29. новембар 2010.

Као

Кренуо да снивам. Таман да се склоним са твитера, кад видим да је чика Мика објавио нешто ново и да сам ја то отворио у новом прозору. И да, баш је требало то да прочитам. Не знам зашто, али тако осећам.

Иначе, ни ја нисам писао дуго, или ми се само чини... Убацио сам онај чет са стране, али ми ни на памет није пало да напишем нешто ново. Залудео сам се тим четом баш... Имам и с ким да разговарам, није да немам. Ту је Олуја, а наврати и један мој колега с факса.

Ових дана се трудим да учим, мада ми нешто не иде, ваљда због расуте пажње. А пажња је расута јер на све одлази осим на штиво које читам. Ваљда би добро дошла једна паузица.

Превише сам се опустио. И то стварно мислим, онако својски сам се опустио у невреме. Да сам бар сачекао још пар дана, па да се опустим као човек и да не размишљам о учењу. Овако - "усред зиме, кад му време није".

И док сам се тако опуштао свашта ми се издешавало. Али о томе нећу овде.

Каже Џу да је требало да пишем о трешњином цвету. Шта знам ја о трешњином цвету?! Као да сам Јапанац... Нек пише Нинџа, он се разуме у те ствари...

Ја бих мало тутањ одавде. Ал немам куд. Где год да одем - увек сам у притвору. Пало ми је пар идеја на памет, али неће то сада бити имплементирано... Јер му време није.

Смркло се. Сутра је тест а штани не знам. Одох да спавам, да могу да се пробудим на време.

26. новембар 2010.

Чаробњаци, кристали, магијски ритуали

Кад сам легао, ова ми је песма била на уму...


А онда ме задесио одлазак у Мерлинов свет, те неки чаробњаци, те неки кристали, те неки магијски ритуали. И неке усне које стално нешто причају (хаха, извалио сам чије су :D), и једна Ана коју нисам видео још од бог-те-пита-кад. А змија, била је нека специјална врста. Узана, мајушна, а отровна. Поред свега имала је нешто што испуста струју (буквално муње, као она електрична јегуља, само кроз ваздух). Али као и свака змија - ако је правилно држиш - безопасна је.

Е, ја сам са том змијом јурцао по неком граду који ми је у сну био познат (у стварности никад нисам био у њему) и тражио неку апотеку, па свраћао у бутик да питам за ту апотеку, јер у апотеци је радила она која је знала шта треба да радим с том змијом. Имао сам и неке трипове да неком својом моћи уђем у димензију иза зида па постанем невидљив. Јурио сам се и са неком децом, која су ми смештала кругове од кристала који би ме вероватно зачарали да сам ступио у њих. Та деца су ме и гађала... Али гле чуда - кад су отишла, извалио сам облике које су ти кристали формирали и један по један шутирао да бих расформирао кругове и уклонио опасности.

Не знам шта је било са змијом на крају, пробудио ме аларм. Добро да ме је пробудио пре него што је тотално отишла батерија телефона.

А са Аном немам појма шта је било, отишла је некуда и није се вратила.

Ал пази фору, кад погледам у реалност, и нисам тако далеко од свега тога. Дакле не умем ни да сањам као човек, него све једну исту причу вртим... Јеах

25. новембар 2010.

Необична линија

Било је то оног дана када сам ишао на колоквијум из архитектуре, прошле недеље. Стојим ја у бусу, оном са сивим седиштима, и посматрам шта се дешава. Нека гужва испред Ушћа, као и обично. Гледам иза себе. Знам да сам видео петнаестицу. Свеједно сам се загледао у одраз семафора који показује линију. Био је то одраз одраза уствари, али свеједно. Посматрам слова како пролазе (слова нису статична него се смењују, а број је статичан са стране):

"78" - "Banun (Novi grad) - Banjica II"
"Zemun (Novi grad) - Banjica II"
"Zemunica II - Zemun (Novi grad)"
"Banjica II - Zemun (Novi grad)"

и наједном

"Zemun (Novi grad) - Zeleni venac"

Тада сам погледао, број са стране је поново постао 15.

Прво сам се истриповао за Банун. А када сам прочитао "Земуница 2", почео сам да се смејем. Не знам да ли је још ко приметио ову аномалију. У свој оној гужви, возач је изгледа узео да се игра са семафором. Да ли случајно, или намерно, линија 15 је одједном постала линија 78, онда променила 3 облика и на крају постала линија 15.

Јбт, имамо бусеве који возе чак и до земуница :)

О'Брајен

Синоћ сам ишао до станице да покупим храну. Посне славе су одлична прилика да се поједе нешто квалитетно. Враћам се стандардном рутом, 84-орком, оном са наранџастим шипкама. Ко путује 84-орком може да разликује њих неколико - са сивим седиштима, наранџастим шипкама, црвеним шипкама, дрвеним седиштима... У свакој од њих заузимам различито место. Заузео сам своје место за стајање, у одељку иза задњих врата. Бус се убрзо испунио, али не превише.

Ова са наранџастим шипкама има интересантан распоред седишта. Једно је окренуто према мени. На њему седи неки познати лик, не знам где сам га пре видео. Почео сам да премотавам сва дела која сам прочитао. Пао ми је на памет Патрик Мерсо, али сам га брзо елиминисао. Затим Раскољников, али није он био тог темперамента. Ни он, ни његов друг Разумихин. Алексеј Карењин? Не... Застао сам на О'Брајену. То је био он, сада то са сигурношћу могу да тврдим. Одале су га боре испод очију и израз лица.

У тренутку кад сам га провалио, погледао је у мене. Онда се брецнуо, и наставио да гледа негде са стране. Посматрао сам га, некако неодређено. Био је некако другачији, променио се. Као да је стрепео да ће га некако истерати из Уже партије. Или да ће следећи пут кад уђе у собу 101 бити на месту мученог. Страшне мисли су му се мотале главом, и баш није умео да их избегне. Није драстично остарео, али су се виделе промене на лицу које је тако често одавало смиреност и сигурност у себе да је ненавикло на било какве црве сумње који би га грицкали. Уместо свог уобичајено исправљеног положаја, седео је некако погурено. Рамена су му била благо повијена напред. Ко зна какве су га све ствари изједале изнутра. Не, нису то били духови свих оних које је научио како да воле и како да мрзе, свих оних чије се име не помиње јер никада нису постојали. То је била слутња да се нешто у њему променило и да ће већ сутра постати један од њих. Можда баш јуче, кад је угледао нови пропагандни постер и збунио се јер није умео да га протумачи на прави начин. Двомисао га је издала први пут у животу. Он више није исправан.

О'Брајен је пошао ка мени. Уствари је кренуо ка излазу, али ме је значајно погледао. Осетио је да знам. Сада када га је неко прозрео, све је постало још теже за њега. Ја не могу да га издам, али ако га је један прол тако лако прозрео, колико ли га дуго већ прати Полиција мисли? Било ми га је жао, на тренутак. Да ли је заслужио моје сажаљење? Део машине који престане да ради одбацује се тако лако, и никада не размишљамо о томе... Свако је заменљив.

Изашао је код Поште. Ко зна да ли ћу га икада више видети.

24. новембар 2010.

Непотребна анализа - Ја сам ноћас од свих заборављен

Рекох малопре да нисте још спремни за Зорана Јовановића, или да ја нисам спреман. Али мислио сам на једну другу песму. Оно што могу да нађем од ње је наступ који ме и није баш одушевио, па сам је прескочио. Нажалост, јер има поетског потенцијала. Нипошто не умањујем значај песме коју данас обрађујем ;)

Кажу људи[1] да је Зоран Јовановић био човек изузетних певачких способности, и да је, иако нешколован, умео итекако добро да запева и разгали свет око себе. Цитирам доњи линк: "Кад запева, пуцају стакла и сијалице на сеоским бандерама". Елем, био је скроман, и није га треснула слава у главу, али је опет био довољно познат да би га људи звали на своја весеља. Неке његове песме остају, као што је то и обичај са песмама које ја овде обрађујем, део српске народњачке, кафанске и свадбарске традиције. Да ли су стакла пуцала од гласа то не знам, али и дан-данас његове песме изазивају прштање чаша по поду.

Ову песму певао је и Бора Спужић Квака (опет легенда) на својим наступима, али је никада није снимио. Не знам од кога је потекла, знам да је 1978. изашла на сингл-плочи Зорана Јовановића, у варијанти која је нешто бржа од оне коју сам чуо први пут, од Микија Гајића, пре пет или шест година. Можда сам је чуо и раније, али тада нисам баш био активни слушалац, тј. вероватно нисам обратио пажњу.

Ја сам ноћас од свих заборављен (Зоран Јовановић)

Пош'о сам негде ноћас без правца и циља;
у даљини нека муња сине.
Киша спира празне тротоаре -
тек понеки пролазник промине.

Немирна сенка моја у стопу ме прати,
под мантилом хладне руке грејем,
ветар косу баца ми на чело;
ноћас срце љубави би хтело.

Можеш ли ове сате преспавати мирно?
Да ли слутиш шта се са мном збива?
Истину ја немам ком да кажем
колико си за све ово крива.

Реф.
Ја сам ноћас од свих заборављен,
и од тебе коју сам волео.
Једини сам човек што улицом хода,
ја сам капетан потонулог брода.


Никако ми није ишло са интерпункцијом, стихови су некако набацани, а опет чине смислену целину... И да, немам појма ко је аутор песме. И већ ме нервира што нико не обраћа пажњу на текстописце и на композиторе, бар да их помене негде, као да су они тотално небитни у целој тој причи...

Рефрен сам поново ставио на крај песме. Да се осврнемо на текст...

Читава прича је о човеку који је остао потпуно сам на свету. Комплетном утиску доприноси и атмосфера у којој се прича одвија. О човеку нећемо много тога сазнати, али рефрен говори све, чак само један стих - "ја сам капетан потонулог брода".

Елем, каже прва строфа да се упустио у лутање. И то оно бесциљно лутање, кад не знате шта ћете више са собом. Не зато што му је досадно - већ зато што је изгледа пробао све остало, и све је пропало. И ето, сада креће, без циља, у потрази за нечим новим што би дало смисао његовом животу. Баш ово "пош'о" ми је труло, но ајд' сад. А би додало још један слог ионако пренатрпаном стиху. А време је као створено за лутање - нигде никога, тотално сам на улици. Ко и да иде некуда по киши? Сам је, окружен бесконачним простором, муњама и капима кише. Празан, мокри тротоар у сред ноћи... Реците да аутор ипак није мајстор за атмосферу :)

И човека у тој потрази за новим циљем прати само сенка. Немирна, каже. Што због игре светлости, што због његове неодлучности - у ком смеру даље? А и он је немиран, како би му сенка икако могла бити мирна? Да ли је та сенка стање његове душе? Хладно је, греје руке под мантилом. Лутање отежава ветар. Или олакшава? Што више препрека има на путу, то је пут испуњенији. Победити ветар... Уз све то њему недостаје само једна ствар - љубав. Оно што би загрејало срце у моменту би отерало све сметње на његовом путу.

Он мисли о њој. Шта она сада ради? Да ли је гризе савест? Да ли је уопште помислила на њега од њиховог растанка? То га гризе, то му је неподношљиво. То га тера да лута даље. Понижен, увређен, обезнађен, препушта ветру да му наноси на лице косу и капи кише. И наставља да прати тротоаре... Треба му неко за разговор. Не вреди, остао је сам.

Остављен од свих. И заборављен. Нико вечерас није помислио на њега. Да ли је неко погледао кроз прозор и видео усамљеног човека како лута празним улицама? Да ли га је неко позвао, да ли га је ишта упитао?

Али све би то било мање болно да га и она није оставила. Сада је сам и дефинитивно нема куд и не зна шта ће са собом. Баш као капетан који је остао без брода, без посаде, без ичега.

--

[1] Нешто сам чуо од покојног тече, нешто од колеге Благоја, а нешто сам пронашао овде. Ово што ја пишем није проверена информација :)

23. новембар 2010.

Харизма

Оно што ми недостаје... Или смисао за попуњавање тишине причама којих се никада не бих сетио. Па ти сад види.

Ако ме икада упознате, будите спремни на чешће минуте ћутања. Онолико колико ми је потребно да ступим с вама у отворен контакт.

Јер некад причам бесмислице. И онда схватим да је било боље да сам ћутао. Зато одскора више ћутим.

Нуб сам за комуникацију.

22. новембар 2010.

Новембарско сунце

Јест. Данас био тмуран дан. Падала је киша. Растурила се, поприлично. Нисам спавао до рано, а онда сам устао касно. Тек, није ми се устајало, деловало је хладно. Али сам имао неку чудну енергију. И био сам расположен.

Онда се смркло. А и морао сам на факс. И тако нисам желео да одем... Напољу је изгледало ужасно.

Изашао сам. И све је постало другачије. Дивно другачије.

Киша је престала, вече је било свеже (у 16 поподне је вече?) и пријало је. И пала ми је на памет песма "Walking on sunshine" и кренуо сам да је певушим. Осим што сам се скоро успавао у загушљивој учионици, све остало је било савршено.

Гледајући кроз прозор буса, уочио сам нешто друго. Са оне стране шуме (откуд шума јбт?) уочио сам да постоји још један свет, овакав, као наш. Никада то нисам видео до сада, мада је вероватно то само још један блок у коме су локали, испресецан улицама и од мене га је раздвајала само једна обична шума. Не знам зашто, али ово "откриће" ме је ипак развеселило. Има нешто са друге стране.

Пре него што сам дошао кући, свратио сам по хлеб и узео флашицу црног никшићког, за сестру и мене. Ето, тако ми дошло.

Ипак овај дан није био тако лош. :)

Парафразе

Вода се претвара у пару на 100 степени.

Појава парне машине обележила је индустријску револуцију.

Пара на пару иде.

Прокоцкао је и задњу пару.

Провео сам се за све паре.

Знам те ко злу пару.

Пара врти где бургија неће.

--

Какве има везе што смо ми добри момци? И шта ту има теби да не буде јасно? Није ни мени јасно. Дистанциран сам поприлично. Став ми је чврст, али је можда погрешан. Имајући то у виду, постаје и јасније, зар не?

--

И шта сад, кад размислиш о свему? Цимање... Па да. Вероватно. Мени је преостала песмица на инфинит лупу и екипица с којом ћу да попијем нешто. А можда сам се везао? А можда нисам смео да ти кажем. Било би болно.

--

Јесте, била си досадна. Посесивна. Превише. Толико посесивна да ја просто нисам могао да издржим толику пажњу. Осећао сам се некако заробљено. Морао сам да пазим на сваку реч. Ја не умем да пазим на сваку реч. Што пре схватиш, боље је по тебе. Ето, зато се оно догодило. И нисам ти рекао ово до сада, јер хтео сам да будеш у праву кад си ме упоредила са оним... То је било решење безболније по тебе.

--

Кад ћемо на кафу? Немам појма. Јави се неки дан, не би било лоше мало да се испричамо, одавно нисмо. Затрпана обавезама. Па да. И ја сам, мање-више. Ускоро.

--

Ту сам, не брини ;)

--

Ма чини ти се да причам сам са собом. И да често псујем, поврх тога што мрзим псовање. И да се нервирам за ситнице. Или се не нервирам? Уопште ме ништа не дотиче, само се издвојим и као да сам на пустом острву. То је специјална техника, једном ћу те можда научити. Не сада, није тренутак. Све у своје време.

--

И ти мислиш да сам се променио? Ма да. Па и јесам, право да ти кажем. Сад одлично подносим себе. И не обраћам толико пажњу на минорне ствари. Битно је да је позитивно у глави, све остало је туђа брига. А ја не бринем туђе бриге.

--

А ти... Још те нисам нашао. Не знам да ли је боље без тебе или са тобом. Вероватно је боље са тобом, па опет тако пролонгирам да те нађем. Нисам навикао. Једног дана. Или све у своје време.

20. новембар 2010.

Квик, бифор енибади камс хоум...

Сео за комп. Јеа! Одмах узео да прочитам, протвитам, прокоментаришем, проверим мејл и сличне про ствари.

Ајд и да напишем писмо док сам још ту.

Тренутно нисам у могућности да будем онлајн стално. То је тренутно, и не знам колико ће да траје, али биће сигурно једно два-три дана, можда и више.

За то време ја ћу се бавити неким другим, офлајн стварима.

Можда ми поново налети инспирација.

Можда се и заљубим. Мммммм... Не.

Можда узмем да свирам. Нисам одавно. :)

Ту сам негде, нисам се изгубио нити наљутио. Само да знате.

Срдачан поздрав.

19. новембар 2010.

Зломисао

Прочитао сам "1984". Добра је. Изнела ми је неке нове погледе на идеје које сам већ имао. Лако сам се унео у њу. Можда би требало да је прочитам поново. Као да оно главно није речено. Или... Можда то главно баш не постоји.

Елем, врло лако сам се увукао у свет књиге. Не знам како, баш ми је било питко све то. Цела та прича, као да сам био у њој. Наравно, био сам хладно истуширан оним гласом иза слике. Имао сам физичку реакцију на тај глас, као да је био иза мене. Но, све то је мање важно.

Свашта ми се вртело по глави ноћас. (Читање сам довршио јуче око 2-3 ујутро, "одлежало" је сазнање цео један дан.) Те нека револуција, неке деведесете, путовање кроз простор и време - нашао сам се тамо и сви су се нашли тамо - и мој покојни деда, и отац, и ја, и Вук Драшковић, и покојни Слоба и не знам ни ја ко све. Требало је да ту буде неки атентат, само не знам на кога. И док су они имали скуп у парку, у доњем парку су неки клинци мурију гађали каменицама. Отац је препознао да ће, кад буду изговорене речи "Царство, овакво је царство!" (које сам записао у телефон да не заборавим, и већ сада их нисам знао, срећа) кренути хаос - на некога ће бити пуцано, биће нереда по граду, мурија ће клинце са свих страна сатерати у ћошак. И ја сам бежао, али сам бежао погрешним путем. И сам сам био сатеран у ћошак. Онда сам се пробудио и записао ове речи.

И то није важно. Јутрос сам устао са песмом Зорице Брунцлик у глави. "Кошава". Глупа песма. Сетио сам се да сам пропустио овонедељну непотребну анализу. Јбг. Можда следећа дође у дабл пакету.

Помислио сам како сам смршао. Ових дана слабо једем. Понекад изгубим равнотежу, али то је све. Долазе ми брат и тетка. И прегршт хране. И брат и тетка. Биће ме мање на нету.

И онда сам сконтао да смо ми били продукт зломисли. Да је све оно што смо радили било усмерено против система, против окружења. "Имамо много противника". Свако иоле разуман био је против нас. Или свако ко је ствари посматрао кроз неку другачију призму. Односно, ми смо били против њих. И то нас је повезало, некако. Револуција. Тиха, притајена. Али шта се десило на крају? Нисмо били спремни на све.
Под кестеном сенке дуге,
продадосмо једно друго...

Уствари све то није могуће, и то ја само фантазирам. Зашто? Ето, пала си ми на памет. За све ово време било ми је јасно како, а није ми било јасно зашто. Не зашто се завршило него зашто је почело. Јер ништа није остварено.

Само да знаш, нисам те предао пацовима. Није ни било потребе. Онај који све посматра вероватно је уочио и почетак и средину и крај. И више му није било интересантно.

17. новембар 2010.

Зоо

Размишљам како да назовем овај пост. Још увек нисам био у Врту добре наде. За оне који не знају, то је назив београдског зоолошког врта. Да. Ни са школом, на некој екскурзији. А ни овако, иако је већ друга година како живим овде. То је тотално небитно.

А зашто ми је пало на памет? Ово је мој 300. пост. Као што је Змај добио надимак по 3. мају, тако је и овај 300. пост добио назив по речи зоо :)

Да ли сам имао нешто важно да вам кажем?

Лепо је време, и то у сред новембра. Право чудо. Скоро застрашујуће. Ја толико и не водим рачуна о времену, јер немам времена за то. Ових дана сам био поприлично заокупљен разним стварима. Имао сам два колоквијума. Рецимо за сада да су оба прошла поприлично добро. Видећемо на крају шта је испало. Небитно.

Читам "1984." од Орвела. Фино једно дело, баш ми се свиђа. Брзо сам се саживео у атмосферу и не пада ми тешко да читам даље и даље. Само сам мало спор, рекло би се.

Жаргоном поменутог дела, "испарен" сам са Фејсбука. Мислим да је тамо уклоњен сваки траг мог постојања. Иначе, ФБ је (данас сам то први пут видео) увео опцију скидања свих личних података (порука, слика, листе пријатеља, белешки итд.) са њиховог сервера. Поднесете захтев, сачекате неко време и они вам пошаљу линк када га спреме. Добијете зип архиву са свим тим вашим стварима које су на њиховом серверу. То уопште није лоше. Штета што нисам знао то раније, можда сам могао и садржај свог зида да добијем.

Са "самоубиством" сам кренуо тачно у 12. Можда који минут касније, јер сам морао да завршим припреме - покупим све инфо странице својих пријатеља. Ипак, у 12 сам поставио статус да је кренуло. Као да је време уопште и важно :)

Једног по једног, било их је све мање. Остао сам сам на чету са 0 пријатеља. Онда сам се ишчланио из сваке групе. Неколико дана пре тога сам анлајковао све странице. Обрисао сам све албуме са сликама. Тек тада сам "наручио" податке.

Пар сати касније, када су подаци стигли у виду архиве од око 3MB, обрисао сам све поруке из инбокса, све послате поруке, све нотификације, све белешке и готово уклонио сваки траг о свом постојању тамо. Када сам био сигуран у то - штиклирао сам опцију deopt me from receiving any mail from facebook и деактивирао налог.

Пар секунди касније стигла ми је порука. Од ФБ-а. Налог вам је деактивиран - само се улогујте поново и биће све као што је и било. Грешка! Никада неће бити као што је било.
1) "испарен" сам са фба као да никад нисам био тамо
2) нећу да поново крећем испочетка

Толико о мом ФБ самоубиству. Не осећам се ни боље ни горе. Уствари можда мало боље. Једна зависност мање.

Најпопуларнији лик ових дана је свакако Лаза. Скроз је кул, ишао сам да интервјуишем једног од његових ортака и пренео сам вам тај интервју у 299. посту. Видео сам ваше реакције, а и он ми је рекао шта да одговорим. Тоша је скроз откачен, подсећа ме на једног лика из мог друштва. Лаза је добрица. Наставићу да га пратим. Ваљда су отишли до тетке на тај роштиљ :)

И потпуно су стварни. Нећу да чујем да неко о њима прича иза леђа нешто. Сродио сам се са њима.

Углавном, то је то. Срећан вам јубилеј! :)

15. новембар 2010.

Ортак из худа (Бидугсмобанароман)

Шта? Лаза? Знам Лазу. Како не знам бре, то нам је ортак ту из зграде. Стално висимо доле. Задњи пут сам ушао у његов стан док смо још били клиње, кад смо мало порасли она његова швеца почела нешто да се дури на нас и једном нас дочекала и с врата почела да нас бије неким тигањем и решили смо да више не идемо код њега. Једном сам се тако испсовао с њом да више не могу очима да је видим. Али Лазу обожавам. Тако, јбг, не идемо код њега, кад правимо неку журку имамо празан стан код Колета, иначе стално блејимо ту испред зграде.

Јесте. Добар дечко, много добар. Чак је можда и предобар за мој укус. Повучен је, ретко прича, али кад каже нешто, увек то нешто има смисла. Има и смисла за хумор, само се ретко смеје. Кад се насмеје, то му дође неки хистерични смех, знаш, насмеје се он, насмејемо се и ми и онда се сви тако смејемо а не знамо зашто. Лудило с њим, кажем ти.

Шта? Ма блеја, седнемо на клупицу ту испред, пијемо пиво, зезамо се, слушамо музику. Не ове народњаке и ово како се зове већ, онај туц-туц, то је све труло. Шта слушамо? Панк, гранџ, метал и те неке варијације на тему... Пази, прошле године баш смо требали и бенд да направимо, него то све пропало. Једино Шоми зна да удара у оне бубњеве као манијак, ми немамо појма ништа, па се распало. Мене мрзело да вежбам, ево искрено, а требало је да свирам бас. Јесте, кажеш ти, бас је прост, само вртиш једно те исто, али није то баш тако. А и знаш кад те нешто мрзи. Писали смо и текстове, сви заједно. Лази се то допадало, имао је неке фазоне, кад напише текст - само зинемо док читамо. Јбт, дечко је ултраталентован. Само је много повучен, доспео би он далеко.

Журке? Идемо, у "Зони 51" обично су добре панк свирке. Није тај покрет нешто јак код нас, нема ни много бендова, али 3-4 квалитетна бенда одлично одрађују. Шири се мало тај дух код младих сада, и ми радимо на томе. А на журкама је зезање невиђено, излудујеш се, избесниш, истераш негативну енергију из себе и после опет можеш некако да живиш у овом систему. Лаза овако делује мирно, али има итекако набране негативне енергије у себи. Једном ме тако треснуо у шутки да сам пао и изгубио свест. После су ме сви заједно однели напоље. И ко ме је шамарао да се будим? Опет Лаза. Драо се на мене као да сам му највећи непријатељ, да се разбудим. Прави ортак.

Знаш, ми можда овако изгледамо чудно, али имамо ту своју бунтовничку причу, желимо да изнесемо наше виђење ове пропасти у којој живимо и како би то све могло да буде другачије. Зато смо и кренули с тим бендом, него знаш, као све нешто кренемо па станемо, мада сад имамо доброг материјала. У панку не мораш да знаш много да певаш, битна је порука, битан је смисао текста. Зато не можемо без Лазе, он ради праву ствар и одлично зна о чему прича, кад прича. Сале је ишао с њим у школу, каже да је писао такве саставе да је пар пута изазивао некакве инциденте у школи, то су била лудила нека с профама.

Много је добар друг. И уопште, наша групица, видите какав нам је профил, нити смо нешто богати, нити се издвајамо по образовању или нечему, али сви се држимо као један. Главу бих на гиљотину ставио за Лазу. Верујем да би и он за било кога од нас. Ма у какву фрку да неко од нас упадне, ту смо сви за једног, да се помогне, да се нађе излаз. Није као они буржуји да један завиди другоме и да један другоме окреће леђа кад му крене горе.

Идеш, а? Е јбг. Има ту догодовштина доста, него оно, наврати поново кад можеш да се испричамо. Видим да и тебе занима наш Лаза. Лаки је мајстор. Ако ово чита, поново га поздрављам, видимо се у "Зони" вечерас брате, правимо хаос!

14. новембар 2010.

О перфекцији

Већ сам имао наслов "О идеалном", ово је нека друга тема.

Узео сам сад да учим. Јуче сам учио цео дан архитектуру рачунара. Данас цео дан треба да учим оперативне системе. Материјали: блог, слајдови са предавања и два уџбеника истог аутора (један за архитектуру, један за ос) где је из једног у други преписано бар пола ствари.

Питао ме Picsel синоћ зашто учим толико кад већ знам да ће из ос сигурно бити фејл (да се разумемо - сигуран фејл у нашем случају значи да је скоро немогуће освојити максималан број бодова). Зашто се трудим уопште?

Рекох да увек тежим перфекцији, колико год је то могуће у датом тренутку.

Али зашто, кад ми на дипломи (кад дипломирам једног дана, даће Бог) сигурно неће писати 10.0 (јер сам у првој већ имао 9.92)? Није битно прошло, гледа се само будуће.

А он зна да ће сигурно фејловати (мрзим ову реч, али је ми користимо у нашим разговорима), па се не труди толико. И зашто би, кад сигурно неће бити перфектан?

Кажем му да је боље увек тежити перфекцији него увек бити перфектан. Објаснио сам то кроз две ствари:
1) перфектни људи трпе много већи притисак од околине јер сви мисле да су свемоћни - од оних који увек теже перфектном очекује се мање и онда их мање и даве јер виде да постоји труд, понекад и надљудски, да се посао заврши како треба, и зато су цењени

2) перфектни људи својом првом грешком падају ниско у очима људи - како је њима, побогу, могла да се деси нека грешка. Онима који теже перфекцији али нису увек перфектни дозвољене су грешке и на њих се делује стимулативно да раде на побољшањима и то им се не узима за зло јер - ко ради, тај и греши (људима је лакше да се идентификују са оним ко није перфектан а тежи перфекцији јер ни сами нису перфектни и у таквом човеку виде човека, а не машину - као у перфектном).

Сложио се. Али је рекао да он ипак више цени перфектне људе, тј. да мање цени оне који теже перфекцији од оних који су перфектни. Рекох му да је то зато што је рачунарац и размишља као комп - пореди резултате и рангира по постигнутом успеху. Људска психа је другачија. Перфектном нису дозвољене грешке јер је перфектан.

----
ДОДАТАК:

Ја бих да се извиним колеги Пикселу што је погрешно интерпретиран од стране мене, јер он се, упркос неминовном фејлу, и даље труди, што ја нисам поменуо. Елем, ово чиним без обзира на то што је рекао да мој блог није довољно популаран да би било захтевано прецизно схватање његових речи-мисли. Кад помислим како је Бил Гејтс почео... Једном ће му бити жао (Пикселу) :D

(14-нов-2010, 19.18)

12. новембар 2010.

Преобрт

Ако мислите да нема потребе да читате овај текст, немојте. Биће вам изузетно досадно.

Зевам. Много ми се спава. Небитно. Слушам музику. Тренутно Моцартову 40. симфонију. У међувремену сам се мало опуштао уз неку игру са Џангл. Добра је, али превише захтевна, нисам је прокљувио до краја самостално. Крећу ми сузе из очију. Небитно.

Изгубио сам тему. Мислим да сам превише уморан. Јутрос сам устао прехлађен. Можда имам и температуру, не осећам се баш најбоље. Време је за спавање.

Као што рекох...

10. новембар 2010.

Свега помало

Већ више деценија. Више од једне деценије је више деценија. Саставио сам две и ушао у трећу. За ових двадесет и кусур (кусур се мери месецима) година нисам пробао све. Далеко од тога. Па опет, много њих не може да се похвали искуствима која имам ја. Некима од њих не могу ни ја да се похвалим јер и нису за похвалу. Али то је друга прича.

Нећу да се исповедам, то је досадно. Чињенично стање је - данас сам много програмирао. Данас сам научио нешто ново. Данас сам испунио дан резервисаним речима, преоптерећењима оператора и инструкцијама.

За двадесет и кусур година научио сам да не мисле сви да сам озбиљан кад јесам. Немогуће је да сам озбиљан, јер нико озбиљан не би размишљао као ја. Они који знају шта све могу да мислим када сам озбиљан више не знају када се шалим.

Приписују ми интелигенцију, памет, знање, образовање... Преурањено закључују, па их после изненађујем на хиљаду и један начин јер посматрам свет неким другим очима. Нисам препаметан. Далеко од тога да знам све што ћете ме питати. Делујем паметно, али везе немам са историјом (и све више ми је жао због тога, али неке ствари ми једноставно неће у главу). Толико релативно посматрам време да у 90% случајева не знам ко је био чији савременик и ко је у ком веку живео, када се десио неки преврат или када је написана нека књига.

Неке људе памтим. Неке људе заборавим. Не знам познате глумце. За већину њих не знам ни како изгледају. Неки су ми познати, али не знам како се зову, иако су играли у бар 20 филмова које сам гледао. Неке и памтим, ако су интересантни. Пре неки дан сам помешао двојицу. Ентони Хопкинс и Том Хенкс. Везе немају један с другим, али ето, мени је Том Хенкс пао на памет, па сам рекао да игра у филму у коме игра овај први. Наравно, немам појма како изгледа Том Хенкс, али чини ми се да је играо у неком филму са Мег Рајан (ко то беше?)

Не памтим ни све људе које упознам. Чешће упамтим човека кога нисам упознао. Имена ми се у глави мешају јако брзо, и док не осигурам да сам упамтио - ко зна како ће се тај неко звати у мојој глави.

Нисам гледао одређене култне филмове. Ето, "Матрикс" сам тек пре неки дан одгледао. Нисам гледао ни трилогију "Господар прстенова", ни већину филмова о Харију Потеру. Да не помињем "Ратове звезда" и све остале ствари које би по дифолту* требало да знам напамет.

За неке сликаре нисам чуо. За неке сам чуо, али не знам њихова дела. Мало боље стојим са музиком, композитори су ми интересантнији јер ваљда музику боље разумем. Опет, што се тиче популарне музике, у свађи сам са некима од најпознатијих страних извођача око којих се групишу они којима би требало да по дифолту* припадам. Такође, добро познајем и ценим неке по којима они којима би требало да по дифолту* припадам повраћају.

О књигама да не причам... Страшно ми је жао, јер волим да читам, али сам тако лењ кад треба да се узме књига. Зато тако споро напредујем. И, опет, нисам читао милион ствари које би такође по дифолту* требало да чувам на ВИТ (вери импортант тинг %)) месту у глави. Онога што сам читао сећам се делимично, углавном памтим поенте и неке битне појединости, а заборављам већину ствари које се тичу радње или ликова. Зато и нисам баш СФ тип - за помно праћење СФ жанра потребно је меморисати много детаља који мени не представљају нешто значајно.

Из свега тога могло би се закључити да ја уопште нисам све оно чиме ме сматрају. Ја сам као клинац пао кроз прозор и од тога дана погубио све везе са својом интелигенцијом. Остао ми је само скил за неко ситно програмирање и интересовање за неке чудне ствари које људима мог профила обично не одговарају. Ја не припадам интелектуалној елити, иако ме ту сврставају. Можда зато што нисам елитиста, па се по дифолту* трудим да се разликујем у најчуднијим стварима, иако не радим то свесно. Не могу себе да протумачим, а и зашто бих? Наставићу да узимам све што ми живот пружа, али на свој начин :)

--
*дифолт - фабричко подешавање ¦)

Непотребна анализа: Три руже

"Рано јутро, пола пет..." Не. У три сам легао, устао по биолошком часовнику у 9, иако нисам планирао.

Елем, време је за још једну (не)потребну анализу. Непотребне анализе постају нужност јер су устаљена, готово традиционална рубрика, и нема смисла да се одустаје од тога.

У последње време забушавам, извори су ми закржљали, тешко могу да нађем информације о песмама које обрађујем. Тако нпр. прошли пут нисам могао наћи аутора текста песме "Теби". Ако је писао Мирослав, извињавам му се, али то нигде не пише. Како припадам овим новијим генерацијама, а моји баш и нису скупљали плоче и касете, не могу да се уздам у нешто друго осим интернета - а тамо не могу да нађем што ми очи траже :)

Песма коју данас коментаришем снимљена је 1983. године на албуму "Дијаманти" Халида Бешлића. Песме са овог албума и даље имају добру прођу код љубитеља народне музике. Ова песма ми се већ неко време мота по глави (неко време - пар месеци). Има изузетно пријатан форшпил, један од оних које волим. Али овде смо због анализе текста. Време је.

Три руже (Халид Бешлић)

Три сам руже јутрос убрао,
све три сам јој даривао.

Прву ружу дао сам јој
тек убрану, још од росе,
да јој мрсим црне косе.

Тог сам јутра срећан устао
и њу срећом даривао.

Другу ружу дао сам јој
што је лијепа, то не кријем,
да јој њедра помилујем.

Све најљепше што сам имао
њој сам тада даривао.

Трећу ружу дао сам јој -
нек' остане за сјећање,
нек' запамти миловање.


Песма је поприлично статична, строфе су досадне, али рефрени су нешто друго... Па да кренемо :)

Свака строфа садржи даривање. Даривање је врло важно. Зашто? Ето, човек се осетио срећним и решио да усрећи своју лепотицу. Зато је устао у рану зору (није као неки који се у рану зору враћају кући накресани) и убрао три руже. Каже да јој је поклонио све три. Кроз рефрене објашњава симболику све три руже.

Прву ружу (уз коју иде импозантан опис - тек убрану, још од росе - замишљам(о) ружу попрскану капима росе - није ли диван призор?) поклонио јој је "да јој мрси црне косе". Ви који волите плавуше - покорите се ¦) Диван призор, и та ружа, и лепотица црне косе, и све то... Измами ми уздах сваки пут :)

И тако долазимо до друге строфе - како је устао срећан, осим ружа подарио јој је и нешто више - срећу. И то је могуће - када га је видела са три руже, лепотица се силно обрадовала. Руже :)

Није могао да издржи, те нам је машту заголицао дозом еротизма (сећате се "дозе еротизма"? мени је то остало са часова српског језика). Другу ружу уручио је лепотици "да јој њедра помилује". Још кад подигне глас на крају другог рефрена, лети срча на све стране (наравно, од трескања чаша и флаша о под, а не од гласа). Неће човек да крије. Хоће да се хвали. Ето ти га сад... А ми замишљамо црнокосу лепотицу са одговарајућим облинама (свако има другачије идеале) и маштамо. Ма баш га убоде.

Али трећа строфа... Све најлепше што је имао - и то јој је даривао. Аман човече, докле тераш? 'ајде сад да вас чујем, шта је још преостало да јој дарује после друге строфе, а? Но добро, јбг, то је неминовно, ако није налетео неко. Е па зезнули сте се - после друге строфе остало је да јој дарује трећу ружу :)

А трећу ружу дао јој је као успомену. Оде човек. А и успомена му није нека - ако је природна - увенуће брзо и опет ништа. Мада можда... Оставиш јој ружу, ти одеш, она се сећа, пати за тобом, чезне, а кад јој увене ружа - ти дођеш са још три и опет испочетка :)

Мудро мисли овај Халид. Ал' пази - "нек запамти миловање". Песма није љубавна. Песма је лирска, буди одређена осећања, али нема везе са љубављу. Више са добросуседским односима.

Ето ти га сад, па ти види. Али песма "Три руже" и даље има дивне звукове хармонике који резбаре срце и терају на сузе од радости. А доза еротизма? Сасвим примерена, пожељна и никако вулгарна. Кад већ описујеш такав однос, ово је леп начин :)

09. новембар 2010.

Ако икада ступите у оружани сукоб

Нећу много да паметујем. Испричаћу вам причу једну... Догодило се то оног дана када сам ишао на сахрану у Крагујевац, прошлог уторка тачније.

Седнем ја за сто код друга код кога сам преспавао, и прво што сам дохватио са прилично рашчишћеног стола биле су маказице за нокте. Привукле су ми пажњу. Једноставан склоп, а изгледа ми тако смртоносно. Не знам зашто. Одувек ме фасцинирала та оштрина, тај шпиц које имају на врху, блага закривљеност, скоро савршено симетричан облик. И помисао да све то некоме може доћи главе. И помислио како ћу писати о томе, и похватао пар фоткица са телефона.



Шта лупам, ко је још изгубио главу од маказица за нокте? Маказицама за нокте можете нанети озбиљна оштећења - истерати некоме око, повредити му нос изнутра, уста такође. Можда га посећи. Ако успете да прободете право место, може бити озбиљног крварења... Мени је необично што ми делују опасније од ножа. Мислим да ме фасцинирају посекотине крвних судова, мада не волим насиље, крв, бол, патњу и све те негативне ствари, и нипошто не оправдавам повређивање ни других ни себе. Више сама помисао на то - раскидање влакана, пробијање еластичног омотача, мешање молекула метала и ткива - све то у микро свету увећано милион пута пред мојим очима.



Не знам зашто сам ово написао. Мрзим повређивање. Гадим га се, уствари. Али ме фасцинира оно што бих видео на нивоу микросвета, или бар оно што замишљам - како би то изгледало.

А маказице за нокте су најинтересантније, јер су тако мале ваљда. И њихов облик није као облик обичног ножа. Ножеви су досадни. И шрафцигери, шила и сличне убодне ствари. Тотално неинспиративни. Жилети су већ нешто друго.


У суботу сам прочитао да је дечко прогутао те маказице. Не знам шта му је то требало, како је успео уопште да их прогута... Само се на рендгенском снимку види обрис маказица за нокте, негде у дубини његовог организма. Нисам пробао да гутам маказице. Мислим да и нећу. Иако ме фасцинира помисао шта би све могле да направе на путу до желуца нпр, ипак не волим повређивање довољно да бих тако нешто испробао. Могу само да замислим ту унутрашњост и маказице како се где-где закаче, заглаве, направе застој, па онда некако крену и пробију се, остављајући траг за собом... Фасцинира ме унутрашњост. И савршен облик маказица...



08. новембар 2010.

Хани, ајм хоум!

Стигао сам у БГ. Мало сам гладан, слабо сам доручковао. Већ сат и по времена не могу да се одвојим од екрана, само упијам шта се издешавало док нисам био ту... Баш сам нолајфер, или сам дволајфер? Ево како је то изгледало...
Неколико ствари...

Синоћ сам стигао кући касно. Уствари и не, стигао сам кад је и требало да стигнем. Био је хаос на аутопуту. Неки удес, страшан. И гужва, кретали смо се преспоро. У бусу сам прво размишљао шта да радим. Било ми је ужасно досадно. И био је препун, морали смо да седимо онако како је писало на картама. То се на крају и није испоставило као нешто лоше, бар по мене, јер ко зна да ли бих чуо разговор иза себе. А водили су га један старији доктор медицине (не знам коју је област специјализирао, то нисам успео да разаберем) и једна млада студенткиња књижевности и српског језика. Распрели су причу: од места живљења (што ме је у почетку нервирало), преко књижевности, српског језика (како се ради на факултету, па какав је наш језик и све неке историјске појединости), какви су предавачи на нашим факултетима, где је доктор поменуо неке познате и признате колеге из "старе гарде", онда нешто о заштити здравља, који су лекови најбољи и како треба узимати витамине, па мало о својим породицама и све тако. Чудан сплет околности да је путовање трајало дуже, нажалост због несреће која се догодила.

Помислио сам на све. Нисам се качио на нет, било је касно. Овде је нет нестабилан, таман сам малопре успео да се повежем и опет је понестало. Видим, започела нова игра на Филоблогији. Очекујем поприлично развијену причу кад ово будем објављивао. Још неки су писали нешто, али нисам стигао да видим шта.

Само да знате да сам био ту, али сам физички био спречен. Физика ме зезнула. Таласи, ваљда.

9.15, субота, 6. новембар 2010.


Тада сам последњи пут успео да се вежем и, наравно, није потрајало довољно дуго да прочитам или напишем ишта.

У међувремену се издешавало доста тога (као и увек што се издешава кад кренем на пут). За почетак, остао сам без косе, зулуфа, јареће брадице... Остала је само линија - доња половина бркова, које сам са стране такође отфикарио. Дакле, променио се "имиџ" (слика, по српски речено). Није то због мене но због мојих. Запели, знате већ како то иде...

Нисам учио, а планирао сам. Очито ни сада не учим, то је зато што ме очекује дан на факсу (од 15). А кад се вратим, креће мучење тј. тест физичке и менталне издржљивости.

Стотинак чудних коинциденција, од онога што пише горе у тексту, преко шлепера који се сутрадан преврнуо и запалио у време које ми уопште није било важно за нешто, маказица за нокте (!) о којима сам хтео да пишем када сам их видео у среду код друга на столу (чак сам их и фотографисао јер сам спремао пост) - приметио сам их и размишљао какво су оне хладно оружје и све тако неке небулозе; елем, у суботу сам у новинама прочитао да је неки дечко прогутао исте такве маказице (случајност?). Одгледао сам сва три дела "Матрикса" (први пут у животу). Мој избор, а било је и време.

Путовање назад до БГ-а је трајало бесконачно дуго, да ли зато што сам био уморан (и сада сам) или зато што ми је било потребно бесконачно много времена - не знам. Успут сам добио неке нове идеје које ће највероватније бити реализоване чим прођу обавезе (дакле или у другој половини ове недеље или тек оне тамо недеље). Биће симпатично :)

За среду спремам нову анализу, тј. не спремам али имам идеју која ће песма бити "одрађена". О том потом (лањлз).

Ето, само да се зна - стигао сам назад и поново сам онлајн. Фалио ми је нет... Уствари ми је фалило испуњавање навике да читам и пишем од јутра до мрака.

Кад рекох "од јутра до мрака" - знате ли која је сличност између старе воденице, курве и РАФ-а? Сад већ сигурно знате ¦D

04. новембар 2010.

Породично благо

Морам бити брз и ефикасан, у 14 треба да сам на факсу.

Од рана јутра размишљам о томе чиме данас да вас замарам. Уствари сам имао једну идеју кад сам се пробудио, али док сам извршио све припремне радње и доспео до компа, већ нисам имао појма шта ми је тада пало на памет (твитер има податке о том догађају). И тако сам нешто читао, брљао, не знам шта сам радио, губио време и некако ми је на памет пала полигамија. Какве сад то везе са мозгом има, не знам, али сам онда узео мало да размишљам о томе (како се може узети да се размишља, то не знам, упорно користим тај израз). Чак сам прочитао и неке слајдове са неког (ваљда) правног факултета о брачној заједници и брачном праву у Републици Србији, чисто да бих се мало информисао о теми.

Сећате се можда, једном сам о томе и писао (малопре сам тражио, мислим да је било Бадње вече), оне епизоде Бостонске адвокатуре када се појављује случај полигиније, у којој је човек оптужен за исту јер је полигамија у оба облика законом забрањена у САД. У њој се износе веома разумни ставови од стране свих супружника (мужа и његове две жене) и њиховог адвоката (из канцеларије Крејн, Пол и Шмит) о оправданости полигамије и застарелости закона, те се чак намеће и питање да ли је тај закон савремен и да ли би требало да се донесе нови, по коме би полигамија била дозвољена. Наравно, тужилац је без проблема то оборио на сасвим амерички начин: навео је консеквенце које би онда сносила државна економија, компликовање већ постојећих пореских регулатива и трте-мрте (немој неко случајно да удари на долар) и, наравно, пошто је закон такав какав је, упркос слагању судије са свим моралним и другим начелима која је изнела одбрана, оптужени је проглашен кривим, а закон је и даље остао не промењен. Закон, који је ту због "заштите породичне заједнице", срушио је савршену породичну заједницу јер - није по закону.

Ето једног случаја, додуше фиктивног, али врло ефикасног за буђење свести. Понестаје ми времена, морам да се сјурим до закључка.

Дакле, да ли ви мислите да би полигамија као законски дозвољена категорија могла довести до бољитка у очувању породичне заједнице и породичних вредности? Уствари, оно што сам хтео да кажем, како је брак споразумни однос (институција, правни акт, уговор, шта год), уколико се више (од две) страна споразумеју у томе да заједно креирају породицу, у којој би сви заједно радили на очувању исте, на васпитавању и школовању деце, сложно, без насиља, у којој би свако имао своју улогу и био срећан - да ли ви мислите да би то могла бити једна здрава породица? Корак даље - да ли би се смањила могућност или потреба да жена (мушкарац) буде преварена (преварен) са другом женом (мушкарцем) ако човек (жена) живи и са женом (мужем) и са љубавницом (љубавником) у заједници и ако се оне (они) слажу са тим? Како је брак споразумна заједница и у сваком тренутку може доћи до развода - да ли би ово компликовало или упростило ступање у брак и иступање из брака?

Не улазим у религијска начела на која свако има право (на крају крајева, полигамија је у супротности са хришћанском доктрином), само питам онако, искрено, шта ви мислите о томе?

03. новембар 2010.

Непотребна анализа: Теби

Као што рекох, остало ми је да испуним обећање дато пре две недеље, када је изашла непотребна анализа песме "Волим те баш такву". О чему се, заправо ради? Обећао сам Џангл Квин да ћу, по обављању "специјала" непотребне анализе, интерпретирати песму "Теби" на себи својствен начин.

Ова песма, коју изводи Мирослав Илић, изашла је на албуму инспиративног назива "Нови хитови", 1986. године. Мој најбољи машински пријатељ, претраживач Гугл, нажалост није успео да на основу мојих неколико различитих упита утврди ко је аутор дотичне песме, што не значи да он то не зна, него да сам ја можда постављао погрешне упите, иако себе сматрам поприлично experienced user-ом истог претраживача.

Дакле, текст:

Теби (Мирослав Илић)

Теби, која вечно чекаш
усамљена ноћи дуге,
теби, која знаш, а ћутиш,
да сам поред неке друге,

теби, која сузе рониш,
а не желиш да ја видим,
теби, која лудо волиш,
теби, којој ја се дивим;

теби песмом желим рећи
да ме боли твоја тама
и да ће ме савест пећи
за све што си била сама.

Реф:
Теби, моја верна друго,
моја срећо, моја туго,
теби даћу срце лудо,
све сам дао - немам друго.


За почетак - зачин (це)... Ова песма је изузетно популарна и рекао бих да припада евергрину наше народне музике. Пре 24 године била је нови хит (буквално и по наслову албума), али и сада је незаобилазна на свим манифестацијама и прославама где у обзир долазе романтика и плес - свадбе, годишњице брака, одласци у пензију, емисија "Све за љубав" итд. Погодна је за удварање, клечање на коленима и певање као серенаду уз тамбурице.

Но доста непотребних информација, само сам хтео да нагласим да није баш случајно зашто је Џу "налетела" на ову песму - има је свуда, мада не улазим у то како је она доспела до ње.

Кроз целу песму провејава обраћање и готово у сваком другом стиху појављује се једно "теби". Строфе су замишљене тако да се прво набрајају сви епитети који пристају уз њу и ситуације у којој се она нашла због њега. Тек последња строфа нам открива суштину, а рефрен се уклапа у све то у сваком тренутку - могао би да стоји на крају као четврта строфа, али се, уместо тога, појављује после сваке строфе као њен, опет, логичан наставак (да би песма била разумљива слушаоцу који не разматра песму са гледишта поезије). У то име усуђујем се да честитам аутору - створио је савршен метаморфни функционални склоп (како ово одвратно звучи, али има дивно значење).

Прва строфа одмах почиње негативно по њега - она вечно чека дуге ноћи, усамљена, док је он крај неке друге. Башка то - она никоме и не говори о томе, већ ћути и трпи. Она је савршено стрпљива, пуна разумевања за њега, макар то било и на њену штету. Прва строфа указује на величину жене и истовремено њену подређеност, послушност, верност и оданост мушкарцу, ма колико неверан и незахвалан он био према њој.

Друга строфа је наставак на прву - у тим ноћима, а вероватно и данима, док је он неверан - она у потаји лије сузе. Лије их и крије. Он не сме да зна да је она несрећна због њега. Не жели да му покаже да је слаба, да је повређена, да све зна. Труди се да истраје у својој намери да га задржи поред себе, да га не изгуби, а пати јер га воли. Толико га воли да је спремна на сваку жртву, спремна је да себе несебично да до краја, спремна је да пати до краја света а да у његовим очима и даље остане она иста, јака. И он то увиђа, стога јој се диви. Он је слаб и готово сигурно не би имао снаге за тако нешто.

И зато јој се обраћа песмом. Коначно, пошто је све увидео, он схвата ситуацију у којој се она нашла због њега. Сада и њега почиње да боли то што је сам чинио. Сваки тренутак који је она пропатила, он ће пропатити дупло. Увиђа своје грешке, сећа се свега што је она проживела са њим а без њега и то ће га гристи до краја живота, док своје не окаје грехе.

И маестрални рефрен - схватио је да све оно што се десило није ништа у поређењу са оним што му је остало са њом. И он је воли. Спреман је да са њом проведе остатак свог живота. Спреман је да за њу да све. И спреман је да јој поклони срце. "Срце лудо", оно непослушно које га је гонило свуда, сада га вуче њој, и он и њега поклања, тиме јој поклањајући остатак свог живота.

Остаје ми недоумица у стиху "све сам дао - немам друго", шта је то "све"? Да ли је могуће да је Он своје грешке увидео тек када је прокоцкао-потрошио-пропио-на било који други начин изгубио све што је имао, па се на крају враћа њој и поклања јој своје срце као једино што му је остало (сетимо се приповетке "Први пут с оцем на јутрење")? Можда је он сада другачији човек и сада јој, поред (могућег) материјалног које је имао са њом решио да јој преда и свој дух, своје срце, симбол љубави и апстрактног. Могуће је и да не зна шта више да јој да да би му опростила сву бол коју јој је нанео - ништа није вредно као срце, као сва пажња коју ће јој, напокон, поклонити после свега. У једној великој љубави која преброди све недаће и постане још јача, на крају није толико ни битно шта је од материјалног остало - када они једно другом поклоне своја срца, то је темељ једног новог и другачијег живота.

Ето, то је моје виђење ове песме, која ће, бар док се ја питам, остати да се врти ту негде и да подсећа да права обострана љубав заиста може све да победи, да је стрпљење врлина и да се понекад треба жртвовати зарад узвишеног циља. И, да не заборавим, да су жене (у већини случајева) одувек биле јаче од мушкараца, могле да издрже много више и да се много више жртвују зарад успеха везе, и да их због тога треба итекако ценити, поштовати и изнад свега волети.

Потреси

-на овај текст би се могао применити наслов "Ужасно дугачак текст"-

Промене расположења, евидентне. Повратак на старо уме да прија, макар и сто пута пре тога желели да се старо већ једном промени. Живот је чудан. Не очекујеш шта може да се деси, па да ти се жеља да се нешто промени оствари на потпуно погрешан начин. Треба пазити са жељама.

Рекох да ће ми јуче бити дуг дан. Био је. Кренуо сам таман на време да бих стигао за бус у 9. А на аутобуској, када сам потражио повратну студентску, рекоше ми да не дају повратне. Онда тражиш студентску у једном смеру, кад, рече фини млади господин који ради - немају они ни студентске. Ако хоћу фул услугу, да чекам онај у 9.30. Сетим се - иде преко Тополе, могао бих да закасним. "Нека", рекох, "дајте ми једну у једном смеру до Крагујевца". И даде ми, човек, лепо наплати и све то. Ја отрчим до перона на коме је стајао поприлично неугледан аутобус и погледам у доњи леви угао, где стоји она таблица за релацију. "Београд - Нови Пазар, преко Младеновца, Тополе, Крагујевца, Краљева, Рашке, бла бла..." Поред "Крагујевац" пише "11.25". Помислио сам како сам награбусио и да ћу ипак да закасним, но шта сад...

Десетак путника, углавном са својим мање-више позамашним бројем година. Ситуација - ја сео у левој колони седишта, на десно седиште. Нека баба седи у десној колони седишта на левом седишту и чепрка по торби. Вади кесу у којој је неко пециво, и креће да једе. Онда нуди мене. "Извини, сине, ја морам нешто да поједем, ништа нисам јела од јутрос а дуг је пут". "Нема проблема", рекох, "слободно Ви једите". "Хоћеш и ти можда?" "Не, хвала, доручковао сам малопре". "Ја морам да питам, мени је моја баба рекла да кад једем, увек понудим онога до себе". Благи осмех на мом лицу у знак слагања са бабином бабом.

Кренули смо. "Је ли, мајсторе, је л' могу ја да уђем следећи пут овде, гре'ота да им дајем 80 динара, боље теби да дам те паре ако треба?" "Не може, не дају ови, видиш да пишу све. Ал' може тамо код железничке станице, тамо не воде рачуна". "Па то, следећи пут ја ћу тебе ту да чекам, видим, Санџак-транс, нема их сто таквих но је овај један. А теби ћу да дам сто динара кад уђем и готово. Боље теби да дам него овима, гре'ота". И све тако нешто. Размишљам кад ли ће да престане да зановета...

"Сине, је л' ти идеш после Тополе?" "Да, идем до Крагујевца", рекох. "А је л' можеш ти мене да пробудиш кад стигнемо у Тополу ако се успавам, ноћас ништа нисам спавала, само 3 сата, много сам уморна, а овај ће да заборави да ме пробуди (овај - возач)". "Могу, могу, слободно Ви спавајте". И тако сам на стек за задатке убацио и "Пробудити бабу кад стигнемо у Тополу". Онда сам стално проверавао да нисам заборавио.

Размишљам како је све ово испало... Од задња три пута (укључујући и овај) у Крагујевцу, два су била везана за смртне случајеве. Тачније, оба пута су биле сахране. Прво рођени теча, сад отац друга из "четворке" из средње. Ужасава ме помисао на то. Почињем да се истински плашим и питам каква ли је следећа несрећа коју могу да очекујем. Постајем песимиста. Или реалиста. Данас је превише лако изгубити живот.

У Младеновцу кад смо стали, баба се пробудила, видела да смо у Младеновцу, потврдила то и наставила да "дрема још мало". У Белосавцима улазе неке две жене, тек баба скаче - "ТОПОЛА?" "Није још, госпођо", одговори једна од њих. Седе баба - "А, ово су Белосавци. Белосавци су ово..." и тако, као у бунилу, наставља да понавља да смо у Белосавцима и да још није Топола. Онда је остала будна до Тополе. Кад смо стигли тамо, замолила ме да јој додам торбу кад изађе. Учињено.

Са радија цепају неки народњаци, она старија лига. Ја размишљам о другу. Остао без оца, сад је он једина мушка глава у породици. Биће другачије. Питам се како се осећа. Био је ово шок за све нас. Њима је најтеже.

Стижем. Јавља ми друг кога сам замолио да ме сачека горе, да не бих ишао сам, да нема аутобуса. Таксијем до Ердеча. Нашли смо се лако. Сачекао ме је он и још једна другарица. Сви смо из истог одељења. Слабо причамо. Приближавамо се гомили, тихој и смерној. Много људи испред дворишта. Има простора да се прође. Видим друга, пред вратима. Стоји и дочекује оне који су дошли да се опросте од његовог оца. Саучешће, чврст загрљај. Каже да је добро. Ја нисам, очи ми се зачас испунише сузама и глас ми је задрхтао. Јбг, увек се тако деси.

Одлазим унутра. Изјављујем саучешће мајци, онда очевој породици редом... Излазим напоље. Схватам да ни свећу нисам донео. Касно је за то. Ортак који ме је звао у недељу је ту. И још један. Они из "четворке", били су ту и помажу другу. Ја сам касно стигао. Узимам прво шећер и воду. Онда ракију. Рука ми поново у хаосу, не могу да је смирим. Смирила се кад сам изашао испред дворишта. Необавезна прича, тек да се мало заборави на све. Попио сам још једну, смирио сам се скроз.

Опело, шта знам, као и свако. Слушао сам речи, гледао у небо или затварао очи, на тренутке сам имао кнедлу у грлу а на тренутке би ми се усне развукле у неки чудан и надасве непотребан осмех. Ништа ми није било смешно, само - ето, тако. Крстио сам се по осећају, напамет, не гледајући никога. Нешто од текста ми је већ било познато. Гртко ми је. Поп је испричао нешто о оцу мог друга. Да се дуго и упорно борио са болешћу, да је био добар и вредан човек, лекар, супруг, отац. Да се интересовао за веру и да је хтео да зна више, а не да слави само због обичаја. Да је отишао прерано, и да сви треба да га се сећамо, али да не треба да очајавамо (очај је заиста грех?).

Поворка, венци... Све по реду. Застраши ме помисао да његовој души тешко падају венци које му непотребно ставе преко гроба. Исто сам рекао другу који ме је сачекао. "Ако ме икада сахрањујете, немојте доносити венце. Застрашујући су". Кажу да што више човека хвале и славе на земљи, то му је теже да се отисне у Царство Небеско. Оно што је овде тамо не важи. Бог да му душу прости.

Били смо са другом. Скоро цео дан. Смирио се. Гледа на ствари рационално. Добро се држи. Мајка такође. Причали смо после, о свему, да бисмо се некако опустили. Живот иде даље...

Преспавао сам код једног од другова. Мислио сам да одем до тетке, али већ је било касно, а нисам се ни најавио. Таман заспим - крене да тресе. Нисам провалио шта тресе, само сам гледао кроз прозор и осећао да кревет и све остало иде лево-десно. Питао сам се шта је експлодирало, шта нас помера, а никако нисам могао да извалим да је био земљотрес. Бар не док ми друг тотално унезверен није рекао: "Брате, јачи земљотрес у животу нисам осетио". Ах, да, земљотрес. Најприроднија ствар ми није прво пала на памет. Звала је његова мајка, мало подигла панику, рекла да изађемо из зграде док не крене још јачи удар. Није било јачег удара. Први је, нажалост, био довољан да сруши Краљево и околину и да убије двоје људи. Двоје родитеља.

Јутрос сам кренуо рано. Отишао да подигнем новац, па на станицу. Тражим студентску у једном смеру, госпођа ми да повратну. Ја кажем да сам тражио у једном смеру, али она ме уверава да је цена иста. Колико важи повратна? Месец дана. Можда се и вратим ових дана, да одем до тетке и посетим течин гроб. Данас нисам могао.

Седам у чекаоницу а неки човек који је већ причао са неким наставља да прича, овога пута мени. Прича о псовању Бога, оца, мајке. "Син ће оцу... Дошло је време. Знаш шта је бомбардовање? Знаш кад је било бомбардовање? Кад падне бомба, удари на једно место. А ово не, него руши све. Све одједном..." Гледам га и климам главом. Одлазим до шалтера: "Извините, треба ли ми жетон да уђем на перон?" - "Не". - "Хвала". А "мудра луда" и даље прича. "И ти се сигурно сад питаш да ли сам ја луд?" Слегнуо сам раменима и подигао очи - "Пријатно". Изашао сам на перон. Треба ми свежег ваздуха.

Не знам шта је било у бусу, добар део сам преспавао. Било је нешто интересантно, али сада не могу да се сетим. Лепо је бити код куће поново. Очекује ме учење, надокнађивање пропуштеног, читање и коментарисање. И испуњење једног обећања од пре две недеље, које, ево сада, одлажем за мало касније. Недостајали сте ми.

01. новембар 2010.

Прозна игра (Одг: Филоблогија)

Није потребан мој увод, све имате овде. Било би превише да додам ишта. И ми смо то радили на часовима, једном је испала баш чудна песма, али је она изгубљена, бар мислим... У то име. Јуче сам стајао на врху степеница и клацкао се, изазивајући равнотежу да утиче. Ипак сам победио.

Op. 28, #18, f-moll

Седим на платформи електричног трамваја, и потпуно сам несигуран у погледу свог положаја на овом свету, у овом граду, у својој породици. Чак ни узгред не бих умео рећи какве бих захтеве у било ком смислу могао с правом да поставим. Не могу се ничим бранити што стојим на овој платформи, што се држим за ову ручицу, што допуштам да ме носи овај трамвај, што се људи склањају пред њим или иду мирно, или се одмарају пред излозима. - Истина, то нико и не захтева од мене, али то је свеједно.


Какве везе уопште има да ли седим или стојим на платформи? Као да би права истина нешто променила. И шта је уопште права истина? Целог живота те уче неким начелима, а сами се понашају тотално супротно. Када их питаш - зашто, кажу да то не чине зато што то воле, него зато што другачије не би могли да преживе у суровом свету. Лаж! Свет није суров по себи. Они што то чине учинили су га суровим. Лаж! Да то заиста не воле, не би то чинили. Сви би радили онако како ваља, и свет не би био суров. Зашто нико то не увиђа?

Неки воле. Некима је тако лакше. Зашто бисмо уопште ишта схватали? Хајде да радимо онако како нам се наметнуло. Не питајмо за разлоге! Не питајмо да ли све то има смисла! Чему размишљање, кад је довољно да прогуташ сервирано и да живиш даље? И да ти живот пролази онако како мислиш да треба - обучен у танке гаће и поцепан капут, грубо премазан јаком шминком која изазива сажаљење код оних који те виде. Да идеш погнуте главе или постојано стојиш на ветрометини, гледајући људе око себе како те погледима пљују и како те се гаде. Шутирају те, газе те, а не виде да су и они исти. Шутирају те, а негде у дубини душе стиде се себе самих. Забијају ти колено у стомак, избијају ти зубе, а све због срџбе на себе и страха да ће неко и са њима поступати исто тако ако се разоткрију.

Где је ту човек? Постао сенка?

Коме ја да се правдам? Сви су исти, безлични, суморни и досадни. Досадни не зато што се понављају - досадни су јер се не мењају. Понављање захтева промену стања и враћање на исто. Не, они су константе. И није тачно да те гуше ако желиш нешто другачије. Није тачно да си у мртвом мору. Мртво море би обратило пажњу на тебе. Покушало би да те утопи, да те врати тамо где (не) припадаш, тамо одакле си потекао. Не. Они су другачији. Нису достојни чак ни мртвог мора. Можеш да се винеш колико год желиш, нико те не спречава. Не знаш шта те горе чека.

Надаш се да ћеш тамо срести гомилу сличних себи, који су се једном одметнули и сада живе срећно и идилично у својој замисли. Не. Нашао си разјарену гомилу која самој себи једе реп до бесконачног. Ти ниси одатле. Они су постали такви јер међу собом нису могли да се договоре ко је у праву. Свако је имао своју идеју и ничија није испоштована. Били су превише различити, до аутодеструкције. Шта ћеш ти међу њима? Да ли да се вратиш? Опет отићи? Оставити све?

Да ли да се бацим под точкове? Била би то, уистину, импозантна представа. Једино што је нико не би видео. И да је види, не би ни схватио. После 10 секунди све би наставило по старом. Неко би се насмејао. Две скитнице би моје шницле склониле са шина и трамвај би наставио даље. Као и живот овде. Одметнути би у томе можда видели уметност. Али одметнути су превише заузети собом.

Неки трећи свет? Ко сам ја? Ништа не бих постигао тиме. Само бих скончао онако како скончавају они које сам имао обичај да жалим. Коме још треба (са)жаљење?

Али то је превише филозофски. Практично, ја уствари не знам шта смем да тражим, шта ми је дозвољено а шта не. Да ли ми је школа нешто дала? Да ли мој рад неко цени и колико? Да ли сам у праву што својој жени нисам рекао своје прво право име? Прилажем динар Храму. Прилажем динар Црвеном крсту. Прилажем динар просјаку на улици. Шта је најбогоугодније? Да ли све то има везе са мојим стањем душе кад ме тело изда?

Шта они желе од мене? Шта Он жели од мене? Шта живот жели од мене? Да ли живот уопште може да има жеље?
Кад се замислим, заиста умем да одлутам.

Blog Archive