30. јануар 2011.

Бекство

Све по старом, а? Не знам...

Мало сам искризирао јуче. Дуга прича. Некако више нисам исти.

Могао бих да будем, није да не бих. Тешко је померити се.

Сањао сам рат. И Тихога и Прлета. Ма шта ће они ту. Онда сам схватио да су се сви распуцали и да сам ја негде на средини, на линији ватре, и да избегавам метке са обе стране.
На филму је то лако. У стварном животу је стравично тешко.

И поново сам побрао исту поенту из свега тога.

Ако видиш да сам готов, слободно иди. Остави ме, нема ми помоћи. Знаш шта се са мном десило.

Ако приметиш да ме нема - побегао сам. Сети се да сам био овде некада давно. Јер нећу најавити свој одлазак као прошли пут. Само ћу нестати.

Видео се не може уградити

29. јануар 2011.

Штриц-штриц на ФБ-у

Да се разумемо одмах - ја немам ФБ. Али то не спречава мој блог да има свој ФБ.

Тако да сам направио фан страницу. Можда то има неке сврхе. Можда и нема. Видећемо с временом.

Лајк батн је са стране, ко има фб и жели може да се прикључи и да прати ажурирање блога преко фб-а. Трудићу се да га не запостављам иако га не волем.

То је новост.

28. јануар 2011.

Заборављам

Разне ствари. Заборављам да се пријавим е-поштом за коментаре, на пример. И после ми мрско, и некад и не откријем кад добијем одговор. Фидовање ме нервира кад су коментари у питању, никад није довољно прецизно.

Био на испиту. Добро је.

Јео сам опасну телећу чорбу данас. Негде у Блоку 70. Између испита и чорбе чуо сам се с Тијаном. Каже да је у фрци, имала је неки усмени јутрос кад и ја ово, пала је :( Нисам јој ваљда избаксузирао... Рекла је да ћемо се чути кад прође испитни рок. А ја што ћу али са киме ћу - звао колеге неке и ишли смо у Буренце на по пиво. Чисто да се обележи.

Они једно, ја два. Тако то иде.

После сам свирао клавир. Отишао са колегом у Блокове на блеју. И оно, јели смо ту телећу чорбу. Изврсна је. И не кошта пуно. А има је пуно.

Дошао сам кући. Променио сам неколико превоза, ни сам не знам тачно којим сам све ишао. Није ни битно толико. Мало сам бзв данас, али капирам да ће ме проћи кроз неко време.

27. јануар 2011.

Тијанина песма :)



Па јесте... Тако је то било.

Митинг (meeting)


Ишао ја тако, тумарао нешто градом, доручковао и ишао на пиво, све оно стандардно... Кренем кући, побегао ми бус, морао сам да сачекам следећи. Стајао, као и обично, при средини. Нећу тиме да вас давим.

Упознао сам девојку. Седела је ту, одмах десно од мене. Погледали смо се, оно, пар пута. Осмехнула се. И ја сам се осмехнуо. Питао да ли је слободно, сео до ње. Тијана се зове. Баш лепо име, рекох. Наравно да сам се прво представио, онако џентлменски, фино. Било јој је драго, очи су јој играле, и смејала се. Морам признати да ни мени није било свеједно.

Тако, представио сам се, рекао штошта о себи. И она је на студијама, на економском. Млађа је годину дана. Каже да јој не иде лоше. Излази по добрим местима, воли добру музику. Дружељубива је, што се видело и по њеном ставу. Има и стила, не облачи се грозно као ове данашње клинке... Дивне, смеђе очи, равна коса до рамена. Складно лице, не пренашминкано. И стално се смешкала...

После пет-шест минута непрекидне приче сконтао сам да смо слични, као да се знамо већ годинама... Морала је да изађе пре мене. Разменили смо бројеве пре тога. Зовем је вечерас да јој јавим за концерт у суботу. Кладим се да неће одолети :)

XKCD Meeting
Е, и нисам ти причала, данас ме неки лик у бусу стартовао, као. Знаш, ушла ја у бус, оно, мртва уморна, морала сам да устајем због испита у 6 јутрос јбт. И таман се орасположила, видим неки лик стоји у средини и гледа у мене. А био ми је некако смешан, изгледа шашаво, скроз другачије него било ко кога сам видела. Као да је допутовао из прошлог века... И оно, нисам могла да се суздржим, насмејала сам се, ал оно, благо... Скренула сам поглед. Кад после минут, погледам ја опет, он и даље гледа у мене. Реко јбт човече шта ти је, ја сад већ не могу да се зауставим...

И он извалио празно седиште до мене, и као пита је ли слободно, као да не види јбт. Ајде, реко', да видим шта ће сад... И ортак почиње да прича. Милан неки, са РАФ-а. А одмах сам му видела у очима да је гик јбт, то бих препознала на километар. Тотално лудило, мислим ко још носи онакве јакне, знаш оне пуњене па проштепане на квадрате... Да бре, оне што су шверцовали из Бугарске кад је била инфлација она.

И реко ајд да испоштујем дечка кад је већ ту, глупо ми да ћутим, оно. А и знаш да сам друштвена, можда мало и да завирим у тај његов свет. И он ми прича, исто је био на испиту неком, ал је ослобођен као... Ма гик скроз, ја не могу да верујем шта слушам, смејем се, јбт ја изгорех столицу са оном ЕКП а он на приватном, боли га уво.

Дечко флипнуо скроз, ал добрица је... Има добар музички укус. Каже, планирао је да иде на онај концерт сад у СКЦ-у у суботу. Знаш оно што смо се ми договарали, па је испала фрка... Ал сморио ме мало, знаш. Досадан је јбт, не зна кад да каже нешто а кад да ћути. И ја оно, већ сам морала да изађем... Тражио ми број, дала сам му, питам се шта ли ће да уради с њим. Мене боли уво, морам да учим сад за ово, немам кад да размишљам о томе. И ако ме буде звао, заузета сам. Ваљда ће да се откачи...

Stare ljubavi

ToMCaa says: Dakle ovako sta sam ono hteo...
Ako vam je ovaj tekst necitljiv, to je zato sto ga pisem iz mIRC-a.
To je onaj program koji sam nekada koristio da visim na Krstarici, u stara dobra vremena.
I danas sam naleteo na neke log fajlove. U njima sve sami chatovi od pre par godina. Bilo je i starijih nekada davno, ali sad su ko zna gde.
I citam ti ja tako to. Pronadjem par random poznanstava. Jedno zaboravljeno, jedno odbaceno i jedno koje danas kao da ne postoji.
A onda vidim sobe. Sve sami kvizovi. Bio sam dobar svojevremeno.
I pozelim da se prisetim toga.
A pobegao sam odatle jer sam bio postao zavisnik i bila mi je potrebna pauza (hitna).
Tako sam ponovo instalirao mIRC.
Dobra 3-4 sata sam proveo danas po kvizovima. I dalje nisam los.
Ima novih likova. Cini mi se da sam video i jednog starog, ne znam da li me se seca.
Malocas sam shvatio zasto ih mrzim i ponovo odustao.
Previse anarhije i nepostovanja pravila.
Zurba.
Trazenje pomoci.
Ometanje drugih svojim spamovanjem.
I eto, ovo je jedan spamerski post koji uopste ne bi trebalo da bude ovde.
A ja sam zadovoljan sobom.
I jebo me mIRC i Krstarica, necu vise na to da gubim vreme.
A voleo sam je nekada...


Update> нисам уопште почео да примењујем ону тактику о којој сам писао. И пропустио сам цео дан. Поново. Додуше не узалудно, али то је нека друга прича :)

25. јануар 2011.

Дим излази на уво...

... а шта ли би било да сам се удуво?

Да нисам пустио којим случајем несрећним овај реп, не бих могао да померим главу из положаја оног... знате оног кад се глава прилепи за лево раме... и све је лепо... и све вам је лепо.

И осмех на лицу.

А онда сам пустио ово, ставио слушке и кренуо да клатим главу напред-назад. И све је постало тотално awesome. И другачије него што је било.

И грува бас... И риме болесне.

Шта бих ја данас без репа?

А шта бих да сам се удуво?

Узгред, деветка из ос-а. Солидно сам развалио, да нисам сјебо други колоквијум све би било скоро перфектно :)

Нови лист?

А јбт досадно је. (волим овако инспиративне почетке, а ви? ;))

А кад је досадно, време је за промене.

За почетак, поштоваћу своје време. Не поштујем ли своје време? Никако не поштујем своје време. Почев од тога да навијем сат за једно време па устанем сат времена касније. Онда испланирам једно а радим нешто десето. Велики сам прокрастинатор.

Е па тога нема више.

Како сам ја тип који генерише свакакве графике и све гледа кроз бројке, а вођен неким идејама на које сам наишао ових дана (укључујући и конкретно овај дан), вероватно ћу пратити свој прогрес у некој табели. Како волим да се бавим небитним стварима, вероватно ћу од те табеле направити неку опширнију апликацију, а после то може и да се прода... А то стварно има ко да купи, само ако жели да плати и помогне себи.

Елем, примарна сврха свега тога је да помогне мени у корисном искоришћавању времена (насупрот ленчарењу). Корисно време је време које се искористи за оно што је испланирано. Просто и једноставно.

Планови немају временске рокове и могу да буду разбацани, али трудићу се да испратим темпо и полако сваког дана "откачињем" једну по једну ствар са менија, док наилазе нове. Било би лепо и да што мање планова има на том својеврсном радном столу.

Неке ствари ће бити свакодневница или можда недељна рутина. Свеједно, и то се да испратити.

На крају, имаћу прогрес сваког задатка, категорије у коју улази, и преглед искоришћености дана. Сврха: имати што мање празног простора у коме се дешавају "они" моменти. И испуњавати циклус :)

Ето, тако. Сад одох да једем, већ касним. Бацајте предлоге, ако их имате. Било би лепо чути вас.

23. јануар 2011.

Она само мисли да зна...

Малопре сам помислио како би било добро да на овом месту прочитате нешто нормално, корисно или у најмању руку занимљиво. Закључио сам да таквих тема код мене нема - нормалних јер нисам такав, корисних јер моје тренутно стање и оно што ја радим никоме не може бити од користи, а занимљиво јер се распадам од досаде.

Што дуже пишем, све више пишем о томе какав ми је био дан, шта сам радио, шта нисам, какве ужасе и катастрофе видим око себе итд. Углавном ништа паметно.

Онима који су већ одустали: текст није за вас :D

Човек мора да се сјебе жестоко да би могао да устане и настави даље. Направи један рез - и нађе се у потпуно другој ситуацији, са другим стањем свести.

Кад смо код реза:

Дође Смрт код бабе:
"Баба, може сок?"
"Може сине, што да не"
-сок!-


Тако исто сам ја јутрос пресекао своје синоћно стање. Јутрос ми се није устајало из кревета, лешкарио сам и уживао уз исту ону листу од синоћ. Онда сам сконтао да сам се укопао и да не могу да радим ништа, а тренутно није баш време за то. Како сам скочио? Пустио пар песама Нирване, па се пребацио на Гоблине. Искочио из кревета, наместио га, умио се и био спреман за - учење :D

Сад ми се деру Ганси у позадини. Најс енд изи.

Али све то не би било тако ефектно да нисам био у блу енд смор фази. Баш сам емо понекад. Знате шта диже из емо фазе? Ова ствар.

А чему све то? Јер ми је досадно, ваљда. Самоћа, туга, бол и јад.






flashvars="hostname=cowbell.grooveshark.com&songIDs=23337668&style=metal&p=0" allowScriptAccess="always" wmode="window" />


Баш у правом тренутку ми се појавила ова песма у позадини :D

Ето тако. Ваљда ћу једном престати да бедачим људе око себе, пошто је то оно што најбоље радим :)

Шта је бре?

Вау шта све нећу да доживим од себе...

Небитне чињенице:
одрадих колоквијум, прошлу ноћ нисам преспавао код куће, свирао сам као манијак (поново), сад сам код куће...

Глава ми се препунила и преоптеретила некако ваљда. Сад је у положају искривљеном на десно, и скоро затворених очију куцам ово.

Нешто сам се сморио, што кажу ови модерни клинци. И док ми у позадини иде ова плејлиста, а из ока низ лице цури суза ничим изазвана, размишљам зашто ми је расположење опало у врло кратком периоду, за мање од једног сата.

А слушо сам ЈВ. Па онда Точка. Па Атомско склониште. На крају сам прешао на лаганице од пре педесет и кусур (кусур може бити и 30-ак) година. Обрисао сам сузу.

Ућутао сам се. Ћутаћу мало. Није ни то лоше понекад. Да ућутим. И да престанем да се смејем као кретен неки. Зев.

Недостајао сам себи. Добро дошао кући, ТМЦ!

20. јануар 2011.

Обрисао бих...

претходни пост.

Можда бих га само допунио.

У 5 ме пробудио сестрин будилник. Није важно. У 6 сам се пробудио сам од себе. И то је био крај.

Спопале ме некакве мисли, зло. Те о системском програмирању за време лета, те о сазнањима која сам пропустио или ћу пропустити, те о колоквијуму из даа на коме немам појма шта ће бити иако сам прошли пут све лепо прибележио, те о оном првом правом плаћеном пројекту који сам радио а који би некако могао да се накачи на јавни сервер и зашто би то било ужасно (толико форми за унос у које би могао да се унесе малверозни код - предвидео сам само качење на localhost и коришћење од стране једне особе), те о неким будућим пројектима, те о одабиру групе... Онда сам покушавао да својим мислима пресечем пут неком врстом мантре: "Go away, I'm fucking busy here!" што је помогло донекле и таман сам се хипнотисао и приспавало ми се кад - авај, 7 сати, мора да се устаје.

Зашто је мантра била на енглеском? Звучала је боље него на српском, признаћете :)

Штавише, помислио сам и на блог. И на нови пост, који би у целости могао да изађе на енглеском. То је било пре ове мантре.

Не знам да ли да узмем теорију информационих система или графику. Фак јеа, треба ми и једно и друго. Кажу да за ове информационе системе (или како се већ зове предмет) има превише сувопарне теорије. У преводу - тешка бубачина, у чему нисам добар. С друге стране - графика и ја? Хмм...

Данас мора да се ради. Једноставно мора. Концентрисано. И данас мора да се стигне на станицу у 10.20 најкасније и да се чека бус (који ће стићи бар 20 минута касније). Кога змија уједе, и гуштера се боји. Нећу да опет пропустим зеље, пилав, краставчиће и крофне. И још приде 20-ак ствари... Биће тешка торба.

И такО. Једва чекам да прође овај испитни рок. Како год...

Циртш

Екчапоан онлатот менерко тскет јаво ад мас оилсим. Уцинечер оп уцинечер мећерко екчапоан ад оишер мас адно. Мисо, алсимс говкакин амен... Алсимс говкакин амен.

Тако да сам одустао од идеје. Ко још чита унатраг, па још парцијално, реченицу по реченицу?

Зашто сам то радио? У потрази за иновативним стварима које бих могао да креирам закључио сам да не постоји ништа. Тј. ништа што сам ја открио, па бих могао да вам презентујем.

Тужан сам.

Право фино.

:'(

Проћи ће ме. Кад уђем у креативни хаос. Поново.

19. јануар 2011.

Dies ist kein Mikro Blog

С тим у вези овај пост ће бити мало дужи.

Зашто? Јер сам обећао, ха-ха.

Додуше, обећао сам текст синоћ. Соришка на кашњењу, реално није постојала могућност да напишем дуг пост синоћ. Нисам чак био ни код куће.

А оно што обећам, трудим се да испуним. Јесте, знам да сам обећао и "Не клепећи нанулама" за среду, 5. јануар. Тада тек није било шансе да блогујем. А и то је јако тужна песма. Чак није ни народњак, већ севдах. А севдалинке су нешто специјално, ја не заслужујем да их обрађујем овде.

М... елем (палиндром?) дошао сам кући око пола један. Да, добро сте чули, пола један. Втф, био сам на колоквијуму? Сећате се Благоја? Знате тог дечка... Зна да буде врло неугодно кад он шутира. Него, то је нека друга прича, коју вам, узгред, нисам ни причао (ваљда?). Углавном, после колоквијума нашли се (погађате) сви у Зори. Па пошто је у Зори било досадно отишли смо до колеге Негованчета (да, то је онај што има PA800). Е, то је био доживљај.



Инструмент је бескористан (је ли основа користан или корисан? како пара уши ово т) ако нема ко да свира на њему. Срећа па смо ми музиканти. Још кад се уз то повеже електрична гитара... :)

Да није било Паје, не бих ја ни дошао кући. Него он човек навалио, ајде идемо, те идемо. А Пајо кад запева... Прште чаше. И понеки кровни прозор, пошто смо били у поткровљу зграде.

Беше ту и Ранковић, њега нисам поменуо. Он је онај... што је био с Титом xD

Дакле, кад се све сабере, Пајо, Андреј (дечко с гитаром), Благоје, Ранковић, Негован и ја (да нисам неког заборавио?) Тесла је издао овог пута, као и више претходних путева, али то је његов проблем са женом... Жена му више није ту, па искоришћава празну гајбу :D

~

И излечише они мене, поново сам спреман за нове радне победе. Јутрос од Вучка добио мејл, треба му неки алгоритам и код у фортрану. Фортрану? Шкк? Рекох му да је то као да ми је задао састав (саставе сам својевремено разваљивао, а ни сада нисам тако лош), али на немачком (који, је л' те, не знам). Али послао сам му алгоритам. Имплементација оних 6-7 корака не би требало да буде проблем.

Јучерашњи дан укратко: неочекивана блокада баш у тренуцима када не треба. Благоје који шапуће нешто јер оће да помогне. Ја који га не слушам јер сам тврдоглава мазга. И неких 8 пропуштених поена (од могућих 15).

Онда домаћи, пројекат... Обланда :)

Онда пивце.

Па музика.

Па аутобус ухваћен у задњем тренутку.

Истрошене батерије на оба телефона.

Јутарњи разговор са мамом, са татом, са мамом (нисам погрешио у набрајању).

Данас стиже храна ;) Спремам даа за петак. Много вас волим. Пружате ми подршку у најнеобичнијим тренуцима, који су другима тако уобичајени :)

Ваљда сам оправдао наслов, стварно не могу сад да смишљам више шта да пишем. Гладан сам ко вук (ни Бојовић ни Драшковић...). Auf Wiedersehen ил по српски ајд здраво, видимо се :)

18. јануар 2011.

Contents under pressure

Прсо сам у погрешном тренутку, десетак минута пред колоквијум из ОС-а. Фино сам фејловао на питањима која сам до тада знао (знао сам их и прекјуче, и јуче, и јутрос - знао сам их).

И тако изгубио бар половину поена.

Живот иде даље :)

Најгоре што сам још увек под истом пукотином а треба да браним домаћи и пројекат. И то ће проћи...

17. јануар 2011.

Точкић од ТА пећи


Без њега не можете погурати ТА пећ а да не огребете патос.

Сваки делић је важан.

Тачка.

(овај пост није требало да има ову тему и да буде овако кратак, али... експлозија јбг)

340. страна

Капљице. Ситне. Не видиш их, не разликујеш их. Ту су, око тебе. Превише их је, толико су густе да једва прозиреш другу страну, на само десетак метара од себе.

Тумараш кроз то слепило. Да није мрак... Да има светла... Пале се рефлектори. Ништа боље. Сјај рефлектора једва се пробија кроз густе микрокапљице које те окружују.

Крећеш ка светлости, али се она удаљава од тебе. Није све црно-бело, баш напротив. Окрећеш се око себе - не видиш излаз. Нема ни стабала да те окружују. Као да си у једном бескрајном филмском студију без икаквих реквизита, у густој магли која те већ полако гуши. Ваздух је тако влажан. Кашљеш.

Колико дуго?



Трчиш... Мислиш да трчиш само право. Није ни важно, све је тако исто, једнолично, суморно, депресивно, ужасавајуће... Све је тако грозно.

Осећаш шамарање. Будиш се... "Шта је с тобом, девојко?", питају те. Знаш ли?

Шта се дешава? Била си у базену. Одједном си престала да пливаш. Тек тако...

"Знаш, дешава се то људима. Имала си среће данас, било је некога ко је приметио."

Увек мораш да пливаш даље.

Против против

Данас је понедељак. Крећу журке на факсу, скоро свакодневно. Дивна ствар.

Лепо сам недељу одрадио, својски. Од рана јутра (које није било баш рано, али било је пре подне) па негде до увече... Надам се да сам нешто и запамтио од свих тих информација.

Мало сам сам. Недостају ми људи. Прави људи. Они којима није битна политика. Они којима је важно да смо заједно. Они којима је стало до других људи. Они којима је стало до неких лепих ствари.

Има нас, није да нас нема. Ту и тамо, разбацани по целом свету. Нађемо се, једноставно. И свима у глави мисао да се окупимо и направимо један велики бум. Кад бисмо били организованији...

Да се осети тај дух поново. Тај дух који је тако разбацан и има га још у понеком ко га није заборавио, ко га још увек осећа.

Јуче...



Због сутра. Или данас.

14. јануар 2011.

Нови блог

Знате да сам отворио нови блог?

У питању је чисто професионална ствар, углавном везана за информационе технологије. Блог се зове "Бизнис трип". Можете сами анализирати назив, ја знам шта сам хтео да кажем :) Он је на адреси tomcaa.wordpress.com, слободно га посетите. Писаћу о свакодневним проблемима и решењима на која наилазим на свом животном путу који је уско везан са рачунарима. Биће ту и нешто о уређивању блога. Тренутно је један пост тамо, корисницима Блогера могао би бити од користи ;)

Ето, само то... Друго ништа... Мало ми се врти у глави. Одох да једем нешто. Живели!

13. јануар 2011.

Орнамент

Морам да ти се поверим. Сањао сам те јутрос.

Будан сам од 6.15; морао сам да искористим друго купатило док не дођу ови из фирме, јер наш бојлер не греје воду. Хтео сам да се вратим да спавам, нисам могао да заспим. Одгледао сам цео један филм пре него што сам смогао снаге да наставим да спавам.

Заспао сам, једна рука ми је била откривена, од лакта ка прстима усправљена; смрзла се.

Чачкао сам неку машину налик на банкомат или оне аркадне машине, само са много компликованијом и неправилнијом тастатуром. С моје десне стране били су неки ортаци, не знам чији. Причали су с тобом; нисам знао да си то ти.

Окренуо сам се. Видео сам те. Осмех, радостан осмех ти је красио лице. И неки поглед који никада нисам видео. Један од твојих многобројних погледа које никада нисам видео. Не знам тачно шта сам осетио у том тренутку.

Заустила си да кажеш нешто, осетио сам, важно. Започела си, још увек са осмехом: "А ти..." А ја? Ја сам се пробудио јер су ови из фирме стигли и почели да лупају као ненормални. И изнервирао се.

Пробао сам да те дозовем у следећи сан. Руку сам ставио под ћебе, између бутина, да се угреје. Сањао сам нешто десето; таман ме ухватио сан и чуо сам један од оних звучних ефеката из хорор филмова који те пресеку (у реалности је то ударац неком дебелом шупљом металном цеви по тврдој површини или тако нешто); кад ме је пресекло, после пар удараца чуо сам и врисак. Сада сам већ навикнут да живим у неком хорор филму.

Могао сам да кажем и да сам пао с кревета, чисто ради комичности. Али то би већ била лаж. Свеједно, ти се ниси вратила.

Рекла си тамо негде да и тебе прати неко проклетство погрешне жеље. Марфијев закон. Јбг, тако то иде.

10. јануар 2011.

Спава ми се

Али ипак...

Путовао сам јутрос рано. Видео сам сунце кроз замагљене прозоре. Било је занимљиво. Било је чаробно. Било је ... импресивно. Путовао сам са Ћиром. Поново смо разглабали о стандардним стварима. Математици, фудбал-менаџеру и порно индустрији. У ово друго се не контам уопште. Прво и треће ми иду поприлично добро, мада нисам махер као он. Јбг, ако се Ћира у нешто разуме, то су порнићи, па фудбалски клубови, фудбалери и правила свих могућих лига на свету, па тек онда математика за коју се школује.

Стигао сам кући. Овој другој, у БГу. Фино је овде. Унутра је хладније него напољу, но добро, навикао сам већ на хладноћу. На факсу све по старом. Превише обавеза је остало за предстојеће три или четири недеље. Пробаћу да дам све у јануару.

Сузило ми је око пар пута данас. Десно. Ненаспаван сам. Мораћу то да надокнадим.

Сутра је тест из ДАА. До 14. треба послати домаћи и пројекат из ОС. Треба то и одбранити.

Треба набавити и неку опрему. Јока и Денис снимају филм. О чему? Неки млади наркомани деведесетих година. Тужна, срцепарајућа прича из Параћина. О некој девојци која је оверила на железничкој. Или тако нешто... Лепо су то све осмислили. Траже од нас да сарађујемо. Можда... Можда и испадне нешто.

Ал ако треба да се дрогирам, одбићу улогу.

Рапорт

Другови и другарице, ја стигао у Београд. Развео нет у другу собу тако да сада неће бити проблема са зимом. Газда је поправио пећ за време ове паузе. Јутрос сам сазнао да нешто није у реду са бојлером, тако да ће опет морати да интервенише...

Видим да сте доста писали. С тим у вези, имаће доста и да се чита. Ових дана сам поприлично затрпан обавезама које нисам завршио док сам био на одмору јер сам био на одмору и био сам лењ и глуп. То ће морати сада на брзину да се одрађује.

Драго ми је што сте још ту и што сте још заинтересовани шта се догађа. Или се само правите... Свеједно :)

Ускоро крећем са новим темама, накупило се тога доста. Читамо се!

07. јануар 2011.

Срећан Божић

Мир Божији, Христос се роди!

Свим хришћанима који славе по јулијанском календару срећан Божић. Нека Вам предстојећи дани буду обасјани сунцем. Не тражите Бога, пронађите себе и наћи ћете Га.

Живели!

03. јануар 2011.

Мешање

У већини случајева може бити позитивно, осим кад су у питању опојна средства.

Синоћ се скупили у Black Riveru па прешли у ex-Fontanu познатију као Фонтана ¦D Ту негде око поноћи кренула је свирка, а тада смо и ми стигли. Унутра углавном позната лица, мада се појављују и неки нови клинци којима је сада отприлике онолико година колико смо и ми имали кад смо почели тамо да одлазимо... Једина разлика је што њихов излазак почиње доста касније. Времена се мењају.

Неки од нас из друштва познају неке од музичара. Мени су сви углавном познати, виђао сам их, али никада заједно и никада како свирају; никога не знам лично. То је пар небитних детаља.

Први утисак је био да су одлични, и да су нешто ново. Намерно сам остао до краја (као што иначе имам обичај на свиркама) и за све то време нисам пропустио ни делић онога што су одсвирали (или нису). Један по један - друштво ме је напуштало; на крају сам остао сам. Мени то није битно. Ако сам дошао на свирку и дао 150 динара за шугави "амстел" јер немају "лав" (као ни "јелен", нити било шта друго осим "ефеса"), хоћу да их исцрпим до краја и да видим шта умеју :)

А није да не умеју. Иако су млади (мој друг се нашалио да кад се саберу године свих - опет нису пунолетни - да не претерујемо, средњошколци су), имали су шта да покажу. Помало су осциловали - на неким песмама су бриљирали, а неке и нису биле баш оно право. Имају фин контакт са публиком, што и не чуди с обзиром на састав те публике (углавном се сви међусобно знају). Умеју и да се извуку кад нешто не крене како треба. А није увек баш све ишло како треба.

Репертоар поприлично стандардан, али су умешали и неке ствари које се не чују тако често. Неке изведбе биле су им оригиналне и, што је још важније, фантастичне. Опет, примећује се недовољна навежбаност неких ствари. Оно што морам да приметим је да је певач више пута забрљао, што одаје утисак да му и нису у потпуности познате песме које изводи. За певачицу све похвале. Басиста је био солидан, неке деонице му нису успеле, али је у песмама где је бас линија важна ипак показао да има потенцијала. Похвале за бубњара, које је одрадио посао лагано и прецизно, упркос гафу да му је једном испала палица а није имао резервну при руци - на грешкама се учи. И за крај мен оф д меч - гитариста, вансеријски добар, без икаквих замерки, намеће се као логични вођа групе, уз сјајну комуникацију са целим бендом и пар песама које је отпевао стварно добро. Ево њихове фб стране.

И да не заборавим Перу, који је као случајно упао у ту шему и, као што то увек бива, развалио бубњеве (уз сјајног Трпчета на гитари и вокалу). Песма је била Ти си сав мој бол, најбоље од три извођења ЕКВ-а за ту ноћ.

Ја срећан и углавном задовољан стигао кући по завршетку свирке (око 3.30) и одспавао добрих 6.5 сати. Извините ако вас је сморио овај мој текст, али Shuffle је свакако млади бенд који заслужује пажњу и иде добрим путем.

И таман кад сам хтео да објавим пост - нестаде струје. Добро да сам понео лаптоп. И да блогер све памти ♥ :)

02. јануар 2011.

Паз' да није

Докопах се нета. Није било тако тешко... Уз малу помоћ неког комшије. Хвала Богу, хвала комшијама, сви смо ми наши и тако то.

Елем, нисам вам пожелео срећну Нову годину. 2011. је већ, још мало па крај света. Ове године живите своје животе, бавите се оним што волите, радујте се свему и промените свет. Ако не можете свет, промените себе. Само не попуштајте никако, мењајте се само на боље!

Данас је 2. јануар. Дочек је био супер. Ипак, почећу да се дистанцирам од таквих дочека. И ми људи знамо за доста (а пропо тога што стока зна за доста). Први дан нове године је прошао радно, не бих да вас замарам тиме. Ипак сам уживао :) Субота, нигде нисам изашао, мрско ми. Свирао сам хармонику после дужег времена. Увек кажем то "после дужег времена", ма колико да је прошло делује ми као да вековима нисам свирао. Диван осећај.

И од пића ћу се дистанцирати, бар што се количине тиче. Не могу више да посматрам себе таквог. Онаквог какав сам био 29. на 30. децембар. И онаквог какав сам био 1. јануара. Јер је бесмислено. Треба ми много. А не треба ми то уопште.

Ето ти њу јрс резолушн. Мењам се на боље. Хоћете ли и ви? :)

Blog Archive