16. децембар 2011.

Срећна Нова 2012.

MMXII
Првог јануара 2012. почиње нова сезона на овом блогу. Ја то најавио данас. До тада ће блог бити у припреми. И даље ћете бити у могућности да прегледате старе текстове, али до краја децембра (тј. ни у наредних 15 дана) неће бити нових текстова.

Какво изненађење спремам? Никакво. Заправо, само сам решио да натерам себе да у следећој години пронађем свој темпо писања. Пробаћу да објављујем три текста недељно, у тачно утврђено време. Ово ће ме натерати да радим много више и одговорније него што сам до сада радио, а да опет имам времена за одмор. На идеју сам се, поред зилион других текстова, коначно решио уз кафицу која ми свакодневно на мејл стиже од Бранчестер (Јунајтед). Раније ми је деловало да је поштовање одређеног распореда сувише тешко, али су ми њене кратке форме показале да је то заправо јако једноставно, када се има у виду забава и радост коју сваки нови текст доноси.

Поштовање оваквог распореда на два блога паралелно натераће ме да останем у форми и професионално, и блогерски. Поврх свега, биће ми задовољство да натерам себе да блогујем поново, не схвативши то као обавезу, већ као професионалну дужност.

Хвала и свима другима чији су ме текстови инспирисали на то. Између осталих, ту је Ива Танацковић која је такође прошла кроз сличан подухват објављујући по један текст на дан, као и незаобилазни Darren Rowse, о коме би његови текстови рекли много више од мене.

01. децембар 2011.

Немој, Миле...

... ништа политички...


Престао сам да пишем. И то ме, онако, поштено копка. Смањио ми се речник, изражавам се чудније него икада, и баш ми недостаје. Недостаје ми оно време кад сам био блогер у повоју. Сад имам 60-ак читалаца (напамет то кажем, нисам ни гледао статистику већ пар месеци) и један текст у месец дана. Бескористан текст.

Заправо, више и нисам неко ко изражава своје мишљење за које га нико није питао. Једна од основних особина класичног блогера је да увек има став о свему, и да га јасно и континуално изражава и стоји иза њега. А мене ухватила нека апатија, нити ме брига за ствари око којих се блогери расправљају, нити имам став о неким глупостима које су претерано глупе да бих имао икакав став о њима (осим да су глупе и неинтересантне).

Е сад, људи се кроз сукобљавање ставова свакодневно здружују, зближавају, формирају групе, удружења, партије, трте-мрте, углавном после неког времена заједничког деловања покаже се да су били у праву и да су успели. А ми, што ћутимо и не изражавамо своје мишљење о свакој глупости, или сматрамо да је нешто превише маторо да би се о томе писало, или да је наш став само још један од многих који су на исти калуп, и кога уопште брига за њега - стагнирамо, стојимо у месту, не дружимо се ни са ким, и питамо се шта ће бити сутра. А иза свега тога је нека очајничка љубомора и жеља да се прикључимо том свету.

Рекле би бабе: "Ти би, сине, да се је*еш а да ти не уђе - неће то моћи". Па да, тако некако.

Тапкам у месту. Додуше, дешавају ми се неке друге ствари. Али опет - тапкам у месту и у тим другим стварима. Ангажујем се на нечему што је минорно, и што се чини да неће бити нека одскочна даска за даљи напредак, бар не превише. Неки траже посао, неки праксу, ја учим, програмирам мало, читам неке текстове, прегледам тајмлајн и зујим у празно. И све се нешто надам да ће од тога бити вајде у будућности.

Љубав ме и даље покреће. Овог пута, коначно, остварена :) Али нећу о томе. То је наша ствар.

Тадић прекинут доласком Новака. Јелена и Цеца прса у прса. Пала магла, клизав коловоз.
А шта ја ту могу?

Барикаде и даље на Косову. Руднику олова и цинка проглашено банкротство. Пад животног стандарда. Закони небулозни.
Зашто на томе не раде?

Ја бих, можда, али сам само један обичан миш. И нисам паметан. Јер су сви паметни док им дужност не допадне шака.

06. новембар 2011.

Програмски језик C од нуба за нубове

И, оно што се збивало у мојој глави пре пар дана, коначно је експлодирало. Услед нечега што ми је скренуло пажњу са кодовања и теорије информација (у даљем тексту: "кити"), бацио сам се на тражење одговарајућег домена, те креирање новог налога на GMail-u, Twitter-u и Blogger-u. Заклети сам блогераш, не могу онај бесплатни вордпрес. Можда једног дана, кад не будем ишао на бесплатно.

И тако је настао Noob C Coder, ваш ресурс једноставних а интересантних проблема писаних у језику C, са објашњењима тамо где је потребно - практичне примене устаљених школских задатака, са имплементацијама или платформски независним, или одрађеним и за Windows и за Linux. Цео блог је на енглеском језику (жао ми је, али перспектива блоговања о C-у за регионално тржиште није баш велика / могуће је да ћу у будућности објавити неки e-book на српском). Уосталом, претпостављам да већ знате бар основни енглески ако кодирате у C-у, мада ко зна, свашта сам виђао.

Сви кодови биће open source, за све критике, коментаре, похвале, предлоге (о дизајну, темама, исправкама) био бих вам захвалан. Блог је отворен тек јуче, и трудићу се да га редовно допуњујем, у складу са слободним временом (дакле, више нећу ни имати слободног времена). Ако желите да се укључите у рад, тј. да допринесете својим прилозима, за сада вам не могу плаћати, али ако постанемо профитабилни једног дана - зашто да не. Имаћу у виду ко је био са мном од почетка :)

Дакле, блог је на адреси http://noobccoder.blogspot.com/, а можете запратити и званични твитер налог @NoobCCoder. Поздрав! :)

04. новембар 2011.

Демотиватори и шта против њих

Поглед од јутра бацим на тајмлајн, то ми је стандардно укључивање на почетку дана. Укључује се мозак, укључује се рачунар и заједно функционишу.

Видим шта има у скроз левој колони, бацим неки јутарњи позитива твит, погледам десно у инфо и вести колоне и налетим на гомилу негативних ствари. Погледам само оно што је најважније, али углавном све саме лоше вести од јутра.

Запитам се како је људима који се буде уз телевизију и новине. Гомила шаренила, речи које вам се урезују у меморију... Ово поскупело, онај убијен, она се убила, овај претио ономе, тај и тај оптужен, та и та злостављана... И, што више читају, све се горе осећају. У најави виде грозан дан пред собом, који само треба преживети некако.

Морам рећи да је све то једна погрешна перспектива. Људи се примају на лоше вести, и онда су демотивисани, и немају воље ни за шта, и само желе да преживе. Погрешно. Не знам, мени је то демотивишуће на пар минута, а онда - живот иде даље, и мотивисан сам још јаче да исцрпим све што могу из данашњег (или било ког) дана. Изолујем се, преживећу ако будем неинформисан о стварима које ми нису битне; неке опште ствари сазнам из наслова, прочитам опширније само оно што ме интересује, и кроз десет минута већ сам оран за нови дан. Зашто?

Време тече. Скоро ништа што се десило неће утицати на мој радни дан. Замислите, у овом тренутку се дешава небројано много ствари на свету; оно што мене заиста дотиче је на нивоу статистичке грешке и то је оно што ми је најбитније. Увек издвојен од света, на ствари гледам позитивно; ствари које некога демотивишу, мени су само подстрек да урадим најбоље и дам све од себе док још имам времена.

И тако... Не обраћајте пажњу на оне који вас покушавају демотивисати. Ако већ морате да се сретнете с њима, потражите позитивну страну у томе. Само негативни људи могу у свему видети само негативно. Ви то нисте, зар не?

Степен корисног дејства

Рад је од човека створио магарца.
Приметили сте да ме ових дана нема. Можда и нисте, пошто ме нема. Кажу да је ваздух добро чувати пре него што га угледамо. Неопходност воде уочимо тек кад останемо без ње. И тако даље.
Кога нема, без њега се мора.
У међувремену, нисам био ни на каквом интересантном послу о коме бих вам сада причао. Заправо, прилично дуго сам пресипао из шупљег у пуно (из главе у рачунар), па сам сад морао нешто да оптимизујем. Оптимизација се свела (пошто ме мрзело да купујем било шта) на претрагу, архивирање потребних фајлова, брисање непотребних и то је доста средило стање на мом чврстом диску. Онда сам решио да поново ставим у функцију линукс, овог пута игла је пала на Linux Mint верзију 10 (јер мој напаћени XP није лепо преснимио фајлове, па је десетка остала на флешу уместо да се сними једанаестица). Погађате да се сада осећам сјајно.

Знате, пре пар сати сам на пола сата морао да се вратим у прошлост. Сконтао сам да сам губио страшно много времена на виндози, док она одрађује све своје послове и тумара по диску без икакве потребе. Ово сада је потпуно ново, чисто, функционише, а и интересантно је, морам признати. Стално нови изазови :)
Онај ко се не бави немогућим стварима, није довољно hard-core. *
Без панике сам приступио инсталацији свега што ми је овде требало. И, покушавајући да на сваки могући начин ове године избегнем java програмирање, коначно сам пронашао систем који ми одговара. У моје залуђеништво за језик C (а од лета помало и Linux), као и све оне концепте отвореног софтвера, савршено се уклопила библиотека freeglut. После само мало интуитивног проучавања кода који сам такође нашао као пример, ускоро сам OpenGL искористио за графички приказ рада Грахамовог алгоритма за конвексни омотач. Ето, ништа није немогуће, успео сам после да исто инсталирам и на виндози, специјално за @aleksandar6630, те да га компајлирам. Ради и тамо, исто као и на менти :)
Није то тако лоше као што изгледа. **
Некако време брзо пролази кад се човек посвети нечему. Стижу нам колоквијуми, и ових дана ће бити све више учења и истинског рада. Осим факултета, желим да се посветим још неким стварима. Имам нешто у малом мозгу, али то треба разрадити. А треба остварити и неке сарадње. Наравно, ни љубав се не сме запоставити.

Толико. Очекујте новости, враћам се на сцену!

--

* - Парафраза речи које се (колико сам сконтао) приписују покојном Стиву Џобсу из једног приватног разговора, мени пренео колега Јокановић из друге руке.
** - Ко то тамо пева - једна од реченица које су ми остале у сећању.

01. новембар 2011.

Аршини

Аршини
Немој, сине, говорити криво
ни по бабу, ни по стричевима...


Настаде лудница. Не зна се ко кога којим оружјем. Ваљда се не зна прецизно ни због чега. Такви смо људи, кажу.

Сви меримо. Кога врага меримо, Бог свети зна. Углавном нам се мерила знају разликовати од случаја до случаја. Е, то је мука. Не можеш пропустити све кроз исто сито, но мораш неке на крупније, а неке на ситније, за сваког посебно.

И тако, кроз та мерења, отпадају једни овакви, други онакви, трећи пролазе... И онда се деси да се омане.

Свако мерење, учили сте то из физике у шестом разреду основне школе, има своју грешку. Ниједан мерни инструмент није довољно добар, па да смо га сами измислили у глави. Увек ће се неко ту провући где не треба.

А кад се провуче где не треба, па се покаже да се грешка одавно догодила, само што је занемарена (као што вас из физике уче целог века да занемарите ово и оно), онда крив ђаво. А није ђаво крив, криви људи.

А криви људи тешко могу да се исправе. Исто као и Дрина. Кад исправе Дрину, биће и сви људи, ваљда, прави.

И онда ће се сви мерити по истом. У'ватиш правац, па докле год досеже.

17. октобар 2011.

Непознати моменат

У непознатом моменту нашао сам се у непознатом моменту. Нисам знао шта се дешава, када и како сам баш тада туда пролазио. Нисам знао ни како да реагујем, па сам реаговао на непознат начин. Непознати ентитети око мене са непознаницом су посматрали моју реакцију и, не верујући својим очима, упућивали се сви скупа раздвојени у непознатим смеровима. Окренуо сам се, коначно, и схватио да сви беже од непознате црне масе која се ширила иза мојих леђа. Непозната рука је пробала да ме шчепа за ногу, али сам већ увелико трчао испред ње непознатом брзином. Трчећи, прошао сам кроз непознате пределе, упознао тајновите и непознате шумске и планинске стазе непознате дужине. После непознатог броја сати трчања, коначно сам стигао до непознате пустиње и, роварећи кроз песак, налетео на непознат симбол нацртан на великом кружном плеху од непознатог материјала. Стао сам на плех и он се наједном преврнуо, пустивши ме да упаднем у тунел непознате дубине, и песак да ме затрпа. Плех је тада остао да стоји усправно и на њему је писало да ту почива

13. октобар 2011.

Денис Ричи

Image attribution: boingboing.net

Последњи поздрав човеку који нас је све задужио, без кога ни покојног Стива не бисте онолико жалили. Слава му и хвала.

exit(0);

09. октобар 2011.

Понекад се питам

  • да ли вам недостајем. Свет постоји и без мене. Кога нема, без њега се мора, кажу. Можда се и не би морало, да тај сам не одустане на свом путу. Свеједно се може. Навикли смо да остављамо људе иза себе и да идемо даље.
  • да ли сам у праву. Кад помислим да је све ово трајало тако дуго, и да је одједном престало, више не осећам ништа. Никакву тежину, никакво стезање срца, никакву језу, никакве очи пуне суза, никакву кнедлу у грлу. Не знам чак ни да ли осећам празнину. Једно велико ништа.
  • како себи да објасним себе. Другима себе упорно објашњавам, неки ме схвате, неки не. Већина ме ипак прихвати таквог какав јесам. Не сећам се да ме неко скорије одбацио. Свеједно, ја себе никако да прихватим. Увек ме гризе неки црв, чланковити, онај што те добро очеше док се кроз тебе провлачи.
  • докле ће трајати. Из неког разлога, не престаје никако, иако сваког трена очекујем. Шта очекујем? Црно. Или бело. Без бола, без патње, без адреналина, без страха, без љубави, без суза. Само, и тек тако. Крај.

26. септембар 2011.

Пробуђен у сну

Не престаје. Као лудо. Не знам шта му је. Мало каска, мало трчи, па поскакује. Заробљено, ал' се не да, хоће напоље, кроз жућкасте решеткице да се пробије. Не капирам да ли то је све од хемије, никад нисам знао како функционише. Од неких сам чуо да је све то насиље, зато само бије, бије и не престаје. Не знам како да га питам да л' је лудост све, јер у смислу бесмисленог нашао сам се. Престао сам и да памтим речи пренете. Лаган као паучина њихао сам се, скупио у лету снове све најдивније. Разишла се магла, да туче престало је.

21. септембар 2011.

Најава



Долази доба плодности. Моје омиљено. Верујем да се мој годишњи одмор данас окончава и да ће у ову кућу поново почети да долазе људи да се дружимо.

А данас је Миланов рођендан, стога ова песма.

Поздрављам вас, уживајте у кишама које нам долазе :)
Измена: Да се разумемо, да не би још неко забаговао - не мислим на свој рођендан, већ на рођендан Милана Младеновића...

22. јул 2011.

Још једна незапочета прича

Тих дана му је понестајало повода да настави да живи. Често су му се дешавале сличне ситуације, ни ова није била ништа посебно, осим што је, сама по себи, била најмлађа. Није волео да оставља ствари недовршеним, радије је бирао онај пут којим се ређе иде - кад би увидео да у нешто не верује довољно, не би то ни започео. Баш зато је често и био у сличним ситуацијама.

Мало му се вртело у глави од свега; од свих људи које је у последње време видео, са којима је причао и делио оно што му је преостало после последњег пожара који му је уништио све. Дружио се с разноликим светом, виђао је којекаква чудеса, али ништа му није било интересантно. На крају крајева, шта је он имао од тога? Увек би наставио да хода даље. Кадикад би само застао, окренуо се и загледао у оно што је оставио иза себе. У прве дане би му и која суза знала потећи, иако је стајао чврсто и увек одлучно настављао даље. Временом је и то престало. Само је настављао да хода.

Некада су му замерали што је тако отуђен. Волео је ноћ и кишу. Волео је када остане сам на свету и миљама около не види никога. Волео је да се губи у вировима које би тада имао у глави. Са људима око себе то није могао; од превише буке, свађа, смеха или само нечијег присуства губио је свест о себи и претварао се у духа. Људи су били једини облик постојања који није могао поднети.

И те ноћи је ишао даље. Осетио је хармонију с природом; овога пута природа му је дала све своје најбоље - ноћ, кишу, понеки гром негде у даљини, тек као знак распознавања. Подарила му је самоћу и слободу. Био јој је бескрајно захвалан. Ходао је, не знајући ни сам колико дуго. Није познавао време. Некада су му минути трајали као вечност, а некада је сатима гледао у једну тачку, мислећи да је тек стигао.

Ишао је, а мисли су надолазиле. Око њега се играо ветар, а у глави су му дивљали усковитлани таласи. Један поглед на муњу у даљини као светионик му је указао пут до оне ноћи. Зар опет? Није могао да поднесе сећање на онај поглед, усне, врат. Кроз маглу на таласима одјекивао је познати смех. Некада милозвучан, сада га је прогонио као онај језиви смех кловнова којих се још као мали бојао. Муње бејаху све ближе. Ветар више није био обичан несташник, већ је намерно ломио гране околних платана. И киша, коју је толико волео, постала је претешка за његов шешир. Хотећи да побегне од свега и да смири буру у глави, журним кораком ушао је у један још увек отворен бирцуз.

Déjà vu. Окружен дебелим типовима у прљавим мајицама, галантном господом у штофаним оделима и јевтино обученим ноћним дамама које су га ту и тамо радознало загледале, увукао се до шанка. Не скидајући капут, свилени шал, чак ни шешир са кога је још увек цурила киша, затражио је чашу минералне воде. Ни за њега уобичајено, ово хладно пиће нанело је оштар ударац ковитлацу у глави и наједном се све смирило.

Присуство других сада му није падало тако тешко. Није му представљало проблем ни сећање на њу. Фрагменте који су наилазили слагао је у редове и колоне, као коцкице. Сваки је детаљно прегледао и спустио на место које му припада. Делић по делић, на крају је увидео да нешто врло важно недостаје. Загледао се у преостале мехуриће на дну наискап попијене чаше. Напокон је завукао руку у џеп капута и извадио испресавијану хартију. По ко зна који пут пажљиво је ишчитао свако слово. Коначно је комплетирао слику. Оставио паре за цех и изишао.

Од све буре у глави, као резултат слике коју је сложио, преостао му је страх. Њен страх, његов страх. Страх да би могло успети, страх да неће успети. Страх од почетка. Страх од краја. Сада је све то била само још једна пропуштена шанса. Ко зна да ли ће је икада поново видети. Ипак, више него икад, веровао је да би сада сигурно било другачије, да би коначно нешто у животу започео.

Киша је одавно престала, небо је било ведро. Сунце се помаљало на хоризонту. Привукао га је мирис свежег пецива.

- Кифлу, обичну.
- Двадесет динара.

30. јун 2011.

#SMDay 3: О успешној стратегији продавања

Ова прича заиста нема превише везе са друштвеним мрежама, али се може успоставити аналогија. На крају крајева, друштвене мреже не морају увек имати везе са Интернетом. Односно, некада нису морале имати...

Замислите једну мапу, и на њој исцртане линије између Вас и особа које познајете. Линије које сте исцртали су гране једног графа, чворови су особе. Овакав граф често моделује и односе на друштвеним мрежама.

Него, да се вратим на тему. Седимо Ћики и ја јуче на улазу у Кнез Михаилову из Сремске. Знате, има оних контејнера тамо, па има онај зидић, па бетонске коцке... Е, на тим коцкама седимо. Млатимо неку празну сламу, што о порнићима, што о математици, што о оружју, што о комунизму и плановима за светску доминацију. Стандардна прича.

И прилазе нам две слатке девојке, једна мало слађа но друга (то смо после приметили), обе речите, са осмехом на лицу и - честиткама у рукама. Знате, оне честитке за помоћ... сад ћу вам рећи (узима честитку и чита)... Дневном боравку за децу и омладину са сметњама у развоју Обреновац. Заслужују помоћ, свакако.

Ћики без лове тотално, ја имао још шестсто динара што ми остало од маркице за превоз. А оне све на фињака, прво да те питају за здравље, те да ли си вољан (што се после на фињака исто претворило у "мораш, од обе"), осмех, причица... Она има још 3 комада, ова друга лепа има 9 (тотално нелогично, или логично у другу руку, после смо то размотрили). А ја као ја, кад ме ухвате у шему за помоћ, не могу да одбијем.

Елем, рекох не могу да узмем од обе, јбг, требају ми паре (...за пиво после xD) Ма, хајде, као, изабери. И узмем ја једну лепу жуту, на којој Душко замишља пенетрацију а Лола једва чека (и о томе смо дискутовали после, порнићарска деформација).


А колко то дође, 200? Рекох, једино ако има да ми врати кусур од 500. Она лепа се развукла по Кнезу да тражи кусур, ова елоквентна ми да честитку... И тако ти ја купим честитку за 200 динара, лепа дође, врати ми кусур и да ми још једну на поклон. Фино.

Једини проблем је што на честиткама пише да је цена 100 динара.

Порнићарска деформација xD

И то ми је било тотално симпатично. Толико да сам после, кад сам срео још пар њих, питао да ли могу да их питам нешто :)

Цуре дефинитивно знају посао. Она лепа је чак испала и фер :)

Наравоученије 1: увек има бољих продаваца магле од забленутог мене.

Наравоученије 2: купуј преко Интернета, постоји дугме Cancel, а физички изглед продавачице те неће деконцентрисати.

Наравоученије 3: ако продајеш, препусти купцу да одлучи колика је цена. Он боље зна од тебе.

Наравоученије 4: ако продајеш, поведи и лепу колегиницу са собом, упалиће.

#SMDay 2: О рангирању

Нешто актуелнија тема у домаћој твитосфери ових дана је рангирање блогова и корисника друштвених мрежа, такође позната као #toplistablogera. Анализу је (колико је мени познато) започео већини нас добро познат лик, господин Драган Варагић, а обухватила је целокупну регионалну блогерску и друштвеномедијску заједницу.


Ја о овоме не знам пуно, погледао сам табелу (више пута) и по неком мом искуству - тамо су углавном заиста познати и (претпостављам?) утицајни ликови из наше широке заједнице. Недостатак мог интересовања за тако нешто је:
1. и најосновније - нисам један од оних који би се икако могли наћи на листи
2. блогови са листе углавном имају нише које се мене не тичу, или ме јако мало дотичу с обзиром на оно чиме се бавим
3. ко год да је на тој листи, ја и даље знам кога пратим, чији рад ценим, и ко ме, на крају крајева, интересује.

Међутим, листа није ни намењена мени. Заправо, нисам ни сигуран коме је намењена. Претпостављам да су циљне групе новинари, пиарови, секретарице, трагачи за идејама или средствима и сви они којима треба информација с ким треба ступити у контакт и ко је релевантан за неку област. Ја то тако видим. Зашто?

Ако сте неки тамо лик (нпр. мој отац) који појма нема ко је сад ту релевантан и битан за шта, кога треба пратити, од кога ћете прво нешто сазнати и научити и кога тражити ако нешто појма немате а желите да знате - ова листа је за вас. Ако сте иоле истраживачког духа, на ове људе ћете лако набасати - они су свуда око вас. С друге стране, ако сте истог тог истраживачког духа, знаћете да са њихових сајтова дођете ко зна докле, до неслућених извора информација. С треће стране, ако вам се не свиди њихова концепција, начин рада, оно што говоре - листа вам ту ништа не помаже (осим да схватите кога не желите да пратите).

Ето, тако ја то видим. Поени, утицаји, јединице мере - све је то тотално релативно. Знам људе који прате мене, а за Нетокрацију никад нису чули. Њима сам, ваљда, ја утицајан, иако нисам на листи на којој, реално, и не заслужујем да се нађем, бар не у догледно време. Ако знате шта тражите и ко вам одговара - табеле вам дефинитивно ништа неће значити. А ако вам ипак због нечега треба, ту је и Блогодак, слободно приступите ;)

#SMDay 1: О цензури

Данас је Дан друштвених медија, на Твитеру #SMDay. Некада ми је ова скраћеница могла значити свега две ствари, ето, увели сте још једно. Углавном, ово је први у низу текстова које ћу данас објавити, а који садрже моју поприлично уопштену рекапитулацију актуелности последњих дана (или недеља, мени време, нажалост, све мање значи). Како је сваког чуда три дана доста, вероватно ћете препознати застарелост тема. Сигуран сам, пак, да неке теме не могу застарети.


Почећу од цензуре коју свуда у свету велики полако угуравају кроз мале вратнице. Код нас се много причало о томе када су МУП и Теленор потписали споразум о безбедности на Интернету, а који се односи на блокирање сајтова који садрже елементе сексуалног злостављања деце, у циљу спречавања ширења "илегалне дечије порнографије" (Дачић).

"Теленор је иницијатор споразума и показали су спремност да заједно са нама раде на решавању проблема илегалне дечије порнографије. Позваћемо и друге оператере да учествују у акцији, јер нам ништа не значи да покријемо само део Интернет мреже у нашој земљи", рекао је Дачић.


Резиме:
1. Дечија порнографија је свуда илегална (не контам зашто је нагласио то, али тотално је небитна та ситница)
2. МУП потписује споразум са Теленором ван било каквих законских аката - државна институција даје себи за право да некоме (у сарадњи са приватном компанијом чији су корисници грађани Србије) укида слободан приступ Интернету (који је уврштен у основна људска права и све земље потписнице Декларације УН о људским правима и Европске конвенције о људским правима (требало би да) омогућавају широкопојасни приступ Интернету) и поставља полицајце који ће вас надгледати
3. Не ради се на уклањању таквих садржаја са Интернета и хватању криваца (кривци се ту и тамо хватају, по томе је наша полиција позната, али то су заиста ретки примери)

Да се разумемо - било какво злостављање деце је најгнуснији могући злочин и заиста не постоји довољно добра казна за кривце. То је неоспорна чињеница и свако ко тврди другачије има неки проблем у глави (сећам се једног случаја да је старијем човеку који је одједном постао педофил пронађен тумор на мозгу, и када је он отклоњен - човек се вратио у нормалу; нажалост, то деци није помогло да избришу трауме). ЗАТО је важно борити се против овог проблема на свим могућим нивоима.

Међутим,
оно о чему причамо не може бити вид борбе против злостављања деце. Сакривање проблема НИЈЕ решавање проблема. Блокирање приступа тим сајтовима НИЈЕ начин да се решимо ЉУДИ који то раде. Заштитити нашу децу да не набасају на те сајтове? Како уопште једно дете може доспети тамо својом вољом? Треба радити на системској едукацији сваког становника ове државе; не, сваког становника света. Деца морају знати како се треба понашати на мрежи и у какве проблеме их непоштовање одређених правила може увалити. Не заваравајте се - данашња деца су деца која одрастају на мрежи и све ово им је много ближе и познатије него вама. Једино проблеми нису.

Даље, МУП се обавезао да редовно доставља Теленору списак "неподобних" домена. Ово је још једна проблематична ставка: на исти начин ће једнога дана блокирати нешто друго, а ми ћемо то својевољно прихватити јер смо навикли на постојање "прихватљивог" и "неприхватљивог" садржаја. Да ли вам је ово познато? Интернет није телевизија, Интернет није радио, Интернет нису новине. Оно што је тамо "смело" (не би требало, али је устаљена појава), на Интернету је недопустиво.

Даље, на РТС-у су коментари на ову вест цензурисани, на крају је испало да их је само 3 (многи су се жалили на овај проблем). Звучи познато?

Још једном, основно људско право. Размислите...


Још пар текстова у вези са овим:
Државна ЦЕНЗУРА на корпоративна врата (Пиратска партија)
Не желим да убијам, желим да живим ("Све оно што имам да кажем")

24. јун 2011.

Мало о фамилији Culicidae

Разврстани су они у три племена, као Словени. Само што нису Јужни, Источни и Западни него Anophelinae, Culicinae, Toxorhynchitinae. Појма немам шта све ово значи, али хтео сам да им видим порекло.

Мени ретко навраћају у госте. Не знам зашто, али тамо где сам ја, ако сам сам, нема их. И моја фамилија углавном не може чудом да се начуди како то да им свима долазе у невреме (они увек долазе као незвани гости), само мени никако. Свима сметају, сви се на њих жале, а ја их не примећујем око себе. Наравно, само кад сам сам. Кад ми се неко приближи, обично га прати и бар један представник ове чудне путујуће фамилије, расејане свуда по свету.

Комарац
Mosquito by Alvesgaspar

Упаљено светло, угашено светло - исто је. Нема их, брате. Дође сестра, пита ме за савет. Не знам шта да јој кажем.

Свуда су око нас. Сви се жале, чим дође лето. Разголитите се, а онда вам пију крв. Обожавају то да раде.

Фармацеути зарађују на томе. Али од мене не. Ја тих брига немам. А вама ко је крив - кад не знате да се споразумете, чешите се.

У чему је поента? Немам појма. Ето, хтео сам да се похвалим да сам у мирнодопским односима са комарцима. Углавном ме заобилазе, не знам зашто. Имају, ваљда, неки интерни договор. Само један је слетео на мене овог лета и кренуо да срче. То му је била последња вечера. Изгледа да је то био Комарштуница.

22. јун 2011.

Саопштење (за јавност): Куд плови овај брод?

Размишљао сам нешто... (зашто ми увек кад ово кажем на памет падне и додатак - е сад смо наје*али?)

А онда ми је на памет пала и песма. Сад сам је послушао и контам да није примерена овој прилици. Тј. све је примерено, осим рефрена. Али, рефрен је толико озбиљан да заслужује засебан текст. Опростићете ми што сада нећу писати о насиљу, морам да се вратим на тему.

Повод за моје размишљање биле су стагнација и пропадање, тј. њихова периодична смена. Рећи ћете да нисам имао времена да се посветим било чему. Та, студент сам, побогу. Један од оних што су увек преоптерећени, иако су заправо ефективни тек кад дође стани-пани. То подразумева и да њихово студирање заправо није ефикасно. Приметићете и да нисам поменуо напредак - само стагнацију и пропадање. То је бар јасно - зашто бих радио икакву ревизију ако све иде као по лоју?

Прави разлог мог размишљања је што ја заиста волим да размишљам. Један сам од оних џабалебароша, некад су их звали филозофима, што тако стану па размишљају до бесвести, а никако конкретно нешто да ураде. Знам, најлакше је тако. Ја заправо не волим лакше путеве, али некако на крају увек завршим на једном од њих. Зашто? Зато што нисам кренуо на тежи пут на време, и онда са тежег пута скренем кад приметим да нећу стићи нигде у предвиђеном року. Кад год нисам то урадио, резултати су били неповољни.

И тако сам се ја замислио над судбином овог овде места. Не, не Земуна, већ блога. Било је тих случајева кад ми је блог нешто скривио, па сам хтео да га забраним. Али, овога пута је другачије. Нити ми је нешто скривио, нити имам воље да га угасим. Оно што ми заиста смета код њега је што у последње време ништа квалитетно нисам прочитао на њему. Претпостављам да нисте ни ви, али то зависи од тога шта сматрате квалитетним. Број ваших коментара свакако показује шта не сматрате квалитетним.

Оно што ће уследити је детаљна ревизија досадашњег постојања овог места, категорисање необележених текстова, издвајање фаворита, издвајање оних других фаворита (тј. креирање топ листа најбољих и најгорих текстова икада), а све у циљу проналажења математичког модела успешности. Схватили сте, све ово је било једно истраживање (о да, оно још увек траје), и хвала вам на учешћу, без обзира да ли сте само навратили, били неко време па одустали, или сте још увек ту. Ко буде у току, приметиће (надам се) некакве промене, биле оне благе или драстичне.

У току истраживања наилазио сам на разне успутне компоненте које би се могле укључити како би се истраживање само по себи унапредило и учинило занимљивијим. Ствари које сам до данас задржао, а које су настале тим "увођењем", дефинитивно доприносе нечему. Неке сам избацио као тотални промашај.

Ко је редовно пратио, вероватно се сећа да сам у више наврата покушао да с(в)е доведем у ред. То са мном уопште није једноставно, јер сам по природи јако хаотичан, иако можда не одајем такав утисак. Ко ме зна, зна да волим да све буде јасно, прецизно, без непотребних детаља али са свим неопходним појединостима. Зна да не волим стилске фигуре, јер оне омогућавају вишесмислености и неспоразуме, а то је оно што ми најмање треба у животу; и кад говорим јасно - опет не умем да комуницирам. Тако, ово није један од тих покушаја, само да се зна. Кад год сам рекао да ћу нешто надаље увек радити, од тога сам после неког времена одустајао, јер ми је стварало замор и терет. Хаотични људи не воле терет, воле да лутају слободно. Можда се зато нисам до краја сконтао ни са једном, али то је већ друга прича. Да не умем да волим као човек - то је трећа.

Све ове апстрактне категорије... Испуњавања, среће, љубави, клинци, палци... Све је то тако релативно, и на крају се све сведе на опште незадовољство.

Тако ја никад нисам задовољан. И то врло често излети из мене. Али људе то не интересује. Не може их ни интересовати, јер не износим никакве сочне детаље, само једноставно искочим и лупим пар реченица, чисто да се зна, и побегнем. У алкохол и музику, углавном. Па у кревет.

Лични дневник који сви читају није приватна ствар. А блог је јавно гласило. Као такав, овај овде има гомилу текстова који никоме не требају. Реално гледано, не требају ни мени, они су своју сврху испунили. Ипак, нећу их брисати... Чисто да могу да се подсетим шта сам све у животу радио.

Проблем са мном је што ништа не радим у животу. "Ти си студент". Па шта, има да радиш, бре! Слушај, ја ово моје студирање качим мачку о реп, дане и дане сам провео само висећи по нету и не знајући шта да радим. "Изађи негде, дружи се с људима, упознај стварни свет!" Да, стварни свет ме интересује. Онако, из трећег лица. Где, бре, ја да се дружим с људима, где сте ви то видели? На шта личи кад се ја с неким дружим, а да није на пословно-колегијалној основи? Част изузецима који су нашли начин да ме откључају.

На мрежи учим. Константно. И то баш онако, из трећег лица. Као из сигурне куће. И зато сам свеприсутан, иако без правог разлога. Могу вам послужити само као техничка подршка, као ризница некаквих сазнања која сам покупио успут. И ја, заправо, уживам у томе. Помагање људима, онако, из позадине, што би се рекло. Као експертски систем. Поставиш му питање, он ти каже шта има, и ти возиш даље. Реално, једина проблематична ствар у томе је што си на крају сам.

Велика дигресија, зар не? Сећате се, ово је саопштење поводом блога. Али ја сам хаотичан, а ово је мој блог.

Шта ће бити даље?

Не знам појма. Да ли је знање заиста проклетство, да ли га се заиста треба ослободити да бисмо доспели до самих себе... Открићу, кад завршим "Сидарту". Претпостављам да ни он није открио. Умро је као ја. Или као Јозеф Кнехт, спознајом да за поучавање других даје свој живот, јер је то најважније. Опет, као ја.

Углавном, суштина је да се ово може развити на два начина. Први је да ово остане рандом место, а да на неком другом пишем озбиљне ствари. Ја, озбиљан? Добар покушај. Други је да престанем да вас давим својим глупостима. У сваком случају овај брод ће ускоро потонути ако не урадим нешто. Ваљда зато што је капетан успешно извршио евакуацију свих присутних, али је емотивно везан за њега, па ће брод заједно с њим. Ако га закрпим, позвани сте да се поново придружите. Помоћ од вас тражити не могу, немам право на то. Ипак сте само путници. А да предам кормило неком другом и да се повучем - биће ми драго, ако има заинтересованих.

Ако заједно успемо да подигнемо ово место - наставићу да пружам логистичку подршку. На крају крајева, то је оно што сам одувек и радио, изузев овде.

21. јун 2011.

Нови пост

Осећам се некреативно, одсутно, запостављено, усамљено, усиљено, уништено, пепељасто, суморно, безнадежно, немоћно, тужно, смешно, изиграно.

А све то поред толике радости. И без разлога.


Осим што сам некреативан, незанимљив, па стога и невидљив. Не заслужујем пажњу.

ШКК причам?

оОпет лечим коОмплексе. А таман сам биоО у метафизичким воОдама, оОдвоОјен оОд живоОта. КакоО сам се вратиоО? ЗаштоО?!

Енеде. Јадан овај блог, шта све мора да трпи од мене. Али од мене бар нешто трпи.

19. јун 2011.

Fought the law (and won)

I am the law, so...

Кренуо на факс данас. Оно, јесте недеља, па шта? Углавном, одбрана домаћег. Одбранио сам га мушки... xD Бацам се на развој.

И тако, враћам се кући, кад на станици:


Не знам тачно како је до овога дошло. Узрок (ових већих) налепница су (претпостављам?) графити који су у последње време свањавали свуда по станицама. Пример који је мени баш БАШ упао у очи немам забележен на фотографији, јер нисам усликао на време а убрзо је био уклоњен. Углавном, она код "Југославије" је баш била розикава прошле недеље.

Наравно, и ово се одиграло док нисам био ту, тако да нисам успео да документујем на време. Све важне ствари дешавају се док ја нисам на лицу места. Или то, или сам први који вам је скренуо пажњу :D

А мања налепница? Наравно...


Најболнија реч од три слова

Нисам сигуран како је до тога дошло. Највероватније је у питању још једна систематизација градива, једна од оних што се дешавају на крају дана у коме ми нешто по ко зна који пут кврцне у глави.

Углавном, опет сам имао блиски сусрет с Немцима. Било је то у сивим нијансама, као у серији "Отписани". Тамо, испред библиотеке у Параћину, одједном се нашла граница. С једне стране наши, с друге стране, како сам се окренуо, створише се оне њихове кућице, рампе... И колоне црних возила, стилизованих специјално по налогу великог вође.

Тутњава, па фијук. И сирене, и сирене, свуда око нас... Упадам негде, не знам где, изгледа као подземни вод из електране; помажем раднику да почупа каблове. Тада је већ све добило боју.

Онда неки кафић, са неким познатим ликом, мислим да је глумац. Прича са пуно ентузијазма како планира неку акцију у којој би учествовали виђенији људи из света позоришта, филма, телевизије... Говори са још једним познатим ликом, ваљда уредником неким: Планирали смо то да одрадимо овог пута озбиљно, требаће нам јака подршка, очекујем екипу "Експреса", можеш ли то да одрадиш? Требаће нам и нека опрема...

Негодовање с друге стране... Брате, знаш како стоје ствари, ту више не могу ништа. Желим ти срећу, ја палим у Аустрију, колико сутра.

Као да се данима спрема за ово, глумац је већ донео и летке. Текст нисам упамтио. Симбол манифестације је изгледао отприлике овако:

пркос
Да, тако некако. И оно најстрашније је што ништа није деловало тако страшно, једино онај фијук и чупање каблова... Није то равнодушност, има ту нечега пркосног, неке воље за отпором, за заједничким деловањем, за учвршћивањем веза. Па опет, толико су сви навикнути на тај ужас, да настављају да функционишу нормално, као да се ништа не дешава.

Све је деловало као још један обичан дан. А био је све, само не обичан.

13. јун 2011.

А јеа...

Сваки бесциљан текст овде доживи необично велику популарност, а ја не знам зашто је то тако. С тим у вези, ни овај данас неће имати ништа више смисла, чисто да останем у форми.

Знате, нећу да вам се жалим. Сморио сам више. Ни на твитеру ме нема у последње време. Нема ме ни овде. Једино где сам мало био (реално) је она причаоница коју смо отворили. Тј. Топи је отворио, ја сам је мало уредио и сад је то, онако, званично. Константно гурамо рекламу на твитер, али то је твитер, а твитераши нису баш прави за IRC. Разумете шта хоћу да кажем. И ту сам као робот, укључим mIRC и чекам да зазвони неко, пошто зврји празно, а ја радим друге ствари. Тако ме једино то не омета :)

Стварно би било ред да навратите тамо. Ако ништа друго, да нас подржите :Р

Ево, Топи сад нестаде, пукла му веза. Опет сам остао бескрајно сам на каналу.

Енивеј, ових дана се доста радило. Изнервирао сам се безброј пута, углавном због преправљања багова које нисам ја направио, па нисам могао да их нађем. То су страшне ствари.


Сад, кад је све мање-више прошло, спремају се испити. Имамо нека испитна питања, ни горих питања, ни горих одговора. Мислим, одговоре смо исто нашли. Наравно, ја сам их прво тражио другачије, али онда кад сам пронашао и видео како изгледају ови који су као "званични", рекао сам себи да нема смисла претурати по књигама. Ипак, мислим да ћу тумарати по књигама за свако питање опет, јер су и одговори бесмислени и не могу се научити.

Ових дана сви нешто пишу о сексу. Постали су мејнстрим. Чак и Ива, од које се то очекивати могло најмање :P Тако, ја нешто размишљам јутрос, како ја уопште не пишем о томе. То је ваљда јер немам проблем са сексом. Јок, бре, брате. Неки мисле да сам исфрустриран. Зашто? Па, као, секс ми је фрустрација. Леба ти? Онда нисам исфрустриран, нема секса - нема фрустрације. Да. Није ваљда да то толико избија из мене? Ма 'ајте, молим вас.

Осим тога, ових дана сам доста кодирао све и свашта. Морао сам чак и да се бацим на програмирање mIRC-а, јер су ми се помешале скрипте па сад свашта багује. Али debug програма који ти асистент да да наставиш на њему је нешто непроцењиво. Мислим, ти наставиш, уградиш своје функције, све то лепо функционише у теорији али - негде пуца. Зашто пуца? Баја ти дао код који не ради оно што треба. Ако знаш боље - испрограмирај.

Зашто нам то радиш, човече? Задатак за који ми је требало 40 минута максимум радио сам 5 сати због тога. Од тога сам 3 сата тражио своју непостојећу грешку, да бих је на крају нашао у твом коду...

Е, ово је била моја фрустрација.

Ајд, уздравље, видимо се ускоро неђе. Иде ми се у кафану, само никако да скупим времена, а и пара ми понестало. А јесте, треба и у Параћин да идем. И, узгред, треба да почнем да трчим, обећао сам Флајлорду.

Јеа.

05. јун 2011.

Нема више превођења

У току последње две недеље, на блогу је била постављена анкета о коришћењу регионалног преводиоца. Иначе, ако нисте приметили, он је имао опцију превођења странице на хрватски, словеначки и македонски. Оно на македонском ми је било најдраже - блог се звао "Чичко-чичко" :D

Резултати гласања изгледају овако:

Резултати анкете о преводиоцу
Хвала свима који су гласали. Ово није прво статистичко истраживање које сам спровео на блогу, са овим већ имам искуства - кад ви нешто кажете, то је скоро увек тачно. Стога, на основу узорка који чини око 22% тренутно пријављених читалаца (нисте сви пријављени, али неки од пријављених не посећују блог, па је то компензовано), могу да закључим да је присуство овог преводиоца не само непотребно, већ чак и непримећено.

Уклањање преводиоца имаће пар позитивних последица: брже учитавање странице (за оне који имају спору везу или којима веза пуца, уклањање js кода биће осетно), смањење броја елемената у десној колони, побољшана прегледност, а вероватно и уочљивост неких елемената и томе слично.

Да не дужим, од данас је фора са преводиоцем застарела и ја је бацам у канту.

Хвала свима што су учествовали у овом истраживању!

04. јун 2011.

Мој први твитап - #cttw

Ма нема силе да не напишем овај текст пре него што се поново бацим на учење :D

Прво - што је све испало тотално спонтано, нисам имао појма да ли ћу ићи, да ли ћу стићи, ни са ким бих могао отићи (лепа реченица? :)). И кад сам то твитнуо, @skljuc је брзо реаговала и претворила моје "можда" у "да", а цео мој 3. јун 2011. постао је као цртани филм. Био сам еуфоричан, радовао се, успут јурио тамо-овамо по граду са лаптопом (који је послужио скроз другој сврси јер професор није дошао да чује моју презентацију!), теглио 30кг хране од станице до Зелењака узбрдо убрзаним темпом (а колико сам ван кондиције, то је отприлике као гурање камена узбрдо, само што сам ја свој камен носио у рукама). Бескрајно захвалан сестри што ми је испеглала мајицу док сам се ја зачас средио (шта ти је војска, само никад у њој нисам био). И она седамнаестица, кад ће више кренути...

И тако, нађох се у Блоку 25, а око мене нигде никога... Тек, прилази ми једна фина госпођа, лаганим и сигурним кораком, а ја покушавам да проценим да ли трипујем или ми заиста прилази. Ето, тако је то изгледало :D И могу вам рећи да је Шкљуц (да, није Скључ! поново сам био у праву :Р) стварно царица, од почетка до краја практично ми је тамо била као мама, водила ме од човека до човека и упознавала с људима које у животу нисам видео (сем на ТЛ, наравно) и о сваком је имала неку анегдотицу :) Тако сам се прво упознао са @jasnamatic, скроз лудо је било кад је наишла @ZabaMala, па @lajavikrelac (не звучи вам занимљиво?), наравно - нисам смео себи да дозволим да не упознам @vjevrosimovic пошто нас је човек овако лепо окупио; врхунац - долазе @ZlaPatofna и @NenadPantelic с којима смо остали да седимо (а и стојимо :)) до краја вечери.

И, човече, ја скроз онако повучен, мада опуштен, ни да бекнем... По обичају. А они, људи, расплели причу као да се знају сто година - доста ми да седим с њима, бацим каткад поглед на небо и осећам ту хармонију живота. Једино што је незгодно кад имате више од једне занимљиве конверзације око себе (а скоро све су занимљиве), па не можете да пратите као на ТЛ - све је у реалном времену, изговорено се не понавља и не ретвитује... Мозак ми се заморио у тим покушајима :D

Сврнуше ту и @ivancosic на кратко, па @nebilebilekulus (!Ааааааа коначно сам запамтио, избламирао сам се тотално - пратим човека а не могу да преломим како се зове :)) на мало дуже, па @neshasr... Сви доприносе хармонији, сви весели, чили, ведри, спремни на разговор и дружење (и ја сам испрва био спреман, али ми је маца појела језик, а еуфорија мисли). Јесам се изјурио у току дана, немам појма одакле ми енергија, али ми је невиђено драго да све то нисам пропустио!

Баш штета што нам се @iva_tanackovic није придружила, али пао је договор да је следећи пут њено присуство обавезно. Ја сам позвао и @EddieMcCleister, али човек није имао појма где треба да дође, па је радије остао у дому. Фалио је и @aleksandar6630, али је имао другу журку са које није смео да изостане :D

Ето, после вишесатног мудровања, закључио сам да смо сви окружени фантастичним људима и да је само потребно да се нађемо. А најбоље што сам умео да кажем (јер ја умем само да пишем) било је отприлике:
Страва, много ми је било драго што сам вас упознао, стварно сте супер, значи оно... Немам појма, писаћу нешто по твитеру.

Јеа... По глупости сам заслужио да се нађем у оном "Антидепресиву", само што нисам јавна личност.

И нису ми дозволили да платим такси.

Ноћни 704, па кући, а успут твиткање с телефона :)

Велико хвала, народе, још једном. Једва чекам да се видимо поново. Шта друго да кажем... Живот је леп :)

Ја фотке немам, али нема везе, важније је имати људе ;)

PS: (После сам се сетио) ево албума од ComTrade :)

02. јун 2011.

Гљивице и бобице

Можда нема свако кошмаре, али ја сам их повремено имао и познајем такве ситуације врло добро. Ово јутрос кошмар није био. Било је тотално стварно.

Да, јутрос, оно кад сам изјавио да идем да прилегнем јер ме чека дуг дан после треће смене. После тога ме нисте видели.

Psilocybe Tampanensis by Workman
Psilocybe tampanensis
by Workman
Прилегао ја тако и успавао се. После неког (релативно кратког) времена нешто ме притисло, не знам ни сам шта али је живо. Грли ме, стеже, притиска, и изговара неке чудне речи, неку бајалицу, клетву, шта ли... Отварам очи, видим праву правцату руку, људску, широку и меснату, и даље чујем исти глас, женски, све јасније, иако као шапат. Покушавам да се померим, рука ми лежи, ја активирам мишиће да је подигнем, али авај - рука и даље непомично лежи, а место које сам свесно покушао да активирам помодрело. Гласа да пустим нисам могао, а нисам ни хтео - покушавао сам да разаберем необичне и непознате речи из текста који је нада мном изговаран.

Углавном, зажмурим ја поново, мислим - трипујем, нестаће, сањам, шта ли... Отварам очи, а ситуација иста, само се глас појачао, и притисак... Део себе који сам видео као да је поцрвенео од притиска; и даље сам везан. Питам се шта ћу, нити могу да се померим, нити да се окренем да видим чија је рука, тек - бајалица се заврши и рука ме пусти; нешто ми пролете испред очију, и док сам стигао да се разборавим, нестаде га.

После сам се успавао и све је било нормално, али ово сигурно нећу заборавити.

--

Друга моја реалност је да је кренула да ми опада коса. Престравио сам се тотално јутрос док сам је прао, није то у праменовима, али ипак ми се досад није дешавало да ми коса остане у рукама. Мислим да морам да мењам животне навике. И шампон.

29. мај 2011.

Обећана срећа

Овај текст је експлицитне садржине и није за особе са слабим стрпљењем.


Ухваћен на делуЗакључак: овај текст није за мене. Написаћу га брзо, да не бих потпуно полудео.

Данас је био савршен дан. Данас сам вам обећао текст. Данас сам имао надокнаду наставе из развојних окружења. Данас нисам имао појма да направим нит. Данас сам мислио да пун круг има PI радијана.

Данас сам куповао у "Метроу". Данас сам са сестром јео тортиља-чипс на станици, чекајући превоз пола сата.

Данас нисам урадио задатак који сам планирао. Данас нисам урадио 90% ствари које сам планирао. Данас сам тотално фејловао.

Данас сам слушао Del Arno Band. Данас сам био срећан!

Данас су опет рушили Београд. Данас је РТС опет пустио кајрон. Данас су клинци опет чукали излоге. Данас ми ортак умало није страдао од каменице.

Данас је Шешељ подржао Младића. А Младић рекао да је Шешељ кретен.

Данас је Ђоковић развалио.

А мене спопало неко лудило, почео сам да одречно климам главом као у бунилу. Побегао бих од свега.

Ове недеље нисам имао дан за одмор.

А обећао сам и текст. Јер сам запоставио блог. И читаоце. Блог, уствари, нисам, мало сам га дорадио... Можда је неко приметио, можда и није; кога брига. Поставио сам и анкету.

И данас ми је тако доста свега. А тако сам захвалан.

Данас сам био емо мафијаш. Нешто између Траволте и Елвиса.

Пук'о сам тотално. Данас. За сутра не гарантујем.

25. мај 2011.

Младић

Јесам. Јер данас је 25. мај. Иначе се осећам старије.

А у међувремену... Радило се доста ових дана. И тек ће се радити. Стога и нисам имао времена да се дружим са вама. Жао ми је због тога, али - шта је, ту је.

Знам да сам млад кад провалим да сам с врло мало проблема пропустио целу једну партију спавања. Да сам везано радио преко 30 сати уз пар кратких пауза. Да се не осећам уморно и да се и даље смејем животу. Малкице ми се спава, но шта сад; идемо даље.

Дан младости
Знам да сам млад јер сам полетан као сва она негдашња деца комунизма. Ето, супротно свим начелима, кренуо сам да правим апликацију коју смо развијали последња три месеца од прапочетка, и планирам да је завршим у року од две недеље.

Знам да сам млад кад се погледам у огледалу. Иако сам озбиљан, видим само боре смејалице.

Знам да сам млад јер брзо преокренем ситуацију, променим план и реорганизујем људе. Онако, одокативно, без неке специјалне школе и искуства. Сложим слагалицу на брзака. Јер могу. Млад сам.

Знам да сам млад кад ме неки старији гледају са дивљењем и носталгијом. Осећам се надмоћно, али ми их је помало и жао. А још је рано да жалим, они су све ово моје прошли...

Није то све. Али 25. мај је управо прошао и сад се осећам старије...

Јесам младић. Али нисам модеран. И драго ми је због тога.

22. мај 2011.

Користите све што вам стоји на располагању

Пишем ово за време паузе. Какве паузе, данас је недеља? Е, па кад се не држите наслова, једино што вам преостаје је да цео викенд преседите са лаптопом на топу лапа™ и да грејете столицу (у мом случају кревет) док вам се вода (читај: зној) цеди низ руке, ноге и лице...

Паузу сам, наравно, сам измислио - она не би требало да постоји, али би ми мозак још жешће прокувао. А ионако ме спопала омара нека цео дан. Није да се жалим, сам сам тражио овакве услове живота и рада. С друге стране, да сам радио на време, кад је још било кишовито, тмурно и хладно (иначе, то су периоди у којима се свакоме спава, па и мени, иако нисам спавао), сад би све било у реду. Могао бих чак и да се сунчам негде. То је хипотетички, пошто мене сунце иначе воли за пет минута да опржи да му не излазим на очи у следећих годину дана.

Није ово хејтерски пост. То што ја више не умем да пишем као некад, што сам некада био срећан, романтичан, фантастичан - сад олако качим мачку о реп. Сад сам благо горак, бритак као "швепс" који пијем (шта пијеш, такав си) и углавном реалан. Иако сам оптимистичан (да нисам, сад бих одустао од свега, ионако је бесмислено), нешто ме вуче да се мало изјадам, нисам одавно.

Користите све што вам стоји на располагању
Нервозан сам, да, негде у дубини душе. И сад кад куцам ово, та нервоза просто избија из мене. Почео бих да гризем, ал ми се не да. Немам шта да гризем. То ме подсети, нисам ручао, сад више не знам да ли ћу, пауза ми истиче. Доручак је био добар :)

Нервоза настаје од притиска. Кад видиш да имаш 18 тачака, а да ти за једну у просеку треба сат времена и да за два пуна радна дана активности не би могао да завршиш, онда ти се свакакве небулозе мотају по глави. Е па, седи брате и ради на време. То увек говорим себи.

Данас и није лоше што сам узео, какав сам био пре само пар месеци - могло је да се деси да узмем тек сутра. То би била (говорим о фактима, не о теорији) немогућа мисија. Рок је - уторак.

У чему је поента? Користите све што вам је расположиво. Кад осетите да имате вишак времена и да немате шта да радите - вежбајте. Ако имате пар пројеката који чекају - започните нешто. Не чекајте последњи тренутак. Ако имате неки код који личи на то што радите - прекопирајте га и измените оно што треба. Немојте губити време на нешто што је неко већ одрадио. Ако имате колегу који виси на нету, а треба вам помоћ - питајте га. Обично ће се потрудити да вам изађе у сусрет. Немојте увек сами са собом да радите и истражујете - драгоцено време одлази на то. Концентришите се и користите ресурсе само за оно што је битно. Када сте у цајтноту, фокусирајте се на то што радите. Данас сам од 9 до малопре свега један сат био на нету. Ипак нисам сложио 8 сати активног рада, јер сам се приде бавио још неким другим стварима, невезаним за пројекат.

Ако сте довољно јаки и концентрисани, нема те ствари која ће вас спречити да успете. Ако нисте - вежбајте. Постаћете, с временом.

Ето, пожалио сам се. Сад могу да наставим да радим. Али врућина ме уби...

20. мај 2011.

Да ли је статистика бесмислена?

Један сам од џангризала кад су неке ствари у питању. Једна од њих је дефинитивно статистика. Никада је нисам волео. Њу, ни њену сестру по бабине линије вероватноћу. Зашто? Зато што уз сву теорију и практични део који се заснивао на неким мени неразумљивим стварима, никако нисам могао да сконтам људе који би се бавили тиме. Оно, ти сад имаш неку тамо расподелу (како ког врага видиш да ли је одабир слова која куцам на тастатури расподељен Пуасоновом или Гаусовом расподелом?!), и на основу ње доносиш некакве закључке...

Опет, радимо неке задатке, ту и тамо. Наравно, јер математика нема смисла ако се не примењује практично, а задаци су бајаги симулација реалности. Али брате, дато ти све у старту - толика и толика је вероватноћа да ће сијалица да буде неисправна, толико се сијалица пакује, расподела тога и тога је толика - и ти примениш формулу и израчунаш. Мислим, не може све из једне формуле, али на то се своди.

Гаусова (нормална) расподелаНего, та практична примена... Контам да би морало да се експериментише доста да би се дошло до неке априорне вероватноће. Нпр. узмем број слова која сам до сада искуцао овде, и пребројим свако слово понаособ - израчунам колика је вероватноћа да ће следеће слово бити нпр. "з". Проблем код такве статистике је што слова нису насумично распоређена; ваљда постоји нешто као варијациони низ. Нпр. ако сам написао з, сигурно одмах до њега неће доћи ж. Тј. није сигурно, али вероватноћа да ћу написати "зж" тежи нули. Ето, написао сам :Р

И тако, статистика је тотално зезнута ствар. И ја је и даље не контам. Али има практичног смисла, ако се бавите само њоме и сваког дана пребројавате и експериментишете. Сводите на неке расподеле, куцате у калкулатор којешта и добијете неке бројке. Е, те бројке су показатељи колико је нешто добро. Па ипак, није све у томе... Ето, Блогер је ономад на неком тесту прошао као тотално стабилан, ни једног момента у току месец дана (или колико беше) се није срушио. А пре неки дан га затворили и није радио 2 дана због техничких проблема. Неки блогови су тотално пошандрцали пре него што се то десило. Ја се сећам да сам тада имао проблем са словима, некада ми је приказивао некакве квачице, кукице и ко зна шта... Ко би помислио на основу статистике да ће се тако нешто десити (колико сам упознат, тако нешто се у току мог досадашњег блоговања није десило ниједном, а ту сам још мало па 3 године).

Сад, апостериорна вероватноћа да ће се блог срушити после овога је нешто већа. Мизерно, али јесте већа. Ни Блогер није Чак Норис, јбг.

Значи од "не волим статистику и немам појма како ради" дошао сам на "не волим статистику, али ћу се потрудити да је научим, схватим и применим како бих је заволео". Вероватноћа за овакве промене у мом животу све је већа из дана у дан. Неко рече да само будала никада не мења мишљење, и да га само будала мења свакодневно. Рачунам да кад се овако нешто деси нисам будала, али и за то су мале шансе... :)

Е, да, овај, баш смо радили домаћи јуче, двојица колега и ја. И као, било је, израчунати апостериорну вероватноћу да је производ који је одбачен неким тестом као неисправан уствари исправан. И изађе неких 66%. Коментар - много је, брате, немогуће... Зашто? Па велики број... Шта је велики број? 0.66? Мислите о томе :D

18. мај 2011.

Планирање је незаменљиво

Јутрос сам планирао двоминутни пост, али сам схватио да је то превелики залогај, чак и за мене.

Знате, пишем оне TO DO листе. Користим TeuxDeux, искрено - прво ме привукао назив, онда и минималистички приступ и крајње једноставна употреба... Лепо је написати све што треба да урадиш и имати то пред собом у сваком тренутку. Пошто је једна од првих дневних рутинских активности за мене укључивање Google Chrome-а, TeuxDeux листа ми је, уз незаобилазни GMail, отворена аутоматски.

Знаш, пробудиш се, видиш шта си испланирао, то ти помаже да нешто не заборавиш, и кренеш да прецртаваш једну по једну ставку. Радујеш се томе. Нарочито је занимљиво ако уз то имаш и временска ограничења, па се трудиш да у оквиру њих одрадиш што више. Сваком задатку доделиш нпр. сат времена, или онолико колико очекујеш да ће ти требати за њега. Евентуално неки "термин" можеш променити или прескочити. На крају крајева, листа је ту да те подсети на план и да ти измери напредак.
In preparing for battle I have always found that plans are useless, but planning is indispensable.

/У припремању за битку увек сам долазио до закључка да су планови бескорисни, али планирање је неопходно./

* Dwight David Eisenhower


Велики проблем је кад имате све до танчина испланирано, а онда се деси нешто непредвиђено... Нпр. олуја у току ноћи вас натера да искључите све могуће уређаје, па и телефон, и не добијете буђење на време. Тако сам јутрос окаснио са применама планова читавих 20 минута. Таман онолико колико сам планирао да искористим за јутарњу гимнастику :(

У току дана планови се мењају по неколико пута - додајете нове ставке, бришете неке непотребне, одлажете оно што није најхитније. Битно је ипак држати се неке основне структуре и најважнијих задатака. Уколико осетите да би нечему требало посветити више времена на уштрб нечег другог - урадите то истог тренутка. Боље је прецртати ставку и више је немати на листи, него оставити недовршени делић који сте могли стићи да урадите за само петнаестак минута.

Колико тога ћете стављати на листу зависи од ваше способности да памтите и контролишете своје дневне задатке. Ја често заборавим нешто после само пар минута - нпр. слуша ми се нека песма или добијем инспирацију за пост и, док се комп укључи, заборавим зашто сам га укључио и завршим на нечему стотом. Вечерњом ревизијом плана за сутра и јутарњим прегледом допуштате себи да се укратко упознате са планираним садржајима за тај дан и неке најбитније ствари задржите у глави.

Планирајући ствари унапред спречавате евентуално заборављање битних ствари. Учите се да контролишете своје време на најкориснији начин. Посматрајући прецртане и непрецртане ставке најлакше вам је да уочите колики сте прогрес направили. Сам процес планирања доводи до критичког осврта на оно што вам је преостало. Слагање ставки у прави редослед некад може бити добра загонетка. Размишљајући и решавајући је, истовремено се забављате, али и учите. На крају дана можете измерити колико сте далеко од циља и какве су вам реалне шансе за даље напредовање са задацима.

Добра ствар код TeuxDeux је да планирано а неиспуњено пребацује за следећи дан... Са слике видите како то изгледа, прецртане ставке сам исекао јер су на дну :)

Да ли ви планирате и колико? Да ли видите користи од планирања? Колико често остварите све што сте испланирали?

16. мај 2011.

Ново данас

Првобитни наслов био је Да ли има смисла? Схватих да нема. Зато нећу написати оно што ми је прво пало на памет, јер би ме то стрпало у исти кош са некима. А они то ионако не би разумели.

***

Мењам тему. Први пасус није бесмислен, али нема потребе да се било ко препозна у њему. Ипак, оставићу га овде, можда неко наслути да сам управо победио.

У свем том самосавладавању и дисциплиновању које сам самом себи наметнуо ових дана, никако да се напокон одрекнем одлагања. Променио сам изражавање, променио сам понашање, подигао сам конверзацију на виши ниво, ослободио сам се неких стега, постао самоуверенији. То што ми руке и даље дрхте мислим да има везе са нечим другим, што још нисам открио. Родитељи хоће да ме воде лекару због тога. Можда су у праву.

Корак по корак. Свакога дана у сваком погледу, све више напредујем. Ово не говорим пред огледалом, већ само каткад приметим. Потребно је много више од пуке аутосугестије да би се напредовало. Потребно је стално размишљати о томе што радите, што говорите, како се држите, како се осећате и како то другима изгледа. Имати себе пред другима и друге пред собом. Умети истовремено размишљати као свако понаособ. Све је то ствар менталне кондиције. Ако вам ово не иде, пробајте да на своју аутосугестију делујете тако да она не садржи само пуки израз задовољства неким имагинарним напретком који сте себи приписали да бисте се осећали боље, већ и покретачку енергију за реални напредак.
winning strategy
Ако желите да реагујете, размислите добро како ћете то учинити и да ли је уопште вредно реакције. Ако сте погрешили, анализирајте грешку, извуците поуку из ње и трудите се да је више не поновите. Постепено ће вам то прећи у навику и радићете то тако брзо да нећете ни приметити да сте направили монументални корак у свом напретку.

Ако неко ради нешто погрешно, пробајте му помоћи. Ако група људи ради нешто погрешно и не дозвољавају вам да им помогнете, пустите их да греше. На крају ће сами затражити помоћ. Немојте им спочитавати то. Помозите им. Од некадашњих противника створите сараднике. За све то време размишљајте да ли је то што радите исправно. Ставите се у њихову ситуацију, проучите начин на који мисле и закључите да ли вреди упуштати се у подухват "опамећивања". И увек имајте у виду да нисте најпаметнији и да ће и вама једном требати помоћ, можда баш од истих тих људи.

Ето, свашта сам научио, све то мање-више примењујем, али никако да се одрекнем одлагања. Не помажу ни све листе света, само ме подсећају шта треба да урадим, али прецртавање ставки које захтевају више од пола сата напора је поголем корак. Управо у моменту док сам ово куцао, пало ми је на памет да би сваки посао могао да се подели у етапе и да уместо целокупног посла радим део по део више различитих послова, један за другим. Тако би дошло до видљивог помака у свим задацима, а ја се не бих преоптеретио презахтевношћу појединачних задатака.

Наравно, ништа без осмеха. Ако у своје послове улазите са позитивном енергијом, време ће вам брже проћи, а сваки успех ће вам набацити осмех на лице и помоћи да наставите. Пред спавање прочитајте кратку причу. Могла би то бити басна или некаква загонетка... Битно је да заспите са одређеним наравоученијем, или макар са темом која би вас натерала да ствари сагледате кроз неку перспективу коју до тада нисте имали, или сте на њу заборавили. Пробајте исто и уз јутарњу кафу, чај или шта год да пијете. И такве поуке могу утицати на ваше дневно расположење.

Какве су ваше стратегије за постизање циљева? Да ли су вам дани успешни? Да ли примећујете свој напредак?

10. мај 2011.

Još jedan utorak kako starim...

Probudilo me sunce, desetak minuta pre budilnika. Ne sećam se šta sam poslednje sanjao, ali je bilo awesome, pa sam se probudio nasmejan. Onda sam pomislio kako je sunce već odavno budno, setio se da je utorak i da nema puno vremena za razbuđivanje, i u dan ušao sa poprilično ironičnom porukom.

#Onokad ustaneš rano i shvatiš da je kasno.

Onda sam ustao, @rosscott mi se zahvalio na linkovanju njegovog stripa :) Saznao sam da ne mora sve biti igra reči, u vezi sa Džonijem Rackovićem, prosvetlila me @mandarinesukul. Dobro jutro mi je poželeo @ETFovac, upao sam kao padobranac u par konverzacija sa njim i @zubaricom i zaključio da moram da govorim ako želim da budem viđen. Pogrešno sam razumeo tvit o REM-u koji je izbacio @EddieMcCleister i ponovo se ispalio.

Smorio sam se kad sam video da nema čaja od nane... Dan sam započeo Balaševićem, usledilo je "Kako starim, sve te više volim", ne znam iz kog razloga. Ako se po jutru dan poznaje (mrzim tu rečenicu), biće ovo super dan, iako je totalni #fail.

Ah, da, obavezno pogledajte:
#LOL RT @Borrsky: delić svih vas #ewf http://bit.ly/k4kGgF dobro jutro #prvasmena #prvasmjena #trecasmena


Kakav je vama utorak? :)

09. мај 2011.

Из блока (за скицирање)

Знате, то су они мали блокови. Ма колико мали били, они имају своју сврху. Ми смо некад у њима цртали ћелије и ткива посматране под микроскопом... А шта смо тад знали, били смо клинци. Отада је пуно прошло.

И не знам зашто сам овако започео текст. Ваљда ми недостаје то скицирање. После сам налазио те блокове, празне, неискоришћене, и црткао нешто по њима. Погубило се то, с временом. Нешто је и побацано, вероватно.

Много цртам по свескама. Иначе, то је врло честа појава, 90% људи с којима сам ишао у школу стално су то радили. Сад, како ко, углавном људи и немају свеске, па не цртају по њима. И то је жалосно, што људи немају свеске. Мислим, није да немају пара за свеску... Знам сигурно, купују цигаре, новине, пиће, имају за једну свеску вала. Али их све нешто мрзи...

Ја не знам како бих без своје свешчице. Вероватно бих полудео да немам где да пискарам и црткам све и свашта. Јер, иако сам концентрисан на оно што се ради, мени рука механички креће по неким кривудавим линијама. Онда ту настају разни пламенови, димови, листови, срца, очи. Некад од базичног облика направим читаву једну сложену слику.

Своје радове овде вам повремено изложим као неку илустрацију. 99% никад нисам објавио, али људи који копирају моје свеске имају прилике да виде све и свашта xD Било је ту неких реакција, али све је то нормално.

Углавном, не знам што сам ово писао, ваљда да ме прође воља. Нисте морали да читате, али 'ајд сад, кад већ јесте, кажите нешто и ви :)

07. мај 2011.

Перипатетичка школа, #osnujitinesto

Гледајући TL синоћ, приметио сам да људи стално увећавају #osnujitinesto. Нисам (и даље) сконтао шта им значи то увећавање и чему оно служи, но хајде... Као и сваки млада особа (којој би урођено требало да буде да је амбициозна и пуна идеја), рекох да бих и ја да оснујем нешто. Господин @Xpirit69 ме је одмах подржао, вероватно мислећи да већ имам идеју, што у датом моменту није било тачно. Ипак, после пар минута поигравања мојих мисли и назови-идеја, пало ми је на памет и написао сам:
Основаћу неку нову перипатетичку школу, све сте позвани. Биће то као tweetup, само боље... :) #osnujitinesto
Fri, 06 May 2011 20:18:31 from TweetDeck

Исти твит је наишао на интересовање и подршку од @DobrilaM и @MilicaPepsi и уопште ме не брине што је то "само" подршка од њих две - значи да је идеја ипак добра и само треба да заживи :)

Дакле, шта сам оно хтео... Ових дана, приметили сте (надам се?), мало се бавим филозофијом ослобађања духа и довођења свести до стања потпуне стабилности и смирености. Ко зна како бих то могао објаснити, неке ствари се речима тешко могу описати, али се могу осетити и препознати. Знате већ ону причу о срећи од пре пар дана, тако нешто, и још шире, имам на уму.

Сви знамо да филозофија нема баш пуно смисла ако је с неким не поделите, проширите, расправите, коригујете... Ја могу до сутра да думам и измишљам којекако, и да дођем до нечега заиста великог, али да то остане само у мојој глави. Таква филозофија не би имала никаквог смисла нити практичне примене. Могао бих је применити само ја, бескрајно мудар и (вероватно) потпуно несхваћен и усамљен. Чему то? Тежња среће је да се прошири на што више људи, па је и којекаква филозофија о њој корисна само ако је што више људи прихвати, разради и рашири. У потрази за истом људи су прегазили стотине километара трновитих путева и милионе светлосних година у свом уму...

Ето, зато сам предложио ову својеврсну перипатетичку школу, не улазећи у то по чему је тачно она добила назив код Аристотела, и везујући се само за обавезни чин шетње. Моја замисао: окупимо се, запутимо неком планинском стазом (може и равничарска, битно да је у природи), онако, као школска деца кад крену на излет, и ходајући разговарамо. Шта је ту чудно, питате се, то је сасвим уобичајено, открио си топлу воду, ТоМЦее... Ех, да, али колико често ви причате и размишљате као филозофи? Знам, стално се виђате, причате о послу, политици, блоговима, Твитеру, Интернету, SEO, SM, S&M, сексу, љубави, храни, алкохолу, животињама, књигама, филмовима, телевизији... Или обрнуто све. Водите једноставне животе, шта ће вам више од тога.

Е, па, треба вам. Нисте ни свесни колико вам је потребно да се усредсредите. Да изгубите лудачке пориве и реакције. Да смањите нервозу и нестабилност. Да се примирите, фокусирате и да доведете себе до узвишености. Да престанете да тумарате около, пуни незадовољства и фрустрација јер нисте нашли оно што тражите. Знате ли шта тражите? Тражите ли га на прави начин? Да ли сте спремни да га пронађете? Шта ћете после?

Знам да сам у праву, у то не морам ни себе ни вас да убеђујем. Достигните тај зен који ту и тамо споменете, али не само да кажете да сте га достигли... Живите зен. Мудраци кажу да се његова суштина не може изрећи речима, али се може осећати. Тако много у једној трословној, једноставној речи. Размислите о овоме...

Буда је у једној сутри пренео поучну причу:
Човек је ишао пољем и налетео на тигра. Нагну у бег, а тигар појури за њим. Стигавши до ивице провалије, човек се ухвати за корен дивље лозе и остаде тако висећи. Тигар је био тако близу да га је одозго могао оњушити. Дрхтећи, човек баци поглед на доле где опази још једног тигра како чека да га прождере. Живот му је зависио од јачине лозе.
Два миша, један црни а други бели, почела су, мало по мало, да глођу лозу. Гледајући око себе, човек опази сочну јагоду. Држећи се једном руком за лозу, другом је узбрао јагоду. Како је само била слатка!

(из књиге "101 зен прича" Пола Репса; оригинални наслов)


Мој циљ није да вам будем учитељ, јер је моје сазнање о свему зрнце песка у пустињи. Није ми циљ ни да се сви заједно замонашимо, или не знам шта (ко зна шта мислите, пошто помињем будизам)... Циљ је да мало сагледамо своје животе и у њих унесемо нешто ново, нешто што би нас заиста могло усрећити и усмерити у нека ведрија јутра.

Свако од нас би из "школе" могао понети нешто ново. Ако ништа друго, сигуран сам да би овакво окупљање било дивно искуство и дружење у природи. Упознали бисмо једни друге на мало другачији и несвакидашњи начин. Ако упали, може постати и традиција :)

Јавите се, да видим овде питања, мишљења, предлоге, сугестије, примедбе, жалбе, молбе... (мали омаж др Перишићу :))

Хвала колеги Младену Јокановићу за скретање пажње на све ове дивне ствари око зена и на књигама које ми је позајмио!

06. мај 2011.

Први мај, #Grza и још понешто

Овај Први мај провео сам негде, за разлику од десетак претходних којих се не сећам и још десетак које сам провео код куће. С тим у вези, рекох, хајде да напишем нешто, да остане у сећању и кад ја побенавим једног дана. Знате, Гугл не заборавља. Да поменемо читаву екипу, по азбучном реду: Дуле, Иван, Пера, Стефан, Ћира и Чупави ТоМЦаа. Везао сам профиле на твитеру, пошто сам их помињао ових дана...

Све је почело много раније, отприлике пар недеља, или шта ти ја знам. Уствари, сећам се да је Иван питао Стефана још негде крајем фебруара: "Шта ћемо за Први мај?" :D То је било грешком, пошто је Иван иначе склон да се изгуби у времену, као и ја.

Договорили ми све то лепо. Одржали смо конференцију преко нета, небитно на које све начине, битно да је то било супер организовано.

Биће ово подужи текст.

Кренули смо 30. априла рано. Ја сам једини имао две џиновске торбе и пар кеса, остали су кренули углавном са по једним ранцем на леђима. Захваљујем тати и мами, све је оно послужило, мора им се одати признање :D Од свега ћу издвојити чувени џиновски дуплирани јорган који нам је свима у "Марио" шатору спасао леђа (колеге у "Луиђи" шатору су се смрзле, част изузецима са врећама :Р). Иначе, и шаторе смо купили пар дана пред одлазак, преко allegro.rs, пошто смо добили обавештење да горњи планинарски дом нема дозволу да нас прими на конак :D И ако, било је још боље :л)

И време нас је, хвала Богу, послужило. Могло је бити баш мокро и хладно, али је, напротив, само мало овлажило негде око 4 ујутро 1. маја. У Параћину се за то време разбила киша. Ни ветра није било код нас, а у подножју се ветар разбио...

Како смо први стигли ми из "Марио" шатора (са оба шатора), док је "Луиђи" екипа дошла нешто касније из техничких разлога (а код њих је био комплетан F&B програм), ми смо се задовољили флашом воде коју нам је мој отац дао, а која није била из хладњака, Дуле, формирали основну структуру кампа и распалили ватру (и одржавали је сатима...). Са "Луиђи" екипом стигао је Иванов отац, гомила хране, пића, деда-Дулетова велика секира, чекић, конопац, најлон и шаторско крило... Све се то лепо склопило и живот је могао да почне. Химна нам је била Да ме види бабо. Смучила ми се та песма, искрено, али је кул :) Не знам ни зашто је била химна, чак се нисмо ни опијали (част изузецима), ни јегер нисмо имали, али је кул и даље... Камп, здравица и пиће у 'ладној Грзи која је и сама за пиће (ја сам је пио, не знам за остале):

Већ смо увелико били "утврђени" кад су наишле прве комшије. Није их било пуно, гужве није било ни првога, све због кише које су се људи бојали. Нама је било лепо. Музику си имао какву волиш (неки је и не воле, али добро сад), наравно да је било оних који су дошли да се не отрезне док не оду (два или више дана; све то из комшилука).

Толико има ствари које неће овде стати. Горе је иначе лудница, нема сигнала, чист ваздух, заборавих на технологију и твитнух само пар пута кад сам се спустио до доњег дома :D

Ватра се није гасила (осим оно кад је почела киша), сви смо деловали екипно. Похвалио бих мајсторе за пљескање, Ћиру и Перу, који су нам на хм... креативан начин показали како се то ради на примеру млевеног меса. Остали су пекли и презнојавали се, мували се око ватре, правили се паметни (ја сам представник оних што се праве паметни) :)
Пера лупа шамареТоМЦаа загасује

Морали су да ме слушају, сви. Није да нису хтели. Понео сам фрулицу из Врњачке бање, што ми мама купила прошле године, је л'те :D Родила ме та иста мама за све, кеве ми.

Инциденте нећемо да помињемо, јер их није било (:D).

Комшијски шатор је власника променио десетак пута, видели смо педесетак различитих људи распоређених у разна доба дана и ноћи тамо... Мора да је неки бордел био. Само, био је плав и широм отворен.

Колико је малолетница и оних мало старијих малолетница прошло поред нас преко дрвеног мостића, о томе и да не причам. Прошло је кључна реч. Нису хтеле да прилазе нашој сект... овај секцији палеонтолога, јесте. Ево и зашто:
ованован и камп

Ја сам се играо са ватром цело јутро, маја првога. Екипа се разбежала, неки су спавали, а неки ишли до доњег дома. Имали смо примедбу пијаног комшије Буце да 24 сата дневно печемо роштиљ. Ех, да је тако...

Елем, 1. мај је протекао у знаку мог незаборавног концерта. Незабораван због тога што сам певао више сати без престанка, све гласније и гласније, на крају за целу околину и све пролазнике. Незабораван и због тога што 90% мојих песама нико није знао. Незабораван и зато што ми је било лепо и што сам био у неком Fool on the hill трипу. А комшијама је исто било лепо, чим нико није потегао секиру или пушку на мене. Искористио сам своје познавање (оних правих) народњака, па сам свашта певао и пролазницима (и пролазницама), као да је све то сасвим нормално (што и јесте) :D

А све је почело кад смо сконтали да комшија Буца на разглас пушта један исти CD са 15-ак песама 20 пута на дан у круг и кад нам се његова музика смучила.

Кафу су кували у Периној конзерви од "ред була". Врло креативни и сналажљиви људи, са правим инжењерским приступом (један архитекта, један математичар, један официр, један камионџија и два информатичара кад се саставе, мора нешто да се направи). Улоге: Стеле - вештачка рука, Иван - осовина, Ћики, за промену, држи чашу у руци.

Свакаквих ствари је било.

Ћира баца магију ветра на другареЋира баца магију ветра на Дулета и Стелета

Неко нам је у току ноћи оставио секирче, по коју сутрадан цео дан није дошао, па смо је ми утрапили ћалцима у замену за 4 литра "апатинског" и пола литра шљиве. "Апатинско" ме овог пута пријатно изненадило (питкије ми је од "јелена", што нисам могао да замислим!), мада сам се задржао на шљивовици, због гласа.

За крај, #epic тренутак сусрета у граду другог маја: Ћира ми уручује виљушку, Стеле шерпу, Иван нож :D

Ето, немам шта да додам више, сморио сам, ионако. Уз фотке је све јасније. Ја сам овај чупави ружни са плавом тренерком. Познаћеш ме и по мраку по висини и мераку... :D

Овога пута нећу о рушењу здравих стабала од стране неких људи из комшилука, њима ћу посебном, следећом приликом, да се наје*... знате већ. :@

Захваљујем Ивану и Пери на фотографијама за пост. Ако сам нешто изоставио а битно је, лупите коментар ;)

Blog Archive