18. фебруар 2011.

Жеље су једно...

Легао сам рано. Спавало ми се, али нисам могао. Не знам када сам заспао.

Целе ноћи сањао сам чудне снове. И будио се више пута, и превртао се по кревету.

И чуо сам гласове, разне. Нису ми дали да се помолим. "Господе" се претварало у "Госпођице". Гомила душа, баш некако оних узнемирених душа, из не знам ког круга Пакла, или можда из Чистилишта, па макар и живе биле... Пролетале су испред мене, безличне, и говориле гласно, само да ми скрену пажњу.

И помишљах на неке грозне ствари. На самоћу у пуној кући људи. На плаву собу. Зашто баш плава? Да ли је заиста ова соба читав мој свет, као у оној песми? Плави живот... И на њен неискоришћен потенцијал. Њен? Зар соба има потенцијал? Или је то моја грешка?

Пентрао сам се по Грзи... Не, силазио сам. И питао неку бакицу да ли је вода за пиће. Точила је баба воду, испричала како њена вода тамо није здрава. Каже да је ова добра. Добро је, био сам жедан. И мајку сам уснио, дошла је другим путем. Нашли смо се негде у Далмацији ваљда. Обилазили неки стари град. Не знам, никада нисам био тамо. И свуда неки зидови, и стално неко пентрање, прескакање, силажење... Сломили смо зидић са два танана оџака. Јер људи су као гладни чопор похрлили назад кад су увидели да неће видети оно што су очекивали. Шта ли су очекивали? Не знам што нисам уснио и оца... Ни бабу, ни сестру, неког тамо... Само мајку и гомилу неких непознатих туриста... Не знам ни како сам њу препознао. Све ми се свело на земљу, биљке, море и гомиле зидова. Људи ту нису ни били физички битни, већ само као апстракција. Душе...

А био је то тако живописан сан. Видео сам и своје трагове у блату. Понекад ми је жао што не постоји камера за снове.

И једном тако после једног од снова које сам успео уснити схватио сам да сам постао себични гад. Баш насупрот ономе чему су ме учили и чему тежим. У односу са свима, од родитеља, преко пријатеља, познаника, до непријатеља. Према свима исти себични гад. И лажљив. И кукавица. И... Скренуо сам негде са пута од жуте цигле. А комадиће хлеба које сам где-где оставио покљуцале су кокошке и гуске. Друштванце нисам имао, јер сам и робот и лав и страшило, све помало. Сам. Није ни битно да ли сам наишао на кућицу од чоколаде или на замак чаробњака. Вероватно нисам ни на једно ни на друго.

Како прија ова киша. Па ипак, подсећа ме да време постоји.

А ви све то не примећујете јер сте заведени. Не знам чиме, али ми изгледа добро иде. Колективна хипноза. Нека је зелено бело. Ћира би рекао: "Претпоставимо супротно". Вероватно даље не би знао ни да бекне, али има добру основу. Ја стално претпостављам супротно. Чини се да сам наиван? Није ни то лоше бити. Мудра луда, што би рекла она моја професорица српског. Има тог мотива у књижевности, ту и тамо. Нисам ни ја лоша основа, могу лако постати неки књижевни лик. У образовно-научном роману. Први део нека буде образовни. Нека каже клинцима шта не треба радити. Други део нека буде научни. Нека се бави мојим болестима са научне тачке гледишта.

И ко је сад ту овца? Бела? Црна?

Нећу више да вас давим, док не добијем неку корисну тему за писање. Превише вам је мојих срања овде... Замало да цензуришем ову реч. Извините, али другачије не би могло. Све друге речи на које сам наишао у покушају замене биле би превише благе или не би тачно описале ситуацију. Дакле, извините.

То не значи да ћу испунити ово обећање. Али потрудићу се.

Нисте ни морали да читате баш. Али читате. Јер сте заведени. Нико вас није терао. (Није?)

А ТоМЦаа вас још увек посматра. Само му се очи виде иза наочара, оних истих са једним делићем за нос мање и оквиром искривљеним ко зна којом приликом када су од силине ударца пале на хладан асфалт. И овај крстић дрвени око врата што носи. Грешна душа. И делови веш-мајице. Беле. Пар суза које се помаљају у ненаспаваним очима. Широки носингер, што би реко покојни деда Жика. И проштепана дебела црначка уста. Да мало мање прича а мало више гледа, слуша, осећа.

--

Питам се шта ће неки тамо историчар закључити на основу ових текстова. Нека зна да знам да ће читати ово. И нека закључи шта год хоће. Боље нисам ни заслужио.

Ни ја према историји нисам био баш благ.

(текст писан у 4.20)

8 коментара:

  1. Нема да бригаш, све је кул. Само ти пиши. А ми ћемо да читамо. :)

    Једино, мислим да би требао да посетиш доктора за ту несаницу да видиш нешто... ;)

    ОдговориИзбриши
  2. Сине, неам појма... Можда си у праву. Ајој, још ми се спваа. А да пишем настављам, свакако. Свет би пропао без мојих текстова. Ипак сам ја ТоМЦаа.

    ОдговориИзбриши
  3. Свет би пропао без мојих текстова. Ипак сам ја ТоМЦаа. - Sve si rekao ^^

    ОдговориИзбриши
  4. Ни Андрић ми није раван са поентама :D

    ОдговориИзбриши
  5. Dopada mi se ovaj tekst iako je mračan. Kao da ti je inspiracija bio Tiersen i ova pesma

    Snovi umeju da budu nekad baš čudni i inspirativni...

    ОдговориИзбриши
  6. Све што пишем по мраку испадне мрачно. Није то намерно.

    Ћут, нисам ни знао ко је тај лик без тебе сад :)

    А снови... Умеју да узрокују несанице, то је сигурно.

    ОдговориИзбриши
  7. Šta se dešava s tobom čoveče? :) Kamera za snove, podigao bih 3 kredita kada bih mogao da kupim tu spravu koja ne postoji, pa makar ceo život jeo zemlju i travu...

    ОдговориИзбриши
  8. Лудим, вероватно. Постепено и полако... Ето, написах у наслову Вивалди а нисам поменуо да сам гледајући у плаву штрафту слушао Пролеће. Али то је следећи пост :))

    Ето, добра би била, зар не? Та камера... Можда би ми спасла живот некад.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive