09. октобар 2011.

Понекад се питам

  • да ли вам недостајем. Свет постоји и без мене. Кога нема, без њега се мора, кажу. Можда се и не би морало, да тај сам не одустане на свом путу. Свеједно се може. Навикли смо да остављамо људе иза себе и да идемо даље.
  • да ли сам у праву. Кад помислим да је све ово трајало тако дуго, и да је одједном престало, више не осећам ништа. Никакву тежину, никакво стезање срца, никакву језу, никакве очи пуне суза, никакву кнедлу у грлу. Не знам чак ни да ли осећам празнину. Једно велико ништа.
  • како себи да објасним себе. Другима себе упорно објашњавам, неки ме схвате, неки не. Већина ме ипак прихвати таквог какав јесам. Не сећам се да ме неко скорије одбацио. Свеједно, ја себе никако да прихватим. Увек ме гризе неки црв, чланковити, онај што те добро очеше док се кроз тебе провлачи.
  • докле ће трајати. Из неког разлога, не престаје никако, иако сваког трена очекујем. Шта очекујем? Црно. Или бело. Без бола, без патње, без адреналина, без страха, без љубави, без суза. Само, и тек тако. Крај.

6 коментара:

  1. Ovo zvuči kao kulminacija mojih misli, počev od pre par godina, pa do današnjih dana, bukvalno sve što si napisao, tako da te savršeno razumem. Mislim da je najgora od svih tih nabrojanih ''nevolja'' to neprihvatanje samog sebe. Jer ako makar i glumiš da prihvataš sebe, postojiš ili glumiš da postojiš bez nekih suvišnih osećanja, afekata, automatski te prhvataju i drugi, a tražiti da te neko ''shvati'', potpuno, onakvog kakav jesi, to je za većinu viša matematika. Ali uvek postoji makar jedna osoba koja te shvata, potpuno, ili bar teži tome, koja te voli, koja bi za tebe umrla ako treba. I to imaj na umu. Koliko god da te to nešto stalno grize (i nisi jedini), lakše se korača kad nisi sam. A do razrešenja mora doći, jednom. Mrzim kad patiš. Ako već moraš, makar nemoj sam. Ona(j) ko(ja) te voli želi da podeli taj teret sa tobom, ma, da uzme sve na svoja leđa, da ne patiš ti.
    :-*

    ОдговориИзбриши
  2. Е Томцее, немам шта да ти кажем више. Чему ова патетика? Сабери се, молим те.

    ОдговориИзбриши
  3. Олујо, патетика? Јок, брате, реалност. Једино што ме везује за ово место је све што сам оставио на њему, а чега се више не сећам. А оно што следи немам појма какве везе има са тим.

    Ноњ_Њаве (откад ово нисам радио xD) нисам рекао да патим. Технички, није ми ништа. Само сам сабрао неке површне утиске претходних пар месеци у четири тачке. Чисто да се нешто дешава. И блогу је досадно понекад. А себе ћу капирати до краја живота, то је најдугорочнији циљ. Можеш са мном, ако хоћеш :)

    То смо кад смо.

    ОдговориИзбриши
  4. Da ne patiš, to se nadam, mada meni ovaj tekst definitivno nema prost ton svođenja računa sa samim sobom, nešto drugo izvire iz njega.
    Po meni, čovek sebe upoznaje i pokušava da skapira sebe celog života, kao što inače uči celog života. Ali iz neprihvatanja sebe rađa se patnja.
    Mož', ako imaš dobro prevozno sredstvo. :D

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive