07. мај 2011.

Перипатетичка школа, #osnujitinesto

Гледајући TL синоћ, приметио сам да људи стално увећавају #osnujitinesto. Нисам (и даље) сконтао шта им значи то увећавање и чему оно служи, но хајде... Као и сваки млада особа (којој би урођено требало да буде да је амбициозна и пуна идеја), рекох да бих и ја да оснујем нешто. Господин @Xpirit69 ме је одмах подржао, вероватно мислећи да већ имам идеју, што у датом моменту није било тачно. Ипак, после пар минута поигравања мојих мисли и назови-идеја, пало ми је на памет и написао сам:
Основаћу неку нову перипатетичку школу, све сте позвани. Биће то као tweetup, само боље... :) #osnujitinesto
Fri, 06 May 2011 20:18:31 from TweetDeck

Исти твит је наишао на интересовање и подршку од @DobrilaM и @MilicaPepsi и уопште ме не брине што је то "само" подршка од њих две - значи да је идеја ипак добра и само треба да заживи :)

Дакле, шта сам оно хтео... Ових дана, приметили сте (надам се?), мало се бавим филозофијом ослобађања духа и довођења свести до стања потпуне стабилности и смирености. Ко зна како бих то могао објаснити, неке ствари се речима тешко могу описати, али се могу осетити и препознати. Знате већ ону причу о срећи од пре пар дана, тако нешто, и још шире, имам на уму.

Сви знамо да филозофија нема баш пуно смисла ако је с неким не поделите, проширите, расправите, коригујете... Ја могу до сутра да думам и измишљам којекако, и да дођем до нечега заиста великог, али да то остане само у мојој глави. Таква филозофија не би имала никаквог смисла нити практичне примене. Могао бих је применити само ја, бескрајно мудар и (вероватно) потпуно несхваћен и усамљен. Чему то? Тежња среће је да се прошири на што више људи, па је и којекаква филозофија о њој корисна само ако је што више људи прихвати, разради и рашири. У потрази за истом људи су прегазили стотине километара трновитих путева и милионе светлосних година у свом уму...

Ето, зато сам предложио ову својеврсну перипатетичку школу, не улазећи у то по чему је тачно она добила назив код Аристотела, и везујући се само за обавезни чин шетње. Моја замисао: окупимо се, запутимо неком планинском стазом (може и равничарска, битно да је у природи), онако, као школска деца кад крену на излет, и ходајући разговарамо. Шта је ту чудно, питате се, то је сасвим уобичајено, открио си топлу воду, ТоМЦее... Ех, да, али колико често ви причате и размишљате као филозофи? Знам, стално се виђате, причате о послу, политици, блоговима, Твитеру, Интернету, SEO, SM, S&M, сексу, љубави, храни, алкохолу, животињама, књигама, филмовима, телевизији... Или обрнуто све. Водите једноставне животе, шта ће вам више од тога.

Е, па, треба вам. Нисте ни свесни колико вам је потребно да се усредсредите. Да изгубите лудачке пориве и реакције. Да смањите нервозу и нестабилност. Да се примирите, фокусирате и да доведете себе до узвишености. Да престанете да тумарате около, пуни незадовољства и фрустрација јер нисте нашли оно што тражите. Знате ли шта тражите? Тражите ли га на прави начин? Да ли сте спремни да га пронађете? Шта ћете после?

Знам да сам у праву, у то не морам ни себе ни вас да убеђујем. Достигните тај зен који ту и тамо споменете, али не само да кажете да сте га достигли... Живите зен. Мудраци кажу да се његова суштина не може изрећи речима, али се може осећати. Тако много у једној трословној, једноставној речи. Размислите о овоме...

Буда је у једној сутри пренео поучну причу:
Човек је ишао пољем и налетео на тигра. Нагну у бег, а тигар појури за њим. Стигавши до ивице провалије, човек се ухвати за корен дивље лозе и остаде тако висећи. Тигар је био тако близу да га је одозго могао оњушити. Дрхтећи, човек баци поглед на доле где опази још једног тигра како чека да га прождере. Живот му је зависио од јачине лозе.
Два миша, један црни а други бели, почела су, мало по мало, да глођу лозу. Гледајући око себе, човек опази сочну јагоду. Држећи се једном руком за лозу, другом је узбрао јагоду. Како је само била слатка!

(из књиге "101 зен прича" Пола Репса; оригинални наслов)


Мој циљ није да вам будем учитељ, јер је моје сазнање о свему зрнце песка у пустињи. Није ми циљ ни да се сви заједно замонашимо, или не знам шта (ко зна шта мислите, пошто помињем будизам)... Циљ је да мало сагледамо своје животе и у њих унесемо нешто ново, нешто што би нас заиста могло усрећити и усмерити у нека ведрија јутра.

Свако од нас би из "школе" могао понети нешто ново. Ако ништа друго, сигуран сам да би овакво окупљање било дивно искуство и дружење у природи. Упознали бисмо једни друге на мало другачији и несвакидашњи начин. Ако упали, може постати и традиција :)

Јавите се, да видим овде питања, мишљења, предлоге, сугестије, примедбе, жалбе, молбе... (мали омаж др Перишићу :))

Хвала колеги Младену Јокановићу за скретање пажње на све ове дивне ствари око зена и на књигама које ми је позајмио!

9 коментара:

  1. :D "Dakle, šta sam ono hteo.." heheheh, filozofe.
    Ja sam za za ali ne obećavam da će to filozofiranje dugo trajati. Naime, imam ružnu naviku da, ako se ti filozofski razgovori oduže (što je u mom slučaju za nekih 15 do 20 min) presječem temu nekim nepristojnim komentarom i probam da prebacim sve na nešto potpuno besmisleno ili debilno :D.
    Al' ako me primate... trep, trep :)

    ОдговориИзбриши
  2. Морам рећ' да ниси једина, познајем још примерака твоје врсте ;) Фора код вас (и многих других људи) је што филозофију узимају као нешто узвишено, препотентно, досадно, ко зна из којих разлога (да ли се трауме вуку од лоших профана из средње школе или тако нешто, не знам). То уопште не треба да буде случај - филозофија је прелепа, само ако се на прави начин приближи људима, ако јој отворите врата срца, раширите руке и прихватите је као најбољег пријатеља.

    Мада можемо правити офтопик паузе, у школи смо сви равноправни уче(с)ници (од сваке паузе можемо повући неку идеју!) ;)

    Што се мене тиче, примљена си! :)

    ОдговориИзбриши
  3. Hehe potpuno te razumem, po nekad kada je u gradu dosadno ja i jedna drug se izdvojimo i pocnemo da mislimo ,,velike misli".
    A sto se tice okupljanja, odlicna ideja, znam pravo mesto za to hehe ;))

    ОдговориИзбриши
  4. Власинско језеро? :) Какав год предлог да имаш, слободно га изнеси. И, наравно, придружи се. Ако сакупим још једног блогера, већ ћу почети да планирам окупљање ;)

    ОдговориИзбриши
  5. Hehe drug vidis kako si mi procitao misli. Ja gore imam vikendicu, tako da je smestaj resen ;) Pa da napravimo mi neki nas fest hehe.

    ОдговориИзбриши
  6. Не, приметих на Blogger профилу да водиш тај блог, па ми је пало на памет :) Још увек нисам развио моћ да читам мисли... Мада радим на томе ;)

    Што се мене тиче, супер је идеја. Биће све, само да уловимо неки слободан викенд. Ја ћу ових дана бити у сталној гужви, од следеће недеље биће пуно посла око факса.

    Увек отворен за конструктивне предлоге :)

    ОдговориИзбриши
  7. Aha. Pa i ja sam u škripcu sa slobodnim vremenom.
    Dogovorićemo se.

    ОдговориИзбриши
  8. Prošla sam tu fazu :) Ne treba mi meditacija, ja bih da se gibam gibam ;) Moja glava vodi svoj sopstveni život, a čak i previše razmišlja..u svakom slučaju, lepa ideja :)

    Šta je peripatetička škola????

    ОдговориИзбриши
  9. Свакоме треба медитација, драга моја Џу... Уз добру медитацију и гибање доноси много веће задовољство ;) Хвала ти, било би ми интересантно да се придружиш, али знам да је то скоро па немогуће, бар још неко време.

    Аристотел је практиковао врло интересантан облик "наставе", ако би се то тако могло назвати. Поред тога што је интерактивност у већини филозофских школа тада била основни постулат (на чему се све више инсистира у последње време у свету и код нас), он је са својим ученицима практиковао разговоре на отвореном простору. За њега, а врло вероватно и за његове следбенике, било је уобичајено да размишљају или разговарају ходајући. Зато су били названи перипатетицима - онима који ходају :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive