30. септембар 2010.

Инсиде Белграде

Стигох. Стигох и да се јавим, први пут из Београда после дужег времена. Код куће сам. Није тако хладно како сам мислио да ће бити. Крадем нет од брата, он тренутно није ту.

Од сутра креће факс. Крећу обавезе. Креће нешто да се ради. Постало је ужасно досадно, сваког дана једно те исто. Што рече Џангл код Амели у једном коментару, у студентском животу имаш мањак времена за депресију. И то је добро. Нема живота када се мозак досађује.

Одох да радим нешто корисно. Јављаћу се с новим темама. Већ имам једну, али о томе можда сутра... :)

Одјава из ПН-а

Идем. Не знам кад се јављам. Читамо се ускоро :)

29. септембар 2010.

Амплитуда

Синоћ ми није било досадно. Спавало ми се, али ми ипак није било досадно. Остао је још један дан за излазак овде и одох. Одох у место у коме излазим само дању. Одох да се вратим у београдску свакодневницу.

Нико неће приметити да сам стигао. Нико неће приметити да сам отишао. Град ће се и даље будити на исти начин. Онај човек ће и даље у исто време шетати пса кејом и разговарати телефоном. И оне две жене ће и даље ходати поред реке. Исти људи ће и даље одлазити на иста места. Да ли ће неком од њих пасти на памет да се већ данима не појављујем?

С друге стране, почећу да се појављујем у 84-ци. Сваког дана, изнова и изнова. Поново ћу одлазити у "Макси" по хлеб и шта још затреба. Приметиће ме можда дечко с гитаром који свира у пролазу на Зелењаку. Приметиће ме можда који келнер, у Буренцету или МПЦ-у.

Знам ко ће сигурно приметити да ме нема. Они с којима сам овде сваког дана. Њима ћу недостајати, док се не навикну. Човек се на све навикне. И једва ће чекати да се вратим. Већ једва чекају, а још нисам ни кренуо.

Знам ко ће приметити да сам стигао у БГ. Колеге, они са којима проводим дане. Они с којима тамо једем и пијем, они с којима идем на факс и на утакмице. Они који су навикли на мене док сам био тамо и којима сам недостајао из ко зна ког разлога. Приметиће и сестре и брат. Живот ће бити другачији.

А мени се иде. И не иде ми се. Знам да ће се све променити када одем тамо. А опет ће све остати исто. И тако, све неки парадокси. Мислим да ће ми тамо бити досадно, мада не би требало. И овде ми је било досадно, мада је понекад било невероватно. И чему сваки пут једна иста прича?

Сутра путујем. Синоћ није било врх, али је било много више од прексиноћ. Изласци радним данима овде су некад занимљивији и бољи од оних викендом. Свашта може да се деси... Остаће у сећању. Глупи распуст који ничему не служи.
- Јеси ли се одморио?
- Уморио сам се.

28. септембар 2010.

Дизгастинг

Не би ми пријало да сад проспем пеглу. А тако бих то урадио. Одвратно. Све.

Хвала Богу за другаре. Оне праве.

26. септембар 2010.

Нервни слом

Није то што мислите. Неки мишићи ми се померају сами од себе, прсти сами лупкају и кад им није време, смирујем се Миноловцем (ОМБ каква игрица). Релативно сам баталио ФБ, који ће ми то курац у животу...

Размишљам да баталим и све остало. Док не пређем у БГ, онда ће ионако дани изгледати другачије. Поново ће бити прича из ГСП-а, са факса, из кафане, са улица.

Нисам се одао алкохолу, али уме да ме ухвати понекад... Тако се сећам како сам једном давно ухватио себе како на себи својствене начине (не намерно, наравно) привлачим девојку свог ортака. Да зло буде веће, ортак је био ту, поред нас двоје... Онда ми је нешто кврцнуло у глави, као што сад кврцка нешто са спрата, као да ми неко обија браву... И сатима већ тако. Него, оно што сам хтео да кажем, тотално сам побрљавео. Кад сам сконтао шта радим (рекао сам себи ВТФ?!) и да сам глуп и смешан, повукао сам се, наравно - неприметно.

Ово ми је сад пало на памет из чиста мира. Онако, провалио сам да сам кретен у том моменту. А није да сам имао икакве намере, само једноставно... Склон сам томе.

Постао сам нервозан, не одговара ми више атмосфера овде. Мислим да једва чекам да одем негде. Не недостаје ми Београд, али мислим да би ми и тамо могло бити боље. Требају ми промене. "Овде је досадно, сви су побегли на неко забавније место..."

Иначе сам склон и изазивању сажаљења. Није да ми треба нечије сажаљење, али то ми тако изгледа... Не знам шта је са мном.

Прс'о сам мало, треба ми опоравак. Можда нешто за смирење. Не пиво, нешто друго. Пиво ми постаје досадно. Оно увек ускочи кад понестане идеја. Ни сада немам идеју. Можда и узмем пиво са полице...

24. септембар 2010.

Једно интересантно питање



Дакле, да прекуцам оно што пише за почетак:

Марина је 50. - а најбоља ученица у својој сколи, али и 50.-а најгора ученица у својој школи. Колико ученика има Маринина школа?
.99
.100
.50
.101


На ово сам, иначе, налетео у превозу јуче. Постоји дужа верзија ове приче, али ћу вам рећи оно што је кључно око овог питања.

1) Правописно је нетачно записан редни број "педесета" и то два пута, на различите начине (једном са цртом - први пут, једном са цртицом - други пут).
2) Да ли треба занемарити да је Марина ученица и у сколи и у школи?
3) Питање се односи само на школу, тако да податак о сколи можемо изоставити.
4) На основу датог податка о Марининој школи можемо закључити да је она дефинитвно најгора ученица у својој школи, и да је Марина припадник 50. генерације која иде у ту школу.
5) У том случају на постављено питање нема одговора у поставци задатка.
--
6) Уколико занемаримо да је написано "скола" и додамо квачицу изнад (пошто је писано латиницом), па скола постане школа, онда имамо нови проблем.
7) Марина је педесета најбоља ученица те школе, али је истовремено и педесета најгора ученица те школе.
8) Дакле, Марина је и даље припадник 50. генерације своје школе.
9) Како је Марина у исто време и најбољи и најгори ученик своје школе, можемо закључити да је она једина ученица своје школе, и то баш на педесетогодишњицу њеног оснивања.
10) Дакле, у другом случају (када занемаримо грешку с!=ш), одговор на питање је 1 и није међу понуђеним одговорима.

Шта ви мислите о томе?

P.S. Наравно да ме ужасава недостатак основног познавања правописа код аутора овог задатка. Нажалост, задатак је у истом формату штампан мени непознат број пута и постављен по возилима ГСП-а. Ко још увек има недоумицу око записивања редних бројева, можда ће овим путем погрешно научити. У томе је сва несрећа "прекраћивања времена и проверавања знања" у градском превозу.

23. септембар 2010.

Бели лептир


Човек је стајао нагнут над оградом и гледао у далеке звезде кроз замагљене очи.
Жена је седела крај постеље држећи главу у рукама и бришући већ пресушене сузе са пребледелог лица.
Бели лептир је слетео на раме девојчице.
И девојчица је чула шапат Белог лептира: "Чувам вас".
Човек се окренуо.
Девојчица је села жени у крило.
Човек их је загрлио најснажније и најнежније што је умео.
И Бели лептир је остао на рамену девојчице.

20. септембар 2010.

Вансеријски

Не, овај пост можда не би ни требало да се нађе овде. А можда и би, ко зна...

Неки аларм ужасно иритирајућег звука не престаје да завија. Сви спавају. У мојој соби гори светло, иако обично пишем у мраку. Презнојавам се.

Да ли је време за окретање новог листа?

Не треба ми статус заштићеног сведока. Почећу да причам. Почећу да се обрачунавам са људима. Бићу миш који је устао.

Превише је дволичности међу људима. То ми је неподношљиво. Нећу да се мешам у туђе односе. Ако нешто мрзим, то је да слушам приче о неком трећем. Запита се човек шта ли о њему причају кад је одсутан.

Али то се нико не пита. Човек је на све навикнут. Треба имати по два пара очију и ушију да не би пропустио нешто. И тада ће нешто пропустити.

Глупо ми је све ово што пишем. Можда чак и смешно. Ако испуним 1% од онога на шта сам вечерас помислио, биће то нешто ново за мене. Онога ко је навикао да ћути на све то.

Треба се држати заједно. Али када се заједница распада на делове, боље је да се растури још у старту пре него што постане прекасно.

Нисам много тога рекао. Знаће они који треба да знају.

19. септембар 2010.

Душа ми улицом лута...

... а напољу је време као створено за лутање. Данас, као за инат, нисам ни провирио вани. Рано се смркло, не знам да ли је то нормално или се спремала нека необична олуја које, наравно, није било. Овај модерни КПЗ у коме тренутно седим састоји се из екрана, тастатуре, миша, плавих венецијанера иза којих се, кроз неки бљутави и суморни сумрак, помаљају друге зграде.

И тако повучен већ два дана, поново сам почео да размишљам. Онако, дебело, филозофски, као некада. Нисам нешто посебно инспирисан, али суморно и негативно расположење тера ме да пливам даље истим током мисли. Тај ток је тешко пратити, али се на крају своди на једно те исто - "зашто баш овако?"

Можда сам се мало погрешно поставио, затворио сам се за све. Каква иронија да уз све то слушам Атомско склониште. И сам сам у њему, окружен неким дебелим зидинама, у фази када бих све отерао у м.п.о. А онда контам, те, сам сам (бајаги то већ нисам знао), и опет све у круг. Знаш оно, не одговара ти да си сам, а опет тераш све од себе јер уживаш да будеш сам; други те само сметају.

Синоћ смо причали о неким небитним стварима - причали смо о својим животима. Не желим да знам, то су непотребне информације. Никакве сатисфакције немам од тога што сам сазнао нешто што ме заиста не интересује, чак и не интригира, како би иначе требало да буде кад већ играте с неким "истина или изазов". Не дотиче.

Ја сам зло за ту игру. Не умем да поставим питање. То је тако јер ме ништа, заиста ништа од свега тога, не интересује.

И тако, док они ту причају неке глупости и ја све то слушам, у глави сам на неком десетом месту, понет музиком која одјекује тамо иза мојих леђа... Тек, поставе ми неко питање. Одговорим, а онда се они начекају док ја одвалим неку тоталну глупост као питање. Једно од питања за мене било је да ли се смарам или мислим о нечему двадесетом. Рекао сам да увек мислим о нечему двадесетом. Заиста, нисам се смарао, према тој игри сам равнодушан. Сморио сам се кад је требало да се крене кући, баш ми се није ишло.

Не знам што сам ово испричао, нема никакву поенту. Ја и даље настављам да седим у свом атомском склоништу. Шта је најважније? Слобода, здравље, заједништво, клупа, небо и пиво. Треба нам револуција. Препород духа. Слобода. Здравље. Заједништво. Дрвена клупица. Широко небо. И нешто да наздравимо свему томе.

18. септембар 2010.

Соушл ривордс

Не знам шта вам је ових дана са тим наградама, ваљда вас је колега Кајзер заразио установивши награду "Млади дрогирант" (у виду сата Sex, Drugs, R'n'R), "доказ да је особа млада духом и пркоси бабама из краја (застарелим и ограниченим схватањима)". Иначе, ја сам ову награду добио из "друге руке", и срдачно захваљујем још једном колегиници Реткој Зверци, која ми је уз награду за потенцијал који поседујем (за писање, филозофирање, љубав или мржњу према људима, пркос рођеној баби, шта ли?) уручила и клетву (ко не рашири, отпашће му). Што она рече тамо у коментару, прошло је 24 сата и нисам се претворио у бундеву (зар је то требало да се деси?! xD), а нисам ни проследио награду даље. У чему је ствар?


Потом сам од колегинице Џангл Квин примио награду коју је она установила по пријему исте оне награде "Млади дрогирант", а то је награда "Вечити путник-истражитељ" (у виду крстарења Пацификом, вау :)), "за оне који се баве тражењем дубоког смисла у свему (и траћењем драгоценог времена :)), филозофским и психолошким темама". Ту сам се већ забринуо, јер ни прву награду нисам стигао да разделим а већ ми је уручена друга. Сетио сам се оних такмичења у основној и средњој школи... Нисам се џаба спремао :)


За крај (ваљда је крај?), али никако мање важна, је награда коју сам добио од колегинице Крволочне Барбике, а која је намењена просто - њеним фаворитима :) Иначе, награда је у виду тортице у 6 боја дуге распоређених као обрнута застава мира (да ли ми то уносимо немир? :)) између којих су слојеви шлага (њам!). Тако сам и ту тортицу смазао и сад поред толиких почасти ред је да и ја некоме проследим нешто.


Знате да вас све обожавам, јер све ово без ваших коментара не би имало никаквог смисла. Примио сам 3 награде, дакле требало би да наградим 3*5=15 блогера. Судећи по пријавама, овај блог има 27-28 читалаца (када листам читаоце, на првој страни пише да их је 28, а на другој да их је 27; нисам бројао али видим да је непаран број, тако да би требало да је 27). Дакле, опет би требало да дискриминишем некога, чега се ужасавам.

Још је остало да осмислим награду коју бих вам доделио. Ја сам иначе познат по томе што волим кишу, што не волим плажу (мада волим море), што волим јесен, и што сам тако све неки наопак тип. И немам ама баш никакве везе са модом. Зато сам у својој награди садржао све оно што иначе не поседујем - стил, перспективу, заштиту и толеранцију за лето и сунчеве зраке. А награда су спешл едишн сангласиз мењуфекчрд бај ТМЦ, ручне вансеријске производње. Ако вам се не свиђа боја, само реците, није проблем да се префарбају и доставе у боји која се вама допада :)


И тако, дошло је време да направим и ту незахвалну листу захвалних блогера који се подмићују овим путем (иако су је практично сви заслужили зато што уопште читају ово што ја трабуњам овде). Редослед, наравно, није битан и тотално је насумичан (дакле, извлачио сам папириће из шешира (тачније употребио сам псеудорандом генератор, али свеједно)).

Стефан Јањић
Кајзер Шозе
Ретка Зверка
СМилиЦа
Џангл Квин
Хари
Ивана Младеновић
Доротии
Амели
Нинџа
Креативна Душица
Кјур Фор Пејн
Крволочна Барбика
Ливинг Мајселф

P.S. Сконтао сам да је свака статистика безвезна јер сам овде набројао готово све икада активне коментаторе и нисам стигао до 15. Неки моји читаоци нису блогери, а неки се нигде никада нису појавили. Што се мене тиче, све набројане пратим врло радо и драго ми је што могу да им уручим дато признање за све што су урадили.

Ту су и друге колеге блогери на чије блогове понекад свратим, али морам признати да нисам редовни пратилац, па сам их неоправдано изоставио са листе награђених (Емо-шерпица, Амарилис).

Извињавам се ако некога нисам споменуо, једноставно нисам смео.

Толико од мене, и немојте ме више с тим наградама, нисам вам ја за то.

14. септембар 2010.

Астрономска тишина

Веровао сам у чудо. Али какав ми је склоп, чудо би било да је то заиста било чудо. Престао сам да верујем када сам то схватио. Жао ми је. Али чуда изгледа да ипак постоје само у нашим главама.

Остало је ћутање.

13. септембар 2010.

Устанак

Ради се о томе да сам данас устао пре сата, поново.

Синоћ смо били у кафани. Планирали смо нас десетак, а на крају смо сви стали на четири места. Двојица слављеника (1. и 7. септембар) који часте, двојица гостију.

У разлоге што се други нису појавили овом приликом не улазим, али било је ружно јер смо места готово резервисали. Супер-пристојни конобар (услужнијег човека у животу нисам видео) се није наљутио. Или барем није себи дозволио да то покаже.

Од двојице гостију двојица су били у свађи до овога синоћ. Онда су се наједном помирили. Није ту било ни извињавања ни пружања руке. Једноставно су проговорили :) Кад би то могло тако још једном да се деси...

Све је било пристојно, и да вас не давим. Дођите код Паје "старе битанге", нећете се покајати. Једино музике није било, али добро сад...

И после те кафане смо мало чил-аутовали уз реге. И то је било симпатично :)

Онда сам ја погубио конце кад сам стигао кући.

А после сам легао да спавам.

Устао сам пре сата. Данас бих да дижем револуцију. Било би то интересантно, још увек не видим ништа xD

Ништа ми се не ради, још ми се спава. Стиже ми ученик у 10. Ваљда ћу да се орасположим дотле.

Шабан Бајрамовић и неки романо џез у позадини свега што пишем и радим. Отворен прозор, да соба не смрди превише. И сузе из десног ока. Одавно нисам плакао, али ово није плач, само умор.

Неке ствари не могу да искоментаришем. Неке ствари не могу ни да пишем. Изгледа сам мало флипнуо ових дана. Изгледа да сам помало стар за све ово... А тако бих на устанак, у рану младост поново. Године пролазе...

Шта мислим

Није ме било овде позамашан број минута. У међувремену сви сте писали нешто (углавном) и има доста тога да се искоментарише. Вероватно ћу све прећутати јер немам шта паметно да кажем.

Катастрофиран сам. Ишао у кафану, и не бих се ни враћао да је било музике. Овако, решио сам да следећих пар сати посветим моме лучету које поздрављам овом приликом и које се само препознаје увек :)

А уморан сам и тако ми се спава...

Можда у неком другом животу =)

09. септембар 2010.

Ограде

Држим реч. Колико је у мојој моћи. Кад сазнам да не могу да је одржим осећам се поражено, можда и увређено.

Тако сам синоћ обећао да излазим у 22.30. И изашао сам. У постављеној јесењој јакни, на плус 20. Сео сам на бетонски зидић другог од три полукружна балкона изнад реке. Сео, и загледао се у даљину. Искључио сам очи. Укључио сам друга чула. Са десне стране шум реке, са леве поново аутомобили. Кораци који се приближавају, па удаљавају. Седео сам тако, не знам ни сам колико дуго, али вероватно дуже од 10 минута. Непомично, загледан у призор испред себе: једна ограда, па следећа, па мост. У даљини кеј, изнад њега небо и месец који се сакрио ко зна где... Обично га одмах уочим.

Светла промичу. Као и звукови. Ноћ као створена за трежњење од свакидашњег. Очекивао сам свежину, али сам се брзо покајао што сам обукао јакну. Свеједно, као да сам уживао у тој топлоти коју у исто време нисам желео.

Клупица. Натријумова магнезијумова бикарбонатна флуоридна угљено-кисела природна минерална вода са додатним угљен-диоксидом са изворишта у Буковичкој бањи. Наши изласци постали су тако јевтини. 45 динара које скупимо заједно и испуњено вече. Ко би рекао да се ближимо дну... Следећи корак је да не купујемо ништа; да пијемо воду са чесме са друге стране моста.

Нека кишица покушава да се пробије. Кап по кап. Досадно. Желим пљусак. Уместо тога капљице тек што су кренуле, и већ је престало. Онда, изненада, почиње мало јаче. И даље то није пљусак - не, пљуска није било. Кренули смо - другови да се склоне, а ја да стојим на киши. Пријатна свежина.

Киша је престала; кренули смо кући. Негде на половини главне, којом смо шетали тек да обрнемо још један круг пре растанка, почела је поново. Испрва је нисам осетио - спавао сам ходајући. Онда сам се окренуо ка небу и посматрао пројектиле. Један ме је погодио у десно око. Сви који су то пробали прво су били погођени у десно око. Чудна ствар...

Шта је потребно људима да схвате своје грешке? Шта је потребно да почну да изблиза посматрају себе? Докле ће се међу нама који смо најблискији појављивати ограде?

04. септембар 2010.

What's wrong?

Да ли је нормално да за битне планове сазнам у моменту њиховог одигравања? Да ли је могуће да ништа не могу да испланирам пар дана унапред а да неко тек у том моменту каже "Хеј, па не може то, знаш, има то и то..." Зашто ми не говоре шта су испланирали кад заврше с планирањем?

Нервирам се. Поприлично. Сви ме елегантно заобилазе, иако се већина ствари тиче и мене. И онда лудим, морам да отказујем, морам да се довијам... Стварно сам као у оној Бориној песми... "Ја ратујем сам".

Данас сам нешто окаснио. Ваљда јер сам до јутра рана буљио у екран. С добрим разлогом, додуше.

Хајде, нек наставе овако. Могу и ја да бежим од њих. Нек се онда сналазе без мене...

03. септембар 2010.

Дан после рођендана

...био је јуче. И био ми је некако лепши од рођендана. Све се вратило у нормалу, мање-више. И био сам срећнији. И урадио сам неке лепе ствари. И открио животну снагу. И мазио смрзнуту напуштену мачку на кеју. И раније сам заспао јер није било разлога да останем будан до јутра. И... Баш еуфорично :)

Данас ћу учинити пар добрих дела, тек да ме не напусти ова радост живота. Онда ћу се вечерас онесвестити после свега. Не од умора, од среће.

(зев) Још ми се спава, мада сам спавао и више него довољно. Глупо је кад изгубиш навику раног устајања.

Идем да одем. Треба да позирам другу који вежба портрете. Тачно у подне. И њега очекује пријемни испит, надам се да ће развалити овог пута.

Ако ме неко тражи, имате мој број телефона. Ако га немате, снађите се. Ту сам ја увек, само сам понекад невидљив :D

02. септембар 2010.

Рођендан

Загонетка: коме још нешто значи мој рођендан?

Одгонетка: њој :)

Пола дана сам јуче преспавао. Славио сам сестрин рођендан, који је био 31.08. У слављу смо закасали до 2, свирао сам скоро цео дан. Рано сам устао, било ми је хладно. Ово време је катастрофа... У топлом стану је другачије. Толико другачије, да ме и сада док куцам ово тера у сан.

А њој је, ето, пало на памет да ме изненади на сто један начин. И ја сад не знам како да јој се захвалим. Крупне речи не вреде, то сам научио с временом. Она каже да је довољно што постојим. Ја ћу се трудити да то своје постојање колико-толико исправим, како би свима било лепше. То би јој значило.

Живот је чудо. Она је чудо. Ја сам чудо. Не. Ми смо чудо :)

Пишем о њој, а она се јавља. Баш кад сам написао "Ми смо чудо". Јер јесмо ¦)

Blog Archive