28. децембар 2010.

Истргнута страница

..мбар 2010. 12.44
..рак


Дуго нисам писао по папиру, ако изузмемо што се скоро свакога дана потписујем. Ова оловка није погодна за мој рукопис. Свеска не заборавља рукописе. Ако заборавиш свеску, она ће наставити да говори о теби свакоме ко је пронађе. Она тебе неће заборавити. Опет ми је синоћ пала на памет. И прексиноћ. И, ваљда, сваког дана бар једном, када се сетим да размишљам. Пар песама. Омиљени певач. Атомско склониште. Осмех, поглед... Неке речи. Много речи. И оно што јој нисам рекао. Лако је њој да заборави. Можда и није. Можда и она лаже себе све ово време. Можда покушава, али не успева. Можда игнорише све то. Можда се и не сећа. Она није свеска. Свеске се увек свега сећају.

Дође, понекад, незвана. Заголица мало и поново оде некуда. Изгуби се.

Ја нисам умео да послушам савет. Нема ту разума. Превише је тога било у игри. Разумно решење је, наравно, победило. Једино што то не видим као своју победу. Уствари, то сам једноставно прихватио. Тако је морало бити. Никако другачије. Макар појео све те речи, и све оно што ми данима пролази кроз главу. Окренем се, одем у нешто друго. Надођу фазе, прснем на пар дана па се вратим. Бар се тако чини. Брзо одлутам. Психички. Некад и физички, нешто ређе али дешава се. Не бринем, само се питам. Ништа ново неће се десити. Зашто се, онда, питам?

Мртвило. Није волела кад цитирам Миљковића. Питам се... Кажу ми људи да сам звучао суицидно тих дана. Нисам мислио озбиљно. Никада нисам. Једном сам хтео, дигао мали кухињски нож на себе. Било ми је 8 или 9 година, мислим. Једном, не, више пута замало да се убијем случајно. То не рачунам у покушаје самоубиства, али ја бих био крив. Али не. Тих дана размишљао сам о смрти, не о самоубиству. Самоубиство је за кукавице. Ако хоћете да се убијете, натерајте особу до вас да вас убије. Лепше је, и природније.

Питам се шта ће рећи неко кад пронађе ову свеску. Свеска не заборавља, за разлику од неких...

13.08

27. децембар 2010.

Нова година, 2011.

Специфична по неколико ствари. Прво, једна је 2011. Нема друге 2011. Друго, још годину дана па ће 2012. Радујте се!

Треће, старији сте годину дана. Је ли тако? Ко није старији годину дана, тај није ни живео целу 2010. Њима опраштам, још су мали, нису још научили :)

Нема потребе да ово буде специјалан текст. Ни Нова година није ништа специјално. Још један начин да утрошите све паре које немате, па још два-три пута толико. Да се скупите негде са неким (најбоље под покривачем са одређеном особом), да поједете, попијете, да гледате те-ве, или да изађете на неко глупо место и да ђускате уз неку музику или немузику. Погађате, то је све оно што радите током целе године.

И ја сам решио да трабуњам без везе овде. Није ми добро. Морам да спавам. Код мене свака новогодишња радост ишчезне кад помислим на петарде. Мада не знам ни да ли сам јој се икада заиста радовао. Легенда каже да сам некада волео да китим јелку. Онда сам видео да то ничему не служи, "а уз то и не ради". Волео сам пакетиће. Сад не очекујем ништа. Ничега и нема, можда баш због тога што ништа не очекујем. Волео сам оне лампице шарене што светлуцају. Њих и сад волим, ал их нешто нема...

Зевам ко клен.

Неко ће ми недостајати. Али и то је као и сваког другог дана.

Нова година није ништа посебно... Скроз.

Али пошто је сви славе, ево да вам честитам. Нек вам је са срећом Нова година и у здрављу и весељу, љубави и слози, миру и радости, духовном и материјалном богатству (шта коме више лежи) још много година да је славите. Живели!

Морам пишем брзо

и неписмено.

Елем, вратио сам се из Параћина. Малопре. Решили смо где ћемо за Нову. А шта ћемо, не знам. Вероватно ћемо певати караоке, јести месо, пити алкохоле и смрдети на дуван. Нама не треба повод за то. Тако је било и прексиноћ и синоћ.

Чилаут је постао поново Блек ривер. У суботу се изнутра чуо гласни домаћи панк. Ироније ради, ја сам до петнаестак минута пре изласка пичио народњаке на хармоници. Онда сам се запрепастио. Зовем друга да питам где су:

- Еј, где сте?
(у позадини се чује некаква хармоника, помишљам да су у кафани)
- Ево смо у Блек.
- Шта, у Блек? (Шкк, није рекао Чилаут и чују се народњаци у позадини; касније сазнајем да је била нека пародија)
- Аха.
- Добро, ево, стижем.

Сазнајем да има новог власника. Амбијент је промењен малкице. И пуно је као око. Брзо сам их сустигао и престигао са пивом. Рекао сам већ да се плашим за себе... Пиво је овде јевтино.

Синоћ је било скоро празно. Нико од нас није знао да ради и недељом. Откриће :) Музика је била тиша и лаганија.

Коначно једно право место, само да се одржи.

-

Код куће све по старом. Чекају ме да дођем. Има штошта да се поради. Одгледао сам пар филмова, неких лаганих. Нисам читао скоро ништа. Нет сам нахватао пар пута на по 5-6 минута. Ефекти тога су моји покушаји коментарисања... Не баш успели.

Нет ми је недостајао. Морам признати. Уствари су ми недостајали људи који се крију са друге стране. И јутарња рутина читања нових текстова. Пио сам чај уз телевизијски програм :( Добар чај, домаћа нана ¦D

Нисам никоме недостајао, је ли тако, је ли? :) Одох сада да ручам па палим на факс.

Београд је ружан зими. Превише блата и бара. У Параћину се лакше излази, све је на десетак минута од тебе. А и једеш и пијеш за мање паре. Параћин у ♥ :D

Иначе, синоћ сам пожелео да напишем нешто. Малопре сам пожелео да се неком поверим. Чему то? Нема сврхе.

24. децембар 2010.

Илитерарна пауза

Питам се да ли ћу прочитати нешто за викенд.

Другови и другарице, одох ја до Параћина мало. Не бих сада ишао да немам добар разлог. Свеједно.

Видећемо се кроз пар дана, ако тамо не нахватам нет. Речима старе добре "кока-кола" (коју мрзим) рекламе: "Празници нам стижу". Овде ће бити мало и о томе речи, погађате већ, све у своје време.

За ова два-три дана ви ћете штошта написати. Ја ћу пропустити неколико врло важних дискусија. Немојте да тугујете што ме нема. Кренуле су ми сузе из очију :'(

Надам се да ћу стићи да вам честитам празнике. Све зависи, па, од Оног Горе.

До виђења до ослобођења. Јесте.

22. децембар 2010.

Непотребна анализа - Много сам те заволео

Данас су се срушила моја уверења. Једна строфа ми је тако бесмислена да сам готово одустао од анализирања целе песме.
можда ће чежња моја
повратити љубав из протеклих дана
и угледам твоје лице мило
као што је некад било

Ко ми разјасни граматику ове строфе, алал му вера.

Елем, реч је о песми "Много сам те заволео" нашег великана, покојног Саве Радусиновића, која је објављена на албуму "Ко те ноћас милује по руци" 1984. године.

Ево целе песме. Зашто ми је пала на памет, не могу вам рећи. Уствари ми и није пала на памет, претурао сам по телефону. Линковаћу вам наступ на Месаму исте године, јер ми се више свиђа живо извођење ове песме, мада је доста спорије. Боље описује стање лирског субјекта :) Чак и онај осмејак који му се помаљује на лицу - боемска је он душа, и сам ужива у песми.

Много сам те заволео

Очима препуним туге
ја испраћам дуге јесење кише
и гледам љубави неке друге -
ал' моје нема више.

Реф.
Много сам те заволео, ал' ти рећи нисам смео,
много сам те заволео, ал' ти рећи нисам смео.
С тобом оде моје душе део.
Ех, кад бих те опет срео,
ех, кад бих те опет срео -
више бих те ја волео.

Кажу ми: "Време све лечи,
зарашће, можда, једном те ране".
Једина жеља у срцу мом је
да наше време стане.

Реф.

Можда ће чежња моја
повратити љубав из протеклих дана...
И угледам твоје лице мило
као што је некад било.

Реф.


Не питајте.

Версификација је чудна, број слогова у стиховима је углавном неједнак, али у музици је све дозвољено. Нажалост, опет, не знам ко је текстописац.

Да се вратимо на тему. Од самог почетка увиђамо да ће ово бити исповест једног човека који је - погађате - остављен. Не знам да ли због његове или њене фазе, то није ни битно толико. Замишљам човека који гледа - кроз прозор неки, ваљда - сузних очију; да ли сте приметили да је јесен увек доба када неко тугује? Делимично знам како се осећа, сваког дана кроз прозор буса посматрам сличне призоре. Зато сам јуче био шупаљ. Знаш оно - око тебе сви срећни, а теби није добро.

Рефрен, некако, пресеца. Он више не говори нама - обраћа се њој. Она је његова неостварена љубав. Зашто? Није смео да јој каже да је воли. Зашто је она отишла? Не знамо. Знамо да је откинула парче његове душе и однела га са собом, вероватно и не знајући. Отишла је, он нам не говори где. Можда на студије у другу државу? Елем, он тако жели да је поново види. Тежак уздах, поновљен на овакав начин у песми (имајте у виду музику), још јаче притиска слушаоца и ставља му до знања каква је тескоба на његовој души. И део који ми нема баш пуно смисла - "кад бих те опет срео, више бих те волео". Да ли је то његова љубав безгранична и стално се увећава? Можда је почео да заборавља, али му се не да? Можда би његов поновни сусрет са њом продубио ране? Сигурно.

Друга строфа има неодређено обраћање - можда говори њој, можда говори нама. Каже да га људи теше, да ће време залечити све. Има Мерлин једну песму на ту тему, али он није народњак па ћу га заобићи. Он не жели да време пролази - он жели да се оно што је било међу њима врати и тако заустави. Жели да то вечно потраје. Ех... Знате такве тренутке, зар не? Ако не знате, онда сте неки праволинијски тип, или сте баш срећни.

Трећа строфа поново се обраћа нама (ако сам је добро разумео). Он наставља своју исповест. Каже да му је остала нада да ће је његова чежња за њом некако привући и да ће се све вратити на старо. А онда... Ах, каква бесмислица. Поново се обраћа њој, али почиње везником "и", више не разумем склоп реченице. Не знам ни како да растумачим :(

Да ли је тог тренутка угледао њено лице, па се изненадио и неизмерно обрадовао, толико да није успео ни својски да склопи реченицу? Можда је то само наставак оног "можда", можда моја чежња доведе до тога да поново угледам твоје лице? (вероватно је ово друго у питању) Тужан, заиста тужан склоп реченице.

Дакле, остала му је нада. С надом га и остављамо. Можда једног дана успе да врати стару љубав. Ако се покрене и престане да тугује. Она по дифолту никад не долази сама.

21. децембар 2010.

Синусоида

Волите ли тригонометрију? Знам, ни ја је не волим. Ко је воли? Можда је понекад и заволим. Једном, тако, кад је се сетим и успоставим неку аналогију, као малочас.

Јуче сам се осећао испуњено. Данас сам хтео да започнем дан неком лепршавом песмом, али ми није упалило. Просто нисам могао да нађем која би то песма могла бити. Пробао сам и са аутосугестијом, певао сам и Радостан дан, али не, данас једноставно није ишло.

Попричао сам мало са Џу. Осећам се празно данас. Каже да је то због наше цикличне природе. Капирам је скроз. Исто то сам ја рекао њој једном приликом. И говорим то свима. Фазе су ту јер ту морају бити.

И тако, по природи нашој (не генерализујем на сва бића, ни на све људе чак, али знам поименице на кога мислим кад кажем "нашој") дани су нам такви. Један је обележен једном бојом, други другом. Не волим те игре с бојама, никада им нисам био вичан. Можда зато што их посматрам другачије од осталих.

Усред писања овога (тачније баш овде где сам поменуо то), погледао сам свој данашњи биоритам. Јесте, емоционално сам скроз фијукнуо. Како да му не верујем када сам то већ закључио?

Крећу нам се животи путем синусоида неких. Таласасто. Кроз време. Наиђу ови и они дани. При томе не мислим на менструални циклус :)

Мене је ово данас разбудило. Јесте да сам о овоме већ писао, али свеједно.

Био сам сам, па сам се осећао празно. Онда сам написао нешто. Сада сам већ за нијансу срећнији. Треба нам нешто да бисмо се осећали корисно. Досада је ужасан проблем.

Пукнем тако, с времена на време. Сви пукнемо. Ако немамо стрпљења једни за друге, може пући веза. То је моја квака дана.

Свако од нас има неки свој унутрашњи циклус. Ако вас неко остави зато што сте у фију фази и не знате да му објасните то, боље је што је тако. Ако вас неко остави зато што вам је, ето тако, дошло да се напијете, боље је што је тако. Ако вас неко остави зато што сте се осамили да размислите о свему, боље је што је тако. Једноставно, ако осећате да сте остављени само зато што неко није могао да поднесе ваш животни циклус - боље је што је тако. Како бисте могли с њим ако вас он периодично оставља и отуђује се од вас?!

Мени је сад смор што немам девојку. Пре пар дана би ми било смор што је имам (да сам је имао). Не можемо увек да будемо исти. И ако смо некад зли, то је тако јер је неки зао дух ушао у нас на тих пар дана. Као што ви полудите у ПМС-у. Разлог за то? Живот.

20. децембар 2010.

Џо Куроња

Наишао сам на њега... Малопре.

Сетио сам се да сам сам.

И онда ми је он рекао ово:



Јбг, паметан човек... Само што самтајмс траје мало дуже него што треба.

"Толико ми је досадно да не знам шта ћу..."

И баш у време када ми је досадно, нико ништа не пише. Као из ината мени... Можда би требало да одгледам оне филмове што сам покупио...

Накривио бих ја капу, ал је хладно. А и нема девојчица. А немам ни с ким да се побијем, онако, поштено. И онда џаба све то.

Сад, баш размишљам, могао бих да кренем опет да дижем револуцију. Опет дигли порез на рачунарску опрему. Забрањују сељаку да пече ракију без технолога, као да он већ вековима не зна технологију... "Влада препознала значај науке", повећала буџет, Ђелићу треба лова за нешто. Не знам за шта...

А ја? Мало ми хладно у овој соби. Пискарам, нема шта ни да се чита, блогери се нешто успавали. Утонули у зимски сан. Не знам шта им је...

Мора на факс да се иде. Можда бих и ја утонуо у зимски сан, али нема се времена за то. Важно је остати будан. За случај да се нешто промени, неко треба да примети ту промену.

Један нови млади блогер је будан. Посетите Апсолутно сезамовски и крените од почетка, неће вам бити досадно :)

Поздрављам вас из собе у којој из уста излази пара кад проговориш. Спуки ¦D

17. децембар 2010.

Генерализација

У праву сте. Слажем се у потпуности с Вама. Нисте то приметили? А да ли Ви знате уопште о чему причате? Наравно да знате. И ја знам о чему причате и разумем Вас. Али не, Ви то не желите да допустите. То је немогуће. Како то да се ја могу сложити с Вама? То је апсурд. Мора постојати сукоб. Без сукоба нема дискусије. Без дискусије нема закључака. Без закључака нема истине.

Шта је истина?

Истина је да је сваки покушај генерализације претворио добро у зло или обратно. Истина је да се генерализовањем тачни закључци претварају у погрешне. Истина је да је немогуће исти принцип применити на све инстанце неке класе, јер сваки објекат има бар једно посебно својство које га разликује од свих осталих. Опростите због речника објектног програмирања, али оно је и замишљено да би се лакше моделовао реални свет.

Истина је да логика није логична. Јер је логика замишљена за идеално. А идеално не постоји.

Наздравимо истини. Ви сте у праву. Ја сам у праву. Али и они који мисле потпуно другачије такође су у праву. Треба само разграничити случајеве када је ко у праву. Једина апсолутна истина је да не постоји апсолутна истина. Није ли то парадокс? Постоје апсолутне истине, ако се ограниче на одређене домене. Не постоје неограничене апсолутне истине.

Престаните да генерализујете. Ништа није тако како изгледа. Сваком остаје да тумачи свет на свој начин и да у складу са тим реагује. То је универзални принцип примењив на свакога. Ја никада нећу бити Ви. Ни Ви никада нећете бити ја.

15. децембар 2010.

Врх

Опет је пала. Тако ниско, зар поново? Да ли ће икада успети?

Може да настави. Убеђивала је себе у то толико пута да сада више не мора ни да мисли о томе. Зна да је то истина. Само лагано. Корак по корак.

На већим висинама снага се тешко враћа. Дах се леди. Ваздух је ређи. Хвата вртоглавица.

Она може. Педаљ по педаљ, проћи ће овуда, неће се окренути. Стићи ће тамо.

Окренуће се и видеће километре низбрдице иза себе.

Никога око ње. Никога ко би јој пружио руку. Овде је хладно. Сама је у сред ничега.

Ходала је. Прикрадала се. Шуњала. Али је настављала даље.

Прсти су јој били промрзли, лице црвено, кожа испуцала. Али ишла је даље, и даље.

Још стотинак метара. Не, па то је само још корак. Била је ту. Тешком муком се ухватила за врх стене и своју последњу снагу употребила да се успење на врх.

Окренула се. Закрвављеног погледа, са леденицама на трепавицама, тешком муком насмејала се путу иза себе.

Била је у праву. Знала је. И, коначно, била је жива.

Сахрана

Још увек је био млад. Имао је сусрета са животом, ту и тамо. Оним животом који бисте ви назвали правим животом. Ви, ја, свеједно.

Сусрети су били свакакви. Било је тренутака невиђене радости, било је тренутака очаја. На самом почетку свећа наде му је била дуга. Веровао је да ће заиста довека горети.

Веровао је да може даље. Зарадовао би се на кратко, а онда би поново пукао. Нешто га је стално мучило.

Испочетка је био бесан на друге. Онда је постао бесан на себе. Онда је постао равнодушан.

Свећа наде је тињала. Није му више било до тих сусрета. Знао је да када год крене даље, имаће нови разлог за очајавање.

Млада, необрађена душа, распадала се обрађивана невештим радом некога ко први пут држи чекић и длето у рукама.

Он је ишао даље, све теже и теже. Пожелео је крај.

Ходао је, али више није гледао куда иде. Једноставно је ходао. Није ни приметио када је наишао на празну раку. Неко ју је спремио само за њега. Једноставно је упао.

И свећа наде се угасила. То је оно што је чекао.

Живео је. Као ништа, на дну безнађа. Сваки вињак, свака цигарета, сваки испуштени дах, све је постало сулудо. Он је ништа. Грозно ништа које чак не желе ни да закопају јер га не виде. Виде га, али га игноришу. Никада није био јак. Никада није био над земљом. Никада није био човек.

Никада није био сахрањен.

13. децембар 2010.

Наставак књижевне вечери

Кренули нас двојица (Тесла и ја) на књижевно вече. Обећали смо својим новим пријатељима да ћемо се потрудити да дођемо. Успут смо се преиспитивали да ли смо се обукли по одговарајућем дрес-коду(тм), али смо закључили да није битно. Чак смо дискутовали и о томе да ли нам треба позивница, те да ли ће нас пустити.

- А шта ако кажу: "Немате позивницу, не можете да уђете"?
- Рећи ћемо да знамо Перу.
- И оде онај: "Перо, ови момци кажу да те знају", а он дође и пита "Ко сте бре ви?"
- Рећи ћемо: "Зора је сванула"
- Хахааа, као шифра ¦D

Идемо ми тако и разгаламили се, тек чујеш Теслу:

- А шта мислиш сад одемо тамо и пише: "Књижевно вече се отказује јер се редитељ напио"...
- Ма ај' не лупај, шта ће њима редитељ...

Дођосмо и до тог Руског дома. Гледам ја шта све има на програму (цео месечни репертоар).

- Који је данас дан?
- 13. Што?
- Провали да су само 13. обрисали из програма!
- Како то?
- Па видиш да је прелепљено овде...
- Јој јебо те нису ваљда отказали?!
- Јесу. Гледај ово, пише.
- Где бре пише?
- Ево, види колика слова. "ОБАВЕШТЕЊЕ: Музичко-књижевно вече посвећено пуковнику Рајевском отказано је на неодређено време".
- Гле, и они се зајебали - и показује на неке прилично углађене људе из високог сталежа који су кренули да се враћају.

Е јесмо култура јбт. После смо причали о баксузлуку броја тринаест и о томе како је Тесла баш поменуо да ће бити отказано, као да је знао.

- Ајд' погоди где ћемо их сад наћи.
- Не. Нећу тамо да идем. Не могу сад...

Растурисмо се. Можда ни у четвртак нећемо. Можда. А вече Рајевског? Ко зна, можда и сазнамо за кад је одложено.

10. децембар 2010.

Књижевно вече код Зоре

Четвртак, исто време, исто место, иста екипа... Пријатно вече, први снег.


Два суседна стола - позиција и опозиција - у елементу. Ми тек стигли. Устаје Жика (извињавам се ако сам му промашио име) гробар и наздравља: "Уа песници, уа књижевници, уа издавачи". С нашег стола се чује "Уа!" па "Живели!" па "Уа радикали!" Човек[1] са позиционог стола: "То! Рек'о си уа либерали?" (Благоје клима главом и намигује ми) "Уа и једни и други..."

"И ником није лепше нег' је нам, само да је 'вако сваки дан"...

Приђе Перо, остави нам летак. "Концерт књиге 'Балада о Рајевском', Руски дом, понедељак, 13.12.2010. у 19.30", са низом учесника. Онда нам је и објаснио:

"Знате ли ви уопште ко је Рајевски?"
"Да будемо искрени, не знамо."

Испричао нам је да је реч о руском пуковнику који је био српски добровољац у Српско-турском рату. Да је погинуо бранећи Србију. И да је он Толстојев Вронски. И да би било лепо да се видимо у Руском дому у понедељак. Каже, биће промоција књиге, а после тога служи се мионичка ракија, неготинско вино и вода са Кавказа. Онда је отишао за опозициони сто.

Благоје поентира: "зашто човек треба да умре да би људи причали о њему? И да он није био пуковник, да му отац није био војно лице, мислиш да би неко о њему нешто знао? Што нико ништа не пише о мом прадеди што је погинуо у повлачењу? И за шта људи гину безвезе, шта он има од тога што је сад погинуо? Шта сад, ја треба да погинем да би неко рекао нешто лепо о мени? Какви смо ми људи... Само о покојницима све најбоље. И једног дана кад Ранковић (показује главом) умре, ми ћемо да причамо како је он стално ишао с нама у кафану, како је увек плаћао пиће, како је био стамен човек, висок, широк, јак, како је опасно певао и био другарчина"

- "Још да знамо о ком Ранковићу причаш"
- "Па о оном Ранковићу што је био с Титом"

Спаде наша књига на три слова. Направило се места. Пева се, прича, пије се. Прилази песник[2], пружа Тесли књигу. Да неко рецитује песму са 114. стране.

- "То ће Томча, он зна да говори", даје ми књигу. Бацам поглед на песму за потпуковника, посвећену Пери Ђурђевићу. И, док се Благоје вратио, ја сам већ гласно и без претерано муке прочитао једну песму које се сада уопште не сећам. Оно што сам запамтио је да је реч о чежњи и жудњи једног официра. Право фина песма, подгрејала би ме да већ нисам био загрејан. "Добро говориш", рече ми други издавач[3], "могао би бити глумац". Помислих "О, да, свакако глумац"...

- "Е јбг Благоје, пропустио си песму. Сад ја морам да идем. Није добро, стек[4]"

Сјурио сам се доле, и при томе сам замало покупио певача[5]: "У, ал јуриш, ко фурија". Како и не бих...

*

За нашим столом седео је други издавач и причао о свему. Питао је шта студирамо и зашто, побогу, не радимо нешто креативно у животу. Цела ова година била је у Русији у знаку Толстоја... Онда је причао о женама. Прилази Перо: "Што давиш бре ту децу?" "Еј, Перо, ти имаш лепо презиме, Ђурђевић, ал' име ти никако не ваља: Перо што ти га утер'о, Перо што ти га стер'о..."

"Знате ли ви да је ово традиционално место? Сад су га реновирали и поново отворили, а мене ови зову, јављају ми: 'Сванула зора'[6], и одмах сам знао шта је у питању..."

*

После нам је причао певач. Прича o секстету "Скадарлија". Сазнали смо да су они били певачи Београдске опере. После наступа одлазили су до платоа (објашњено као: тамо доле био је један плато) и певали до касно у ноћ, некад и до зоре. Певач је био на аудицији за хор (вероватно Београдске опере) и два пута су га одбијали, тек из треће је упао. Причао је о правом певачком квалитету, о гласовима певача секстета "Скадарлија" и уопште о добрим певачима. "Ево, и ова, не могу да се сетим како се зове..." (у том тренутку ишла је ова песма, мислим да је чак Дубравка Нешовић певала). "Ето, ти знаш да певаш. Али није то ништа без аудиције, мораш разликовати квалитет од оних фалш певача"...

*

Потрајало је све то... Поздравили су нас, рекли да се надају да ће нас опет видети и да дођемо ако можемо у понедељак у Руски дом. Лепо је време, што да не дођемо...

Опростите ако сам нешто пропустио, помешао или погрешно интерпретирао. Ноћас сам спавао само четири сата, нисам могао више од тога да саставим. Сад крећем на факс полако... (пишем ово већ добрих сат времена)

Заиста мислим да би било лепо да одемо, за промену, на неко културно дешавање.

--

[1] Перо Ђурђевић, издавач
[2] Андреј Јелић Мариоков
[3] Седи господин коме име нисам запамтио, ако га је уопште рекао у свој тој причи.
[4] Stack overflow
[5] Четврти човек у њиховом друштву. Вероватно певач хора Београдске опере.
[6] Кафана у којој се налазимо зове се "Зора"

09. децембар 2010.

Коза памти...

-наслов сам, обвиусли, украо, али не знам из ког контекста. чуо сам га од Стефана Јањића-

Ево како су се Она и Он упознали...

Он: "Хтела би флерт и авантуру... Ја немам срце за бацање..."
Она: "Ти велики, ја малена, за тебе сам права жена"
Он: "Од ракије нема боље жене, по три дана она љуља мене"
Она: "Попиј једну, хајде, хајде, кад си трезан нема вајде"
Он: "Да је чаша од три кила, једна би ми доста била"
Она: "Где је једна, ту и две"
Он: "Да је чаша флаша, да је флаша буре, од ракије море пили би до зоре"
Она: "Волим момке који пију ракију"
Он: "Хоћу с тобом парче раја, није ме срамота"
Она: "Да ли си за секс?"
Он: "Хајде мала да правимо лом, нека пукне ко из неба гром"
Она: "Ма нек пукне цео свет, баш таквог те волим"
Он: "А ујутро кад те мајка буди и пита се што јој кћи још дрема, реци: 'Мајко, мучила ме ноћас главобоља какву нико нема'"

И одоше у мрак ¦D


---

Дијалог је вођен кроз стихове неких народњака. Неке можда знате, неке можда не знате. Хтео сам да направим аудио верзију овога, али планирам да га проширим још мало, да буде као један дужи драмски текст, а онда ће добити и аудио интерпретацију.

Ведрина

Чујем да ће напољу снег. Неко ми рече да ће температура опасти за двадесетак степени нагло. Зато ће снег. А ја сам супер расположен. И поново вам пишем...

...

Овде је требало да пише како постајете озбиљни, а како сам ја још увек клинац. Али то би било неозбиљно од мене. Заиста, каква корист од блога ако нема поенту, ако нема причу, ако нема оно што тера на размишљање.

Нисам закржљао, само сам мало аут оф баундс. Јбг.

Превише тешких тема. Или ја још увек живот схватам олако.

Можда би требало да одрастем?

08. децембар 2010.

Непотребна анализа - Ој, јаране, јаране

Ономад смо причали о томе како мушкарци умеју да буду скотови, је ли тако?* Е сад, има једна ствар која девојкама много може да иде на живце. Наравно, иде и мушкарцима на живце, кад је ситуација супротна. Само што је ситуација, чини ми се, мало ређе супротна. Изнећу овде пар прича:

- Једна од другарица је у вези са неким ликом. Он је, наравно, упознат са свим тим другарицама и све је то лепо... Елем, њих двоје некако раскину. Аутоматски више ни једна другарица не сме да прича са тим ликом, јер - шта она има да прича с њим, кад сам ја с њим раскинула (WTF). Прича потврђена бар 2 пута.

- Једна од другарица је у вези са неким ликом. Њеној другарици се свиђа исти тај лик. Постоји спремност да се покољу око њега (WTF), и најчешће тако бива. На крају он оде са неком трећом или са оном другом другарицом, с којом није прво био у вези. Прича скоро свакодневна.

- Две другарице заводе неког лика, из чисте обести. Ако он то не проваљује, прсо је. Ако провали може тако да их сјебе да ће остатак живота само да се чешу. Ово је више хипотетички, али и то се дешава (немам лична искуства са таквом причом).

Но, доста о другарицама, које очигледно могу скроз кретенски да се понашају. Кад је реч о ортацима, и ту има свега и свачега, али има неколико песама које наговештавају најчешће овакав расплет:

- Другарима се свиђа иста риба. Неће дозволити да ишта промени њихово другарство, тако да ће се један од њих повући. Сви срећни.

И ту се дешава варијанта да се покољу око ње и да више у животу не проговоре, али то је само ако су прекршили договор.

Пошто сам вас вако лепо увео у причу, сад да пустим и песму :) Песме не знам аутора (поново), а снимљена је на првом студијском LP албуму Халида Муслимовића - "Амела, ти и ја", 1983. године. Дакле, песма је таман тако стара и занимљива да упада у одабир за анализу. Захваљујем Џу на предлогу :)


Ој, јаране, јаране - Халид Муслимовић

Пут путује мој јаран,
путујем и ја -
оба нас је занијела
ашик жена та.

(реф.)
Ој, јаране, јаране,
јарани смо ми!
Не дај, не дај једној жени
да нас завади.

Ја ћу рећи жени тој,
а кажи и ти,
нека сама одлучи
ком ће припасти.

Љубио је сутра ја,
ил' љубио ти -
неће моћи, јаране,
да нас завади.


Ова песма није мизогинска, мада она реч коју сам искосио у рефрену говори све. И Мирослав има ону песму "Није живот једна жена", и све се у мушком свету окреће око тога, или би бар тако требало да буде. Зашто? Зато што жена дође у твој живот, заволиш је, све се лепо збива и њој одједном нешто кврцне у глави (јер жене су такве по природи) и оде у три лепе а ти останеш сам да китиш свирце и разбијаш чаше... (превише је Мирослава у овом тексту)

Дакле, не мрзимо жене, далеко било. Једино што не би требало да се око тога превише цимамо кад ко зна шта ће испасти на крају. Поента песме је сачувати пријатељство. Ту упада Љуба Аличић са оном "Волели смо исто вино", где се њих двојица посвађаше због жене...

прекиде се пријатељство наше,
не наздрављам више срећи
и не пијем са старим другом;
а њу узе неко трећи...


Увиђате зашто сам сто пута рекао WTF у уводном делу?

Е сад мало да изанализирамо. Дакле, њих двојица крећу на пут, вероватно да просе младу. Заљубљени су до ушију, а како и не би били. Свиђа ми се конструкција "ашик жена", баш је ретка и поетична. Иначе је текст прост и нема поетског потенцијала. Али зато има животног :)

Дакле, он све време убеђује свог јарана да је важније да остану пријатељи него коме ће она припасти. Врло је могуће да ће је он препустити свом јарану, јер је очигледно да и не обраћа толико пажњу на њу. Важнији му је он од свега. Има Зана једну такву песму, но њу не убрајам у народњаке па нећу да цитирам.

И тако, он жели да они препусте одлуку њој. Не жели да се деси оно што се десило Јашару. Паметан момак. Ништа горе него кад се пријатељство растури, па макар и због жене. Је ли она права? Има их још бар по милиона около, наћи ће се друга.

Халид закључује - ко год да је љуби од њих двојице (да ли ће ико, то се није ни запитао), она неће бити препрека њиховом пријатељству.

И, то је то, лејдис енд џентлмен. Џентлмен, верујем да разумете поенту. Лејдис, угледајте се мало на џентлмен. Јер кад се једна другарица покрви с другом око дечка, мени то делује смешно. А кад једна другарица забрани осталима да се виђају с њеним бившим - то је тек лакрдија. Катастрофа, стварно.

Толико од мене за данас. Већ недељама вам спремам једно изненађење, али још нисте спремни ;)


ДОДАТАК:

Олуја ми је скренула пажњу да у целој овој причи нигде нисам узео у обзир како би он уствари могао добити девојку и зато се осигурава да неће да се посвађа са јараном ако се то деси. Да ли због недостатка концентрације у време кад сам писао ово или због моје вере у добродушност другара, ја сам ово занемарио. ТАЧНО ЈЕ, то је такође циљ. Ако га убеди - пријатељство остаје очувано. Ако не - не знам шта би се десило, вероватно би наставио да га убеђује док год може. А онда би отишао са њом јер је то њена воља и његов јаран ту не може ништа. Тотал фејл, зар не? :(

--

*реч је о песми Мирослава Илића - Теби, а "је ли тако" - ко разуме, схватиће

07. децембар 2010.

Нешто друго

Приметили сте ових дана да форсирам све саме грозоморне (где сам беше чуо тај израз?!) теме. Баш сам био неинтересантан. Чак ни анализу прошле недеље нисам одрадио, да човек може фино да се насмеје... Човек = ви.

Да ли мислите да је данас другачије? Да се данас десило нешто битно? Једна жена у бусу са дететом маленим, колицима склопљеним и баком која држи балон жуте боје са црвеним натписом "Цицибан" у руци. И мој страх од праска. Ето шта се догодило.

Који пут већ помињем свој страх од праска? Не знам.

Упознајем себе. Као што рече Пророчица.

Све је ствар личног избора. И то што синоћ нисам учио. И што сам данас урадио тачно или нетачно неки задатак. И што се плашим праска, макар он и од балона дошао.

И што волим ове народњаке. А волим и оне панкере. Волим и гитару, волим и клавир.

Волим нуле и јединице. Волим речи. Волим чет. Волим и да кењам помало, ту и тамо. Као сад.

Зар сте стварно мислили да ће ово бити нешто другачије?

Биће. Било би, да ми је нешто пукло крај десног уха баш сада. Али не, ништа се не чује. Ни мува. Нема мува. Ни комарац. Нема комараца.

Само тап-тап-тап-тап-тап, моји ударци о тастере.

Зар сте стварно мислили да бих вам рекао нешто другачије? И рекао бих вам, да сте заиста то хтели. ;)

06. децембар 2010.

Ма каква одбрана...

"Браниш се као кривац".

А како да се браним, дедер реци?

Ако ћутиш, кажу ти да је ћутање знак одобравања и да ћутиш јер признајеш кривицу и не можеш никако да се одбраниш.

Ако сводиш на шалу, кажу ти да избегаваш да одговориш на оптужбе јер си сигурно крив.

Ако се браниш аргументима, кажу ти да измишљаш све што можеш само да би се одбранио, јер си сигурно крив.

Ако кренеш да се дереш: "Нисам крив! Нисам крив!", онда си засигурно крив, у то нема сумње.

И уопште, како год да пробаш да се одбраниш (или не пробаш), кад си проглашен кривим - ти си крив.

Дедер реци, како да се браним.

04. децембар 2010.

Није рандом пост

Ал' замало.

Спава ми се. Нисам могао да спавам више, а не видим прст пред оком. Можда сам се префорсирао мало, немам појма. Јутрос сам рано легао. Играо сам се са неким мање-више непотребним али мени тренутно екстремно занимљивим стварима, као што су садржине дигиталних звукова, видео клипова и слика разних формата (кренуо сам од gif и png, погледао сам jpeg а успут докачио алгоритме за компресију LZ77 и LZ78, и тако док сам то читао и проучавао прошла ми цела ноћ). Елем, ујутро ми баш дошло да уместо да легнем да спавам - кренем да реализујем Хафманово кодирање за дати улазни фајл на неки свој начин. Наравно, писао сам у C-у :)

Зауставио сам се негде пред исписом излазне датотеке, тј. кад цела она табела кодова (у облику једног линијског бафера) треба да се употреби на одговарајући начин. Онда сам отишао у кревет. Мислим да сам око 7 осетио неки земљотрес (немам појма да ли је био или је то од умора). Спавао сам негде до 12.30. Успут се нервирао (поново) око одласка на утакмицу, али то је друга прича.

Размишљао сам да Хафмана кодирам у ASM-у, не знам како би ми ишло. Нисам све осмислио још увек. Зезнуто је што се код заснива на битовима а адресабилна јединица је бајт, па мора све да се уклапа из делова, што је донекле и занимљиво, али је свакако више мука него задовољство. Но и за то сам већ пронашао пут, још то неко да искуца (ко ће ако нећу ја?) :)

Уместо овога, боље би било да мало радим ДАА и програмске преводиоце. Ближи се уторак.

Стиже бата данас. Бићу мало одсутан. Мислим да вам спремим нешто добро за среду. Изгледа да рубрика средом иде сваке друге недеље... :)

И да, надам се да вам се свиђа Томкаа, мало сам је дорадио ноћас. =)

02. децембар 2010.

'Ајмо кумови :)

Нисте ли приметили да моја црна овца нема име? Не знам ни да ли је овца или ован... Уствари је круг са очима, ушима и ногама, тако да и није толико битно.

Елем, ја бих да ви њој лепо дате име, пошто сам се ја потрудио да је редизајнирам. Не могу све сам, помозите. У међувремену, ја ћу још мало да чепркам по коду, можда додатно оптимизујем страну за учитавање.

А што се тиче SEO, налетео сам данас на одличан (опширан, јасан, поучан, интересантан...) текст о SEO на блогу Истока Павловића, мислим да је боље послушати савете некога ко се интернетом бави професионално него мене који тек улазим у причу и везе немам, па бих вероватно штошта испреписивао.

Ето тако, читајте корисне ствари које вас занимају и дајте име мојој овчици у коментарима, а ја ћу се пребацити на скраћивање CSS-а и JS-a.

И да, било какве сугестије око графичког садржаја овог блога примам са задовољством, јер немам појма са графичким дизајном :D

01. децембар 2010.

Оптимизација у току

Тренутно се бавим оптимизовањем овог блога за учитавање. Уствари, смањујем величину елемената за учитавање и број конекција до екстерних сервера, како би се брже учитала страница.

Још раније сам приметио да све изгледа некако гломазно, нарочито ова линија са стране. Пренатрпана је, баш. Елем, читајући један супер блог на који сам данас налетео (тек данас, не знам зашто), наишао сам на текст о оптимизацији Wordpress блогова за учитавање (који би можда вама који користите WP платформу био од помоћи), што ме је одвело пар корака даље у потрази за начинима оптимизације Blogger блогова (јер ја сам ипак фан Bloggera - keep it simple). Тако сам, у низу свега и свачега што сам прочитао, налетео на врло користан текст о истој теми.

Истестирао сам главну страну Штриц-штрица на задње поменут начин и прва ствар која ми је упала у очи су грешке у XHTML коду које ми се појављују на страници. Решио сам то да исправим успут :)

Елем, страница ми се (према тим резултатима) учитава око 80 секунди на dial-up конекцији, што је по мени ужасно споро (кад се сетим dial-up-a, тачно бих тукао све оне који су у то време унапређивали дизајн јер сам морао по сто година да чекам да се страна учита). Свака секунда је важна, ако хоћете да вам читаоци не побегну.

Е сад, најгоре од свега је што је већина ствари тотално неоптимизована (тј. означена црвеном бојом). Поред постоје описи "кварова", нећу тиме да вас давим, само да знате да ако приметите неки бољитак - то је намерно ;)

Узгред, наишао сам и на текст о српском сајту за скраћивање линкова (који постоји већ одавно, гле чуда колико сам (опет) неинформисан). Следећи линк који објавим на твитеру (линк до овог поста) биће скраћен тамо, чисто да видим како то све функционише. Можда одбацим bit.ly :)

Blog Archive