30. јул 2010.

Katastrava

Pisem celavom latinicom jer nemam drugih mogucnosti...

Bila je to Zvezda u novom izdanju, pomalo neocekivanom doduse. Videli smo sta ne treba da se radi. Kraj.

Bice bolje...

27. јул 2010.

A lil peace of artwork

Уметност, кич и шунд =)

Е шта је данас уметност, да ли је то вирење у комшиницину спаваћу собу...?

Наравно да јесте =)

Слушам 202, данас имају баш занимљиве теме. У следећем сату причаће се о опорезивању стваралаца кича и шунда, или оних који их захтевају. Ја мислим да бих морао да плаћам жешћи порез на све што радим у животу.

Ја сам минималиста. Из нужности сам подесио прегледач да не учитава слике. И поред тога сасвим добро функционишем са оним што имам испред себе. Не можете веровати како ФБ брже ради када се не учитавају све оне силне сличице... И иначе сам минималиста, гледам да све непотребне ствари сведем на минимум. Зато сада имам два телефона с којима се по граду кур... шетам. Један ми служи да слушам музику, а други за све остало. Овај нови што сам добио је отац узео "за динар" јер је имао право, пошто је продужио уговор са компанијом која је конкурентна мом мобилном оператеру. Сад користим услуге обе компаније...

У телефону носим неколико песмица домаћег хип-хопа и поред тога краља подје*авања народњака свих врста - Ди-џеј Крмка (ДЈ Црмац). Да ли он својим пренаглашавањем шунда у нашој музици ствара још већи шунд, или је његов шунд уствари уметност? Тај феномен ми нико неће објаснити, али мени његове песме заиста пружају задовољење (не телесно, да се разумемо, мада имам једног друга који ејакулира буквално на све што је добро, још један феномен који ми никада неће бити јасан).

Ја сам конзумент кича, и то велики. Да нисам, све ово би ми било одвратно. Понекад ми се, поштено, и повраћа на кич. Зависи какав је кич у питању... И зависи шта сам јео =)

Некад се плаћао порез на шунд. Требало би то опет покренути. Клинци су нам благо речено ретардирани за уметност и томе треба стати на реп. Стари шундери ће већ отићи својим путем, треба утицати на младеж...

Ето, тако нешто сам хтео да кажем овога пута. Идем у БГ, у четвртак је утакмица. Позивам све вас који се сматрате звездашима да навратите, требало би да направимо лудницу и средимо Слован. Север је спој шунда (песме) и уметности (кореографије), дођите да уживате и ако не волите фудбал :)

26. јул 2010.

4

26. јул 2010.
09.25

Поново сео да пишем. У позадини нови албум Синдиката. Одличан је. Препоручујем.

Био сам много уморан синоћ. Спавао сам од 19 до 20, и онда сам устао да се спремам за спавање. Јавио да нећу до града, легао и покушао да заспим поново. Онда неко драње под прозором. Погледам - Спортско лето, неко мачевање ваљда. Нису буквално под прозором, штавише поприлично су далеко, али колико вичу - страшно смета. Узео телефон да проверим мејл. Стрепња, наговештај очаја и на крају поздрав. Онда сам слушао једну песму пет-шест пута на рипит. Па онда и све остале по једном. Задња је била "Бори се". Устао сам из кревета, обукао се, нисам се јавио никоме. Изашао. Нисам могао да заспим.

Купио пиво да частим ортаке. Питају за шта, чудно је то... Свеједно, идемо до Борца. Превише нас је, ту су и неки које не познајем. Они су донели "јелен" и њега пију. Нас тројица пијемо "лав". Један од ортака је јавио да неће у град јер трчи. Ту смо га и нашли, трчао је... Попио сам литар, кренуо са њим. Добар је осећај, нисам одавно. Имали смо добар темпо. Немам кондицију, трчао сам кило и двеста, па сам сео да се одморим... Пребацио сам му неку добру музику.

Лежао сам на трави, после толико времена. Била је мокра, росила је киша. И ја сам био мокар. И био сам срећан. Потребно је тако мало. Певао сам Звезди, необично гласно. И певао сам још нешто, не сећам се шта. Био сам пијан, не од пива већ од среће.

Рано стигао кући, око пола један. Гледао тв до пола три и задремао. Сањао сам ужас неки. Четири девојке, мени непознате, у некој вили у којој живим а да то и не знам. Ту је била негде и моја сестра, и мој брат. И ја, клинац, овакав какав сам, можда мало млађи. Нешто се чудно дешавало. Онда превише сексуалних тенденција, али све некако напето, као у некој превари. Превише чудних догађања, нека јурњава, нека магла, мрак, две сенке - дечак и девојчица замахују секиром и бацају према вратима. Врата остају ту где су, иако су од стакла - нису се разбила. Као играчке неке, дрвене лутке са залеђеним осмесима. Гледам им у лица, оним девојкама. Ниједну не познајем, али сваку знам однекуд, не знам одакле. Све су кучке. Не курве већ кучке. Будим се, бескрајно уплашен, после оне секире, презнојен, ужаснут. Као да је неко ковао заверу против мене.

Једва сам заспао, од пола седам се вртим по кревету. Устајем. Добро јутро. Први сам, баба отишла на пијацу, делује као да сам сам. Умивам се, одлазим да једем - рани доручак. Мајка се пробудила, пијемо какао. Баба се вратила. Мајка је отишла. Све делује поново добро, јуче је било зло, неки ужас нам се увукао у породицу. Данас све делује нормално. Недеље су чудне.

23. јул 2010.

Месец

Жут. Округласт. Није округао него округласт, баш... Део се не види јер је заклоњен... Али свеједно. Јако светли, тамо у даљини. Ближи је од Лондона, свакако?! Па опет, некако је недохватљив. Очи нас варају, Месец не светли. Свеједно, прво верујемо својим очима... Можда би тако и требало.

Поверовали смо другима. Други су нас изневерили. То смо и знали, али смо им ипак слепо веровали. Неки им и даље верују. Не могу да кажем да им нисам бар на тренутак поверовао, али им никада нисам био наклоњен. Баш због тога што имају страствену моћ убеђивања. Често проучавам људе и њихове намере. Када неко има изражену моћ убеђивања, почињем да сумњам и у његове речи и у његове намере. Као онда када је комшија рекао да је свети Сава фрескосликан са мачем у руци... Нисам му поверовао, али они који не знају јесу. Као Тони Блер када је изјавио да наше претензије на Косово и Метохију не стоје јер је Косово пре двадесетог века била самостална држава.

Месец је био жут. 18. јула била је прва четврт, за 3 дана биће пун. Онда ће почети да се креће ка младом месецу, преко последње четврти. Негде пред крај изгледаће као срп. Онда ће од српа поново кренути да се испуњава. Месец је такав. Такав је и распоред ствари у природи, све се креће циклично...

Шта ли ће наши праунуци, ако их, дао Бог, будемо имали, мислити о свему томе? Да ли ће бити заведени "западњачком реком" или ће им још увек причати некакве бајке они који и сами знају да су то бајке, док се наши потомци грохотом смеју тим глупостима и са сетом подсећају неких претходних нас? Да ли ће грцати као њихови далеки преци? Да ли ће за пар векова опет устати сиротиња раја, јер је крвца из земље проврела?

Ми смо Срби, увек ће нас бити. Такви смо... Живимо из ината. Ваљда нас зато и сви овако воле. Биће нас. Макар то било и на Месецу...

22. јул 2010.

Шатор

Живот није бајка из само једног разлога - живот није измишљен.

Чуда се дешавају са намером. Ниједно чудо се није десило случајно. То што ми верујемо да су чуда насумична је разлог зашто смо их назвали чудима.

--

Била је анкета куда ћете ове године на одмор. Неки лик је рекао да би ишао на Јамајку, али нема пара. Предложих мојима (другарима) да и ми одемо на Јамајку следеће године.

С: Оно, 'ајде брате, ал с које паре?
Ћ: Да брате...
Т (ја): Ако немамо паре, ће да измислимо, није проблем.
С: Аха...
Т: Па можемо и Јамајку да измислимо... Нпр. одемо на "Борац" и кажемо: "Ево нас на Јамајци"...
Ћ и С: Ха-ха-ха...
Ћ: Можемо да прогласимо "Борац" територијом Јамајке и онда будемо на њиховој земљи.
Т: Или да одемо до амбасаде Јамајке у Београду.
Ћ: Дабоме, то је њихова територија. Па да буде ко у "Симпсонови" кад Хомер оде у америчку амбасаду у Аустралији. "Сад сам у Америци, сад сам у Аустралији, сад сам у Америци..."
Т: "Дум! Ми у Америци не толеришемо такво понашање, господине!"
(смех)

--

Разапнућемо шатор на сред фудбалског терена. Понећемо и заставу да је пободемо. Као у "Ми нисмо анђели": нема деце да се деру, нема жене да ти кења... Ми ионако немамо те проблеме, али није лош трип ¦D

--

Живот није бајка. Али чуда се дешавају.

--

"Не знам што сам ово написао, али ко зна, можда некоме и затреба. У сваком случају не шкоди, а чим не шкоди значи да користи, је л' да?" xD

--

Сањарије... Само ње нема да се јави, не знам где је. Ето, поверио сам вам се.

20. јул 2010.

19. јул 2010.

Ужаси и друге страве

Ако сте мислили да је овај текст о смору, готово да сте погодили. Нисте "скроз" погодили, али тако нешто се могло и очекивати јер сам ја непредвидив, или барем волим тако да мислим о себи.

21.20. Требало је да одем негде. Остао сам у соби, пишем. Не у својој соби, у соби својих родитеља. Цела кућа је некако заузета, овде ми је било идеално да се сместим. Брачни лежај, ја у мраку држим лаптоп и куцкам. На другом крају лежаја мајка покушава да заспи јер је боли глава. То је небитно за ову причу.

Причу? Не бих да причам више. Не о једним те истим и досадним стварима. Све је постало једнолично, сваки дан, свако вече, свака ноћ, тотално изгубљено време. Је ли ово живот? Да, ово је живот. Овде и сада, овакав какав јесте, са свим ужасима које само ретки примећују, или их примећују сви али само ретки се усуђују да о томе и кажу нешто...

Остајем без текста, врло повремено. Више волим да прећутим. Све ми делује као једна велика провокација. Непотребна. Не знам зашто је тако. Записао је Вук: "Ко се срди, главом о дувар". Сада сам ја тај. Нисам добре воље, или само тако волим да мислим. Нешто се инатим. Вук је у праву. Ништа ми то неће донети, али бих волео да се одморим од свега.

Од чега да се одморим, па ја ништа не радим?! Само губим време...

Нестао сам у акцији. Цео свет је дволичан. И ја сам дволичан, јер то никоме нисам рекао. Никоме никада не кажем шта ми смета. Само ћутим и климам главом. Када би сви знали шта о свему мислим, остао бих сам. Тада бих жудео за људима. Сада покушавам да побегнем јер немам више снаге да из дана у дан проводим време једнолично, испразно и досадно.

Није цео свет против мене. Никога уопште није ни брига за мене. Само сам се ја тако поставио, и сада се као жалим. Креће ми киселина из желуца... Боли.

Опет ништа нисам рекао. Често ме боли глава, почео сам да се бринем. Показујем неке чудне симптоме. Уствари ми није ништа, вероватно само умишљам све ово. И људе око себе, и своју реалност, и све ово што пишем. Ништа то није стварно...

Нећу да јурим за парама. Нећу да будем зао. Нећу да оговарам. Нећу да се жалим. Нећу да причам о нечему што не знам. Нећу да пијем ружно пиво. Не могу сваки дан да слушам једне исте вести, безвезне приче које се стално понављају и свима су нове осим мени. Хоћу да свирам за своју душу. Хоћу да будем сам. Хоћу да чиним ствари независно од других. Хоћу да своје одлуке доносим због себе, а не због неког другог. И све тако...

Није ми добро. Зато сам узео да читам вас, па да пишем себе. Превише је ничега око мене. Злог ничега, оног које желим да елиминишем. Не могу, део сам њега, оно је део мене. Када бих остао без тог ничега остало би ми још веће ништа. Празно. Ништавило. Прогутало би ме.

Ако можеш сакупити сва своја добра
и ставити их на коцку, све одједном,
ако си спреман да поново кренеш, као на почетку,
не прошаптавши ни речи, изгубивши све уз осмех...


Ваљда још нисам довољно човек.

14. јул 2010.

Важно је...

Губимо се у речима.

Не знамо шта се дешава.

Пратимо погрешне трагове.

Доспевамо до погрешних врата.

Анализирамо погрешне ствари.

Да ли то доспевамо до краја, а да нисмо били свесни ни да смо почели?

Милијарду питања.

Одговори су неизрециви.

Разговор са собом никуда не води.

Фалширана сећања

Отишао сам тамо. Нећу да вам причам како ми је било. Нисам био пијан толико да заборавим шта се дешавало, али свеједно нећу да вам причам.

Рећи ћу вам да мрзим бирократију. Ништа ново, сви је мрзе, нарочито кад морају да се ухвате с њима у коштац.

Рећи ћу вам да је правда релативна ствар. И то већ знате... Не знам колико је спора и достижна. Не знам ни шта је правда. Не знам ни зашто ми је то пало на памет.

Рећи ћу вам да има превише неписмених спикера. Ко ли им даде радно место?!

Рећи ћу вам да сам уморан толико да ме нешто тера да се пробудим раније него иначе. Не знам шта је то.

Рећи ћу вам да је ћутање злато. То вам је неко већ рекао? Јесте, верујте.

Рећи ћу вам да сам се јуче фрапирао кад сам чуо песму чији је стих "Кћери моја, милија од злата"... Како неко може да воли злато, па још и то да наглашава на овако одвратан начин?!

Рећи ћу вам да не волим злато. Не волим ништа што је сувишно. Не волим што нас упорно терају да све посматрамо кроз новац. Мрзим капитализам. Ваљда зато и не умем прописно да наплатим.

Неке ствари вам нећу рећи. Не морам, већ сами знате.

Понекад ћутим. И обично одаберем погрешан тренутак. Такав је живот.

Енде.

10. јул 2010.

Он векејшн

На одмору сам, неће ме бити неко време. Толико.

05. јул 2010.

Био једном један лав...

5. јул 2010.
12.11

Треба ми времена да преиспитам себе...

Ја сам геније. Танка је граница између генијалности и лудости. Бојим се да сам је прекорачио и да не могу да се вратим "кући".

Не знам тачно куда ово води. Не знам тачно ни шта ја очекујем. Не знам. Не знам ни шта се догађа. Знам да сам бескрајно уплашен. Вероватно без разлога, са ситним поводима које сам измишљам да бих наставио да будем уплашен још више.

У једном тренутку остао сам без речи. Онај који увек зна шта да каже изгубио се у низу бесмислица званом прави живот. Да ли вреди од живота покушавати направити смисаону целину?

Некако ми се чини да сам подељен на два дела. У једном си једино ти. Други је комплемент првог. Делови су испреплетени, али то нико не зна, само ти и ја.

Ти и ја. Ми. Свакодневна борба против некаквих ветрењача. Немам појма, нисам читао "Дон Кихота". Вратио сам га јер сам морао да раздужим књиге из школске библиотеке. Стајао је предуго код мене.

Ветрењаче. Не знам. Све је толико једноставно да не може бити једноставније.

Све ме подсећа на ту нашу борбу. И ових дванаест сати и деветнаест минута. И онај одвратни филм који сам малочас искључио.

Нема то везе са тобом. Ти знаш шта говориш, знаш шта мислиш, одређена си у свему осим у "нама". Ја сам превише тога збркао и у свему томе не могу да испливам. Брзо се погубим у апстрактним стварима.

Клапа. Акција. То је оно што треба да се деси, док и ти не одустанеш од свега. Не знам када. Кажеш да ко чека, тај најебе. Да ли си то ти или ја? Можда обоје?


Нећу бити Урош. Бићу Душан. Сутра је уторак. Лош дан за било шта. Данас је понедељак. Дан одлуке. Енде.

04. јул 2010.

Мозгу, врати се...

Тотално погубљен после свега што се издешавало. Стигао кући. Неколико мисли у глави. Неколико изгубљених речи у тренуцима када не мислим шта изговарам јер говорим из срца. Неколико стотина порукица које говоре о лудости.

Да ли од пива или од са(н)долина, али управо ми се врти у глави. Јео сам, нисам гладан. А можда је и она ту уплела прсте.

Савршена ноћ. Ћутиш и гледаш ме у очи, са усана не можеш прочитати ништа до зрнце страха и мрву слабости. Говоримо трепавицама и савршено се разумемо као два изгубљена ванземаљца на овој прљавој планети пуној гамади. Гутљај пива, пар стихова и глас пијаног идиота који је промашио пут до куће. Лавеж луталица у даљини и ти и ја, два лудака на клупици у ноћи са три четврти месеца... Радост :)

Ето како то изгледа. Заиста то мислим.

02. јул 2010.

Кантастрофа

Добар испит... Тежи него икада. Надам се да сам прошао. И ужасавам се својих глупих грешака. Ето тако.

12.51

Новости: прошао сам сигурно, имам преко 16 судећи по тренутним решењима задатака. Имамо неколико приговора на решења, тако да се може десити да прескочим и границу за деветку (треба ми 20 поена). Јављам вам кад се све заврши. Данас поподне за ПН.

01. јул 2010.

Енде и нови почетак

Напоран дан јуче. Не знам због чега, много сам био уморан.

Кренули смо да се селимо из две собе на првом спрату куће у две собе на другом спрату. Горе је боље. Остало је још неке ормаре да преместимо и то је то... Убудуће ћу собу делити са сестром (која је била у дому), а брат ће имати своју.

А ја треба да се пакујем. Сутра вероватно одлазим кући. Ред је био... И све ми личи на неки запетљан крај и на неки још запетљанији почетак. И све ми се мање остаје, и све ми се мање иде. Опет бих негде да летим.

Данас се спремам за последњи испит у другом семестру. Испит је сутра. Треба ми максимум да бих добио десетку. Тешко, али даћу све од себе, кад сам већ осушио све ово остало...

Мрзим крајеве. "Крај је увек глуп". Мрзим и почетке кад су овако запетљани.

Треба отићи до Звезде и учланити се и покупити нову сезонску. Можда ћу сутра.

Све време овог света треба да стане у недељу дана. Или три. Или један. Превише тога.

Ваљда сам због тога и уморан...

Blog Archive