28. август 2010.

За тебе

И, на чему смо сад? Ти си, изгледа, рекла своје, или сам се ја прелако препознао у твојим речима. Ја сам, изгледа, опет зајебо ствари, јер је то оно што ја најбоље радим. Иако је све била истина, опет се ту нашло нешто да засмета. Моја непажња, твоје инсистирање, мој идиотски одговор (иако је реалан, не верујем да се ишта дешава али смо у нормалним односима) и твоја јака реакција. Моја реакција на твоју реакцију, ти се љутиш, ја се љутим. Ничему не води.

Можда сам те и потврдио. Не верујем да нисам онај коме је све то упућено. Нисам ти рекао ништа после онога. Нисам ти рекао ништа јер осећам да ти ништа не желиш да чујеш, и све што бих рекао било би сувишно и грозно. Треба да сам мало мања флегма. Можда ми не би синоћ узели пиво и отишли неки болесници које први пут видим у животу. Можда бих и тебе успео да задржим.

Ето тако. Можда ово и никада нећеш прочитати. Свеједно сам желео да знаш. Ја ти ништа нећу рећи јер ти не желиш да ишта више чујеш од мене. И рекох ти да двосмислице нису добре.

26. август 2010.

Где смо?

Прикупио сам поприличан број вас на ФБ-у преко овог свог виџита тамо доле... Интересантно ми је да ви међусобно углавном нисте пријатељи на истом, па сам хтео да вас питам ако желите да се нађете преко мене (пошто ја знам ко је ко), није проблем, спојићу вас. Данас сам средње жалосно расположен јер сам ноћас претерао, па бих да учиним неко добро дело. Ви се ионако већ доста дуго дружите овде... И наравно да сте то већ могли и сами да средите, само вам можда није пало на памет.

Ја вам и нисам неко примерно друштво, али пошто сте ви сви фини људи пружам вам шансу да се више дружите са другим финим људима у овом виртуелном свету.

Данас сам тринаесто прасе.

Баш

Ја сам баш лажов.

23. август 2010.

20. август 2010.

Позитивна енергија

Уз Божју помоћ доживесмо и овај дан. Данас сам баш супер, "осећам нешто чудно у ваздуху", радујем се животу.

Јуче смо обишли Јужни Кучај, прошетали до изворишта Грзе, дружили се мало са природом. Волим да одем тамо, осећам се слободно. Понео сам неке утиске. Ако можете, обиђите, нећете се покајати.

Оно ружно што сам имао прилике да видим је повремени пластични и други отпад остављен од стране немарних излетника и једна дивља депонијица негде на пола пута коју су направили неки локалци који су ту изградили, гле чуда, дворац. Мрзим разметљивост, нарочито људи према природи.

Оно лепо било је различито биље у коме уживам иако је углавном коровско, онда призори корења које штрчи из одсечене земље (иначе земља је углавном црвеница), река, тако чиста и хладна на своме изворишту, и оно лепо камење обрасло маховином, лишајем и којекаквим пионирима вегетације.

Можда накачим неке слике овде, али не сада.

Пешачили смо доста, али ми није сметало јер волим да пешачим на дуге стазе, а ова и није тако дуга (око 4 km у једном правцу). Једино ми је све деловало преспоро, али пошто сам ишао са родитељима нисам хтео да их пожурујем. Иначе, до горе се може и колима, ако баш не можете да препешачите раздаљину од Доњег дома на самом почетку (ту је одмаралиште, спортско-рекреативни центар).

И тако, ако не знате где бисте могли у шетњу, обиђите Грзу. Понесите штошта за грицкање и пиће, можете и да роштиљате ако волите (ја нисам поборник паљења ватре у живим природним окружењима). Лепо је :D

Напунио сам се позитивном енергијом, сад сам опет пун живота и чекам следећу пустоловину (одлазак до Врњачке бање сутра, ако Бог да) ¦D Реткост је да моји имају годишњи одмор, па ми је интересантно да путујем са њима.

18. август 2010.

Триста тона филозофије

Живот. Искуства. Оно што пролази остаје за нама. Ништа не остаје за нама тако да га више не видимо када се окренемо. Чак се не морамо ни окренути. У неком тренутку једноставно га угледамо испред себе. Те величанствене тренутке у којима смо били просветљени, усрећени, дотакнути, посрамљени, погажени, понижени... Јаве се они, тек тако. Ходате улицом, чујете радио из неке тек отворене продавнице спортске опреме и сетите се нечега... Погледате наслов у новинама и у очи вам падне једна реч. Она која је тада оставила траг.

Ништа није случајно. Ни та негативна искуства нису потпуно негативна. Она нас уче нечему. Уче нас да будемо људи. Ни позитивна искуства нису потпуно позитивна. Ту су само да нам наговесте да може да нам буде добро и да само наставимо даље. Зашто? Јер на првом следећем кораку поново наилазимо на оно искуство из кога ћемо извући нешто поучно. Оно негативно.

"Чудна је зверчица страст"... Ваљда нас она вуче. Тамо, овамо, свуда. Кроз толико тога смо прошли а да тога нисмо ни свесни. Сетимо се тек, тамо некад, у оним тренуцима када погледамо у небо и ружичасте облаке, нечега што је остало тамо иза нас. А све због чега? Нешто нас је натерало. Та нека зверчица што је хтела да побегне из кавеза. Да се ослободи. И ослободила се, на тренутак.

Немам нешто поучно да додам. Уствари имам. Сви смо ми вољена бића. Љубав се манифестује на најчудније начине и то схватите негде тамо, при крају филма. Не можете то схватити раније. "Све у своје време." Само тако.

Око нас су промашени животи. Људи који не схватају. Потребно је тако мало... Мало труда, мало речи, мало гестова. Сви смо ми људи. И то је нормално. Промашени животи не морају то да буду. У своје време...

17. август 2010.

Ђорђе Балашевић - Реквијем (Requiem)



Ето, команданте... Живим у улици која и данас носи твоје име. И нећу то да мењам.

Но ајдија...

Шта да радим кад ме мајка роди весељака? (ово је стих из неког народњака, прим. аут.) ¦D

16. август 2010.

ДосаДан

Изгоре га данашњи дан...

Планирао сам да устанем рано. Спавао сам до 13 као заклан. Онда сам устао, јео, решио судоку, свирао два сата, играо с бабом карте, побегао од неке деце из комшилука, играо Frets on Fire, шреостало ми је још да једем и да одем до града да видим шта има ново.

Јучерашња "журка" је била смешна, добро да сам отишао на време. Данашњи дан је искоришћен за одмор. Ваљда ћу сутра устати раније и коначно отићи да видим за ту личну...

Смешно како време брзо пролази. Можда и тужно... Битно је постојати.

15. август 2010.

Мисандерстендинг

Девојка каже нешто метафорички, дечко то схвати буквално и каже да је разумео. Девојка мисли да је он разумео њену поенту, а он је разумео на тотално другачији начин. Онда девојка бива повређена јер није на време увидела да је дечко то схватио погрешно.

Наравоученије: трудите се да се у контакту са вољеним особама изражавате што јасније и што мање двосмислено. Ако постоји више од једног смисла за неку реченицу, та реченица ће сигурно бити растумачена погрешно, а разрешавање неспоразума уме да буде болно.

Rush

Тако је топло овде. Природа је у равнотежи. Ја нисам у равнотежи. Клацкам се тамо-амо по собама и размишљам. Хтео бих опет негде да бежим. Немам од чега да бежим ових дана. Све делује тако савршено. Па опет, желим да све то променим. Фали мало динамике.

Сваки дан је посебан, али се његова посебност испољи тек негде кад је он већ увелико на измаку. Обележен неким ситним стварима, сваки дан одлази и ја већ сутра не знам шта је било јуче. Да ли су ми потребна сећања?

Понекад, кад ме неко на нешто подсети, осетим да сам све то преживео и да све то уствари знам. Али да ме неко пита да ли бих могао да посведочим о томе, не бих могао.

Уствари изгледа као да сам у некој јурњави заборавио да прибележим неке битне тренутке. Чешће бришем него што исписујем. И тако све остаје негде иза мене. Кад не би било људи који памте шта се са мном збива, мој животопис би могао да се сведе на две-три речи. "Живео је ту негде, некад".

Све више од тога било би сувишно.

Људи се боре за мене. Ја сам увек у позадини. Не појављујем се нигде, не радим ништа. Виђен сам, али сам невидљив и трудим се да тако остане. Ни са ким нисам у сукобу или свађи. Да јесам, ја то не бих поднео. Не умем да будем у сукобу или свађи. Са свима ми је лепо. Једино ми није лепо са свима у тренуцима када се ти сви међусобно не подносе. Тада не подносим никог од њих и тада остајем сам.

Понекад ми је досадно. Понекад чујем исту ствар по двехиљадити пут. Али све је то стандардно...

Одох да јурим даље.

Крађа

Маскирао сам се. Ставио сам на главу чарапу. Имала је цветиће на местима за очи. Упао сам у мјузик шоп. Почео сам да пакујем робу, не гледајући шта је. Онда сам се предомислио, распаковао и отишао. Оставио сам поруку да ништа нисам узео и да се извињавам због обијене браве.

Узео сам да шљакам нешто. Продавао сам лимунаду. Чаша лимунаде - 350 динара, кригла 500. Људи су почели лудачки да купују, стварно не знам одакле им онолике паре. Скупио сам довољно да имам за електричну гитару и поприлично добар комплет бубњева. Отишао сам у исти мјузик шоп и купио одговарајуће ствари. Питали су ме да нисам чуо за покушај пљачке, рекао сам да не знам ништа о томе... Сунуо сам им паре на сто, нису сумњали.

Отишао сам у подрум. Скоро смо га средили. Полепио сам картоне од јаја што сам их нашао одбачене по пијаци. Онда сам наместио бубњеве а гитару оставио са стране. Сео сам, одвалио музику до даске и почео да трескам. Онда сам позвао Ћ. Он је сео за бубњеве, ја сам узео гитару. Пре тога сам искључио музику. Кренули смо неку познату ствар... Звучало је смешно. Схватио сам да ни ја ни он нисмо добри у томе. Онда сам се пробудио и провалио да сам сав у води.

А тако желим да формирамо тај "оркестар"...

12. август 2010.

Искористи дан...

Carpe diem

Малочас сам се, читајући овај текст наше драге колегинице Кјур Фор Пејн (не знам зашто то име упорно преводим као "лек за душу", ваљда ми лепше звучи), поново најежио. И нешто ми је притисло срце. И онда сам помислио на онај мој мото (који није култиватор). И онда сам тако пожелео да назовем пост. И онда сам се сетио (овакви почеци реченице су ужасавајуће иритантни) да сам већ писао текст са таквим насловом (текст је горе линкован у поднаслову)...

Знате шта? Прочитао сам тај свој текст и насмешио се. Некада сам лепо писао. Сад пишем без везе (или безвезе, питај га како се каже)...

А онда сам се сетио да већ недељу дана одлажем свој одлазак до СУП-е да се давим у бирократији. Нисам искористио ни данас. Од понедељка су моји на одмору (тако сам чуо), ако Бог да крећемо да шетамо по Србији (шаљите препоруке шта би било лепо да се обиђе). И не знам када ћу искористити дан да одем до исте те СУП-е да поднесем захтев за нову личну карту. Искрено речено, стара ми се више свиђа. Мислим да ће ми у новој писати "КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ" уместо "МАРШАЛА ТИТА". Ако не буде писало, значи да сам заборавио (или им намерно нисам рекао) да ми преправе назив улице.

Данас је диван дан. Претходна два дана су била неочекивано дивна. И уопште, што се лето више ближи крају, мени је све слађе и све лепше проводим време. Исто желим и осталима. Безбрижнији сам него икада, иако то не би требало тако да буде.

И сад. Ништа. Само сам то хтео да вам кажем. Нисам нешто креативан у последње време, али некако мениџујем да вас одржим на овом месту. Не знам зашто је то, али тако је.

(јутрос око 1.30)
Ћ: Видимо се сутра брате, у исто време.
ТМЦ: Важи брате... Ако устанем. (да ли је могуће да ми је та идеја стално у глави?)


Искористите дан. Енде.

11. август 2010.

Данас-сутра

Популарна фраза... Примери:
"Данас 13, сутра 30"
"Данас овде, сутра ко зна где"
"Данас не размишљаш ништа, али сутра кад се ожениш..."
"Данас ме мрзело да устанем, сутра ћу..."

И још милијун других. Е сад...

Посматрам малопре ону емисију "Од здравог брашна добар крух..." (или тако нешто). Добре су им оне аеробик вежбе (још да снимају мало ближе, ништа нисам стигао да похватам, али добро сад...) Него била је нека психо-прича о постављању циљева у животу. Као, ако не поставиш себи циљ (као што већина људи не постави себи циљ), лутаћеш по животу "као брод без кормилара, и такви бродови нигде не стигну"... Онда су поменули феномен да после празника људи у старачким домовима појачано умиру, јер им је циљ био да доживе још један тај празник, па кад га доживе остају без циља.

Не бих ја био велики филозоф да вас сад не упитам: Ако је већ тако, логично би било закључити да ако поставимо себи сувише лаган циљ, ускоро ћемо (по његовом испуњењу) моћи да умремо мирне душе. Ако себи, пак, задамо неки ђаволски тежак циљ, никада нећемо ни умрети (бар док га не испунимо).

Кажу онда да је врло важно позитивно дефинисати циљ. Кажу да већина људи дефинише свој циљ кроз не што "шта не жели у животу", а да је мозак конструисан тако да боље ради ако зна чему стреми него ако зна од чега бежи.

Ја имам више циљева у животу. Многи од њих су неостварљиви, неки су нереални, неки су контрадикторни. И мој мозак савршено добро функционише у оквиру моје подељене личности. Имам хришћански, морални део, који се укључује када је потребан морал, а искључује када је потребан неморал, разврат и блуд. Имам логични део, који нон-стоп функционише и захваљујући њему још увек сам жив. Имам део за јело, он се укључује повремено, а понекад га и игноришем. Имам део за пиће, он је укључен врло често. Остали животни процеси су ту такви какви јесу, то обрађује проста логика. Имам део који презире новац, имам део који граби новац, све у зависности од ситуације (као оне жлезде). Имам поштени део и имам лажљиви део (овај други је углавном потиснут јер има више непријатеља). Имам разуздани део, имам нервозни део, имам романтични део, имам насилни део... Мозак ми је у лудилу нон-стоп, баш због јасно издефинисаних циљева - желим да будем доста тога у исто време, што и није баш могуће.

Наравно да је то понашање типично за једанаестогодишњака или тако неког вршњака, али ето, тај део никада нећу прерасти. Ваљда.

Е сад, не знам што сам вам ово испричао и какве везе има наслов са тиме. Можда сам хтео рећи да ћу данас бити вредан, сутра лењ, да ћу данас имати девојку, сутра жену, прекосутра љубавницу а накосутра ловца на уцењене главе... Можда ћу данас бити народњак, сутра рокер, прекосутра панкер, накосутра џезиста... Можда ћу данас да пишем, сутра да сликам, прекосутра да пљујем људима са крова зграде на главе, накосутра да хапсим разбојнике (не, ово задње нећу сигурно). Било како било, остајем при томе да сам издефинисан на сто страна, што је горе него бити неиздефинисан, али свакако имам жељу за животом у сваком тренутку и неће ме спречити неки тамо старачки дом! Енде.

10. август 2010.

Време је

Време је да напишем нешто ново. Не знам колико дуго нисам био овде, кога је брига уосталом...

Време је иначе ових дана изразито чудна категорија. Свака микроклима на свету се променила, од ужасавајућих врућина у Русији до нечега... што не пратим тамо на западу. Углавном сам ја испао баксуз за ову нашу браћу из Гуче и околине, таман сам једног дана провалио како је код нас време најидеалније на свету, кад сутрадан њима град уништи све што је могло да се убере... Па стварно сам баксуз.

И тако... Време док нисам писао провео сам углавном ван свих досадних токова. У преводу - било ми је испуњено дешавањима, нечиме што је најпожељније у време када ти треба лек против досаде.

Од петог сам свирао пуно. Седмог смо отишли у село, прослависмо ћаћи рођендан. Породично-родбинско окупљање, супер је било. "Уз музику и уз песму..." Узео сам и неку парицу. Сутрадан сам био страшно уморан, не знам зашто. Време је било ужасно, атмосфера никаква, идеално за спавање, мада нисам спавао. Онда смо се вратили у Параћин и увече ме је дочекао излазак за који сам мислио да ће бити катастрофа. Било је нешто неочекивано ту, толико смо се неочекивано добро провели да сам јуче скоро цео дан преспавао. Онда смо синоћ причали о томе како је јучерашњи дан био зајебан као да је био петак тринаести, који узгред стиже ¦D

Имао сам пар чудних снова ових дана. Обновио сам неке старе контакте. Чекам да се још који обнове, тренутно игром случаја не могу бити обновљени... Размишљам о личној, данас је уторак па нисам хтео да се бијем са администрацијом, мислим да ћу сутра отићи. Стигао ми је рачун за телефон за прошли месец. Да нисам апстинирао десетак дана пред крај месеца била би тотална катастрофа (мада је и овако катастрофа).

Трошим брату интернет. Брз је, али и даље не учитавам слике у читач, овога пута зато што не бих да му узалудно трошим бајтове.

Ово је једна страница дневника. Написаћу још пар, али их нећу овде објавити. Понешто треба и мени да остане...

Оће неко на бир фест? Добра прилика да се нађемо и упознамо, мада не знам ни да ли ћу ја да идем, овако бих имао разлог више... ¦D

И да, креће нам нова сезона од четрнаестог. Пропустићу прву утакмицу вероватно. Не знам ни на другу да ли ћу ићи, мада ако будем отишао на дотични фест, онда вероватно идем и на ту утакмицу :)

Ето, то су вести које су ми пале на памет а нисам ни размишљао о њима... Одох да решим који судоку, или да искуцам још пар редова пре него што изгубим контролу над компом.

Пишите нешто у коментарима, досадно ми је! Поздрав из времешног Параћина.

05. август 2010.

Бек фром блек

-Милане, а шта радиш тамо?
-Куцам.
-А?
-Куцам!
-Куцаш?
-Ја!


И тако сам почео да куцам ово што сада читате... И сада ће ме неко спречити да завршим тако што ће ме позвати на ручак. И ја ћу вероватно рећи да нисам гладан, јер и нисам.

Размишљам о томе да обришем ову капљицу зноја која ми голица кичму... Готово :)

Донео ми брат нет, па мало да га искористим док не дође вечерас да га однесе поново. Није ме било дуго. Није било нета. Није било пара. Није било инспирације. Ових дана баш ничега поштено није ни било.

Треба да вадим нову личну, стара ми истиче ускоро. Мрско ми да одем до СУП-а.

Ових дана се свашта издешавало. Гледао сам теве много више него све укупно за претходних годину дана. Седео сам по клупама. АААААаааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааааа мрзим кад нисам сам.
Крај.
(афект)


---

Оке, после пар сати поново уграбих времена. Мислио сам да наставим са причом, али право да вам кажем - нисам имао много шта да кажем а што већ нисте знали. Леп је живот на минималцу, чини се да кад имаш пара то те спречава да будеш оно што јеси (ово је нека кењаторска филозофија и вероватно ћете ми рећи да кад имаш новца имаш и средстава да радиш оно што желиш, али мене недостатак новца може да спречи само у томе да купим пиво или евентуално неку добру хармонику или клавијатуру коју желим већ тако дуго да се те жеље сетим само кад чујем онај предиван звук хармонике или кад видим неког лика како наступа на PA 800). Да, тако је. Осећам се слободно. Проводим ноћи у песми и филозофији живота, размишљам о којечему што није факс, понекад пожелим нешто да запишем али најчешће немам где и тако ме прође воља. Решавам разбибриге (судоку и укрштенице) по цео дан, углавном онда кад не гледам теве, не играм игрице и не свирам. Лето страшно брзо пролази. Нисам обишао ништа што сам планирао сада већ давне 2009. јер нити сам извадио пасош и личну, нити сам склопио неки дил са неком од агенција или "агенција" да могу да одем негде, нити имам воље за то. Најлепше је у кругу породице и пријатеља. Ваљда нисам много везан за њих, али и ако јесам нема везе, шта ми друго преостаје?

Воле ме животиње, углавном кучићи. То ми се страшно свиђа, увек могу себи да набавим пријатеља у виду неке животињке... Али немам воље да их чувам, тако да само у пролазу помазим понеко комшијско :)

Немам шта да додам. Дани брзо пролазе, ништа се не дешава, све пропада и стагнира, а ја понекад само пожелим да ми неко нешто напише или каже... Певао сам синоћ неке Марлијеве песмице, имам осећај да ћу вечерас да наставим. Лепо је осећати се живим.

Ето, само сам то свратио да вам кажем. Ако некоме недостајем, знате где можете да ме нађете, свратите до Тита маршала и потражите ме по презимену.

Све вас поздрављам, до следећег (ко зна кад) читања... ¦D

Blog Archive