01. децембар 2011.

Немој, Миле...

... ништа политички...


Престао сам да пишем. И то ме, онако, поштено копка. Смањио ми се речник, изражавам се чудније него икада, и баш ми недостаје. Недостаје ми оно време кад сам био блогер у повоју. Сад имам 60-ак читалаца (напамет то кажем, нисам ни гледао статистику већ пар месеци) и један текст у месец дана. Бескористан текст.

Заправо, више и нисам неко ко изражава своје мишљење за које га нико није питао. Једна од основних особина класичног блогера је да увек има став о свему, и да га јасно и континуално изражава и стоји иза њега. А мене ухватила нека апатија, нити ме брига за ствари око којих се блогери расправљају, нити имам став о неким глупостима које су претерано глупе да бих имао икакав став о њима (осим да су глупе и неинтересантне).

Е сад, људи се кроз сукобљавање ставова свакодневно здружују, зближавају, формирају групе, удружења, партије, трте-мрте, углавном после неког времена заједничког деловања покаже се да су били у праву и да су успели. А ми, што ћутимо и не изражавамо своје мишљење о свакој глупости, или сматрамо да је нешто превише маторо да би се о томе писало, или да је наш став само још један од многих који су на исти калуп, и кога уопште брига за њега - стагнирамо, стојимо у месту, не дружимо се ни са ким, и питамо се шта ће бити сутра. А иза свега тога је нека очајничка љубомора и жеља да се прикључимо том свету.

Рекле би бабе: "Ти би, сине, да се је*еш а да ти не уђе - неће то моћи". Па да, тако некако.

Тапкам у месту. Додуше, дешавају ми се неке друге ствари. Али опет - тапкам у месту и у тим другим стварима. Ангажујем се на нечему што је минорно, и што се чини да неће бити нека одскочна даска за даљи напредак, бар не превише. Неки траже посао, неки праксу, ја учим, програмирам мало, читам неке текстове, прегледам тајмлајн и зујим у празно. И све се нешто надам да ће од тога бити вајде у будућности.

Љубав ме и даље покреће. Овог пута, коначно, остварена :) Али нећу о томе. То је наша ствар.

Тадић прекинут доласком Новака. Јелена и Цеца прса у прса. Пала магла, клизав коловоз.
А шта ја ту могу?

Барикаде и даље на Косову. Руднику олова и цинка проглашено банкротство. Пад животног стандарда. Закони небулозни.
Зашто на томе не раде?

Ја бих, можда, али сам само један обичан миш. И нисам паметан. Јер су сви паметни док им дужност не допадне шака.

6 коментара:

  1. Ja nisam bloger. Volim da čitam postove i komentare i tako "ubijam" penzionerske dane.
    Za mene lep opis. Tačna je konstatacija da mnogi ćute što nije dobro. Verovatno se plaše da izađu iz anonimnosti. Svako može da nađe razlog, ali za ćutanje nema opravdanja.
    Koliko vidim na blogovima je prisutna sloboda izražavanja, jer za sada nema sankcija.
    Zato mi nije jasan veliki nesklad između komentara i velikog broja posetilaca većine blogova.
    Miša

    ОдговориИзбриши
  2. Zgodna stvar kod ovih blogova što ti misli ostaju sapisane, pa kad se vratiš kroz npr 10-tak godina možeš jasno da vidiš kako si bio u zabludi, i gde je tačno bio "kiks" u rezonu. Tako nešto se može pokazati kao vrlo korisno, jer ljudi uglavnom precenjuju značaj ličnog iskustva. Uz iskustvo obično ide i amnezija ili selektivno pamćenje koje poništavaju njegove potencijalne efekte.

    Naravno, može ti se desiti i da jednog dana otkriješ kako si u mladosti bio vrlo pametan.

    E, to već ne sluti na dobro...

    ОдговориИзбриши
  3. Dragi moj prijatelju, si ti zaboravio na priču Deda i repa?

    Zapamti nema malih, nevažnih. I najmanji miš može svašta da učini.

    Možda ti zvuči ludo i glupo što ću ti reći, ali želeo si ljubav i ona ti se ostvarila. Tako i sve drugo u životu.

    Ispričaću ti nešto.
    Sinoć sam se vraćala iz Beograda. Razgovarajući sa vozačem u jednom momentu mi on reče: slušao sam vas, ali mi ništa nije bilo jasno. I šta ću. Naravno da sam ćutao i slušao.

    Odgovorila sam mu:
    Ti o fudbalu znaš sve, o njemu možeš da pričaš danima, možeš dečici da daješ savete, da pričaš o svojim putovanjima, druženjima, utakmicama, sudijama, povredama ...... e to iskoristi!

    Svako od nas ima nešto o čemu može da govori i da piše ako želi da bude bloger. Ne razmišljaj da li ovaj rekao ovo ili ono. Živi svoj život.
    Inspiracija je svuda oko nas, samo treba dobro pogledati.

    ОдговориИзбриши
  4. Томцее, ти си у мојим очима увек блогер. И кад год поменем тебе неком, кажем: један мој блогер.
    Дакле, тишина!
    Што се тиче писања, не брини. Свакоме се дешава, ако добијеш инспирацију увек знаш да имаш блог на коме можеш то да напишеш. :)

    ОдговориИзбриши
  5. Господине Мишо, велики поздрав, добро дошли на мој блог! Тачно је да данас многи ћуте (и не само данас, чини ми се да је тај проблем много старији од мене, Ви то вероватно боље знате), и мислим да за то постоји једноставан разлог. Људи су све више препуштени себи самима, одавно више нико не хаје за њих, па су навикли и да ћуте и да трпе и да се некако сналазе колико могу за себе и своје најближе. Ово удруживање у разне заједнице по Интернету доста помаже да се слични пронађу и да заједно пробају да учине нешто за свој или општи бољитак. А што се неких цензура и казни тиче, код нас их нема све док се не дирне у оно што их највише боли, а тада обично врло брзо и лако, најчешће силом (чак и заобилазећи слово закона), "укидају" оно што им смета. Верујте да има свакаквих ситуација, али некоме не одговара да се о томе прича.

    Чика Мико, знам тачно шта сте хтели да кажете, само више нисам сигуран у коју категорију данас (после 3 и по године писања) спадам, а у коју ћу спадати кроз десетак година. Надам се само да ћу временом сазрети, а не побудалити.

    Веркић, Ви имате инспирације свуда и у сваком тренутку, и мени је то запањујуће. Просто исијавате неку позитивну покретачку енергију и увек терате и себе и друге да ураде нешто и тиме промене стање. Ово што сте рекли није глупо, чак је и емпиријски доказано као формула успеха. Мој проблем са тим је што врло лако одустанем од себи задатог темпа (преценим се, префорсирам, онда увидим да немам довољно времена за све и одлажем започето, стављајући га на крај листе приоритета). На крају баладе испадне да ништа нисам урадио, само још један пропали покушај за који после треба три пута више снаге да би се поново покренуо. Знам да се (ја лично) од политике нећу најести хлеба и то ме не брине. Брине ме што нисам преписивач (мада бих могао и то да пробам) и оно што сам видео не волим да преносим јер већ негде постоји. Тако своја интересовања сачувам само за себе, евентуално твитнем нешто о томе и то је то. Ето, тако се моје блоговање распало. Али, док сам Вам одговарао на коментар, родила се идеја. Ви сте њен творац у мојој глави :)

    Олујо, волиш ти да ме ућуткујеш кад кажем нешто што ти се не свиђа. Ја јесам блогер, само нисам класичан блогер, више сам блогер у пензији (док се поново не вратим) :) Да, ако добијем инспирацију, можда. Ако не кренем и ја да преносим вести :D

    ОдговориИзбриши
  6. Drago mi je i znaj da ću da budem s tobom sve dok ne realizuješ u potpunosti tu ideju.
    Nego, ne odustaješ ti brzo, samo se zasitiš. Ali to je tako sve dotle dok ne pronađeš zaista ono što ćete potpuno okupirati. Tada nećeš moći da dišeš od uzbuđenja, ponosa, od želje da ideš dalje. Želim ti da brzo dođeš do svojih vrata iza kojih će sve da bude drugačije i samo tvoje!

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive