28. фебруар 2011.

Читајући ненаписане књиге...

...заборавио си оне написане.*

У сврху једне важне конверзације кренуо сам да пречешљавам своје некадашње текстове. Ах, колико је ту само мудрости остављено. Тражио сам по неким кључним речима, и схватио да тих кључних речи има превише. Прочитао сам два подужа текста, и увидео да сам понекад заиста размишљао зрело и паметно, без лажне скромности.

Сваки од тих текстова мени има посебно значење. Међутим, када их читате издвојено и ван контекста, они су потпуно другачији. Ето, сада се не сећам којом сам приликом написао нешто. Сећам се какви су услови били, али се не сећам онога што је довело да све те речи полете из мене.

Овај блог развијао се заједно са мном. Још увек се развија, уствари. Да не говорим у прошлости, јер би неко могао да помисли да опет бедачим и да опет затварам блог. Не, само резонујем :) Кад бих имао бар два слободна дана, да лепо све испрегледам, натенане, да видим шта сам све прошао, да се подсетим из каквих сам све мука и радости морао да се искобељам да бих постао ово што сам сада, било би то заиста несвакидашње искуство.

Оно што је било лако се заборави јер стално долази нешто ново. А ето, оно што је написано остаје као траг. Траг који сведочи о томе да се све креће у циклусима, да се историја понавља, да све дође у своје време, да или јеси или ниси... Да је важно да смо ми живи и здрави, да све на крају дође на своје... И све тако неке ситне порукице које свакодневно треба имати на уму кад крећете у бој с новим даном.

Ово место је права ризница. Чува нека давно остављена блага, завештана авантуристима који воле да прекопавају по траговима прошлости. Некада нема квалитета, некада вас бомбардујем небитним стварима. Некада и мени неко треба да каже: "Брате досадан си, пиши нешто занимљиво". Али то сада није битно... Да смо ми живи и здрави :)

--

* чувена реплика из филма Бој на Косову

26. фебруар 2011.

Ху да фак из Ана?*

На ово питање немам одговор, ако сте се исто питали, џаба читате.
К'о ролна тоалет папира живот се одмотава...
То ми је јутрос пало на памет. Где? Па тамо где сам остао без папира. У таквој ситуацији увек се сетим ове дивне песме. И онда се сетим да бих ње могао да се сетим и чешће, с обзиром на то на шта ми живот често личи.

Уствари, ја се јутром и не гледам у огледалу. Осим понекад, кад нисам сигуран у свој изглед а битно ми је. Нако мамуран, какав обично устајем, попијем који гутљај воде или можда ставим чај... Погледам вести, ако имам времена. Комп већ ради још пре него што сам отишао на умивање. Рачунам, док ја радим нешто, да и он ради нешто... Бар да дигне систем, ако ништа друго. Јер подизање система некад је врло споро и мрзи ме да га чекам. Одузима драгоцено време, је ли.

Наместим и кревет обавезно, чим устанем. То ми је нека пракса преостала из војске коју нисам служио. Па како нисам служио војску, не знам баш да склопим све на 10 cm или како то већ иде... Не знам, рекох, нисам никада имао прилике да научим.

А баш сам био против тог служења војске. Поред свих мојих страхова од свега и свачега још ми фали да држим у руци пушку, не дај Боже гранату. Мало сам нестабилан.

А је ли, лакше је у кафани живети? Лакше... Ти седиш, пијеш, некад једеш, служе те... Користиш просторије које они чисте и ветре... Ништа те не занима, они о свему морају да воде рачуна. Да, да. И о чистоћи пепељаре. То је оно што се проверава на техничком прегледу возила. Нисте ви у возилу, ви сте у кафани, питате се какве то сад везе има? Е па има... Овде ти они мењају пепељару. У возилу сам празниш своју.

И тако сам већ изгубио пола сата свог трајања док сам писао ово, јер сам у међувремену стално пребацивао на други таб кад наиђе баба, да не види како паметне ствари пишем. Не разуме се она у ово, али види ко куца, и то није баш пожељно. Једном тако кад сам мењао табове пред бабом, излетео порнић, каже она: "Јао, види, млади се воле..." Јес баба, само што се не воле него фејкују размножавање.

Писао бих још, али сам остао без тока мисли. Скренуо сам много. Река меандрира, ја не могу да је похватам, а камо ли да се ухватим у коштац са њом. И тако, нек иде она фино својим током, а ја одох да читам вести.


--
*нека Ана са Facebooka...

25. фебруар 2011.

"А био је цар..."

Имате своје неко царство. У њему сте... Неко, небитно ко. Можете бити цар. Углавном је тако.

Око вас су људи. Много људи, различитих профила. И они живе у том вашем царству.

У почетку је царство мало. Што је више људи, све је више људи. Уствари, што више људи је у царству, све више је и потенцијалних придошлица у исто. Јер, они који су у царству, преко везе доводе неке своје познанике.

Све је то у реду.

Једног дана крену да вас угрожавају. Ви кренете да се ограђујете од њих. Што вас више новопридошли угрожавају, све се више ограђујете. Што се више ограђујете, све више људи почиње да вас напушта.

Постоји једно де факто царство ван ваше ингеренције. То је царство у царству коме се на крају придружују сви. Ви се за своје борите до последње капи крви. На крају остајете сами, уништени, разорени. И царство вам се распало.

А били сте цар...

Постоје људи

Требало је да ово буде још један опште генерализован пост за неки тип људи који постоје...

Нпр. они од чијег расположења зависи све. Који имају неисцрпну енергију, који су генератори среће или незадовољства. Од којих све креће.

Који не могу да се зауставе. Прегоре, и онда им замене осигурач. И наставе даље.

И о томе какво је њихово проклетство.

Постоје такви људи. И ја не знам шта да кажем о њима.

Постоје и они које мрзи да живе.

Постоје и они којима треба мали подстицај.

Постоје и они који не знају шта ће са собом.

Постоје и они који су могли бити мало мање лењи и који би тако постигли све што им у животу падне на памет.

И постоје они који целог живота сањаре да су такви.

Постоје и неки други којима овде нисам придао пажњу а заслужују је много више од горепоменутих. И они које видим, па после тога опет настављам по старом.

Постоје људи...

24. фебруар 2011.

Мрач

Волео бих да је сада мрак. И да сам сам на свету. Замисли свет у коме можеш да ломиш и уништаваш без последица... Данас ми треба такав свет. Али реални.

мада деструкција никад ништа конструктивно није донела

уствари јесте

кад се нешто уништи мора да се направи ново

The



feeling again.

22. фебруар 2011.

Шарање

Истерани бесмо. А била је недеља, и хладно, и баш нисмо имали појма где ћемо... Па смо завршили на месту на коме завршимо недељом кад нема где да се оде.

А дан пре недеље нисмо били истерани. Акустична свирка је чекала да почне. Уствари ми смо чекали да почне. Гомила људи. Друштво за сваким столом има стандардне позиције, тако да ми је преостало да седнем на своје стандардно место у углу, леђима окренут пикаду који нас вечерас није звао јер му није било могуће прићи. Имао сам поглед на шанк, зид до мене на коме је била и она грејалица што греје напред а хлади позади, и сепаре у коме је била екипа неких матораца, мање-више пијаних. А преко зидића видела се једна девојка. Биле су две, али је једна била скроз заклоњена.

Дуле рогоњу, остали лавове. Увек исто пијемо. Тј. исто пиће, неки више, неки мање.

Сликар донео оловке и свеску. Цртао је портрете.

Онда сам ја цртао њега. А онај пијани са суседног стола дошао да ме саветује, иза леђа, преко главе. Ма даај...

Враћам се из вецеа, налетим на њега.

- Ти си сликар, а?
- Нисам ја, овај ортак до мене...

Бацим поглед на сто, нема ортака до мене. У јебо те испаде да лажем човека. Можда сам халуцинирао.

Девојке су прешле код матораца. А матори критичар је призивао "Азру". Они акустични давитељи су боље свирали него што су певали. Млади и антиперспективни.

И дође пауза.

И крене Штулић. Па Атомци. Па још једном Штулић. А мени сваки пут по стотка мање у новчанику. Сетим се неких ствари, већ давно прошлих...

И матори је одлепио. Али он је стигао и да се напије. Ја нисам.

Данас је 22. Ускоро назад у Велики прљави град.

А мог'о сам да будем сликар. Ипак сам одабрао музику. Јаче удара.

21. фебруар 2011.

Настављамо тамо где смо једном стали

Извините због викенд-паузе. Одавно већ знате да нешто није у реду са мном, а то се, ето, и на блог одразило. Имали сте проблема, тражио вам је позивнице, зар не? Ја сам му то рекао.

Тешка срца отварам ово место поново за све. Мислим, колико пре 15 секунди када сам поново вратио блог, био сам расположенији. Сад већ капирам да нисам то желео.

Њему треба промена. Јер мени треба промена. Кренуо сам да мењам све одреда у свом животу. И постао сам хладнији.

Капирам да ме неки од вас познају више него и родитељи и друштво заједно.

Па се враћам.

Тј. враћам вам оно што сте изгубили и пропустили мојом кривицом. Пар последњих текстова и коментара.

А ја ћу наставити да пишем кад за то осетим потребу. Нећу да се одаљавам од вас, мислим да се полако враћам на прави колосек. И да би требало мало да спустим лопту. Али ја сам понекад манијак. Знате оно, како емовци секу вене... Тако и ја понекад откинем неко парче и одбацим га.

Нисам имао срца да обришем блог. То би значило самоубиство. Нисам имао срца ни да скочим у реку. Нисам ни помишљао на то, да се одмах разумемо. Само сам је обишао. Нека куца ме је оњушила. Насмешио сам се. Њој, па човеку који је водио по киши. Он је имао кишобран, и не знам како је видео то што ја немам кишобран. Све у свему, ништа ново нисам схватио. Изашао сам да размишљам, а у глави су ми били стихови

Само је рекао: "Не постављај ми питања",
"Ћути и гледај своја посла", каже он...


Јер то је тако изгледало.

Жао ми је због свега. Извините због непријатности. И због мене.

19. фебруар 2011.

Хепи енд

или: Вечерас је време заиста лепо


Јутрос није свануло. Нико не зна зашто. Људи нису навикли на то, па су некако сви умртвљени, једва се крећу, ту и тамо некога на улици у доба дана када је уобичајена гужва. Аутомобили клизе по мокром асфалту, чује се шум таласа. Кишица још помало пискара по јакнама пролазника и оронулим фасадама... Оне новије се поносито уздижу, и не дају атмосферским појавама да утичу на њих. И зашто би?

У моменту кад ово пишем, још увек није свануло. Али то није важно.

Људи су већ навикли да је у ово доба дана мрак, помаљају своја тела напоље. И кише нема толико... Нема ни ветра.

Улице су и мене угостиле данас. Додуше, само послом. Али улице воле усамљене луталице када изађу из својих загушљивих скровишта. Таква им је природа. Једне су другима суђене, улице и луталице... Било ми мрско да излазим кад сам видео тмину и влагу, некако ме све асоцирало на хладноћу. Међутим, закорачио сам храбро у непознато и схватио да је напољу можда и лепше него у утврђењу.

Разговарао сам са реком. Није јој данас по вољи. Слабо ко прелази преко њених мостова, нема с ким да се дружи. Каже, била су два риболовца, ако их видим да их поздравим... Обећах.

Све пусто, сунце му... Кад поменух сунце, данас га не виде нико. Задње време дошло кад је ноћу светлије него дању.

Али све је то ништа у поређењу са осећањем сигурности и среће. Тишине, шума реке, далеког ветра и покоје птичице што је ето, баш сад, стигла у своје гнездо па се распевала... Нема везе што ниђе никог нема, птице воле да се хвале :)

Уживао сам тако, док сам пролазио Параћином. Каже она црногорска да добра нема ђе људи нема. Шта ти ја знам о томе, мени некако кад нема онолике гужве и вреве, кад је све тихо и кад можеш чути звукове природе - лепше него кад се сви разгаламе о неким тотално небитним стварима, заборављајући ону истинску лепоту живота, остављајући је тамо негде, у запећку, иза ТА-пећи или "смедеревца"...

А напољу је слобода, срећа, свет. Напољу је живот.

Ах да, заборавих на риболовце... Видео сам их, поздрављени су. Долазе опет првом приликом.

18. фебруар 2011.

Evanescence, Mozart, Vivaldi и остала камерна музика



Све је почело минијатурним Чорбиним концертом. Трајао је и дуже него што сам очекивао. Мислио сам да ће бити неког панка данас, али не.

После неког природног следа догађаја, некако се, исто тако природно, наметнула сјајна Еми Ли. Глава је била у свом свету, лева нога је радила своје...

- Шта ти је, шта си се замислио?
- Ништа, баба, слушам музику...

Жали се баба, не свиђа јој се, много пискав глас има, каже. Нема фрке, баба. Мењамо.

Пребацим ја плочу (овај, диск). Кад оно Моцартов Реквијем. Дивно, још боље се уклопио у целу причу... Уследила је права једна уметничка сваштара.

- Је ли сине, је ли то камерна музика?
- Јесте, јесте. Ово је сад концерт за кларинет (у пратњи неколико гудача и незаобилазног клавира, колико сам похватао. Биће да је и симфонијско дело, ко би га знао? Ја га слушам у соби...)

Зна баба шта је добро.

А ја слушам своје дисање. На музику не обраћам пажњу. Она ме ради подсвесно.

И гледам у ону плаву штрафту. Јбт, соба није кречена још од доба кад сам пошао у средњу школу. Нешто пре тога ваљда, последњи пут.

Момачка соба. Ал замало. Ја пола живота провео по туђим становима. Ко је то тада знао...

Није то ни важно толико.

И сад рече баба нешто у позадини. Нисам је ни чуо, ни разумео... "Аха".

Опет Реквијем, неки други део. Немам цео, све је из делова... Можда је тако и боље.

Да одслушам цео вероватно бих дошао у стање у коме је Моцарт био кад га је писао. Не бих ни завршио овај текст.

А лепо сам хтео да слушам панк... Нешто са што више звукова, било каквих, само да избегнем гласове оне из главе. Они су ми најгори.

Због њих више нема тишине ни поред реке. А они су најнепријатнији хор који сам икада слушао.

Жеље су једно...

Легао сам рано. Спавало ми се, али нисам могао. Не знам када сам заспао.

Целе ноћи сањао сам чудне снове. И будио се више пута, и превртао се по кревету.

И чуо сам гласове, разне. Нису ми дали да се помолим. "Господе" се претварало у "Госпођице". Гомила душа, баш некако оних узнемирених душа, из не знам ког круга Пакла, или можда из Чистилишта, па макар и живе биле... Пролетале су испред мене, безличне, и говориле гласно, само да ми скрену пажњу.

И помишљах на неке грозне ствари. На самоћу у пуној кући људи. На плаву собу. Зашто баш плава? Да ли је заиста ова соба читав мој свет, као у оној песми? Плави живот... И на њен неискоришћен потенцијал. Њен? Зар соба има потенцијал? Или је то моја грешка?

Пентрао сам се по Грзи... Не, силазио сам. И питао неку бакицу да ли је вода за пиће. Точила је баба воду, испричала како њена вода тамо није здрава. Каже да је ова добра. Добро је, био сам жедан. И мајку сам уснио, дошла је другим путем. Нашли смо се негде у Далмацији ваљда. Обилазили неки стари град. Не знам, никада нисам био тамо. И свуда неки зидови, и стално неко пентрање, прескакање, силажење... Сломили смо зидић са два танана оџака. Јер људи су као гладни чопор похрлили назад кад су увидели да неће видети оно што су очекивали. Шта ли су очекивали? Не знам што нисам уснио и оца... Ни бабу, ни сестру, неког тамо... Само мајку и гомилу неких непознатих туриста... Не знам ни како сам њу препознао. Све ми се свело на земљу, биљке, море и гомиле зидова. Људи ту нису ни били физички битни, већ само као апстракција. Душе...

А био је то тако живописан сан. Видео сам и своје трагове у блату. Понекад ми је жао што не постоји камера за снове.

И једном тако после једног од снова које сам успео уснити схватио сам да сам постао себични гад. Баш насупрот ономе чему су ме учили и чему тежим. У односу са свима, од родитеља, преко пријатеља, познаника, до непријатеља. Према свима исти себични гад. И лажљив. И кукавица. И... Скренуо сам негде са пута од жуте цигле. А комадиће хлеба које сам где-где оставио покљуцале су кокошке и гуске. Друштванце нисам имао, јер сам и робот и лав и страшило, све помало. Сам. Није ни битно да ли сам наишао на кућицу од чоколаде или на замак чаробњака. Вероватно нисам ни на једно ни на друго.

Како прија ова киша. Па ипак, подсећа ме да време постоји.

А ви све то не примећујете јер сте заведени. Не знам чиме, али ми изгледа добро иде. Колективна хипноза. Нека је зелено бело. Ћира би рекао: "Претпоставимо супротно". Вероватно даље не би знао ни да бекне, али има добру основу. Ја стално претпостављам супротно. Чини се да сам наиван? Није ни то лоше бити. Мудра луда, што би рекла она моја професорица српског. Има тог мотива у књижевности, ту и тамо. Нисам ни ја лоша основа, могу лако постати неки књижевни лик. У образовно-научном роману. Први део нека буде образовни. Нека каже клинцима шта не треба радити. Други део нека буде научни. Нека се бави мојим болестима са научне тачке гледишта.

И ко је сад ту овца? Бела? Црна?

Нећу више да вас давим, док не добијем неку корисну тему за писање. Превише вам је мојих срања овде... Замало да цензуришем ову реч. Извините, али другачије не би могло. Све друге речи на које сам наишао у покушају замене биле би превише благе или не би тачно описале ситуацију. Дакле, извините.

То не значи да ћу испунити ово обећање. Али потрудићу се.

Нисте ни морали да читате баш. Али читате. Јер сте заведени. Нико вас није терао. (Није?)

А ТоМЦаа вас још увек посматра. Само му се очи виде иза наочара, оних истих са једним делићем за нос мање и оквиром искривљеним ко зна којом приликом када су од силине ударца пале на хладан асфалт. И овај крстић дрвени око врата што носи. Грешна душа. И делови веш-мајице. Беле. Пар суза које се помаљају у ненаспаваним очима. Широки носингер, што би реко покојни деда Жика. И проштепана дебела црначка уста. Да мало мање прича а мало више гледа, слуша, осећа.

--

Питам се шта ће неки тамо историчар закључити на основу ових текстова. Нека зна да знам да ће читати ово. И нека закључи шта год хоће. Боље нисам ни заслужио.

Ни ја према историји нисам био баш благ.

(текст писан у 4.20)

16. фебруар 2011.

Одговор на апел :)

Илити лош покушај да се преведе ужасна песма...

Уморан сам, али још увек лутам,
дајући се несебично.
И још увек спавам на поду
јер ми је кревет премали за самца.

Кад ми је отац рекао: "Буди добар човек,
за Божју љубав, не буди себичан",
срце ми је било здраво као јабука,
а сада је очајно и тужно.

Живот ми је био прост као моја луда глава,
некада сам радио за своје непознанике. (пријатеље? не)
Девојке су ме искоришћавале, прича је завршена,
никада ме нису волеле, то ме је растуживало.

09. фебруар 2011.

Пут за југ

Не много далек, али ипак пут. Време је да се обиђе завичај.

Rural Highway
Copyright by Comstock, Inc. 2000
Сутра је последњи (надам се) испит у овом семестру. После њега, модерно речено, палим гајби.

Да бацим осврт на претходних месец дана... То је 30 постова без овог. Делује као да сам сваког дана писао нешто, што није истина, али било је дана када сам објављивао и више него што треба.

Судећи по посетама, овај месец обележило је моје отварање новог блога, на коме сам, нажалост, објавио само два текста. Имао сам пар идеја које сам планирао да реализујем, али ништа од тога није испало. Овог месеца сам се ипак више бавио пискарањем на неке слободне теме, а не ускостручне.

Необјашњиви (?) феномен је да је други по посећености мој текст који има наслов на немачком... Интересантно је да има само 8 коментара, а тако велику посећеност. Вероватно јер су читаоци налетели на њега путем оне, ових дана тако популарне, SEO. Међутим, претраге кажу другачије - ниједна на немачком. Сад кад погледам тај текст, јасно ми је зашто је био успешан. Баш, баш је ведар и оптимистичан. Диван :)

На трећем месту ми је онај после рапорта, када ми се спавало. Ту су неки моменти о порно индустрији и сличним стварима... Четврта је песма на француском од пре пар дана. Волите ви занимљиве садржаје :)

Остали су више-мање једнако (+-=) читани, али кад видим наслове, проваљујем да овај месец уопште није био лош. Било је успона и падова, али креативност свакако није (осим у неким моментима које нећу заборавити) изостала. И још једном (једном?) се показало да нема добре приче без доброг бедака.

Доста сам импровизовао, пробао неке нове форме, гледао кроз неке друге призме... Пробаћу да наставим тако.

Одрадио сам и редизајн блога, и то не једном већ више од 2 (!) пута. Последње измене су рађене данас. Штриц-штриц се проширио и на ФејЗбук у облику странице обожавалаца (или вентилатора?), хвала свима који ме читају тамо и слободно можете да проширите вест, пошто ја немам пријатеља :Р

Истрабуњах нешто сада, јер не знам кад се видимо поново. Знате већ каква је ситуација у Параћину, а ја не волим кад неко пати због мене и не зна где сам, па сам хтео да вам се јавим ;)

Остајте ми здраво, љуби вас ваш чичко* :)

--

*Штриц-штриц преведено на македонски помоћу регионалног преводиоца је Чичко-чичко

08. фебруар 2011.

Без душе

Превише, превише, превише, превише, превише, превише...

Превише сам дозволио.

Другима?

Не, себи.

Зато сам какав сам.

Зато ми се све овако дешава.

Зато понекад не знам куда даље.

Превише везаности за људе... Оне, нездраве везаности. Са свима добро. Ретко коме по заслузи. Јер ко сам ја да судим? Први сам на тапету за осуде.

И тако...

Треба бити човек и пустити да те јаше магарац, као у оној причи...

магарацПровалио сам да сам пукао пар пута ових дана... Можда и више од пар пута.

Другачије је кад престанеш. Можда ми је прешло у навику све то, тај неки мазохистички нагон да радим оно што није моје да бих помогао некоме. Можда ће ми бити досадно сада, кад сам решио да мало кренем да игноришем све те позиве у помоћ. Можда ћу се избедачити, можда ћу остати без пријатеља... Да ли су то пријатељи?

Увек треба помоћи некоме у невољи. Али у оваквим "невољама"... Ко је помогао мени? Да ли сам тражио од некога нешто некад? Ја то увек онако цигански... "У се и у своје кљусе"... Ваљда ми је кљусе било мозак. И са свима га делих несебично... "Није знање знање знати, већ је знање знање дати." И то ми је увек било у глави. Али једно је давати некоме знање да га он надаље искоришћава, а сасвим друго дати некоме сате и сате свог утрошеног времена (ако изузмемо време потребно за неки посао и рачунамо само време потребно да се нешто научи) а да он после тога и даље не зна ништа.

Зарад очувања тог истог односа... Да сви јашемо заједно. На истом коњу. Је ли доста, другарице и другови?



Не одбацујем вас. Само тражим да се малкице уозбиљите...

06. фебруар 2011.

J'ai écrit un poème

Parce que j'ai été malade...

Je suis fatigue, mais toujours j'erre,
se donnant de façon désintéressée.
Et toujours je dors sur le plancher,
car mon lit est très petit pour un solitaire.

Quand mon père a dit: "Sois le bon homme,
pour l'amour de Dieu, ne sois pas égoïste",
mon cœur a été sain comme une pomme,
mais maintenant est désespéré et triste.

Ma vie était simple comme ma fou tête,
je travaillais jadis pour mon étrangers. (amies? non)
Les filles me abusaient, l'histoire est complet,
jamais ne m' aimait pas, ci me désolait.

05. фебруар 2011.

Изгубљена мисао

Седео је у глуво доба и мислио. Није му се дало да спава. На столу је била свеска, пар покиданих листова, оловка и једна свећа, скоро догорела, која је треперила и бацала светлост на свеску и на његово лице...

Она се пробудила. Погледала га је полуотворених очију из кревета. Он је баш у том тренутку свој прљави нокат кажипрста десне руке заривао себи у чело. Изгледао је страшно, измучено, док је са готово лудачким поривом рањавао себе копајући по челу као по својим мислима и тражећи оно што га толико мучи да га ишчупа из главе.

На тренутак се уплашила. Светлост свеће која је падала на његово лице чинила је границу између генијалности и лудости још неуочљивијом и тањом. Онда се окренула. Пробала је да настави да сања.

А он се мучио са својим мислима сатима...

Свануло је.

Она је пронашла догорелу свећу на столу, последњу, половично записану реченицу и њега на поду, лица под сасушеним траговима крви, уснулог. Крај његове десне руке лежала је сломљена оловка.

Али више није могла да га пробуди.

04. фебруар 2011.

Штрицкање

Сваки дан шишам овце, ред је и мене неко да ошиша...

Знате колика ми је коса? Синоћ дошао кући јанпи онако како само ја умем после сваког сусрета са колегом Благојем. Елем, дочекале су ме обе сестре, ова што с њом живим и ова друга, рођена. А ја сав срећан, пошто сам стигао да стигнем у веце (не са Иваном Ивановићем, шта се палите ома). И тако успењем се ја на други спрат, дочекају ме оне, одма' почеле да се жале како смрдим на цигаре и на алкохол (није логично? дошао сам из кафане...) и овај...

Где сам стао?

Ах, да. И каже ми сестра да не пијем више, да се погледам на шта личим, и 'ладно из чиста мира пита кад ћу да се шишам. Рекао сам - не док траје испитни рок. Знање ми у коси, нема довољно места у мозгу.

Елем белем буф, каже она мени нешто типа - не мораш да престајеш да пијеш, ал ошишај се побогу, види на шта личиш.

И тако мене сјетовала сестра и отишла кући. Није могла више да дише у соби у којој ја смрдим на алкохол и дувански дим.

Велики сам љубитељ кратке косе, али у овоме моменту нећу да се шишам. Док не прође испитни рок. Иначе мрзим фризере, али то је нека друга прича. Додуше волим фризерке, али то је тек трећа прича :)

А шта ви мислите о томе? Заболе вас уво баш... Ал питаћу вас кад одете једном на шишање па вам одсеку то уво, шта ће после да вас боли...

Lažne slike

Jeste, volite vi kad vam ja pišem onako, iz ... ne znam kog dela tela. Odmah skoči broj poseta. A kad pišem one duševne moje tekstove, opada... Tako je decembar bio neverovatno jak, a u januaru sam drastično opao. To ide s raspoloženjem.

A nekada davno bio jednom jedan dečak. Sedeo je i pisao. Ljutio se pomalo što to niko ne čita, ali je sedeo i uporno pisao i dalje. Trajalo je to, bogme, dosta. Pisao je totalno random stvari, za svaki dan imao je temu. Teme su bile kratke, jednostavne. Priče su bile što iz života, što izmišljene, ali samo je on znao njihov kvalitet.

Onda su se počeli pojavljivati ljudi. Neki drugi dečak sa druge strane planine, iz ravnice, pratio je to što ovaj dečak piše. Pa devojčica. Ona je znala tog dečaka. Upoznao ih je, i preko njih još neke dečake i devojčice. Sve više, i više. Druga deca su počela da čitaju ono što je dečak pisao.

Dečaku se sve to svidelo. U međuvremenu se i promenio malo. Pisao je drugačije, zrelije, ali mu je ideja ponestajalo. Onaj život koji je živeo naveo ga je na neke stranputice. Pisao je o tom životu... Nije ga voleo.

Ponekad, naiđe neka ideja, kao iskrica koja potpali plamičak i on sagori sa tom idejom. I klanjaju mu se. I vole ga zbog toga.

Sve ređe i ređe... Postao je sujetan. I gramziv. Želeo je da što više dece čita to što on piše, a nije imao ništa da ponudi toj deci. Sve se pretvorilo u gomilu reči i neke brojeve... Statistiku. Smrdljivu statistiku, tako nevažnu. I izgubilo je čar.

Jednog dana dečak je prestao da piše. Svi su ga napustili. Ne znam šta se pre od ta dva desilo, ali nekako istovremeno deca su izgubila interesovanje za dečaka a dečak je izgubio interesovanje za pisanje.

Eto, tako je to bilo sa dečakom...


03. фебруар 2011.

Филозофирање у сврху п(ре)окретања међусобних садејстава друштвених чинилаца

Да ли су људи остарили, сазрели, или сам се ја унеозбиљио а они остали исти, или је толико нарастао бес да се мора ударити шаком о сто и (пр)осути паљба из пера (тастатуре) по окружењу?

Мало су остарили, слабо дозрели, ја сам постао гори него што сам био, они су одувек били такви но ја то нисам примећивао, а бес нема где више расти и свако мало неко удара шаком о сто и просипа паљбу преко тастатуре на окружење.

Ово није словенска антитеза. Ово је жеља за универзалном синтезом хуманог.

И тако будим се једног јутра, као и сваког јутра, уосталом. И пожелим да дан буде савршен, као и сваки други, уосталом. И онда бацим поглед на екран, јер ја стално, увек и свуда, бацам поглед, нарочито тамо где угледам екран. Више волим да читам него да гледам, уистину. И оно што видим увек ми убије наду да ће овај дан бити савршен. Штавише, увек ме увери да ће овај дан бити бледа копија јуче по савршености. Биће још гори.

Тја! Као неко ко верује у све оне позитивне ствари, назовимо их позитивним вибрацијама (јер све што постоји - осцилира), најчешће се растужим над тим што сам видео. С друге стране, на неке ствари сам толико навикао да сам престао да их примећујем. Игноришем их, једноставно. Да ли је то добро?

Оно што игноришем, нема толико утицаја на мене. С друге стране, тишти ме, јер знам да постоји, иако сам га игнорисао. А кад нешто не могу да игноришем, обично останем запањен, згранут боље речено, јер нисам навикао да гледам такве ствари. А нисам навикао зашто? Јер сам навикао да их игноришем.

Какве сад ово везе има са панхуманом синтезом?

Ја сам тоталитариста по природи. Нисам неки манијак за контролом, али неке ствари се једноставно морају контролисати. Радо бих увео неку владу над владама која контролише те владе и лупа им ћушке кад нешто не раде како треба. Донекле сам и анархиста, што је у неку руку скроз супротно. Волим кад се ствари крећу природним током. Али данас, уз све механизме контроле, више ништа се не креће природним током (ето због чега онај тоталитарни став). Не кажем да је Хаос, као свеукупна универзална хармонија коју нико никада није успео да објасни, нарушен. Напротив! Сви механизми контроле су смишљени у немоћи да се Хаос контролише, али се, зачудо, сви ти исти механизми контроле толико супротстављају својим творцима, да то Хаосу савршено одговара. Пустити непријатеља да уништи самог себе и да се преда! Има ли лепше победе?

И тако док "велики упорно зезају мале" и ништа ново се не дешава (заправо је привид да се нешто ново дешава, јер све је ово пресипање из шупљег у празно), људима то толико иде на живце (да не кажем онај други израз) да су колективно полудели и сви се жале на то исто стање, са ове или оне тачке гледишта. И сви ударају по свему, и сви се међусобно подржавају, и нико никога не слуша. Шта недостаје? Колективно лудило на делу. Недостају масовне пљачке, паљења, уништавање имовине, рушење амбасада, ломљење прозора на седиштима политичких партија... Све оно што избије сваки пут кад се колективно лудило материјализује (јер сад је још увек у оној духовној фази припреме).

А ЧЕМУ СВЕ ТО?

Нема сврхе. Ове ћете свргнути. Доћи ће други. И њима ће неко вући конце. Не бојте се, свако ко је горе доспео, доспео је јер су га прво добро зауздали. Неће вам донети бољитка. Неће бре, кад вам кажем.

Где је решење?

Срушити све што постоји. Изградити целокупну људску заједницу од почетка. Или је сравнити са земљом и оставити Земљу на миру.

Бог је обећао да неће више слати потопе. Ал нешто ни дугу већ дуже време нисам уочио. Да ли се наљутио и отишао? Препустио нам да сами градимо своју варијанту хаоса?

Чему све то?

02. фебруар 2011.

Избледело, пожутело, остарело

Лице.
Слика.
Мајица.
Дневнички запис.
Свеска.

Љубав.
Жеља.
Страст.
Срећа.
Патња.

Речи.
Мисли.
Песме.
Стихови.
Писма.

И сећања која су се негде изгубила.

01. фебруар 2011.

Пикопотреба

Да напишем једно слово на овом блогу.

Не одричем се. Али се одвикавам. Од блога, од твитера... Од интернета.

Једино ми зафали разговор, јер сам сам.

Да ми није разговора, не бих успевао у свему овоме.

Зато сам увек на meebo.

Лепе вести: почео сам да тренирам, одбранио сам рад, био мало одсутан од куће.

Лоше вести: ником се нисам јављао, последњи пут кад сам разговарао преко телефона нисам био баш расположен за разговор, можда је протекло погрешно.

И даље се никоме не јављам. Само кад морам.

Не могу да нађем храну у пуном фрижидеру. Изгледа тако празно...

Мршавији сам него иначе. Или сам то видео своје тело први пут после толико времена да сам заборавио какво је некада било.

Престајем да обећавам. Правим планове. Радим на себи колико могу. Превише сам мислио, то ме је спутавало. И још увек ће, таква ми је природа.

И заваравам се. Ви ме терате на то. Док ме не убедите. Превише сам јак, неће то тако лако ићи.

Зајебите, мука ми је од тога.

Blog Archive