19. фебруар 2011.

Хепи енд

или: Вечерас је време заиста лепо


Јутрос није свануло. Нико не зна зашто. Људи нису навикли на то, па су некако сви умртвљени, једва се крећу, ту и тамо некога на улици у доба дана када је уобичајена гужва. Аутомобили клизе по мокром асфалту, чује се шум таласа. Кишица још помало пискара по јакнама пролазника и оронулим фасадама... Оне новије се поносито уздижу, и не дају атмосферским појавама да утичу на њих. И зашто би?

У моменту кад ово пишем, још увек није свануло. Али то није важно.

Људи су већ навикли да је у ово доба дана мрак, помаљају своја тела напоље. И кише нема толико... Нема ни ветра.

Улице су и мене угостиле данас. Додуше, само послом. Али улице воле усамљене луталице када изађу из својих загушљивих скровишта. Таква им је природа. Једне су другима суђене, улице и луталице... Било ми мрско да излазим кад сам видео тмину и влагу, некако ме све асоцирало на хладноћу. Међутим, закорачио сам храбро у непознато и схватио да је напољу можда и лепше него у утврђењу.

Разговарао сам са реком. Није јој данас по вољи. Слабо ко прелази преко њених мостова, нема с ким да се дружи. Каже, била су два риболовца, ако их видим да их поздравим... Обећах.

Све пусто, сунце му... Кад поменух сунце, данас га не виде нико. Задње време дошло кад је ноћу светлије него дању.

Али све је то ништа у поређењу са осећањем сигурности и среће. Тишине, шума реке, далеког ветра и покоје птичице што је ето, баш сад, стигла у своје гнездо па се распевала... Нема везе што ниђе никог нема, птице воле да се хвале :)

Уживао сам тако, док сам пролазио Параћином. Каже она црногорска да добра нема ђе људи нема. Шта ти ја знам о томе, мени некако кад нема онолике гужве и вреве, кад је све тихо и кад можеш чути звукове природе - лепше него кад се сви разгаламе о неким тотално небитним стварима, заборављајући ону истинску лепоту живота, остављајући је тамо негде, у запећку, иза ТА-пећи или "смедеревца"...

А напољу је слобода, срећа, свет. Напољу је живот.

Ах да, заборавих на риболовце... Видео сам их, поздрављени су. Долазе опет првом приликом.

6 коментара:

  1. :)))
    Јесу дани сиви али не смемо постати и ми!

    ОдговориИзбриши
  2. Такав је живот... Ал мени опет лепо, кад осетим тај благо оштар ваздух :)

    ОдговориИзбриши
  3. Bome, ne bih ja po tom vremenu napolje, ko zna šta mož da naiđe...Morloci :)

    ОдговориИзбриши
  4. Е јесте, баш они да не наиђу... Немој да ми мрачиш овде! :)

    ОдговориИзбриши
  5. "Али улице воле усамљене луталице када изађу из својих загушљивих скровишта. Таква им је природа. Једне су другима суђене, улице и луталице..."
    Најс уан. Право у књигу цитата, са све линком. ;)

    ОдговориИзбриши
  6. О, хвала. Онда се морам потрудити да не затварам блог, да би линк радио :D

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive