13. март 2011.

Прешишано

Хтео сам да пишем, ал није ми до писања данас. Баш.

Чудно је све то. Да није тужно, било би смешно. Опет, нико се није ни смејао ни плакао. Само... Знаш оно кад се шраф одвије, па се конструкција држи нестабилно? Кад један део система крене да се понаша независно, да иде својим током?

И оно, не знам шта ми се збило. Нека блокада, шта ли је. Крв до руку није допирала. Можда није ни до одређеног дела мозга. Жичана ограда. Видиш шта је с друге стране, али не можеш допрети...

Тек тако изгубиш сву awesomeness за пар минута, неповратно. Сва coolness се манифестује само на руке. Као да те појео мрак. И после џаба све. Онда као за инат додатно изневериш себе, чисто да потврдиш да одлично то радиш. Зашто причам о себи у другом лицу?!

Писао бих, ал стварно ми није до писања. Баш.

Нема коментара:

Постави коментар

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive