30. март 2011.

Празноглавје

Овај ће бити брзински, одавно нисам писао турбо текстове.

Ових дана се све враћа у нормалу. Међутим, нормала се помера. Да, не враћа се све уобичајеним током, него се и некако и речно корито прилагођава новим токовима реке, тако да више ништа неће бити исто ни кад се овај процес "враћања у нормалу" заврши.

И то је нормално. Све тече, све се мења, живот је ватра, човек је река и свака кап има неки свој пут од извора до ушћа. Зато је и сваки следећи тренутак нешто што се више никада неће вратити. Никада није исти као претходни. Сваки од њих мора бити искоришћен на најбољи могући начин. Све смо то већ апсолвирали у сто хиљада текстова.

Најједноставнији начин да се све врати у нормалу (поред одустајања од побуне и враћања на статус кво) је да се нормала успут прилагођава новим потребама. Тако ће се неосетно нешто променити, појавиће се одступање које је прихватљиво и које ће бити нови еталон нормалног.

Ето, тако ја замишљам ове промене које се одигравају у мени. Ко зна зашто сам ово испричао и да ли све то има смисла вама који ово читате. А зашто да не? Могу наставити да живим животом који се не разликује превише од оног којим сам живео, а ипак да то буде сасвим нови живот. Живот са новим навикама, са другачијим схватањем дужности и права, са креативним временом утрошеним на нешто корисно, са слободним временом у функцији усавршавања метода живљења... Са временом за ручак када се једе квалитетна храна. Није све у времену, доста тога се крије у начину.
"Не бирајмо начине. Растимо."
Искористимо сваки тренутак за бољитак човечанства. Помозимо себи, тако ћемо и другима најбоље помоћи. Прекршимо правила којих смо се држали, уколико би то довело до напретка. Усавршимо своје методе. Полудимо, да бисмо постали нормални :)

6 коментара:

  1. Ne napuštaj me svete
    Ne idi naivna lasto

    Ne povredite zemlju
    Ne dirajte vazduh
    Ne učinite nikakvo zlo vodi
    Ne posvađajte me sa vatrom
    Pustite me da koračam
    Prema sebi kao prema svome cilju

    Pustite me da govorim vodi
    Da govorim zemlji
    I ptici koja živi od vazduha
    Glas moj kao ispružen živac
    Pustite me da govorim
    Dok ima vatre u meni
    Možda ćemo jednom moći
    Da to što kažemo dodirnemo rukama

    Ne napuštaj me svete
    Ne idi naivna lasto
    (Branko Miljković - Pohvala svetu)

    (Htela sam samo deo pesme da napišem, a onda sam shvatila da ne mogu da odlučim koji deo. Tako da si dobio celu pesmu. Izvini na predugačkom komentaru :D)

    ОдговориИзбриши
  2. Мало је рећи: "Хвала ти", али не знам шта бих још додао. Лепо је сетити се Миљковића. Он и још понеко умели су да искажу моје мисли другачије :)

    ОдговориИзбриши
  3. Жељне? :D
    Де си их нашо?

    Само напред Томцее! Уз тебе смо!

    ОдговориИзбриши
  4. Stalno tu nešto čačkaš, mrdaš se..jbt, što nisi upisao filozofiju, bio bi tamo glavni baja ;)

    Dopadala mi se ona tvoja popizditis faza, moram reći :) Dugo se nisam onako smijao :))

    ОдговориИзбриши
  5. Slažem se sa Milkom, filozofija :D
    Dobra je pesmica, baš. :D

    ОдговориИзбриши
  6. Олујо, има их свуда, не би веровала :) Хвала на подршКи!

    Милко, нисам уписао филозофију јербо везе немам с тим њиховим филозофирањем. За ово што ја причам не треба факултет ;) Е сад, воле људи да се смеју туђој несрећи, илити попиздитису, па и ти тако с њима :)

    Емотивна, неће филозофија у коприве :) Ако мислиш на ову да нисам под либелу, добра је. Ако мислиш на Миљковићеву, одлична је :D

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive