21. април 2011.

DVDCT и оно што после дође - пролог (2)

Ово није књига. Ипак, можда једног дана, када се сви текстови споје, и испадне неки честит материјал за књигу. А можда ипак не? Нисам то тако замишљао. Ако нисам, зашто сам је започео Прологом? Јер не знам како бих другачије, просто и једноставно :)

Први део Пролога делује мало суморно. И уопште, кад погледам околности под којима се ова идеја родила, схватим да нема много тога веселог да се каже. Неки се не би сложили са мном. Можда се ни ја у старту не бих сложио са собом. Издвајање неких ствари из контекста у коме су се дешавале може дати погрешну слику о свему. А ако тражимо само ствари са једним заједничким атрибутом (весео или суморан, свеједно), тон у коме посматрамо један ток догађаја попримиће исти атрибут.

Зато је мени за све ово потребан шири контекст. А за шири контекст потребни су ми други људи и њихове приче. Ја из своје мембране нисам претерано излазио, а она је ту и тамо захватала понешто од спољног света, неком врстом ендоцитозе ваљда, како ли то биолози називају. Тако се десило да ми се контекст преклопи са туђим контекстима, али само повремено и само на појединим местима. За боље сагледање, требају ми и њихови углови. Ваши углови.

Причање приче из једног угла је досадно. Одавно проваљена фора: најбољи писци успешно су писали једно те исто из свих могућих углова. Ја нисам један од њих. Не бих себе чак ни писцем могао назвати. Још увек. Не знам ни желим ли да будем. То је превише захтевно.

О чему причам ја?

Сам наслов "DVDCT и оно што после дође" франкофилима и неким полиглотама не би требало да представља превелику загонетку. Ако сте одавде, већ би требало и да претпостављате о чему је реч.

Као што рекох већ негде, постоје ствари које се једноставно вуку за нама, хтели ми то или не. Можда желимо да их се отресемо, да их згазимо, да продужимо даље без њих, али оне и даље остају ту. Ту? У нама, у свим нашим делима, свеприсутне. Погледамо нешто, прочитамо, чујемо неку песму и - ствари се поново врате. Од своје сенке под сунцем и од смрти нико жив не може побећи.

Све што смо доживели остаје забележено негде у оних десет и нешто милијарди ћелија у глави. Нешто се лакше ископа, нешто теже, али све је то ту. Најгоре су оне ствари које покушавамо да заборавимо. Кад би све избиле одједном на површину, човек би у моменту могао да се поздрави са животом. Овако, намерно заборављање и потискивање је природни одбрамбени механизам, против кога се не може, и треба да смо му захвални. Ипак, све то што смо "заборавили" уствари је оставило некакву последицу на нас.

И док ја овако, као киша око Крагујевца, ви полако губите стрпљење. Крајње је време, зар не? Отварање затвореношћу не пије воду...

Деведесете је реч коју слабо користим. Реч која ме је обележила. Претпостављам, и многе од вас. Кад је чујем, крв крене у главу, срце се затетура, киселина у желуцу проради, обрве ми се намрште или очи преврну. Све зависи од контекста. А ретко чујем нешто позитивно везано за њу. Говорим о речи.

Оно што после дође је само њихов наставак. Цитираћу себе (препотентан сам, егоиста и одвратан, може ми се; приметићете да том приликом нисам рекао ништа битно): "Време и не можемо поделити на време "пре ових" и "после ових", јер је све једно те исто време, и ту су све једни те исти људи, само са различитих позиција вуку конце". Даме и господо, овај мој живот подељен је вештачки на две етапе (ваши су вероватно и на више етапа подељени). Хоћу да све то лепо протресемо, не као политичари, већ као људи. Не интересује ме ко је и кад изјавио шта, интересује ме ко је како преживео оно што је уследило. Ништа ново, зар не?

Све су то личне исповести, свако из свог угла. Вађење бодежа из срца, заустављање крварења. За оне који ће то тек прочитати. За оне који ништа о томе не знају. За оне којима не бисмо волели да се икада ишта од тога деси. За оне на којима је то оставило трага, а да тога нису ни свесни. За оне који кажу: "Не поновило се". За оне чија је истина мало другачија од оне коју сви приказују. За оне које нешто од овога сада подсећа на оно тада. За оне који су нешто чули, али и даље не верују. Учимо једни од других.

Замислио сам... Серијал постова. Ништа више од тога. Ни форму, ни начин приповедања. Песме или приче, небитно. Важна је само истина. Логорска ватра. Радионица. Отворени облици комуникације. Колективна терапија. Да не пљујемо кад не знамо, да не кукамо кад немамо појма, да кажемо оно што знамо и што смо искусили. Да сагледамо ствари ван уобичајеног контекста. Да се ослободимо граница. Да исисамо и испљунемо затровану крв.

Ето, толико о томе. На крају ће вероватно остати она Балашевићева Ма јебите се DVDCT (и оно што после дође).

Ако сте вољни да напишете нешто, моју адресу имате. Јавите се. Ја још нисам кренуо, тражим одговарајући почетак. Али Пролог је завршен.

8 коментара:

  1. JQ, čini mi se da Tomcaa ima namjeru da nas okupi pa da pišemo o devedesetima, našoj percepciji istih, iskustvima, traumama...ako sam u pravu, onda Tomcaa da si se okanio toga-tebi je 20 godina, i ako i tvoja generacija bude gledala unazad, a ne u budućnost, onda smo kolektivno otišli u vražju mater.

    ОдговориИзбриши
  2. Zanimljivo. Pitanje je koji nivo pretresanja prošlosti zanima narod, koliko nas tangira sada, a koliko ono što dolazi, i šta je to što nas tangira i može da nas okupi da delimo opažanja u bilo kojoj formi, a formu određujemo sami, tj. ne uslovljavamo se nikakvim pravilima (osim možda da ne budemo obični copy/pasteri ;). Pre nekog vremena dunulo mi je da registrujem lokaciju kolektivnoludilo.blogspot.com ('leba ne traži, a ako zatreba već je tu. :)). Nije vidljiva za oči javnosti iz razloga što na njoj nema niti jednog posta, za sada. I imala sam tu neku sličnu ideju kao i ti. Kolektivno "prosipanje" koječega što nam je na umu, srcu. Izdraftovala sam i uvod na tu temu za koji mislim da sam izbrisala. Razlog? Ideja mi se činila nekako previše negativno nastrojena, no opet, "kolektivno ludilo" ne mora da bude samo u toj konotaciji. Ne znam. Nabacujem misli. Šta ti misliš o toj sorti pokušaja umrežavanja na jednoj lokaciji?

    ОдговориИзбриши
  3. Џу, зар баш ништа? Хм...

    Милко, делимично си у праву, нису у питању само деведесете, али од њих сам овде кренуо јер сам - од њих кренуо (схваташ већ). У обзир долази све, и оно што нисам и оно што јесам имао прилике да видим. Како сам ти оно рекао - не живимо ми у прошлости, прошлост живи у нама, и то је оно што је проблематично свакој генерацији - са прошлошћу се морамо суочити да бисмо се с њом могли и носити.

    Звери, не знам одговор, зато сам и био неодређен. Фокус је на садржају, не на његовом облику :) Симпатично ти је то у потпуности. Ето, рекох негде у прологу, у зависности од тога које ствари посматраш - такву конотацију добија све. Дакле, не мора бити негативно. Покушавам да извучем оно најбоље, и позитивно и негативно, оно што се највише памти, и да минирам већ једном тај камен који стоји на деведесетим (и на оном пре и после) и притиска. Идеја ти је одлична, кад више аутора одрађује један блог, то може бити пун погодак. А своди се на ово, само што нема гостујућих постова :)

    ОдговориИзбриши
  4. Razmisljao sam zasto se vezem za neku lokaciju... U tvom slucaju je verovatno u pitanju neka pozitivna naivnost. Bez uvrede, ali bas osvezava u ovom cinicnom svetu. Kao kad sretnes napusteno kucence i ono te pogleda breskrajno tuznim i nevinim pogledom... Neprocenjivo!

    Ne znam koliko si tacno godina imao tada, ali to zapravo nije ni bitno. Nema to nikave veze sa godinama. Sve su to price za zamajavanje / zvucne fraza bez stvarnog sadrzaja. Kao i PETI OKTOBAR / sta to zapravo znaci? Ja sam 90/tih sazidao kucu u kojoj sada zivim, pokrenuo privatni biznis koji jos uvek traje, zasnovao porodicu... Nisam bio ni Julovac ni SPS. Nisam bio ni u Otporu. Gledao sam svoja posla. Danas je drugo vreme. Malo komplikovanjije za plivanje, ali se snalazimo nekako... Ne nasedaj na te glupe fore! Pronadji stari film o Matiji Gupcu i poslusaj njegov savet> ni levo ni desno / nego gledaj pred sobom, i pamet u glavu...

    ОдговориИзбриши
  5. Чика Мико, нисам се увредио, мало ми то и ласка (иако није пожељно у оваквој средини), само ми није јасно - да ли је то везивање за локацију у мом случају везивање за временску одредницу, или нисам добро разумео поенту?

    Рођен сам деведесете. Колико је то важно, не знам, мени је све то изгледало мало другачије него мојој старијој браћи и сестрама... Не баш мало, заправо.

    Све те приче ми звуче тотално другачије из уста оних који годинама залуђују народ тиме него из уста неког "обичног" човека с којим седнем да поразговарам. Мислим да је то оно што сам хтео да изнесем кроз ове текстове. Свако има своју причу. Вама свака част, заслужујете моје дивљење.

    Свиђа ми се савет, пола живота сам живео тако, али некад сусрет са неким стварима не можеш да избегнеш.

    ОдговориИзбриши
  6. Добра идеја. Само, ја не могу да учествујем из разлога што сам још увек била несвесна свог постојања 90. година. ;)

    ОдговориИзбриши
  7. Ти онда можеш да читаш и сазнаш нешто ново... Можда. Евентуално. :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive