31. октобар 2010.

Тик-так

... сваких 55ms хардверски сат откуца; ми користимо int 1Ch да бисмо убацили своју рутину која ће се обављати са тим откуцајем ...

... пробудио ме неко у 7.28. звао ме друг. питао сам га касније зашто ме звао, да ли се нешто догодило. каже да се догодило нешто страшно - легао је на телефон, који је одабрао да позове мене ...

... померио сам сат на 6.28 и наставио да спавам ...

... требало је у 12 да одем до колеге. устао сам прекасно. дошао је он до мене и радили смо добра 4 сата ...

... ни сестра ни ја не знамо колико дуго пржити шницле. ипак смо спремили добар ручак. или је то била вечера ...

... сваког дана у неодређено време помислим на смрт ...

... у једном тренутку написао сам да је данашњи дан неуобичајен. исправио сам се - рекао сам да је исти као и сви, али да је ипак некако ново и другачије леп ...

... у следећем тренутку јавља ми се ортак који ме јутрос пробудио ...

... нашем другу је умро отац. сахрана у уторак у 12. јавиће ако треба нешто ...

... смрт-живот-судбина баш нема смисла за хумор :( ...

30. октобар 2010.

Ужасно дугачак текст

Још нисам све рекао. Хоћу ли икада рећи све?

Кроз кратку форму може човек изразити много тога. Кроз кратку форму човек може изразити нешто што нико неће разумети. Кроз кратку форму човек може да изазове осећања. Кроз кратку форму човек може да изазове нелагодност. Кроз кратку форму човек може да изазове збуњеност. Да ли је све једна велика алегорија, или је све једно велико тумарање које ништа не значи?

Ако размишљам о тексту од 12 реченица од којих ни једну не разумем, да ли то значи да је текст одличан и да сам ја глуп, или то значи да је текст одличан и да ја нисам упућен? Јер, ако неки текст дође до антологије, вероватно је одличан.

Ако неку ствар узмем здраво за готово, не схватајући о чему се ради, како ћу знати да је уопште имало смисла читати је? Ако неку ствар ишчитавам поново и поново и сваки пут ми је бесмисленија, да ли је то губљење времена? Да ли ћу икада схватити шта сам прочитао?

Стил је једноставан. Није тежак за праћење. Језик је прост. Лако разумљив. Лако је и замислити све то. Али чему то? Замислио сам слику и не видим поенту у њој.

Има два решења. Једно од њих је престати и прочитати поново после 10 или 20 година. Можда прочитати после годину дана? Или заборавити на то? Можда кроз неко време постанем мање примитиван. Можда кроз неко време успем да схватим узвишене алегорије и симболе у простим текстовима...

Друго решење... Не сећам се.

Знам да понекад умем да збуним читаоца. Ето, узео и ја да читам. Наишао на књижицу кратких (баш кратких) прича разних младих аутора. Прочитао једну. Није лоше. Другу, трећу... Десету. Што више читам, све мање повезујем ишта. Као кад радим задатке - од лакших ка тежим. Неке ствари су кристално јасне. Неке ствари су бесмислене. Често помињем бесмисленост ових дана...

Мислим да ћу Ничеа лакше разумети. По ономе што сам прочитао од њега, контам да је бар писао док све не постане јасно. Можда је тешко, али можда се да схватити и применити. Практичније је читати лепо и корисно него лепо и бескорисно. Вероватно прелазим на Заратустру.

О писању ради писања и неким другим стварима које нисам знао како да назовем

... па је наслов предугачак.


Јуче је био другачији дан. Сваки дан је другачији. Све зависи од перцепције коју дозволимо себи. И све зависи од тога какве смо филтере применили. Када пишете о свакодневници (као што то ја обично радим), после неког времена све крене да се своди на исто. Данас сви пишу. Прочитао сам малочас мисао Душка Радовића: "Проблем нису они који не воле да читају, већ они који воле да пишу. Лакше је некога навићи да чита, него одвићи да пише." Онда сам се мало замислио. Кажу да је то критика тада надолазећег (које је сада у пуном јеку) писања колумни, мада се може проширити и на све остало ("креативно писање" по обрасцима "како да напишете бестселер" и сличне ствари). Чак и оно писање "надримајстора" (Томас Ман; о томе више на Филоблогији, где је колегиница Валентина рекла штошта паметно о принципима који се примењују при писању), чија дела углавном не наводе ни на какво размишљање и после којих би се читалац који жели да размишља осећао празно, јер му оно што је прочитао није дало никаквог повода за размишљање.

Ето, та мисао Душка Радовића ме је навела да још пар пута прочитам свој текст од синоћ. Он је много гори од текста који сам написао прексиноћ. Зашто? Текст који сам написао прексиноћ и који нормалном читаоцу нема никаквог смисла и без кога би свако иоле нормалан могао сасвим лепо да живи јер ништа не би пропустио да га није прочитао - имао је сврху. Текст који сам написао синоћ, напротив, потпуно је празан. Онај од прексиноћ је био ту да ме испразни, овај од синоћ је тотална бесмислица. Ето, што више пишем о Балашевићевим песмама, све мање осећам било шта док их слушам. Некада сам плакао, онда сам написао текст, после чега више нисам имао потребу да икада више заплачем. Онда сам се осећао празно, и када сам написао текст, више се никада нисам осетио заиста онако празно као тада. Писање исцрпљује моје способности да осећам.

Када сам, овог лета, ако се сећате, писао о њој, писање је тотално убијало свако осећање депресије које сам могао имати. И писао сам још, и још, да се испразним у потпуности. Текстови посвећени њој су тотални одраз искрености у датом тренутку. Када их читам, сетим се зашто је било тако и још увек ми се свиђају, мада немају никакве поуке. Тако је било и са платонијумом, који ми сада делује као једна обична глупост. Знам да је на почетку било најлепше и најлакше, а да сам после сатима размишљао о савршеним речима и савршеном тексту, који (опет) нисам написао у форми у којој сам га замислио. И све после тога била је обична лаж. Ето, тако ми се чини са ове дистанце. Мучио сам себе без разлога.

Ето зашто писати хладне главе. Избећи ћете све непотребно, укључујући и непотребне текстове. Мислим да ћу престати да пишем овако често. Морам се одвићи од тога. Јуче је био тотално другачији дан. А ја сам опет писао о стварима које ми се догађају апсолутно сваког или барем сваког другог дана. О некаквој празнини која се јави тек тако. О Балашевићу који је изгубио сваки смисао. О недостајању нечега. А све то да бих привукао пажњу на своје безнадежно стање које сам собом узрокујем. Ето, зато сам мислио да направим паузу док не наиђе нешто занимљиво. Уместо писања, кренућу да читам нешто.

Јуче су ме стартовали неки туристи. "Excuse me, do you speak English?" Ја сам се збунио јбт, шта ако сад треба нешто да објасним: "A little bit" (заиста га мало говорим, иако разумем доста тога). "Can you make a picture of us?" Па што не кажеш, мислим се :) И тако сам их усликао два пута испред оне макете тврђаве. Заборавио сам да их питам да их усликам и својом камерицом на телефону. Њоме сам после пар минута усликао два голуба. Старци и даље играју шах. Млади су духом, искусне војсковође. Нисам смео да се приближим да пратим партију, уплашио сам се да бих засметао. Тако сулудо од мене. Калемегдан је леп у ово доба године.

А ја сам опет писао о Балашевићу. Схватате поенту?

29. октобар 2010.

Недостатак живота или нечега у њему

Весело, са веселог на весело па опет на весело и тако тече импровизована журка док не дође смирај, они моменти када нам се приспава јер смо се сморили од музике... Некако баш пред тај смирај упадне Балашевић са неким песмама, оним које подсећају на зиму, оним у којима се у позадини чује цимбал, тако магично. Елем, после тих неколико бржих варијанти ја некако случајно пребацим на нешто спорије, и онда све спорије и спорије. Уз музику покушавам да читам, али проваљујем да немам шта да читам јер сам све већ данас преконтролисао х пута и нема ничега. Овај петак као да и није баш створен за мноштво креација. Или је можда јучерашњи четвртак прогутао све.

И онда кренем да слушам песме. А Балашевић ко зна на шта подсећа. Свака песма за себе. Али некако слушам ово и не проваљујем на шта ме подсећа. Само осетим неку празниницу, неки зачетак црне рупе у стомаку. Нисам гладан, није то, оно друго је. Ништа одређено, само нешто недостаје.

И тако то уме да притисне с времена на време, али идем дубље и дубље. Кроз ту црну рупу прођем тотално и можда већ сутра кад устанем из кревета као да ништа није било. Али ако не прођем до краја - празнина се шири и постаје све теже да се дише. Дубоки уздаси, задржавање издисаја... Јбт, човек баш уме да избедачи.

Нисам се убедачио бре. Немој да ми причаш о томе. Само кажем да нешто недостаје. И ... ал данас више не бих треб'о псовати. Просто не знам где је. Спалити сено да би се пронашла игла? Неће бити. Нема сена. Нема игле. Само празно. NULL pointer.

И тако даље, и тако даље... Мора да се пропадне кроз ову рупу у потпуности, сутра је нови дан. У новом дану ми не треба то.

Ај дон вона мис а тинг

Клише песма. Неки је обожавају. Одабрао сам је за наслов јер је то оно што хоћу да кажем. Оно, нестанем на 18 сати и као да сам пропустио све. Толико тога се наједном појави. У овом новом свету не можеш да будеш одсутан ни два минута а да се нешто битно не промени.

Нећу више... Досадан сам, ни о чему другом не причам.

Вечерас сам се кул издефинисао. Рекао сам да само волим гомилу необичних ствари, од којих је свака необична неком другом. Да ли сам ја сплет околности? Можда сам то већ питао једном...

Превише тога сам упио данас. Данас сам и сат времена провео пишући по папиру, хемијском оловком. Папир је био у квадратићима и слова су била ситна, тако да су редови квадратића били редови за писање. И тако сам испунио страницу формата а4. Уместо тога сам могао да радим нешто друго. Једноставно некад морам да испразним бафер, као на пример сада. Ово је писање непотребно, али заиста. Тј. читање овога је непотребно, ја пишем јер ми је потребно.

Сећам се шта сам вам све дужан. Пар страница мог дневника. Појавиће се то овде, само да смогнем времена. Уморан сам, сузе ми очи. Време је за спавање.

28. октобар 2010.

Непотребна анализа: Шумадијски чај

Остао сам вам дужан непотребну анализу јуче. То је зато што јуче заиста нисам имао времена ни простора да је одрадим својски, а обећао сам да ће бити нешто ново. И припремио сам једну од својих омиљених песама, која, узгред, има две верзије.

Аутор песме је Раде Вучковић, а првобитни извођач (и извођач верзије коју сам заволео) је Шабан Шаулић. Песма има интересантну историју. Кажу[1] да је Раде био велики пријатељ Шабана Шаулића, а аутор је и многих његових песама, од којих је за неке писао и музику. Волели су да "висе" у кафани и једном приликом је Раде написао песму о којој говоримо. Песма је првобитно имала назив "Шумадијски чај", али се Шабан побунио јер је популаран био у Босни и било га је страх како ће та песма утицати на његову каријеру (а љубав међу људима?). Желео је да уместо придева шумадијски отпева "од ракије" и да то буде то. И тако су се они посвађали, годину дана нису говорили, пљували се по новинама, и како то већ иде. Песму је снимио Ера Ојданић (чију верзију никада нисам чуо јер, искрено, не могу да је нађем). Његов текст иде вако:

Шумадијски чај (Ера Ојданић)

Снег је пао, све је бело,
одмара се цело село.
Ветар дува, топла кућа,
ракија се пије врућа.

Та ракија врућа
лепо греје плућа.
Баш је прави рај
шумадијски чај.

Баш су лепа зимска прела,
Шумадија пева цела,
ватра гори, дрва сува,
у лонцу се врућа кува.

(реф.)

Кад ракију лети хладиш,
боље копаш, боље радиш.
Мраз кад зими земљу стегне,
онда врућа боље легне.

(реф.)


После годину дана, међутим, (1984. је у питању) помирили су се Раде и Шабан, а Шабан је ипак снимио песму са измењеним текстом. Мени је фасцинантно да је осим рефрена и прве строфе (која је у Шабановој верзији трећа) све остало - измењено у потпуности.

Од ракије чај (Шабан Шаулић)

И ми људи мераклије
заволесмо казанџије -
када они шљиву пеку,
попијемо и ми неку.

Та ракија врућа
лепо греје плућа.
Баш је прави рај
од ракије чај.

Под казаном ватра гори,
деда лег'о да одмори,
а ја нисам никад пио -
поред њега научио.

(реф.)

Снег је пао, све је бело,
одмара се цело село.
Ветар дува, топла кућа,
ракија се пије врућа.

(реф.)


Па ти сад види ко је ту у праву :) Упоређивањем песама закључујемо да је у Ериној верзији песма баш онако шумадијска, права домаћа, док је Шабанова поприлично неутрална и не изјашњава се. Ерина верзија промовише шумадијски чај као пиће Шумадинаца, а Шабанова верзија промовише шумадијски чај кроз лични доживљај и стварно није битно одакле је потекао (чај), јер га пију сви.

Ако избацимо све ове националне разлике, песма се своди на исто. Хвала Богу, живи смо људи, волимо да пијемо, а кад зазими - једна врућа није на одмет ("да је чаша флаша, да је флаша буре..." - али о томе неком другом приликом ;)) И тако кад погледамо Ерину песму, она описује амбијент једног шумадијског села зими (прелеп опис, греје душу, морам признати). Тај опис је остао и код Шабана у трећој строфи.

Рефрен је врло необичан, има шаљиву конотацију, али је истинит. Врућа ракија заиста удара на плућа, јер се испарења врелог алкохола шире дисајним путевима. Тако се можемо напити, а да нам уопште не буде мука (техничка поткованост?) :) Поред тога, кад попијемо гутљај ракије, она уме да испржи све до стомака и тамо да остане и да крене да гори; код вруће је то још интензивније. А кад мало удари у главу - баш је прави рај (кога је брига шта се дешава кад му је све лепо) :)

Гледајући другу Ерину строфу, која удара мало по обичајима, видимо опет онај исти зимски амбијент шумадијског села. На прелима се људи окупљају, заједно раде и певају, а како би у друштву а да не попијеш неку? Па још кад се сви разгале и развеселе у топлој кући, крај ватре... Мора да се пристави лонче са ракијом :)

Трећа строфа је оправдање прављења и конзумирања шумадијског чаја. Лети је ракија добра хладна - зими, кад притегне цича, ако је не подгрејеш не даје ону праву енергију. Зато - навалите на шумадијски чај, сви скупа, у друштву је лепше :)

--

Гледајући прву Шабанову строфу, замишљамо човека који стоји поред казана и пече ракију, а око њега се скупљају пролазници и он их зове да пробају (ову ситуацију тако добро знам). Тако "мераклије" (како добар израз, а вуче на Босну, зар не?) кад се пече ракија зареде по селу од домаћина до домаћина да пробају по једну, па онда још по једну јер је једна мало да би се проценила ракија ;) Елем, то тако иде и такви су обичаји...

Друга строфа наговештава младог јунака, јуначину, који се шета ту око казана док деда одмара са стране. Каже, никад није пио, али никад није рано да се почне - деда га искушава да проба и он. Не вреди, кад једном почнеш, тешко да ћеш икада одустати (ваљда тако сви ми почињемо?) И ето, тај млади јунак је управо у кафани и добио ову песму :)

Трећа је већ поменути опис зимског села. Овде село више није шумадијско (нигде се не помиње), мада је мени увек најлакше замислити баш шумадијско село (не разликују се много од поморавских, а ја момак Моравац :)). Ветар звижди напољу, а унутра топло крај шпорета. Седимо за столом, отац, ујак, његов покојни отац, покојни теча је исто имао обичај кад је ту, скупе се сви заједно, пију а ја посматрам и иде ми вода на уста... Тако је то било кад сам био мали. Бог да прости мртве. Топло ми у души кад се сетим тих ситуација кад сам био клинац.

Елем, извињавам се што сам скренуо са теме. Морам мало и личног доживљаја да убацим.

И тако, видели сте како шумадијски чај пржи. Најлепши осећај, најлепше успомене... Драга ми је ова песма, јако, баш због тога што ме подсећа на неке лепе клиначке дане (било је и ружних, али ови су баш баш права ствар).



[1] Извор

27. октобар 2010.

Спасилац

Рекох јутрос на твитеру да ми је један возач из ГСП-а спасао живот. Можда непланирано. Нисам му се чак ни извинио, а ни захвалио, мада сам имао намеру. Чак сам мислио и да му дам за кафу. На РАФ-у је кафа 20 динара, сасвим квалитетна, данас сам је пио (иако уобичајено не пијем кафу, колега је погрешно наручио).

Колико дигресије и како се лако расплинем. Поента је да сам све одрадио на време (устајање, туширање, доручак итд.) и све би испало савршено да ме стомак наједном није изненадио тако што је наредио пражњење по хитном поступку. Елем, после 10-ак минута сам изашао, пожурио и стигао на раскрсницу док је бус још био на станици. И пожурио сам ка њему, онако, средином пута. Возач је затворио врата, кренуо и провалио да је нека будала испред и да маше. Зауставио је таман на време, док сам се ја склонио, да не завршим под точковима. Он ме је погледао у стилу "Јбг, што ниси дошао на време?", ја сам урадио потез "ширење руку" ("Јбг, нисам стигао") и он је отворио задња врата, још увек у брзини. Улетео сам на себи својствен начин (осим што умем да искачем из буса, умем и да ускачем) =)

И тако ми је лик спасао живот, бар сам то тако интерпретирао. Нисам ни закаснио на факс, а закаснио бих да сам чекао следећи. Мрзим кашњење...

Све време сам размишљао како ћу се одужити наочитом мушкарцу средњих година, црне повлачеће косе, фином и углађеном... Онда сам се сетио како ове моје читатељке замишљају возача као Бату Животињу, громаду са ручердама и стомачином који 17 пута заредом каже "Караћу те" у разним варијантама =) И пропаде ми план да му на поклон увалим жену xD

Та ништа онда, кад се мало подгоји и набаци рамена, можда му се посрећи (или не?) :)

25. октобар 2010.

Рукописи

(још један десетоминутни пред одлазак на факс)

Јутрос сам, после поприлично много времена, писао хемијском оловком по жућкастом папиру свеске коју сам прошле године користио за енглески језик. Јесте да сам тамо више писао све друго осим енглеског језика, али свеједно, та свеска ми служи као својеврсни, погађате, дневник.

Тамо сам писао када нисам имао приступ рачунару, за време паузе на факсу када су сви били одсутни (или сам ја био одсутан?). Тамо су настали неки постови одавде (нпр. онај блуз неки, сећате се ако сте овде довољно дуго, то је онај у коме је свака трећа реч била "плаво").

И јутрос сам био срећан. Нисам могао да приступим нету и својој поприлично уобичајеној рутини испијања чаја од нане уз нове текстове и коментаре, али сам пио чај и писао у свесци. Зар то није дивно?

Тако, то је нешто ново. Написао сам тамо да ће се можда који део тог текста појавити овде. Тренутно немам времена за то, али мислим да ће осванути овде у току ове недеље.

Друго ново? Ништа, осећам се боље. И да, сестра с којом живим је дипломирала са десетком :)

Осим тога ништа ново... Непрестано ми је у глави песма "Необичан дан". Свиђа ми се. Наводи ме да мислим како је сваки дан нови и како се ништа не понавља, иако је то парадоксално. Настављам да испуњавам живот на неки нови начин, иако је све што радим једно те исто. Неке ствари се не могу променити тако лако. Ето, и ово већ понављам.

А да, јео сам јутрос као животиња, неко суво месо и ајвар. Сад се сећам због чега нисам само биљојед. Стварно ми се ослободио неки инстинкт, осетио сам се као лав који растрже свој плен. Или јеси, или ниси ¦)

То је то, истиче ми време. Одох на факс, читаћемо се још, сада сам ултра-мега-гига-расположен xD

24. октобар 2010.

Квази-лудило

Овај пост треба да носи наслов "Дневници и шта са њима", али сам га променио пре него што сам написао прву реченицу. Наслов нема смисла. А можда и има.

Елем... (који ће ми ово на почетку немам појма, али ето тако)

Почињем да лудим. А можда почињем да нормалим? Не знам, "судбину ми није још нико прорек'о". Да, то је та песма.

Е да.

Јој, много шетам.

Има тако свашта да се пронађе међу "мојим документима" (електронски, наравно). Неки су заштићени шифром. Е сад, ја сам имао неке стандардне шифре, али су ми се временом стандарди мењали и на оне старе сам помало заборављао. Успут се накупило толико различитих шифара и варијанти које сам користио, да сад једноставно неке документе ни сам не могу да отворим јер немам појма која је шифра.

А ондак тако из петсто - шестсто (како лепо шушка ово стст) покушаја ја провалим покоју шифру. И онда у'ватим да читам све то што пише тамо. И тамо има доста разних ствари из мог живота, оног приватног, који скоро никоме нисам рекао. Рекао сам компу, а он ћути као заливен, не дај Боже.

Ето видиш, сад узмимо на пример један мој текст из фебруара месеца ове године. Ко би сањао да ће се све тако завршити? Свашта се издешавало после тога. Ето, тамо се помињу неке три девојке, и ја који сам тотално био у неким заљубљивачким триповима. Јбг, завеле ме. "А ја наиван"... Ал' замало, како се касније испоставило.

Једна је она стара, то је било у доба новог другог круга од кога сам одустао. Због ње. А и због себе, нема ту леба. Друга је она са којом сам се упознао пар месеци касније, а да смо раскинули два пута још пре него што смо се званично упознали. Јбг, дешава се. Трећа... Њој сам био спасилац. Прво сам ја то мислио. Онда је и она то мислила. Онда сам ја то напрасно престао да мислим. Нисам умео да јој кажем ништа. Рекла ми је да сам пичка. После тога се нисмо више чули. Сада је срећна, ваљда. Са њом је срећа променљива категорија, никад се не зна. Ваљда ме је то и сјебало са њом.

А све то у фебруару није ни слутило да ће се десити. Тј. кад читаш сада оно, делује ти као, е види ти кад је све то још почело... Али не.

Има ту свакаквих записа, но да не дужим. Смарам већ. Дневници су корисни. Више их волим на папиру, али у комп више стане. Меморија све гута, прсти брже куцају. А можда су они некадашњи рукописани дневници били лепши и садржајнији, чак и са мање речи. Не бих знао.

Отворите неку стару страницу дневника. Живот ће вам пролетети пред очима.

23. октобар 2010.

Без наслова

Не знам о чему ћу писати. Не знам ни колико дуго. Знам само да ћу писати на брзину. Да.

Ево, вратио сам се из града. Рано сам устао, рано сам кренуо, обишао центар, чисто да видим ситуацију, рано сам стигао и у Војводе Степе, где се обично налазимо. Друг је другу пружио руку. И то онај друг који је требало да се извини. И онда је све било као да ништа није било. Хвала Богу на томе. Само сам се насмејао.

Мирисало је на свеже. Врућинштина, сунце упекло, а знате, сунце је на југу у подне. И тако је северна трибина све време била обасјана сунцем, које је, ето баш данас, нашло за сходно да нас испече тамо.

Били смо мртви. Лажем. Могло је то много боље, него је људе мрзело да певају. По ко зна који пут пун север није дао све од себе, јер је већина поново посматрала шта се дешава на терену. Бар да су имали шта да виде...

И тако, оно, изгубисмо на домаћем терену, поново. А гробари имају комплексе. Да.

Онда смо пили сокове. Јели смо пљескавице. Стајали смо тамо, иако су нас ноге убијале. Чекали смо да мало прође гужва. Гробари су проведени у најбољем реду. Никаквог инцидента није било ни на њиховој, ни на нашој страни. Алал вера, навијачи.

А ми? По мени смо поражени дупло. Тужно је било слушати нас. Мене је било срамота. Не зато што мој тим губи, него зато што моја трибина губи. А губи због оних који посматрају и каткад опсују нешто. Јбг.

Једва сам се довукао до куће. Врата су остављена откључана, нисам понео кључ а остатак (тетка, брат и сестра) одоше до Зрењанина. Сад сам сам и идем да се средим мало. Не знам шта ћу после, мрзим кад се напуни кућа. Онда нисам свој на своме.

Џаба теби Звездо овакви "навијачи" који дођу једном у сто година и брукају трибину. Јесте да нас је сунце испекло, и све по списку ономе ко је ставио да се дерби игра у 1 поподне, али ипак... "По зими, киши, СУНЦУ, снегу или кошави..."

Остао сам без гласа, одох да се лечим.

Недостајете ми. Страшно ми недостајете. Постали сте ми нешто као породица.

Е да, јавио сам се својима. И јави се баба (гробарка) и каже: "Лепо време, лепа утакмица (да, баш лепа, рекох), шта има ново код тебе?" Рекох: "Ништа, баба", а изнад нас у том тренутку пролеће хеликоптер, друг га имитира као да је митраљез и сви почињу да се смеју... Рекао сам јој да ћу јој се јавити касније. Улице су биле као да је ратно стање. И још горе од тога...

Волем вас све. Много. Опет улазим у ону фазу кад све волим :) :) :*

(да те не бих лем'о, немој бити емо xD)

22. октобар 2010.

Шоне батица и његов хај-ај-кју ортак

Оно, стандардна прича, возим се басом, 84-ка, је ли, и упадају неки ликови тамо код поште. Да, бре, поште у Земуну. И оно, као, оговарају нешто, не знам ни ја. Неки су скроз у задњем делу, њих тројица стоје код средњих врата. Ови иза се деру нешто, зову Шонета, он виче, а сав народ између се чуди или шта већ... Знаш, оно.

И брате кажем ти, возимо се ми тако, и овај ортак 'ладно пита Шонета: "Брате, ако ћемо тако, а шта су Енглези?" Овај Шоне мртав 'ладан: "Па католици". Тек чујеш ортака: "Е није брате, они су протестанти". "Ма какви протестанти, католици су". "Ма протестанти кад ти кажем". "Али има и католика". "Па већинско становништво се гледа. Шта би онда били Срби по том твом, и православци и католици и муслимани и "... и почео тако нешто да набраја, ја стао гледам - ови ликови нису баш здрави. Ал' оно, контам, нешто су причали пре тога па 'ајде сад овај да испадне паметан у друштву старијих (деде и бабе који се скупа чуде некултури и неваспитању).

Тек чујеш ликове иза: "Е, а где је Шоми?" - "Он је изашао још малопре" - "А Шоми сиса једна није хтео с нама овамо, није се ни поздравио..." Фул.

И тек кад се склонила она риба што је стајала до мене, ови се увукли некако и раширили се и ту распрели причу о интелигенцији!

И брате, прича овај, овај ортак Шонетов, знаш, не знам му име... Прича му ту нешто и каже: "Је ли батице, а колики ти имаш IQ?" Овај стао, нема појма дечко, мада га ја процењујем на око 80 са 100. Тек чујеш ортака: "Батице, ја сам мерио, знаш оно што има преко нета, и испало ми је 124. (заинтересовао сам се) А то ти је оно, укуцаш IQ тест Србија (опало ми је интересовање), одрадиш то и пошаљу ти резултате. Само сам пук'о 30 динара за поруку, али шта има везе..." (тотално ми је све јасно)

И тако дечко натпросечно интелигентан, оно, прича са братом, разбацује неке изразе и све то... Живот га научио. Бар има нормалну фризуру...

А ја? Ја ти, матори, наставим до краја, изађем на задњој и ето, забележио сам ово да имам о чему да пишем кад затреба. Сад се сетите оног клинца што је запиткивао о црним рупама... Ако он нема 180 по овој скали Шонетовог ортака, онда да опсујем на крају...

Да видимо

Колико сам брз и шта све могу да смислим и откуцам за 10 (словима: десет) минута. Ако овај пост остане недовршен, жао ми је, то је зато што сам спор.

Устао сам у 7, очито. Данас је петак. Сутра је дерби на који сам решио да идем. Онда сам другу купио карту. А тек после тога сам јавио фамилији да идем на дерби. Али они су били у стилу: "Е, баш смо разговарали, гледали смо и слушали о мерама обезбеђења, а и навијачи причају да неће бити нереда, па смо мислили да ти кажемо да нам је криво што ти испрва нисмо дали да идеш и да слободно можеш"... Ммм, да.

Јуче сам био на факсу. Јуче сам био и до Маракане. Тамо сам и решио да ћу ићи на дерби. Седели смо у Ред-кафеу. Постоје индиције да ми се другови који су се летос посвађали онако помире. То је једна од мојих животних мисија. Мислим, ако се не уједине око Звезде, онда јбг. А ујединиће се бар на кратко, идемо сви заједно :)

Данас треба да се видим са другарицом. После сто милиона година. Тачније, чини ми се да се нисмо видели од априла ове године. А тад смо се видели први пут... Океј, нећу да слушам ваше коментаре.

Пишем даље. Јуче сам имао презентацију из енглеског. Спремао сам је преко 12 сати ефективно, и на крају сам смандрљао нешто, јер обично највише урадимо када нам понестане времена. Онда сам отишао тамо, и одрадио је на тотално другачији начин него што сам спремио. Нисам поменуо неке битне детаље, али сам поменуо неке друге које нисам планирао да кажем. А шта рећи, кад је у питању Шопен, о коме има онолики текст на Википедији, па из тога издвојити нешто за 5 минута приче да би се после могла слушати музика. Јер, музика је оно по чему га препознајемо. И Жорж Санд, која је носила мушке панталоне и била пријатељ Коко Шанел. Ето користи од куцања туђих дипломских радова (ово је био дипломски моје сестре, која брани рад у понедељак).

7.56. Нисам тако лош. Требало би да поједем нешто пре него што кренем. Уствари то би било и боље него што сам сад узео да куцам ово. Свеједно...

Поново сам почео да љуштим пиво. Добро, не баш да љуштим, али схватате већ. Данас је хладно јутро и није баш време за пиво. Лажем, за пиво је увек време.

Треба пожурити, понестаје ми времена.

Размишљам о скретању пажње на себе. О томе сам хтео да пишем, али не за ових десет минута јер бих десет минута само размишљао о тој теми. Абстракт: требало би да рекнем нешто о скретању пажње на себе тиме што се убациш у нечији тим и онда форсираш тај тим и толико се често појављујеш испред тог тима да је људима прва асоцијација на тај тим управо твој лик. Онда можеш да одеш било где, људи ће знати ко си... "Е, то је онај што је био саветник министра тог и тог у влади тој и тој"... И тако нешто слично.

На крају сви знају Динкића, он је прва асоцијација на државни новац.

Толико. 7.59. Одјављујем се до даљњег.

20. октобар 2010.

Зрно по зрно - погача...

...динар по динар - хуманитарна помоћ.

Баш сам списатељ.

Него. Био ја малопре до максија, натерао се да одем по хлеб. Мени лично тај хлеб није баш сада ни био потребан, али ако дође сестра, биће. Ахм, где сам оно стао... Факин' цвркутало.

Да, отишао до максија по хлеб. Нисам по парче меса, не, само хлеб ми је требао. Вечерас није радила она моја касирка :)

Да се вратим на ствар. Мултитаскинг је ужас. Наишао на један "сава" (није вампир, него хлеб) и неколико оних "авала" (није планина, опет). И реко' хајде да узмем овај "авала", трајнији је а и квалитетнији. И он се тамо набавити може по цени од 49 динара.

Одем до касе, све по ЈУС-у (данас СРПС-у), лепо фино платим једном педесетицом јер немам ситно, а и да имам вероватно га већ не бих имао. Тек полако пакујем новчаник, чекам кусур од 1 (словима: једног) динара. Касирка спакује хлеб, спакује 50 динара у фиоку и затвори касу. Ја чекам, штампа се рачун, и она, када је уочила да још увек чекам, отвори фиоку и извади динар. "Извините". "Хвала", рекох. Окренуо сам се надесно и отишао до кутије на којој је нацртан црвени крст и убацио динар тамо.

Лепо време је било, мало хладњикаво, али свеж ваздух прија :) Тек, сконтао сам да су, после много времена остављања кусура њима (динара или 2), полакомљене касирке по аутоматизму почеле да задржавају кусур. Е па нећу. Мој динар је мој динар и имам право да га дам коме хоћу или да га задржим за себе. А сигурно је Црвеном крсту потребнији него Мишковићу, који свакога дана згрне ко зна колико пара преко кусура, а она кутија зврји скоро празна.

Ето, то сам имао да кажем. Ја имам лебац сада, а ЦК је добио један динар који је по аутоматизму могао да припадне ономе коме не припада.

Непотребна анализа: Волим те баш такву

Не, нисам заборавио, само сам се успавао. 13.37. Устао сам пре сат времена и изненадио се кад сам провалио да ме ни аларм није могао пробудити. Наравно, пробудио ме је природни аларм, и то два пута, јутрос око 8.50 и тада када сам коначно устао... Није ни чудо, до 3.30 сам радио кондициони тренинг, који је почео око 23.00.

Размишљао сам, размишљао... И досетио се :) (баш сам Балтазар) :)

Имао сам неке другачије идеје, али сам се пред спавање сетио баш ове песме. Немам никакав специјалан осећај за њу, али испуњава два критеријума: (1) стара је и ретко ко је се сећа и (2) има ону контроверзу у себи (видећете већ).

Волим те баш такву

Откада си поред мене
птице небом боље лете
и живот је много лепши -
осећам се као дете.

Што се нисмо досад срели
моја драга, моја мила -
не би време залуд прошло -
где си, стварно, досад била?!

Нека буде увек тако,
срећне зоре нека свићу.
Хвала што си мени дошла,
теби веран увек бићу.

Реф:
Волим те баш такву каква јеси,
мало сретну, више чедну;
да хиљаду жена имам,
дао бих за тебе једну.


Извођач је Митар Мирић, а аутор текста Новица Урошевић.

Песма почиње рефреном, али сам га ипак написао на крају. Почетак песме рефреном је не тако неуобичајен у нашој народној музици, али није ни чест. Према мом досадашњем искуству, Митар Мирић има управо највише песама које започињу рефреном :) Иначе, песма је снимљена 1983. године и спада у категорију средње старих песама (није старија од мене 20 година, али је ипак старија од мене који имам 20 година).

Доста непотребних података, али пошто је ово непотребна анализа, ови подаци ће вам сигурно требати ради бољег разумевања песме.

Иако је рефрен и на почетку и још 6 пута у току песме, њега ћу анализирати на крају. Имам два добра разлога за то: (1) рефрен садржи контроверзу и (2) морате да читате до краја да бисте сазнали на шта сам мислио (они мудри ће прескочити све ово до рефрена, а они који воле да читају и сазнају неке нове глупости читаће цео текст; част онима који су већ престали да читају, али ко их је*е, нису ни заслужили боље).

Прва строфа казује да се у животу лирског субјекта све променило откада се у његовом животу појавила извесна особа. Још увек нисмо сигурни ког пола је та особа, али, Боже мој, ово је демократско друштво (било је и 1983. Аха, ту сам вас чекао! Ето зашто нам треба година производње). Лик се толико заљубио да трипује да птице лете другачије јер он заправо има другачију перцепцију. То говори стих "осећам се као дете". Деца знају да воле искрено све око себе и да посматрају свет својим детињим очима другачије него одрасли.

И толико је упао у сву ту причу, да чак помишља на то да је његов живот био тотални промашај до сусрета са овом особом. Ова особа сада добија и полну карактеристику - прозвана је: "моја драга, моја мила", што значи да је женско (једино ако је транџа, али у то сумњам, ипак је свет био мало ненапреднији пре 27 година). И тако, он се пита шта му је требало да је не пронађе пре и да се не сретне са њом. Судећи по интерпункцији коју сам сам наметнуо, рекло би се да је он чак и помало љут (не у правом смислу те речи, али у оном смислу "не могу да се наљутим на тебе јер те волим, али ипак није фер"), с обзиром на начин на који је пита - где је, ког врага, била до сада?!

Трећа строфа изражава његову радост и спремност да настави са њом до краја живота. Нека срећне зоре свићу, он јој захваљује што је ту и моли је да остане заувек да би његов живот остао испуњен до краја, кад већ није од почетка. Дакле, рекло би се да је лирски субјект уверен да је то права ствар и да нема ништа после тога... Обећава своју верност до краја живота (и ја сам рекао да ћу бити веран пиву до краја живота (Директори), мада сам га већ више пута преварио са другом женом и неким небитним алкохолима).

Ахм. Дакле, рефрен. Ето, видите да није било тешко прочитати још три пасуса пре овог. Ви што нисте, можете да се вратите, пропустили сте интересантне информације :P

Л.с. (лирски субјект у даљем тексту) каже да је воли баш такву каква јесте. Дакле, све дијете, третмани улепшавања, силиконски имплатанти и остале ствари - све пада у воду. С обзиром на годину, не знам колико би силиконски имплатантни били могући, али свеједно, песма је апсолутно примењива и на данашње стање. Али он даје даљи опис - "мало сретну, више чедну". Шкк је то? Нисам баш сконтао. Уствари, он не воли да буде баш срећна онолико колико је чедна... Е сад, колико ће она остати чедна уз њега, то не знамо и није на нама да судимо. Међутим, он ипак мање обраћа пажњу на њену срећу, а више на своју (јбг, воли човек када му је жена чедна, шта год то у овом контексту значило).

Песник иде даље са подје*авањем л.с. тиме што му набацује конструкцију "Да хиљаду жена имам, дао бих за тебе једну". Ја (опет) не знам шта је песник хтео да каже. Знам само да је сасвим могуће да је л.с. умешан у трговину белим робљем, или му се бар то мота по глави. Ко још има хиљаду жена? 'ајд деведесет девет (Џеј), али баш хиљаду о_О Него, ето, наглашава њену вредност тиме што каже - да их има хиљаду, дао би за њу једну. Ето контроверзе.

Шта мислите, да ли би л.с. за ову жену коју сада има, кад би их имао хиљаду, дао само једну, или би дао свих хиљаду? Размислите добро, ту се крије зачкољица песме коју ни дан-данас нисам успео да одгонетнем. Да ли је "тебе једну" синтагма која наглашава да си "ти једна једина" или се "једну" односи на оно колико би л.с. дао?

Ето вам, па размишљајте. Певајте онако како вам се свиђа. Можда вам се и не свиђа, у то не улазим. Само сам хтео да вам задам загонетку. K.O.

За следећи пут вам спремам нешто јединствено, нешто што још нисте доживели на овом месту. Али о томе следеће среде. Останите у току ;)

18. октобар 2010.

Наслова ми понестаје

Патетично ------ док не крене нормалан дан. Некако је још рано.

Спава ми се. Устао сам рано, без икаквог доброг разлога. Није лоше рано устати. Нарочито ако вам се не спава. Зато не знам зашто сам устао рано.

Да пређемо на ти.

Ето, баш јуче нисам мислио о теби. Нисам, кеве ми. Немам ја времена за то. Преоптерећен сам неким другим стварима. Читањем, на пример. Читањем неких тотално небитних ствари, неко би их назвао и глупостима, мада то нису глупости, али нису ни нешто значајно. Уствари, толико сам се навикао на читање, да сам тебе потпуно избацио из главе. И ти банеш тако, повремено, кад се одмарам од свега. Банеш, али брзо прођеш. После сат или два. Знаш што? Сат или два, некада и дуже, можда петнаест минута, размишљам о разлозима. Не о теби, само о разлозима. Знаш, она питања како, зашто, због чега, шта је то што нас тера на нешто. Понекад питања нису у потрази за узроком него у потрази за циљем. Онда се питам шта смо хтели и да ли смо хтели нешто уопште. И то прође. Потиснуто нечијим доласком, или мојим нагоном да проверим има ли ичега новог што би се могло прочитати. Обично нема, али онда кренем да седим и да буљим у екран без разлога. Избечим очи, гледам у неки удаљени пиксел и тако седим док ми негде у жуту мрљу не упадне најситнија промена, нпр. појаве се заграде или се промени број у загради. Оне заграде које означавају непрочитано...

Пролазећи кроз живот, човек учи. Што више учи, требало би да више зна, да је паметнији и да зна да искористи то своје знање у некој новој прилици. Ја не знам да ли сам ишта научио. Кроз живот сам, наравно, много тога научио, али не причам о животу. Причам о нама. Какво је то искуство, шта је то ново што сам "покупио" негде успут, у нашим разговорима, у нашим заједничким темама којих смо, ето, имали јер смо слични? Ипак се ми не разликујемо толико. Можда је због тога све то тако и било.

На радију почиње емисија о блоговима, управо сада док ово куцам. Вероватно ћу прекинути чим прође ова песма.

Сконтао сам неке ствари са тобом. Да. Да не вреди ићи главом кроз зид. Можда се чини у почетку да ћеш се пробити, али на крају завршиш у хитној. Научио сам и да ништа није тако једноставно као што изгледа. И да увек има милион ствари које могу да се испрече, чак и у тренутку када је све већ у хепи-енду. Добро, то сам могао и из Звездиних утакмица да научим. Али с тобом је то било мало другачије. Мало... Научио сам и да пратим себе. И да изражавам своје мишљење. И да не мораш бити неко ко ниси да би се "уклопио". Све то сам, ваљда, већ и знао, али сам фурао другачије...

Научио сам још пар ствари из животних прича које сам чуо. То је можда још важније. А можда уопште није важно.

Почиње Драган Варагић. Морам да прекинем овај наш разговор. Рећи ћу ти још нешто... Следећи пут кад се видимо не знам како ће то изгледати. Немам појма, стварно. Ко то зна... И претходни пут је био неочекиван. С тобом сам научио да ништа не очекујем, што је заправо и добро. Борба за живот и смрт. Да. То је то :)

Хвала ти :)

16. октобар 2010.

Ма каква куртоазија...

Обратите пажњу да свака идеја која вам је пала на памет вероватно већ постоји негде (на месту као што је Вукајлија или неки сличан сајт) прибележена... Мрзим то. Мрзим кад нисам аутор своје идеје.

Но, ево већ добра 3 сата се мучим с неким филмовима. Технички се мучим са меморијама (DVD читач и резач који је ужасно спор, флеш од кога нема споријег и хард који је препуњен тако да морам некако да му ослободим простор). И тако ја резао нешто два сата да бих то склонио са флеша и харда (нешто је било на једном, нешто на другом), па сад копирам нешто друго са диска који сутра треба да вратим (не ја, него моја сестра), пола на флеш - пола на хард (зар опет?).

И тако ја изгубих сате предвиђене за своје снове (очи ми се поодавно склапају). И сад пишем овде првенствено јер не знам шта друго да радим док чекам да се све ископира.

Енивеј, данас лично мени, да чукнем во дрво, и није био лош дан. Устао сам рано, рано сам отишао до поште, послао документацију у Параћин и платио рачун за нет, онда отишао до факса, уместо паузе слушао сам вежбе са другом групом, тако да сам раније изашао; нарезао сам копију кључа од куће (коначно) и већ око 14 мислим да сам био код куће. Отада сам углавном читао и слушао музику.

Једино кад сам се баш изнервирао био је мој покушај гледања филма "Ни на небу ни на земљи", који је на неком онлајн стриму стигао негде преко пола сата и ту стао. Када сам покушао да наставим, кренуо је испочетка :@ Иначе нигде нисам могао наћи download овог филма, па сам одустао на неко време.

Од музике данас сам слушао свашта - кренуо сам негде с Бајагом, па сам по нервирању прешао на панк, после кога је уследио днб, да бих завршио умирујућом музиком Битлса (пре тога сам слушао и оног лика под псеудонимом Loucapella који је на себи својствен начин обрадио неке фине песмице - послушајте :)).

Све у свему - Зачин ЦЕ ;)

Појео сам пуну шерпицу гулаша (кога је још брига за то). После нек ми неко приговори да ништа не једем... Остале су ми неке тулумбе, баш их пуно има па нисам могао све одједном.

Ажурирао сам листу блогова са стране, ако не препознате себе у неком од њих, реците ми. Унапред се извињавам ако сам некога случајно пропустио да набројим, има све више добрих блогова или оних који то полако постају.

"Лепо спавајте, и још лепше сањајте. Љуби вас ваш чика Антика" :)

14. октобар 2010.

Јор компјутер

Спенки је волео живот. Волео је природу. Волео је заједницу. Није обраћао пажњу на лично. Волео је да даје свима, да са свима дели. Мислићете да је Спенки био глуп, као што то обично мислите ви који највише бринете о својој гуз'ци. Али Спенки нимало није био глуп, он је био највећи геније у свом позамашном бурету купуса. Највећи, да, да. Или је то можда било буре вина?

Спенки је имао пријатеља пуно. Имао је и неку фамилију. И више је волео да све буде њихово. И никако нису могли да га убеде да је нешто било његово.

Спенки је презирао технологију. Није имао мобилни телефон. Није имао рачунар. Није имао много тога без чега ви не бисте могли замислити свој живот данас. И имао је нешто без чега ви свакодневно живите. Размислите шта је то.

Волели су га, мада га нису разумели. Људи одбацују ствари које не разумеју до детаља, али њега су ипак волели. Можда зато што је толико давао да су већ навикли да од њега узимају ствари. Можда је то било користољубље, више него љубав према једном човеку.

Углавном, Спенкијев рођендан мало ко је знао. И када су га питали, рекао је да је рођен у четвртак. Није водио рачуна о времену, није знао датуме ни сате, само је од мајке своје некада давно чуо да је рођен у четвртак и то је упамтио. И пошто нико није знао кад је био тај четвртак, нити колико је Спенки стар уз својих 30-ак година, решили су да му у четвртак приреде изненађење.

У четвртак је Спенки добио свој рачунар. На њему је био инсталиран софтвер, и све по реду. Оперативни систем Врата (Doors), и све оне фине ствари (Речи, Табеле, Слике, Слајдови...) биле су ту. Спенки није желео рачунар, али је увек прихватао поклоне и радовао им се. То је зато што је лепо васпитан.

И када су сви отишли, Спенки је сам остао са својим рачунаром. На њему је мајстор који је инсталирао софтвер наместио иконицу "Your computer", да увек подсећа Спенкија да је то баш његово. Али Спенки и даље није волео технологију. Није је ни могао заволети. Чачкао је нешто, уписивао и брисао фајлове, и добио чаробну замисао.

На екрану му се појавио дијалог: "Are you sure you want to send Your computer to Recycle bin?" и Спенки, као изврсни познавалац свих језика на овом свету, разумео је шта то значи. Кликнуо је на "Yes".

После пар минута стигле су интервентне екипе Зелених и спаковале Спенкијев рачунар. И Спенки је био срећан, јер је изнад свега волео природу, а технологију презирао. Учинио је добро дело, и то баш на свој рођендан.

13. октобар 2010.

Четврти

Окружен гомилом снова, слова (то је требало прво да стоји, поткрала се грешка у куцању), свакојаких боја и правоугаоника. Нигде људске активности, само објекти, слике и речи. Нешто што је остало. Никога живог...

Помало апокалиптично. Питам се где су сви нестали. Недостаје ми ваше присуство.

Попио сам чај са растопљеном чоколадом. Чоколада се није растопила до краја, па сам морао да је покупим кашичицом. Све то је деловало на мене халуциногено, почело је да ми се врти у глави и добио сам некакве представе, приказе, шта ли је...

У склопу свега тога... Читао сам данас. Пуно. Можда сам био и мало безобразан, и мало безобзиран. Поред свега био сам неуморан и само сам желео још и још. Сада не желим више. Сада бих са неким да поразговарам, онако, без повода. О неким стварима које нису приватне. И о неким стварима које нису обичне.

Превише је бесмислено све ово. Данас бих тако да куцам... Данас бих да се данас не заврши. А завршиће се, колико кроз 2 минута. Кад би још само мало потрајало...

Да, знам. Гомила глупости. И само кењам нешто. Не морате ви ово да читате. Мада ја то желим. И желим да испод текста видим коментаре. Наравно, вероватно их нећу видети, ништа није инстант.

Партија шаха. То би ми пријало. Немам с ким да играм. А можда би само требало да одспавам. Сутра је радни дан.

И зашто вам се ја поверавам? И мислите ли да сам вам рекао све онако како је? Јесам, али и да ми не верујете, шта ћу. Верујте неком другом... Не желим да сносим последице ваше неверице. И зашто бих? Сами сте за то криви. Боље да останем сам.

Непотребна анализа - Воденичарка

Среда је дан за непотребну анализу. То је од данас нова рубрика. Ту ћу анализирати штошта што налазим да је интересантно, углавном текстове неких (не)заборављених песама.

ДаклеМ, за почетак нека то буде Воденичарка, једна од песама које ме упорно фасцинирају. Не знам зашто је волим, једноставно ми је интересантна. Пробаћу мало дубље да анализирам текст.

Воденичарка

На потоку, усред гаја
воденица меље стара.
Тихо вода јазом хуји,
воденичко коло бруји.

Од јутра до мрака пуна је момака,
јер ту брашно меље и ушур узима
лепа воденичарка.

Девојчица брашно меље,
од брашна јој лице беље.
Сваким даном све је више
момчадије што уздише.

Окреће се коло: така-тика-така,
сваком помељару запела за око
лепа воденичарка.

Воденица чекетала,
чекетала па престала.
Удаде се лепа цура
са миразом од ушура.

Сад певају птице око воденице,
јер нема момака - оде им заувек
лепа воденичарка.


Од самог почетка песник* нас упознаје са местом одигравања радње песме. Целокупан опис укратко је дат у две просте реченице, а на слушаоцу је да замисли поток и на њему стару воденицу. Слику употпуњује и хујање воде, те брујање старе воденице. Слушајући оригинални снимак песме, слика и звук које можемо да створимо у глави далеко су приближнији и јасније дочарани.

Сваки рефрен је прича за себе, као закључак за претходну строфу. Тако се у првом рефрену упознајемо са лепом воденичарком, која је и предмет ове (рекао бих лирске?) песме. Ситуација у рефрену нам наговештава лепоту воденичарке која ту брашно меље и ушур узима. Уствари је једино о њеној лепоти што сазнајемо епитет "лепа", али је, због сталног присуства момака у истој воденици, јасно да је она заиста вансеријске лепоте.

Друга строфа нам ближе описује девојчицу. Типична синтагма у народној књижевности (мислим да постоји израз за то, али нисам довољно упућен) је "бело лице". Чини се да песник иде даље, али -морам- (осећам потребу) да уђем у дубљу анализу самог стиха од брашна јој лице беље.

ОД БРАШНА ЈОЈ ЛИЦЕ БЕЉЕ - док нисам узео да анализирам ову песму (тачније: док нисам стигао до анализе овог стиха, тј. пре десетак секунди), мислио сам да овај стих у комбинацији са претходним значи: девојчица има бело лице, али пошто меље брашно, од облака брашна у коме се она налази (тако ја то замишљам, као што су оџачари црни, некако логично ми дође да су воденичари бели) лице јој је још беље (брашно се нахватало на лице, као каква маска). О чему се ради? Навикнут на уобичајен ред речи и неке стандардизоване изразе помислио сам да је брашно узрок белине њеног лица, тј. као да је песник хтео да каже "због брашна - од брашна које се сакупило на лицу - лице јој је беље". Увидевши управо онај кључни део - синтагму "бело лице", када сам рекао да је песник отишао даље, тек тада сам схватио да је овај стих уствари поређење лица са брашном - "лице јој је беље од брашна". Наравно, ред речи је измењен, али то и није тако редак случај у поезији. Ето неке користи и од анализе песме, могао бих ово чешће да радим :)

Дакле, песник иде даље, наговештавајући да је лице девојке беље и од брашна. Овај опис наговештава неку исконску, анђеоску лепоту, мада у неким ситуацијама може деловати и сабласно (имати претерано бело лице свакако није баш здраво). Обичној девојци са села не фали руменила, девојке из града га вештачки придодају шминком (дигресија).

Можда песник наговештава и да је девојчин образ чист и бео, баш бељи од брашна. Рекло би се да је девојка враголанка, јер "сваког дана све је више момчадије што уздише", па опет - она се не да. Песма нема сексуалну конотацију, мада би се уздисање и тако могло протумачити у главама нас који свашта замишљамо... Сада се стидим што сам то и помислио, мада сам помислио управо сада када сам довео морал девојке у питање.

Дакле, други рефрен је само наставак друге строфе - сваком помељару запала (песник каже запела, мени је израз који сам употребио ближи, може ли неко да објасни?) за око баш она. Није ни чудо, сваког дана одлазе тамо да мељу брашно. А можда и иду тамо због ње. А она, девојка, паметна, скупља ушур, можда намигне који пут, и вредно ради...

Тек, у трећој строфи расплет, можда неочекиван, а можда и очекиван. Воденица је престала да ради. Зашто? Нема ко да меље брашно. Цура се удала, а као мираз је понела новац који је скупила радећи у воденици. Ето, драге девојке, тако се то ради. Осим што је била лепа, воденичарка је била и паметна, а своју љубав поклонила је неком, само њој знаном, јунаку о коме је маштала. Ко зна ко је тај (претпоставимо) јуноша, можда никакве везе није ни имао са воденицом.

Нема воденичарке - нема момака - нема ко да тера птице које сада ту слободно певају (певале су оне и пре, али то није поменуто у песми)... Углавном, помало баладичан призвук за све који о њој сањају, а срећан, наравно, за лепу воденичарку. Она је остварила свој сан и удала се. То не значи да сада не мора да ради па због тога воденица не меље. То значи само да она сада живи у некој другој породици и ради неки други посао... Не, девојке, не може тек тако да се ужива чим заснујете породицу.

И тако, песма је фасцинантна толико да ми никада неће постати досадно да је слушам изнова и изнова. Има у себи неку исконску лепоту, нарочито у оригиналном извођењу Рајка Јовичића из 1968. године. Подсећам вас, тада сам имао -22 године, тј. био сам млађи него што сам данас стар. Неке ствари се једноставно не смеју заборавити.

Пишите о својим виђењима ове песме или шта бисте волели да анализирам следећи пут. Можда вас послушам, ако ми се допадне предлог :)


* Aутор песме је Рајко Јовичић, који је први и снимио 1968. Песма има дугу историју и снимали су је касније разни извођачи, што из Србије, што из Хрватске, где су је чак представили и као лепу загорску песму?! Сваком ко иоле зна нешто о музици са ових простора јасно је да је композиција шумадијска.

Пост без псовки

"Ма 12324 све ово, остајем код куће", помислио сам. Данас ми се не иде нигде, нарочито не по папире. Ионако сутра цео дан нисам код куће, може се то и сутра решити.

Каже наш народ лепо: Што можеш данас, не остављај за сутра. Али заслужио сам, ваљда. Нарочито поред овог поремећеног распореда. Штоно рече један мој колега: Брате, факс ме тера да идем у кафану. Али стварно - учестане паузе од 2 или више сати, а док дођеш до куће већ је време да кренеш назад (нарочито по гужви), а и зашто бих трошио сат и по времена до куће и назад само да бих био код куће 20-ак минута ефективног времена? И шта ћеш, где ћеш - у мензу па у Буренце. Није то једино место, али нам је најисплативије, ваљда. Кад су краће паузе, идемо у новинарски ресторан на трећем спрату (уз Удружење новинара отворен је ресторан MPC (латинично, мада се можеш и омрсити у њему)). Знају нас где год да одемо, уосталом.

И уопште, баш је шугав овај распоред. Лакше ми је било да одем сваког дана пре подне или поподне на 4-6 сати непрекидног рада и да наставим живот нормалним током. Не само мени, свима, па и професорима... Али неком то није одговарало, и 1235 га, морало је да се мења све.

А у међувремену, издешавало се штошта којено нисам коментарисао (какав склоп xD). Од Породичне шетње, преко Параде поноса и Параде међудивљачких односа па све до јучерашње утакмице између Италије и Србије, која је (погађате) прекинута.

Не знам да ли да кренем редом. Породична шетња је успела. Парада поноса је делимично успела. Парада међудивљачких односа је такође делимично успела. Утакмица није успела.

Да је Породична шетња (не знам зашто све ове догађаје пишем великим почетним словом, подсећају на називе историјских догађаја типа Први светски рат итд.) успела говори чињеница да није било инцидената и да је то заиста био миран грађански скуп (што је у Београду у последње време реткост). Не знам много о томе, осим овога што сам навео.

Е сад, у истој шетњи учествовали су, претпостављам (јер им је то у опису занимања), и дивљани који су сутрадан имали полууспелу Параду међудивљачких односа. Циљ ове параде био је да се по сваку цену заустави Парада поноса (која се одржала, уз одређене потешкоће као што су скривање актера од дивљака, превожење до сигурних локација марицом, обележавање као у доба нацизма итд.) и да се сруши влада (и то су помињали). Пошто су се само макљали са полицијом која је поступила по наређењу и минималним средствима реаговала (можда је то требало и оштрије, али ми смо земља на путу за ЕУ, где иначе пандури бију кад дохвате изгредника, а нама говоре да смо нецивилизовани) и нису успели да испуне своја два главна циља, прешло се на трећи - одговор исфрустриране гомиле на свој најпрепознатљивији начин - уништавање објеката и нападање људи који нису криви за њихову неспособност да своју акцију изведу до краја. Тако су демолирана седишта владајућих странака, ломљена је и зграда РТС-а (који је, што рече неко, ни крив ни дужан јер ништа од тога није преносио, иако је њихов мото "ваше право да знате све"), а поштеђене нису остале ни продавнице спортске опреме. Одатле је покупљено оно што би се сутрадан могло препродати или обући у некој новој, сличној прилици, а неки реквизити су коришћени и у обрачуну са оклопницима.

И тако, ми који смо све то посматрали са стране, седели смо и чекали да неред прође, успут коментаришући оно што се догађа. Јуче нам је била Хилари, штоно рече мој колега (онај из приче са крстићем) - било би добро да се и данас окупе ови и да крену на њу, таман би их покосили снајпери и "мирна Бачка". Нисам за тако драстичне методе, али неко ту "децу" мора да научи памети, лепом понашању и љубави према граду и држави коју "бране" тако што је руше.

Покушај "учења памети" на делу се видео на оном снимку који су сви видели па нема потребе да га линкујем овде... Оно, кад жаца, уместо да туче лика сломљеног од јурњаве и чега већ, почне да виче на њега. Мене би било срамота. Уствари, мене је срамота што се све ово дешава. Па ипак, није ме срамота што сам из Србије, Србија за то ништа није крива. Криве су институције и поремећени систем вредности. Слушао сам Шкаба у "Утиску недеље", дечко има кликер али не зна како да се изрази (његови текстови су много бољи од његовог усменог). Зато су га сви напљували. Нико уствари и не верује у оно што он говори... Ипак, јавиле су се одређене госпође које су се слагале са његовим мишљењем.

А како да научиш ликове који су учили на примерима оних који су сада на власти, или уопште у политици? Тешко је научити некога ко није научен да размишља својом главом, кога су задојиле неке "идеологије" или шта ти ја знам... Хитлер је имао војску. Имао је војску и Слоба. Сада опет неки погрешни имају своју војску.

Не бих да се мешам у однос цркве и свега овога. Не разумем хришћанина који иде да бије, а кад наиђе на попа - смири се и пита: "Шта даље?" Дечко би могао да се исповеди и да престане да размишља о пребијањима и рушењу... Исповест, знате, она света тајна. Чули сте за исповест? Вероватно нисте, превише грешите. Сви смо грешници. Али ви живите чинећи тај исти грех, то насиље које је у супротности са ставовима ваше религије (нећу да кажем цркве, мада је и она у Символу вере, јер је наша црква поприлично компромитована разним контрадикторностима унутар себе). И не планирате да се покајете, већ планирате када ћете и како опет да га учините. Сви заједно, колективно, намерно и испланирано, као у Содоми и Гомори које тако често спомињете као пример за оно што чека оне које покушавате да спречите у њиховим намерама...

Библију не треба схватати буквално. Буквално схватање нашег Светог писма било би само себи контрадикторно (помислите на старозаветне и новозаветне законе). Важно је извући из ње поуку, моралну поуку које ћете се држати. Идеје у које ћете бескомпромисно веровати, идеје које Света тројица у себи садрже. Хришћанство је религија мира, љубави, поштовања, међусобног уважавања и толеранције. Од самог настанка у име хришћанства било је изгредника који су, упркос својим сопственим религијским уверењима, ишли у покоље, ратове, "чишћења" од "неверника". Они су мрачна страна хришћанства. Немојте да вам њихов пример буде звезда водиља.

Баш сам залутао и расплинуо се на сто страна... А ето, шта се синоћ десило, брат на брата поново ударио. Наши "навијачи" кренули на прелетача из Звезде у Партизан. Штета. Туга. Не треба забранити навијаче. Треба забранити хулигане. И треба их кажњавати, без обзира на све везе које имају у полицији. Нека их шаљу у ЈСО, САЈ, негде где ће своју хулиганску енергију корисно утрошити. Па нека буду од помоћи држави. Или ако ће у шорке, нека то среде на неком другом месту. Једно је прављење атмосфере, а друго је рушење, паљење и (пре-у)бијање. Ултрас не мора да буде хулиган. Хулиган најчешће није ултрас.

Опет с---- нешто. Зато што дајем све за добру атмосферу на трибини. А међусобни окршаји нису добра атмосфера на трибини. И поломљене и запаљене столице, и порушене ограде, и срушене рекламе... То није навијачка атмосфера. А нарочито пребијање играча тима за који си дошао да навијаш. Србија је свима у срцу, па чак и ако прелетач (кога ћеш напљувати на следећем дербију) брани за репрезентацију Србије, испоштуј га барем тада. Ништа добро Србија неће имати од овога...

Ето тако. Могао бих још да разглабам, али ми је утрнула нога. И није ми неки разлог да престанем да пишем. Ипак ћу овде ставити тачку на своја размишљања.

Пишем. Опет :)

Смејем се. 00.16. Сутра се не иде на факс. Па ипак, можда и одем, треба да поберем неку документацију. Конкуришем за стипендију свог града, ваљда ће ме испоштовати као што су пре две године, док сам још био у Крагујевцу... Добро би дошла додатна зарада, таман да покрије трошкове живота.

Зевам. Упркос томе што сам се (ваљда) наспавао, зевам као ала. Спава ми се. Баш фино...

Остао сам са сестром, брат је отишао назад. Опет сам на нету, и биће тако све док се нешто не промени :)

Имам неколико прибележених идеја. Не бих сада о томе, излетеће оне саме када буде дошло време. Ако наставим овако, прогутаћу комп, после нећу имати одакле да вам шаљем све ове симпатичне поруке љубави и нервног растројства. Полазе ми сузе. Нарочито она десна.

Волео бих да сам креативнији. Само не знам где би ме то одвело и какву бих корист имао од тога. Да сам непоштенији вероватно бих имао више лове и више "пријатеља". Овако имам с ким да одем у кафану. Сви смо слични... А опет тако различити.

Данас, колега: "Имаш огрлицу?". "Немам", рекох. "А шта ти је ово?", повукао је за узицу. "Крстић". "Нисам то очекивао од тебе" или тако нешто... Ваљда је очекивао да сам паметнији после свега што знамо, он о мени и ја о њему. Вера нема везе са памећу. Вера је вера. "Боље да верујеш у мене, ја могу да створим овде две ролне тоалет-папира, само ме пусти прво да одем до ве-цеа." Да, свашта можете чути код мене на факсу =) Али ту нема разлога за веру, то је реално.

Но, није битно. Имам професора. Човек је геније. Једино што му је узречица "је л' тако" и то зна да звучи прилично комично, нарочито зато што брзо прича и стога је често понавља. Данас су се десиле две ситуације, једна је стварна а друга је пародија на све то... Стварна ситуација је отприлике (за почетак нисам сигуран) звучала: "И сада треба да пронађемо инваријанту за while, је л' тако, је л'" (?!)
Друга, она замишљена, била је шта би било кад би му се на питање "Има ли питања?" поставило питање: "Је л' тако?". То би било сурово... А можда не би ни провалио о чему се ради. Ипак његова узречица не умањује његову генијалност :)

Ето, то ми је пало на памет, мада сам нешто друго имао на уму када сам рекао да имам прибележено... О томе неки други пут.

Извалио сам данас у бусу да неке маторке знају да изгледају баш напаљиво... И онда сам се питао како гласи датив именице "маторка": маторки или маторци. Молим специјалисте за ову област да ми одгонетну овај врло деликатан проблем, јер знам да би мени помогла маторка, али не знам да ли бих ја помогао маторки или маторци ¦D

Болесно :) Одох.

08. октобар 2010.

Маслина

Бабе се гурају. "'Ајде мало напред! 'Ајде мало напред! Какви идиоти!" У том моменту сви упиру поглед у н.н. жену која је коначно ућутала после тога. Одакле њој право да икога назове идиотом, посебно у тренутку када сама покушава да се угура у бус у коме - нема места (поприлично самоубилачка мисија). Хмм... Пада ми на памет оно: "Да си Биомед 4 пила, у аутобусу би била". Ова није дебела, само је аутобус препун, а она непристојна.

Превише је непристојних људи. Ето, баш пре тога у 706 је покушао да уђе један други човек. И тај аутобус је био препун. Возач није хтео да га сачека. Срамота. А онда је човек пљунуо. "Преврнуо се цео, дабогда". Згранути погледи. Замишљам хаос који би настао да се преврне аутобус који превози 200 људи негде на сред улице, не дај Боже да исклизне с моста... Људи баш не размишљају. Возачу не замерам. Бус је био препун, а човек ионако није био на станици на време, иначе би ушао.

Него, да се ја вратим на своју тему.

Нисам о њој написао још ниједну реч.

- Излазиш на следећој?
- Не.

Пропустио сам лика да прође и увукао се на његово место (које је обично моје алтернативно), место за стајање до прозора са леве стране. Наслонио сам се на шипку и почео да посматрам људе. Одавде је све изгледало лепше... Баш све.

А са леве стране, на местима окренутим уназад, седи једна госпођа и до ње нешто невероватно... Онакав склад... Ах, да. Лице, баш оно које треба. Мали нос. Фине обрве. И очи уклопљене са маслинасто зеленом јакном. Питом поглед, изучавачки, истраживачки. Дуга, црвенкасто-смеђа коса.

Но добро... Морао сам добро да осмотрим све, како бих се могао сећати кад треба да запишем штогод.

Јавља се на телефон. "Ево ме у басу". Мрзим "бас". Али лепо прича. И има пријатан глас, неки који би се уклопио у сав тај склад.

После је изашла. Ја сам остао да размишљам како постоје тако неке складне целине, као да их је сам Креатор склопио по најдетаљнијим спецификацијама.

После тога сам посматрао друга лица. По сваком се дало приметити какве особине има његов власник. Само по њеном нисам могао закључити скоро ништа. Могла је бити и најгора и најбоља. Вероватно је била нормална. Има потенцијала. Једног дана можда постане доктор наука. Једног дана је можда видим на телевизији како објашњава неки необјашњив феномен, гледајући својим маслинасто зеленим очима.

И онда сам осетио да сам стар и да завидим клинцима који имају неке своје светове. Замислио сам да, лутајући слободно, једног дана видим успехе тих садашњих клинаца. И да будем поносан што сам њихов савременик. Ње. И оног малог што је синоћ од Поште до задње станице на Галеници пропитивао тату. Од логике и математике, до црних рупа. На станицу смо стигли таман кад је мали рекао да не разуме како то црна рупа уништи нешто што у њу упадне, уместо да то пропадне кроз исту... Рекао је да ће му објаснити. Надам се да јесте.

05. октобар 2010.

Спознаја

Није да често размишљам, само ми падне на памет. Понекад стварно не знам ко сам. Не знам шта мислим. Не могу да разлучим да ли сам нешто рекао у афекту и да ли је то нешто некаква глупост, или је то промишљена истина која је само чекала да изађе из мене. Ко су моји узори? Да ли ја уопште имам узоре? Да ли сваког дана подражавам неког другог? Да ли ја постојим, или сам само рефлексија свих који ми у неком тренутку буду драги?

Да ли је све што сам рекао икада било стварно? Знам да људи мењају мишљења, али нека моја фундаментална схватања живота мењају се релативно често. Никада нисам оно што сам био јуче. Никада не знам ко ћу бити сутра.

Да ли ја могу да положим икакву заклетву? Вреди ли моја реч, или се увек нађем у позицији да морам да је погазим?

Контам да речи схватам олако. Речи су истрошене. Превише причам, можда је то због тога. Уствари превише пишем, причам релативно мало у односу на већину људи које знам. Нажалост, причам много више него што би требало. Понекад се трудим да ћутим. Понекад ми не иде од руке да кажем ишта, иако бих можда хтео.

Свет је фантастичан. Мој свет, онај из маште, мењао би се брже него овај реалан.

Пре неки дан причали смо о распусту, и где бисмо тренутно волели да будемо. Речено нам је да затворимо очи и замислимо. Ја сам слагао, рекавши да бих на Кубу или Јамајку. Зашто сам слагао? Јер је то реално... Да сам рекао истину, нико ме не би разумео. Ни сам нисам сигуран шта сам тада замислио. Сећам се само да сам пред собом имао некакву комбинацију зелених нијанси, оне лепе зелене боје, тамне и светле, и црне. Какво је то место? Да ли је могуће да ја не могу да замислим реалну слику?

Ја се не уклапам. Нисам ја тај. Сад ми је пала на памет и песма коју смо тада слушали и читали... Ма ево је испод, па је ви послушајте.

Да ли би ми било лепше ако бих се уклапао? Или ме баш то моје неуклапање тера да се тако често мењам и да се сваког дана уклапам у нешто друго? Друштво је превише различито. Лаж и мимикрија. Не знам ко сам ја, како бих знао ко су они?

Пишем јер сам помало усамљен. Чекам да ми се чај охлади и да добије ону боју. Онда ћу бити задовољнији. И кад буде мање аутомобила на улицама. И кад човек човеку не буде вук.


Промене

Опет о5. Не знам да ли сам икада писао о томе...

Разне сам страхове имао деведесетих. Иначе се плашим свега и свачега. Замислите мој страх од бомби када сам се од рођења плашио обичне петарде (ни данас ми није свеједно). Замислите мој страх од авиона, када ми фризерска машиница представља проблем (још увек се навикавам на зујање уз уши). И сад ми ово брујање које чујем негде около смета.

Да... Почео сам текст овако.

Сећам се 5. октобра. Ништа нисам желео. Мени је сунце грануло оног дана када се навршило 78 дана од 24. марта 1999. Ништа ми више није требало од тога.

Не знам колико се сећам тих избора 2000. Обично сам пратио резултате. Сећам се оних који су излазили са пиштаљкама, заставама, шерпама и неким трубама које су ужасавајуће за мене као и вувузеле... Увек су ми били мрски.

Чега се још сећам... Вероватно сам навијао за покојног Слобу. И плашио сам се оних налепница "Готов је!", "Пук'о је!", "Само вас гледамо" (коме је ово задње било упућено не знам). И оних песница отпорашких.

Сећам се да сам петог октобра 2000. гледао телевизију. И да сам спавао поподне, после ко зна колико времена. Преспавао сам све оно што се десило... А био сам у страху. Неком необјашњивом страху, као да ће се све срушити.

Да. Сећам се оних снимака које сам видео, када су ишли путем и уклањали све пред собом. Како су гурали и ломили камионе. Како су се сукобљавали са милицијом. И тада сам био у страху. И хтео сам да их неко или нешто заустави.

Сећам се снимака упада у Скупштину. Ко би и заборавио кад га сваке године изнова репризирају... То је био први део велике победе. Сећам се и оног прекида РТС-а, и програма емитованог после тог прекида - плава позадина и Драгољуб Ђуричић са оним добошем... И прослављање победе. Увече су окретали вола. Било је народа на тргу у Параћину. Погажена је трава... И оног "Спаси Србију и убиј се, Слободане!", које је потекло са мог Севера на коме никада до тада нисам био, и које је обележило све то.

И те вечери изашао до града са стрицем, од мене старијим 2 године. Ни тада нисам хтео да певам ту исту песму. Мени је Слоба ипак био дражи. И имао сам страх од ових нових који долазе. И нисам волео покојног Зорана Ђинђића. Осећао сам се као да су срушили нешто велико, нешто важно. Чуо сам за кризне штабове и шта ти ја знам. Дакле ми смо у кризи? Све ово није било у реду?

И ето, из кризе у кризу... Сећам се и кад су Слобу одвели у Хаг. Био је Видовдан. И све је то деловало некако фуњарски. Можда тада то нисам знао, тако сам чуо...

Било ми је криво због Слобе. Није ми било драго ни кад су убили Зорана. Коме би па било драго? Убијеш човека... И тада сам се плашио. Сећам се да сам ишао и освртао се не бих ли негде провалио Легију, Будалу, Кума, Шиптара и остале са потернице... Ма где би они у Параћин. Па опет, нисам га много ни жалио. Био сам више равнодушан, и наравно, ванредно стање, "Сабља" и све то... Само страх.

Ето, и кад је, по речима оних који су мењали, требало да престанем да се плашим, ја сам наставио да се плашим. И што сам старији, све више увиђам да није то све баш тако како сам мислио. Мада ми и дан-данас прораде емоције кад видим колону која иде пешке и руши камионе пред собом. И падне ми на памет - нису их тукли. Добили су наређење да чувају људске животе. Није било крви, није било млаћења као 91, 97. или кад већ. Ето, ту је Слоба испао фер. А они су га издали и придружили се демонстрантима...

И Ђинђић је био паметан човек. То сам исто касније сазнао. Једино што га је сјебало је што је помало био својеглав. Можда је он и хтео да искорени све и да нам заиста буде боље. Али Запад је Запад. Они то нису желели.

Него, ето, све се променило. Сећате се нерасветљених убистава из Слобиног времена? А сећате ли се нерасветљених убистава из претходних 10 година? Ето, баш на 5. октобар 2004. године погибоше два младића на одслужењу војног рока. Ко се њих сећа? Само породица и адвокати? И медији, једном у годину дана, који спомену како је одржан помен и како још увек ништа није урађено. Шта се ту променило?

Ко зна ко је ту све уплетен. И нећу о томе сада...

Ето, колико у суботу смо певали "Спаси Србију и убиј се, Борисе". Да ли ће то са Севера опет кренути промене? Ко би владао овом државом а да није неко од већ истестираних? И ко би био по вољи свима? Свету се не може угодити. Чак и петооктобарци из 2000. данас причају како није све било џаба, али како је могло много више, па су разочарани.

Једино чега се плашим су поновна рушења и паљења. А руљу нико никада није успео да исконтролише, ма колико покушавали. Једино Слоба, али то је било сурово.

03. октобар 2010.

И тако дан за даном...

...пред правоугаоним екраном.

Прекосутра ми стиже брат. До тада користим његов нет, али када он стигне мораћу да пронађем неко решење. Вероватно да убацим један бежични рутер и оспособим мрежу тако да могу да се качим на исти тај интернет без кабла (пошто сам на лаптопу).

Кога је брига за то? Хтео сам само да кажем да сам таман, ето, почео редовно да пишем, и сад ће ми то задовољство, та привилегија, та моћ - бити ускраћени "једним потезом гумице".

Баш сам се навукао на escape the room игрице ових дана. Те, и још неке сличног типа, point-and-click, знате већ. То је, наравно, произвело неколико нежељених ефеката. Један од њих је да сам по цео дан заваљен у фотељу са рачунаром у крилу, гледам у монитор и кликћем по тачпеду не бих ли можда решио још једну загонетку. То није здраво. Није здраво ни за мозак, преоптеретио сам га јуче толико да сам скоро прокувао. Срећа па сам после помагао сестри око дипломског. Средили смо мало текст, а онда је уследило тражење слика. Пошто је тема везана за женске панталоне у 20. веку, нагледали смо се свакаквих чуда. Све сами ексцентрици (нисмо још завршили, вероватно ће их бити још). Фаворит ми је Елза Скјапарели са штиклом на глави xD

Даклем... Шта сам оно хтео... Да, од јутрос ме муче неке друге муке, али то није ни битно. Жао ми је што сам можда имао нешто да напишем, а тотално сам се забунио. Ироније... Управо сам прочитао код колегинице Валентине на Филоблогији "Пет начина да убрзате писање". Сада сам схватио да сам, док сам ово писао, скакао више пута до твитера, одговорио на један пост, коментарисао један други, читао нешто са стране и ишао до сестре да попричамо мало. Тотална деконцентрација.

Кога још занимају ове моје глупости? Али морам да пишем, да бих остао у форми :) Можда већ прекосутра немам одакле...

02. октобар 2010.

Рад

Није ФК. Није рад силе. Рад је створио човека. Неки кажу да је рад од човека направио магарца, будалу или шта већ. Па опет...

Сви су у проблему што немају посао. Требало би да се ради да би се могло живети. То је сведено на чисту економску зависност, па опет...

Мозгу је потребно да ради. Потребно му је да се замара. Ако тренирате вијуге сваког дана новим задацима истог типа, навикнућете мозак да ради тај један посао и сваким даном ће се усавршавати (брже и лакше ћете решавати исте задатке). Па опет...

Треба мозгу да се понекад освежи. Када један исти задатак пређе у навику, мозак почиње да учи спорије и да све ради аутоматски. Зато није лоше да се повремено преоријентишемо на нешто ново, другачије. Чим наиђе на зачкољицу, мозак престаје да ради по навици и почиње да учи, стварајући неке нове везе. Па опет...

Када један задатак не радимо дуго, решавање тог задатка нам изађе из навике. Онда је негде у мозгу записано како се то ради, али када се поново сусретнемо за њим требаће нам неко време док се те информације поврате. Што је више информација записано у мозгу, и што је сећање старије, може нам бити теже да се сетимо како се нешто ради. С тим у вези, понекад није лоше да се подсећамо свега што би нам једног дана поново могло затребати. Да задамо себи неки задатак, чисто да бисмо одржали мозак у форми.

Свакодневница зна да убије. Све што се понавља из дана у дан, из минута у минут, доводи нас у стање нерасположености, досаде, па чак и депресије. Можете волети доколицу, али само ако је квалитетно испуњавате, тј. ако ваш мозак има шта да ради. Ни превише опуштања није здраво - ако имате неку физичку разоноду (типа чишћења пасуља, које је изузетно опуштајуће), можете одморити мозак, али од превише чишћења пасуља можете заборавити све што сте икада знали да радите (ненаучна теза, више у пренесеном смислу).

Зато после чишћења пасуља решите један судоку (можете и више, здраво је), неку укрштеницу, анаграм или ребус, шаховски проблем (у зависности од тога колико скила имате и шта волите да решавате). Уместо да опуштате мозак, док чистите пасуљ можете да размишљате о неком другом проблему. Не неком нерешивом, типа како да од камена добијете два пута по пола камена. Али можда како да од материјала који имате направите неко укусно јело, или неки колач, да не бисте морали да купујете нешто друго (о томе никада нисам размишљао док сам чистио пасуљ). Можете да се бавите и планарном или просторном геометријом, ако вам то више лежи. Или да смислите неки нов алгоритам. Можда баш саставите текст који ћете касније објавити на блогу.

Рад је од глупог човека створио паметног човека. (А капитализам је од вредног и паметног човека створио магарца-машину за богаћење директора.) Лењост само затупљује. Од ленштине не можете научити ништа. Ако је човек филозоф, он није ленштина. Ленштине не умеју да размишљају. И то им је мрско.

01. октобар 2010.

Пут за север...

Кренуо ја. Са станице ме испратила цела фамилија. Био сам пренатрпан стварима (мрзим то). У Ћурпији сам покупио још једну торбу са храном, што је ујак послао сестри. Онда сам се чуо са њом, договорили смо се да ме чека, да ми помогне да пренесемо ствари.

Радила је клима, подесио сам је да издувава у мене. Био је хладан ваздух. У Јагодини сам посматрао гомилу путника и питао се да ли ће неко сести до мене. И села је нека девојка. Прво је, наравно, питала је ли слободно. Рекао сам "Да, да", и наставио да гледам кроз прозор. Судећи по ономе што сам видео "кроз прозор" имала је интересантне нокте у које је уложено много труда. Сваки је био различите боје и на сваком су били неки орнаменти, ко би га знао, нисам много загледао.

Провалио сам да јој је било хладно. Почела је да се осврће, да гледа у климу, увукла је руке у јакну... Посматрао сам. Пре тога сам се, изван граница пристојности, насмејао када сам чуо стих из песме која је била на радију... "Сто оваца, двеста јагањаца", само сам то разабрао и кренуо да се смејем као манијак. На страну то што сам и оцу искуцао поруку, па ме је звао да ме пита шта ми је било смешно.

Даклем... Питао сам се да ли ми пристојност налаже да је питам да ли јој је хладно и да ли треба да затворим оно чудо горе. Питао сам се да ли би то увредило њену интелигенцију, јер, Боже мој, то свако може да уради. Негде на граници између та два приметио сам како стално диже поглед. Приметио сам и неког лика који је седео лево од нас како чачка климу. И то ми је било смешно. Онда сам подигао руку и затворио своју страну климе. И њена је дувала ка мени, али свеједно је нисам дирао.

Онда сам у одразу у стаклу посматрао сат (који је био нетачно подешен). Поставио сам себи проблем: Да ли ће у одразу приказано време бар једном за време пута бити тачно? Одговор је, како сам ускоро математички и логички закључио, био негативан.

А њој је и даље било хладно. Грејала је руке испод јакне, и мало-мало па би погледала у оног лика десно (који је почео и да кија), па у климу, па би бацила поглед и на мене, на шта ја не бих могао да уздржим свој осмех који просто избија... Не знам да ли сам био злобан.

У неко доба почело је и мени да буде хладно. Није ми било толико хладно да бих угасио климу, али свеједно... Циклус ми је толико досадио да сам подигао руку и блокирао и преостали део климе. Хтео сам да јој намигнем. Можда и нисам, то ми је сад пало на памет.

Горео сам од жеље да је упознам. Цртао сам, наопако, по торбици. Видео сам да онај лик лево од нас решава судоку на телефону. Онда сам се забленуо у ту ситуацију, али нисам могао да видим јер су бројеви били ситни.

Осим поздрава нисмо проговорили ни речи. Дошло је време да се сиђе на Аутокоманди. Погледала је дечка и дечко је погледао њу. Устали су, једно по једно, и изашли. Не знам да ли су се познавали (обоје су ушли у Јагодини), знам само да је отишла сама.

А мени је преостало да поново укључим климу јер сам се скувао. Међутим, возач је изгледа искључио хлађење. Фак. Морао сам да се презнојавам до самог краја. И коначно, свеж ваздух у Београду.

Глуп доживљај. Али памтићу те нокте. И тај судоку. И "Сто оваца, двеста јагањаца".

Blog Archive