлост. И када сања, она сања будућност кроз прошлост. И када треба да спава, она мисли о прошлости. И када треба да се контролише, она се упусти у прошлост и из прошлости вади реакције. Она не уме да функционише другачије. И зато притисни јаче, док не попуцају пршљенови. Нека клоне.

Запаљив сам, дете земље, рођен из нафте. Изгорећу. Ту и тамо по соби биће расуте гомилице пепељастог праха. Лелујаво ће се расипати сваки пут кад отвараш или затвараш врата, кад скидаш јакну или издишеш. Лаган сам, нека игру са мном преузме ваздух. Можда ће ме једном и вратити мајци. Да нема ваздуха, ни твој усисивач не би могао да ме сакупи. Помешао се не бих са другим праховима, ко зна којим и ко зна одакле. Губљењем своје форме, не бих створио неку нову.

Само, два бисера неће изгорети; расуће се по соби. Један ће завршити у паучини, у запећку. Други ће покупити ђон твоје чизме и понети са собом, у последњу авантуру. Негде ћеш га отрести, оштро и елегантно како ти то умеш, са свим остацима снега који су се припили уз њега, згажени лаким кораком. Наставићеш даље, не примећујући га. Једном ће га неко пронаћи и заденути за ђердан. Субина бисера је таква, диве им се док их виде, а кад их нема - остају заборављени.

03. март 2011.

Мјесеци у години

Сијечањ Вељача Ожујак Травањ Свибањ Липањ Српањ Коловоз Рујан Листопад Студени Просинац

ако сам негде погрешио не узимајте ми за зло, није ми матерњи.

02. март 2011.

Дефинитивно...

...постајем један од оних кога би питали "А шта ће ти 120 година?" када би рекао да жели толико да живи. Међутим, све је то ствар перцепције, перспективе из које се гледа, референтног система или назовите већ то како хоћете. Односно, у овом случају, то је можда и до особе која то пита, јер та особа не види живот ван свега тога.

Замислите мене, духовитог, шармантног, углађеног, финог, културног, елоквентног, начитаног, способног, енергетску бомбу... Замислите и задржите се на томе. Нисте морали да замишљате ништа, већ имате такав утисак, зар не? :)

Е сад замислите мене без интернета, а да задржим све те особине.

Уствари је то оно што ја замишљам. Али никако не капирам како да остварим.

А кључне су мале ствари. Заиста мале ствари.

Малопре сам схватио колико је лакше изаћи из препуног аутобуса ако лепо замолите људе да и они изађу како бисте ви прошли, него ако кренете да се расправљате, гурате и вичете... Није ли то Трећи Њутнов закон? Подсетите се.

Океј, пристојан сам, највећим делом времена. Трудим се да будем, заиста.

Духовит ту и тамо. Чешће сморим.

Шармантан - у свој својој смотаности. То је интересантно, ја сам изузетно шармантан, заиста то мислим :)

Углађен... То мора да се дефинише. Користио сам реч а да нисам ни сигуран шта уствари значи.

Фин као да сам из Финске. Више него што треба.

Културан... Не претерано. Пристојан да, али не сматрам да сам нешто посебно култивисан и еманципован.

Елоквентан - само кад је опуштена варијанта, тј. кад нема притиска и тензије. У тим тренуцима ми се језик веже у чвор.

Начитан - то мора да се вежба :)

Способан - хвала Богу, имам две руке и две ноге, имам и језик, уши, нос, очи и све остало што може да затреба... Није да не могу. Али се често спетљам и то је другима комично а мени трагично.

Енергетска бомба - и то мора да се вежба :)

Све у свему, што би куварице рекле... Тј. чини се да и нисам тако далеко од онога каквог замишљам себе. И зашто сам вам ово причао? Не знам, ваљда и ја хоћу да се хвалим мало. А ко се хвали, сам се квари, рече неко паметан некада давно. Ето, то ми не дозвољава да се испољавам, што и није баш добро у ова себична времена.

Шта недостаје? Она реч на с. Реч од 12 слова, да се разумемо :) Ето, то ми недостаје у реалном свету.

А на нету? Имам га на претек.

Blog Archive