30. јун 2010.

Конфузија

Бледољубичасти статус на мом зец фејсбук профилу јури коња поред моје реке живота из које сам изникао. Вечерас сам су ми се мисли смењивале брзином муње док сам као незван гост читао нечије текстове и замишљао себи познате и непознате људе у тим ситуацијама.

Схватио сам да се у овом тренутку мало шта може променити. Променићу се ја. Истушираћу се и бићу чист. Онда ћу лећи да спавам и сутра ћу бити одморан. Сутра је данас, прошла је поноћ. Поноћи увек пролазе некако неочекивано, када се најмање надамо. Причамо с неким и тек испред нас се појави реч Today, знак да смо зашли у сутра.

Недостајемо једно другом. То је сасвим логично зато што нисмо заједно. Мени би она недостајала и да смо заједно. То је зато што сам ја створен у недостатку. Пажње или презерватива... Углавном мени сви недостају. Понекад ми неко не недостаје, то је онда када је тај неко досадан и прекида ми ток мисли који ионако не разумем.

Никада нећу схватити шта ће се десити у следећој секунди. Никад ми неће бити јасно шта она сада говори, !!! да ли је могуће да мислимо једно о другом толико непрестано запањујуће и не знам... Погубила ми је мисао.

Можда је баш малочас послушала ону песму. Ја нисам. Слушао сам је данас више пута. Ево, слушам је и сада. Превише је добра. Оставио ми је отац у наслеђе. Каже да је он волео кад је био овакав као ја, нешто млађи... Добра је, стварно. Она је сада негде тамо, где се сви смеју и уживају. Ја сам овде, где сви спавају и чује се моје лупкање о тастатуру и звуци те песме. Добра је.

Никада ми неће бити јасна та секунда. Ни онај тренутак када је све почело. Неће ни њој... Ваљда то тако иде.

Певамо тако заједно ову песму у мислима. Wish you were here...

29. јун 2010.

Причај ми...

Провалио сам да је претходни пост један од најкоментарисанијих икада на мом блогу. Значи да је заљубљивање тема о којој сви воле :)

Обасипам народ лепим речима, порукама љубави и радости живљења. Слушам исте свакодневно. Радујем се што коначно пролази и ова школска година (бар мени) и што ускоро идем кући. Људи се томе радују више од мене. Ја донекле помишљам шта ме чека и већ размишљам како да сложим све коцкице.

- ПИ-ТМДП I 2010
- друштво у Параћину
- друштво у Крагујевцу
- неколико врло важних сусрета
- беспрекорна храна Моје Бабе
- одмор од свега

Не знам којим ће то редом ићи и како. Контам да би прву ставку требало завршити што пре, прво због рока, а друго јер желим да ослободим своје време "обавеза". Ово остало ће некако да се уклопи. У Крагујевац морам још у јулу, такав је распоред ствари. У Параћину ћу бити остатак времена, тј. највећи део остатка времена. Сусрете сматрам врло важним и не знам како ће се одвити (развити, увити, савити, завити и остали слични глаголи који немају везе са сусретима). Али то ћу већ некако да утаначим са онима с којима се сусрећем :)

Моја Баба једва чека да дођем да може да ме 'рани правом, домаћом храном. "Иди сине још мало у мензу, издржи, па кад дођеш овде има да кркаш"... Моја Баба је ¦D

Кад све ове планове претворим у уживање, знаћу да сам испунио распуст онако како треба. Имаћу времена за све, верујте ми. Једини је проблем што сви хоће да будем прво са њима... То је неизводљиво и надам се да неће бити вређања због тога. "Све у своје време".

Волим вас све, чувајте се. Будите вредни и радујте се животу. Верујте у Бога ако желите. Љубите, ако вам то доноси срећу. И не дајте да вас сумње однесу. Држите се чврсто ;)

28. јун 2010.

Добровољци

"Данас сам добре воље, биће још боље..."

Ево, дошао ја. Добар стари ја. Онај који није ни размишљао о комунизму ни о свету који нас окружује. Столи га бојко...

Лудило био испит данас. Већину сам добро урадио, нешто сам избрљао. Из анализе сам био перфектан у петак :D

Заљубљен сам. Интересантно, зар не? Зато сам и постао клинка :D

И тако мени много лепо и ја се сад залуђујем и све ми се врти у глави. Понекад не могу ни да се концентришем, али прође то кроз пар сати.

"И пичим, пичим, пичићу и на црнца личићу" :D

И опет будем хај ¦D Много луд осећај. И смејем се јер све је смешно мени. И по цео дан сам расположен, осим кад помислим да сам нешто зајебао па се избедачим :D

И она је добре воље. То ми се свиђа :)

И тако. Нећу више да вас давим. Требало је да пишем о грешном фејсбуку, али прескочићу то овог пута. Важно је да сам супер и да слушам реге. :)

27. јун 2010.

Смехоплач

После оволиких нервних растројстава данашњи дан је протекао углавном мирно. Силовао сам себе добрим старим објектно-оријентисаним програмирањем (испао ми језик). Оно што следи је дуг одмор (надам се) и сутрашњи испит за који теорију немам појма, али ћу праксу вероватно одрадити невероватно xD

Толико сам радио ову јаву да сам тотално заборавио на окружење. То је жалосно.

Сутра је Видовдан. Сам Бог зна шта то значи.

И данас сам необично миран.

Видео сам кроз прозор аутобуса неког лика. Изгледа да је на хорсу. Било ми га је жао. Страшно је видети како неко упропашћава себе.

Чуо сам на радију, а и прочитао о монструму који је силовао и убио девојчицу. Више не знам шта осећам. Кажу да су га данас ухапсили. Шта то вреди?

Не жалим што су Енглези и Мексиканци оштећени. Ни што смо ми оштећени. Уопште ме не занима еврокуп. То је само "хлеба и игара"...

Трула је садашњост. Свака садашњост је трула. Сваку срећу на свету нешто одмах прекине.

Гледао сам слику. Помислио сам како је лепа. Променила се. Више је нисам могао видети.

Не знам да ли да се смејем или да плачем. Лепше је бити раста него православац. А оба су слична. Ја нисам ни једно ни друго, негде сам између... То нема везе са смехом и са плачем. А свакога дана понестаје нам и смехова и плачева, заслугом неких који не заслужују да их чују.

Уморан сам.

26. јун 2010.

Исповест на брзака

Данас бих само да се исповедам, не знам шта ми је. Углавном то не радим са свештеним лицем, као што би требало, ваљда јер и нисам неки православац. Посебно сада када сам укапирао да сам уз све то и комуниста.

Већ не знам шта сам хтео да кажем. Знам да имам осећај да сам нешто забрљао и да ћу због тога дебело да награбусим у следећих неколико сати. Знам и да то није истина, али се не могу отети том осећају. Ако ми се нешто деси, нпр. пререзане вене или нешто друго, нешто паметније по могућству, ви ћете то свакако први сазнати. Сада сам почео да блогујем кад год ми досади да слушам музику.

Требало би да кренем да учим. Али Марли и компанија... Опуштам се.

Знате, када живите у константном стању (отприлике равном, можда уз успон и пад 2% повремено) 19 година и више, и онда вам за недељу дана крива живота промени 5-6 првих извода са високо позитивних на дубоко негативне и назад, почнете да се питате шта није у реду са вама. Иначе, за неинформисане, први извод је коефицијент правца функције.

И тако сам кренуо да идем горе-доле. Постао сам гори од неке клинке, оне којима се смејете са стране док гледате како мењају расположење на свака 2 минута. Не знам ни да ли је без разлога. Рекао бих да није. Најгоре од свега је што нисам тачно сигуран шта хоћу. Баш као нека клинка...

И тако, поред тога што сам открио да сам комуниста, изгледа да сам открио и да сам клинка. Има ли лека за то?

Знам, незрео сам, тотално. То је због тотал фрикаута. Требало би да имам неког да ми каже "Искулирај, попиј пиво". То би ми пријало. Друштво. И пиво. И кулирање. Ништа од тога.

Ето. Ускоро ћу сазнати шта ће се десити са мном. Још носим ону црвену тренерку. Помало ми је врућина. Али навикао сам већ...

Комуништа

Ја сам јебена комуњара. Или сам социјалиста... Неки црвени сигурно јесам. Само они су овако талентовани да упропашћавају прилику за приликом. Демократе и либерали то не умеју. Они су опортунисти.

Ја сам комуњара. Једино они су имали моје социјалистичке идеје, слога, допринос заједници, све је ово наше... ДСЗ и ОНО. Сви за једног, један за све. И мускетари су били комуњаре...

Ја сам црвен. Јутрос ми је било хладно и обукао сам црвену тренерку. Одмах ми је било топлије.

А ти имаш срећу, и дом свој
а ја пијем због тебе сваки дан и одлазим негде далеко...


Ја сам задојен једнакошћу и правима. "У ренесансу мог духа су бачена превелика средства".

Ја сам залутао. Негде између деветнаесте и двадесете скренуо сам с пута. "Ми правимо пут". Не знам куда идем, знам само да је трновито. И да постаје зајебано.

Ја сам комуништа. Таленат за срања.

"Ми смо деца комунизма, нас ће да прати увек та харизма"...

Није да серем по комуњарама. Деда ми је био. Моји другови су. И ја сам, рекао бих... Серем само по себи.

Доста губљења времена. Ви то ионако све већ знате.

Шутирајте ме. Ја сам смрдљиво комунистичко ђубре.

25. јун 2010.

Муња

Данас сам збуњен. Или можда нисам? Ни сам не знам. Интересантно је то. Можда понекад можемо да стигнемо да ухватимо оно што смо желели, а оно се тек тако измакне и останемо празних руку. Данас је небо било ведро. Јутро је било дивно. Онакво каква су јутра само после дугих и досадних дана, када коначно дочекате свануће и схватите да није све тако сиво. И онда погледам на сат. И збуним се, поново. Не знам колико ћу још... Данас ми се живи на неки други начин. Данас бих био у нечијој кожи. У кожи неког лудака. Или у кожи... Не знам. Углавном данас ја не бих био ја. Можда и нисам.
Данас ми мисли лете толико брзо да не могу све да откуцам. Данас је цреп црвен. Небо изнад њега које се тек назире је плаво. Види се део облака. Питомог, белог, не кишног. Напољу је мирно, иако је до малочас дувао ветар. Страхота. Мени је топло. Не знам зашто, у соби је релативно хладно. Мени је упркос свему топло.
Пије ми се нешто. Дакле жедан сам. Немам шта да попијем. Малопре сам пио воду. Добио сам пролив. Ужас један. А можда је то и од крема. Крем је такође ужас један. Иначе данас сам јео све саму квалитетну храну. И штета је било што сам покварио стомак. Сада ми је боље. Уствари, тотално сам заборавио да се то и десило.
Данас ћу јести саламу. Она је ужасна. Не знам зашто волим ужасне, грозне, најодвратније саламе које постоје. Од ове моје гора је само алпска, рекао бих. Па опет, не знам што се зове посебна. Мени је посебна, волим кад осетим тај укус у устима. Подсећа ме на детињство. Подсећа ме на детињство и бела кафа, али њу не пијем. И још пар много лепших ствари, али је ова саламчина најјефтинија. А и понекад ми се тако приједе. Као сада...
Данас сам одрадио испит из анализе. Проанализирао сам све лепо. Дубоко... Надам се најбољем. Зашто и не бих? Не знам како сам се јуче концентрисао на анализу. Добро је прошло оног тренутка када сам престао да одлазим на шугави фб. Нисам угасио налог, треба ми због неких људи. Али размишљам о томе. Фб је досадан, постоји много лакших и лепших начина. Телефон на пример, то су људи одавно измислили. Практичан је, ужасно. Још поред толико погодности које нам пружају наше телефонске компаније. Сви они бесплатни минути, порукице и тако те ствари... Врло корисно.
Јуче сам имао озбиљан разговор после кога сам решио да оставим све. То сте можда и читали. А зашто бих ја бринуо о томе?
Е и онда ми је било драго. Јер, једноставно, то је оно што ми понекад треба. Добар разговор. Квалитетан. Са неким у кога имам пуно поверење и знам да ме неће изневерити. И никада и није. Бар не до сада. Не ваља бити зависан од тога и само се жалити на своје проблеме. Ја генерално нисам такав. Кријем све што могу. И ако вам се чини да се ја вама овде претерано жалим, морам да вас демантујем. Ја вам нисам рекао ни 5% од свега што ме је мучило од почетка мог писања па до данашњег дана. Кажем вам ту и тамо понешто. Зашто? Не бих имао о чему да пишем. Ја нисам неки велики креатор, моје приче су углавном о мени и људима око мене. Нисам неко ко би могао да измисли не знам ни ја шта. Измишљао сам, тако, једном, писао неку књигу. Али сам и у њој користио себе и неке своје другаре као ослонац. Превише сам везан за ту неку нашу стварност, каква год она била.
Слушао сам музику данас. И онда сам одсвирао нешто превише добро. А онда сам одсвирао нешто превише лоше. И онда сам одустао и вратио се да слушам музику. Лакше је кад други свирају. Уствари било би ми драго да имам с ким да поделим ово своје назови-знање. Баш бих то волео. Некад кад свирам овако, сам за себе, одрадим такве неке вратоломије да се самом себи задивим. А онда кад неко треба да ме слуша ја се спетљам и немам појма. То је без везе.
Путовао сам данас. Видео разне људе. Неки ликови су ми се, чини ми се, смејали. И сликали су ме чак. Не знам зашто, изгледао сам тотално озбиљно. Штавише, нешто сам се замислио. Не интересује ме то. Заиста не. Не знам тачно ни о чему сам размишљао. Неки људи су стварно досадни. Слушао сам неке две девојке како булазне нешто на немачком. Нисам сконтао ни слово. Јутрос када сам кренуо нека жена је говорила на српском, али сам од њених слова увек разабирао само шшш и жжж. Какво мучење за уши.
Није да прислушкујем туђе разговоре. Мене то не занима баш пуно. Једноставно волим да ослушкујем. Можда и одатле покупим коју идеју. Волим и да посматрам. Све и свашта. Рекао би човек да сам помало луд. Нисам помало.
Друг ми каже да његова девојка мисли да сам наркоман. Каже да ме је бранио. "Он је само алкос". Мада какву је представу могла да створи себи о мени када јој је он напричао тако неке приче. Нпр. како сам скакао из аутобуса у покрету. Страшне ствари... Ни ја му не бих веровао. Он има горе симптоме од мене. Кад му се пије, он се тресе, добије неке тикове... Не знам у чему је фора, али то се примећује. Терао сам га данас да идемо на пиво. Каже пропашће му дан. Јбг, данас је петак. Треба да се учи за понедељак, објектно... Ја ћу вероватно сутра да учим.
Много ствари које сам претпоставио нису се десиле. Неке и јесу, и због тога ми је драго. Драго ми је и што се неке нису десиле. Због неких ми је мало и жао, али шта сад. Све у своје време. Углавном не могу да повежем шта се тренутно дешава. То је мало чудно, необично, симпатично, сумњиво, невероватно, смешно... Све помало. Али нећу о томе. Обећао сам да ћу да ћутим.
Не знам шта бих више додао. Довољно је и ово. Толико о мом току мисли, оне су више биле упућене прстима него што сам заиста мислио о нечему. Не знам како то функционише, али добро је испало. Немојте се смејати, пробајте и ви. Можда вам упали. ¦D

24. јун 2010.

Додатак на Још један непотребан текст


Понекад ствари нису онакве каквим се чине.

Када жеља пређе у фрустрацију, ту нема среће.

Када неспособност да се утврди жеља пређе у фрустрацију, то постаје болест.

Понављање једне исте ствари служи за самоубеђивање.

Превише сам пута погрешио за тако кратко време.

Не могу рећи да се кајем.

Драго ми је што имам пријатеља коме могу да се поверим, који ће издвојити колико год времена је потребно, чак и кад му то није баш најбоље решење. Некога коме је моје добро значајније од сопственог. Некога ко ме разуме. Можда и мало више него што ја себе разумем.

Примедба: Филм "Шарло те гледа" нисам могао да одгледам до краја. Уморио сам се и делује ми превише збркано. Одустао сам.

Још увек нисам узео да учим. Нисам ни доручковао. Већ сам предуго овде, надам се да ћу успети да се сконцентришем и да нешто урадим како треба. Данас није мој дан.

Расположење нисам променио на боље. Само сам се још дубље закопао. То је оно што сам хтео да кажем.

И јесте. Због ње је. И због ње. И због ње. И због ње... Нисам сигуран због које од њих, можда и због свих. Превише конфузије. Нису оне криве, ја сам онај који претерује.

Све у своје време. Можда ћу се сутра смејати свему овоме.

Још један непотребан текст

Чика Јова:
Ала су то грдне муке, тако гледат' у јабуке...

Песме за децу су понекад моћније. Некад буквалне, али крију нешто у себи. Нешто што као дете можда на први поглед и не бисте приметили. Или баш напротив?

Не знам зашто ми се ова песма јутрос вратила у сећање. Знао сам је напамет. Рецитујући је тако у себи јутрос, избацио сам, случајно или не, део треће строфе. Довољно је било рећи и прве две.

Ја сам срећан. Песма је тек тако наишла, ко зна због чега. Ето, сада када објавим овај текст, заборавићу да се то икада десило. Поново ћу се вратити својој великој љубави. Поново ћу се бавити функцијама, редовима, интегралима. Свет бројева и графика је много једноставнији.

Да ово чита моја професорка анализе, питала би ме чему све ово и зашто се не вратим у реалност. Дала би ми неки савет. Неки који сам већ одавно чуо, испробао више пута, који функционише или не. Сложила би онај свој израз лица, питоме очи и неки бесмислени облик осмеха. Ја бих поново на лице метнуо онај стари, благи, монализински осмех. Не би знала шта се крије иза њега. Мислим да ни ја не бих знао.

Сутра је петак. "Зидови знају чувати тајне, сакрити лаж..." Исписаћу нешто, бићу задовољан. И не знам шта ће даље бити, не знам шта ми је у глави. Више нико не зна.

Ја сам срећан. "Сасвим је испрано сећање моје..." Ја сам срећан.

Јесам.

23. јун 2010.

Неколико мање или више реторичких питања

Данас је среда. Дан одлуке по много чему. Срби играју против Аустралаца, моја група полаже испит из енглеског, ја се одричем превременог одмора и почињем да учим. Немам много тога да кажем, али бих дан ипак започео писањем.

Претходни пост написан је под плимом некаквог незадовољства, само мени знаног. Овај је другачији. Чини ми се да данас сводим утиске. Питам се колико је све ово скупа било заиста добро и шта сам то научио. Шта сам оставио иза себе, са чим сам кренуо у нови дан?

Откад сам овде, ментални склоп ми је безмало промењен. Која је врста речи "безмало"?

Чини ми се да сам пропустио да научим оно због чега сам одабрао овај смер. Одабрао сам га јер се на њему највише ради математика и мислио сам да ћу тако научити оно што сам пропустио у гимназији. Као за пакост, испало је да нисам много тога новог научио. Штавише, заборавио сам и оно што сам знао. Да ли је то зато што је неко сматрао да нам све ово није важно, па смо се некако кампањски провукли? Углавном сам се разочарао својим начином (не)рада. Мислио сам да ћу навике променити, али и то што од данас крећем да учим за испите које имам у петак и током следеће недеље говори о мојим непромењеним радним навикама.

Иначе сам у потпуности задовољан својим избором. Погодио сам у центар. Једино што ме плаши су могуће промене у начину рада факултета. Било би штета да од најбољег и најцењенијег приватног факултета у земљи постане само још један од оних факултета због кога вам се људи смеју ако сте га завршили. Неке промене су неминовне, али ја бих да РАФ не изгуби свој статус.

И тако, рекао бих да сам, уместо да прилегнем на рад, почео да се зезам као никада у животу. Није то баш здраво, али знам да се тек то неће тако лако променити. Умем да се концентришем на једну ствар прилично добро. Деси се да моја концентрација не опадне све док не окончам ту ствар. Е сад, што је та ствар чешће седење у кафани или код куће и уживање у пиву, дуги разговори са свима о свему и сл. него седење над књигом или за рачунаром и користан рад, то је већ друга прича. Да ли ја то покушавам да надокнадим оно што сам пропустио када су моји неозбиљнији другари радили исто? Нисам сигуран, чини ми се да су они и дан-данас неозбиљни и да им то не промакне тако често. Омладина треба да ради. "Тешко је, ал' ми смо Срби", како би рекао неко од Индексоваца.

У последње време све чешће се латим књиге. Не факултетске, него оне што бисте је потражили у библиотеци. Људи се ишчуђавају када чују или виде да читам. Мени то не смета, они не знају шта пропуштају. Жао ми је због тога, али не могу их наговорити. Углавном су ти људи већ изграђене личности. Дати му књигу у руке било би трагикомично и ко зна како би се завршило. Сматрам да никад није касно, стога док сам овде чепркам по разним сандуцима са е-књигама по интернету, тражећи следећу коју бих прочитао. Кад се вратим у Параћин, дружићу се са папирним књигама. Лепши је осећај, иако су слова ситнија.

Не губим наду. Верујем у живот. И како време одмиче, све више заиста верујем у живот. Не могу рећи због чега, да ли је то нормално? Некада је довољно наћи заједнички језик са неким, макар он био у виду једног погледа или осмеха, и поново се уверити да живот није толико безвредан, иако се на крају нико жив не извуче. Ваљда је баш у томе сва његова вредност? Умети усрећити некога, ма како то било једноставно или тешко. Умети дати прави савет у правом тренутку. Умети развеселити некога, макар и само кад се појавите. Умети бити такав, да вам људи кажу Хвала ти што постојиш. Хвала ти што си ту. Хвала ти, јер уз тебе заборавим на тугу. Што рече Андрић - бити човек. Ето, у том грму лежи зец.

Понекад сам досадан. То је онда када сам на седмом небу. Одакле потиче синтагма "седмо небо" и шта она изворно значи? Умем брзо да се приземљим, мада се не чини тако. То је зато што се лако везујем. Код колегинице сам написао да људи не напуштају срце, само се у њега изнова и изнова усељавају. Не знам да ли је боље да их што мање заволеш или да ти што више њих недостаје. Мени људи генерално недостају и када су ту. Чудан је то осећај. На крају не знаш шта те је снашло. Али ипак ниси сам. Ту су они негде, унутра.

Могао бих овако да се преиспитујем до бескраја. Ипак, пре пар дана сам, читајући оно на шта сам следеће наишао, пронашао себе тамо негде међу Балашевићевим записима:
Годинама сам Мудраце лакомислено тражио по изгледу, по дугим ноктима или седим брадама, а они су ми, прерушени у пиљарице и кочијаше, још одавно негде успут дошапнули три највеће мудрости света...
Само да смо ми живи и здрави...
Све у своје време...
Јеси или ниси?*

Не знам да ли да додам нешто. По првој ме препознајете. Можете и по трећој, због омиљеног пива. Друга је она о престабилираној хармонији.

И шта нам то остаје на крају? Живот, драги моји. Ето, и ја да изрекнем коју мудрост. Често ми постављате оно питање: "Шта бих ја да ми није тебе?" И сам се често запитам, као онај песник коме не знам име али му знам песму: "Шта у њему (слапу) значи моја мала кап?" Ова питања одговарају једно на друго.

Немојте се заваравати да је могло боље. Да је могло, било би. ;)

Посвећено свима вама који знате да сам ово баш вама посветио.

20. јун 2010.

Јутрос

Seo sam. Pišem latinicom, tako mi više odgovara. Osećam se nekako tuđe.

Žmurim i zamišljam. Ispred mene ništa. Mrak. I... to je sve što sam uspeo da zamislim.

U pozadini EKV. "Ovo je noć koja miriše na istinu, kada kažem: 'O, kako sam bio naivan'."

Menjam pesmu.

"Zemlja". Utopijska. Neizvodljiva. Naši ljudi nisu dovoljno mudri za tako nešto. Ili su samo previše sebični.

EKV je bila ispred svog vremena. Ustvari, bila je vanvremenska. Pa ipak, ostala je samo kao pečat, obeležje nečega što je trebalo da bude i nečega što je bilo.

EKV će uvek zasluživati više pažnje od mene. Ja ću ostati ništavan. Moje ideje su šuplje. I kad su pune, najčešće su ukradene, ali tako suptilno da to niko nije primetio. Toliko suptilno, da ja ustvari verujem da su moje. Besmislica...

Hteo sam da joj pošaljem poruku. Nisam umeo da je sročim. Onda sam odustao. "Pusti neka voda nosi u zaborav..."

Ne znam šta danas da radim. Mrzim kad sam prazan. I ne znam što sam razočaran. Danas sam glup.

I mrzim što ću uskoro morati u svakodnevnicu. Da odem da kupujem glupu hranu da bih imao još nešto da pojedem. Zaista ne marim za to. Ili da skupim veš sa terase. Malopre sam ga izneo iz sobe, vreme je bilo loše. Verovatno se usmrdeo stojeći unutra u zagušljivoj prostoriji. I opet će sestra da viče. Da digne glas, ona ne ume da viče. I zbog hrane, i zbog veša. Ili samo zato što nisam hteo da jedem. Ili što možda neću da razgovaram sa njom kada bude došla. Brat je na to već navikao. Ne ignorišem ih, samo mi se ne razgovara.

Neću da mi kažete čil aut, hakuna matata, opusti se, biće bolje. Neću da mi kažete da će sve biti u redu. Ništa neće biti u redu. Dosadno je ovo sve. Želim da odem. Još samo dve nedelje i odoh. Ovog leta ću se kretati po Srbiji. Želim da putujem. Dok još imam vremena...

Možda se i vidimo negde. Ako uopšte želite da me vidite ovakvog. Sada sam najgori.

19. јун 2010.

Освежење

Пробудила ме тутњава неких не тако далеких громова. Напољу је пљуштало. Устао сам и, онако у гаћама, изашао да покупим веш и унесем га да не кисне. Залуд, већ је одавно био поново мокар, и пре него што је стигао да се просуши.

Пар конверзација, добар почетак дана, мало збуњивања на све стране. Срећан сам. Опет киша и грмљавина. И музика.

Долази брат. Као и обично незадовољан. Нервирају га Ганци (Гањани) и Аустралци (Аустралијанци). Галами. Беспотребно. Ништа никоме неће бити боље. Можда једино њему...

Читам неке стихове Боре Ђорђевића. Већину ових песмица знам напамет, иако неке нису никада отпеване. Онда тражим неку књигу на е-тавану. Чудно, наилазим на "Ловца у житу". Почињем...

Брат се шета тамо-амо. Опет нешто галами. Погледа, види да читам. Буковски? Селинџер... А мислио је да је нешто болесно или перверзно. Ништа чудно. Баш негде на том делу сам помислио да не би било лоше да је и он прочита. Оно, кад је главни јунак добио батине од Стредлетера. Подсећа ме ова књига на нешто. Можда на њега и мене.

13 прочитаних глава. Разумем га. Одлазим до интернета. Не налазим ништа. Имам жељу да пишем, не знам шта бих рекао. Лепо је читати. Наставићу сада.

Вансеријско дело. Заиста.

18. јун 2010.

Прослава ¦D

Прекршићу своје обећање о 200. посту и направићу преступ. Данас је Србија победила! Данас је Србија победила Немачку! Данас је Србија победила Немачку на Светском првенству у фудбалу! И то је довољан разлог да мало центар пажње са себе померим на нашу репрезентацију :D

Не бих ништа да коментаришем. Устао сам мало пре 13. Изнервирао сам се што је слика под снегом и што се слабо шта може видети. Уз химну сам се помолио као никада до сада. Врло емотивно. И током целе утакмице сам изговарао оне кратке молитве - што Богу, што нашима. Опсовао сам само два пута, случајно. И то оба пута када је судија свирао фаул у нашу корист, тј. против Немаца. И осећај је непоновљив. Од почетка до краја.

Хвала вам момци! Хвала ти Боже! И немам шта да додам. Само храбро! Црвено је боја среће.

Ето, толико. Ово је званично мој двестоти пост. Хвала вам што сте уз мене :)

15. јун 2010.

11000111

Још мало па два стола постова. Невероватно, али истинито, колико сам дуго овде. Не знам о чему бих да пишем.

Нисам баш имао времена да пратим последња дешавања на СП. Ипак, остајем уза Србију. Шта бих друго?!

Још увек нисам одрадио усмени део испита из писменог и усменог изражавања. Правим презентацију о себи за среду. Упознаћу колеге и професорку са својим фектс оф лајф™. Биће то занимљиво искуство. Ако добро прође, нека то буде тема мог јубиларног поста овде. Поставићу презентацију на неко видно место, па је и ви погледајте. Вас ретко шта може изненадити од мене, али потрудићу се :)

Ценим живот. Треба га живети пуним плућима. Оставите цигарете. Дишите дубоко. Дајте себи одушка.

Био сам данас на систематском. Кажу да ми ништа не фали, једино ми мало крива кичма. Не знам зашто у упитнику треба попунити шта ти родитељи раде, где живиш и где се храниш... Шта то њих брига?! Било ми је тешко одговорити на нека питања личне природе. Мислим ае да ме питају да ли сам користио кондом при прошлом односу (што су такође питали па сам заокружио да нисам ни ступио у исти), него ме још питају да ли пијем алкохол... Између једном недељно и сваки дан одабрао сам прву опцију, мада мислим да сам подједнако удаљен од обе. Прва боље звучи :)

Испричасмо се доктор и ја, тако "свашта нешто". Углавном на професионалном нивоу, пошто су нам струке сличне xD Лупише ми печат а да нисам отишао код гинеколога. Само девојке су обавезне да оду тамо =)

Интересантно је колико сам безобразан, и колико ми мало фали да постанем вулгаран. Ипак, не бих сада о томе. Смучио би вам се живот.

До 11001000 сусрета, када планирам и да окачим презентацију :)
˜

13. јун 2010.

Други дан

Пола килограма посебне у комаду, топљени сир са феферонима, хлеб стар 4 дана. Кореја јуриша на Грчку, Грци спори као пужеви. Резултат - заслужених 2:0. Два литра швепса од тангарине - мандарине. Вувузеле још увек доминирају.

Аргентина - Нигерија (1:0), утакмица коју сам са задовољством испратио од почетка до краја. Добар фудбал, изврсни техничари, брза и неизвесна игра, превише неискоришћених прилика и невероватни голман Нигерије који је бранио све што се одбранити могло. Скидам капу и навијачима који су се, први пут на овом првенству, чули у неким тренуцима гласније од дуваџија. И да, дуваџије нису могле чак ни химне да испоштују. Срамота.

Још мало саламе и сирца, стигао је брат и донео пиво. Светло. Нисам га пио. Цео дан покушавам да пишем пројекат, напокон сам почео. Утакмица са неочекиваним исходом - Енглеска вс. Есаде (1:1). Диван фудбал на почетку, а онда уфитиљење од стране Енглеза. Гринова катастрофична грешка (Енглези ове године имају добре све играче осим голмана) за 1:1. Видно и вечито незадовољни Капело и срећни Амери.

Све се одвија неким чудним током. Узео сам да пишем пројекат, коначно. И имам страшан проблем - неће да ми се исцртају стрелице (правим пикадо - игрицу). И немам појма како да га решим.

Сутра за кога? За Србију! Да видимо и то чудо. Овога пута идем колеги да заједно скачемо и деремо се на телевизор, коментатора, играче, тренера и дебиле који дувају у вувузеле. И наравно пиво.

Није баш право време да се ради било шта, ово светско првенство...

12. јун 2010.

URU - FRA 0:0

Нисам гледао скоро ништа до 75. минута. Онда сам ушао у собу, а у игру су ушли неки битнији и бољи играчи. Гледао сам до краја, било је занимљиво. Био сам на страни Уругваја.

Вувузеле убијају, надам се да ће кад буде наша утакмица бити замењене бакљама, димовима, или бар заставицама... Ово је страшно. Тек први дан, а већ једва чекам крај.

Само да неки квази-патриота не упадне на терен. То би већ било крајње непожељно. Треба раздвојити навијање од дебилисања.

Опрао сам веш. Уствари сестра га је ставила, машина га је опрала, ја сам додао омекшивач и простро на тераси... Задовољан сам.

Врућина убија. Не могу ни да спавам ни да једем... Остаје ми да се смејем и да умирем од досаде јер ништа ми се не ради.

Али све остало је супер! ¦D

11. јун 2010.

RSA - MEX 1:1

Из моје перспективе:
Устао сам јутрос, отишао да другарици однесем лаптоп, свратио до Максија на повраку и купио два месна нареска, два чипса од по 44г са укусом мексичког чилија, литар "никшићког" и бубле гуме тамно плаве што су ми понестале данас... Наплатила ми је омиљена, љубазна као и увек, касирка, овога пута у специјалној униформи поводом светског првенства. Ваљда сте видели ону рекламу "Црвено је боја љубави" за овај ланац супермаркета... И тако, касирка са џиновским српским грбом преко целог торзоа жалила се старијем вероватно брачном пару (свако од око 70 или више година) како нема довољно ситнине да ради. "Ево даћу ти ја, сине", рече бакица усхићено. "Хвала вам, али мени треба више..."

Задесило ми се нешто ситнине у торбици (26 динара, како сам пребројао), ваљда је то оно што нисам уделио на Зелењаку при повратку данас... Откуцала је све и спаковала - за наплату 497 динара. Гледам у новчаник: једна од 500, једна од 50, једна од 20... Збир - 596 xD

"Ево изволите", оставим на пулт све, укључујући и ситнину...

Пребројала је и потражила од колегинице две по 100. Тешка времена, не можеш својски ни кусур да вратиш. "Сачекај само моменат..."

"Ја теби дођем 100. Ево изволи!"
"Хвала!"
"Хвала теби!" *

Код куће јео, па пустио утакмицу, па јео, јео, јео... Навијао за Јужну Африку, поставио статус на 1:0, скренуо другу пажњу на офсајд за који је он мислио да је нерегуларно свиран (наравно, све ово преко ФБ осим јела)... Друго полувреме сам почео да гледам такође једући, а онда сам се успавао и до "Прилика за Јужну Африку!" (што је било 2 минута пред крај) нисам се пробудио, што од вувузела или како их већ зову, што од врућине, што од умора...

Ни 1:1 није лоше. Идемо даље... Србија!

А да, заборавих да кажем да је пива понестало још пре почетка утакмице... Чудно, зар не?!

07. јун 2010.

Тотал фијаско

Нисам писао већ пет дана, или ми се тако само чини. Знате шта ми се десило? Отишли ми после колоквијума у петак на вопс, сви џумле... И причамо нешто, и сви иду кући, ја не идем. А мени дође криво, чуо сам се с мојима, требало је да останем још месец дана па тек почетком јула да идем кући. И рекох - идем и ја, што сте ви бољи од мене?! Па да :)

И тако ја отишао кући непланирано... Код сестре на рођендан, па сам јој после прекуцао матурски рад, и тако, био сам од користи.

Увек може да се деси да променим план у секунди, нарочито кад ми је досадно. А сморио бих се овде, што би мој брат рекао, као дабар... Не знам како се то даброви сморе, али изгледа да функционише.

Повратна, нишки. Улазим у бус, много празних места. Тражим седиште 32, тако ми је резервисана карта. Гледам са стране, одмерим отприлике где је, дођем до одговарајућег реда и погледам - кад девојка седи на мом месту.

Т: Је ли ово 32?
Девојка (Д): Јесте.
Т: Извините, седите на мом месту...
Д: Ма дај, оволико празних места, ти си баш овде решио да седнеш.
Т: Па добро, можда сам баш дошао овде јер није празно место. Сметам вам? Да знате да би и вама одговарало друштво, нарочито после онога што бих вам рекао...
Д: Види га што је комуникативан.
Т: Итекако. Него да ја седнем ту на седиште до тебе, а ти остани на мом.
Д: Па добро... А да ниси ти неки трговачки путник?
Т: Да, мора да си ме препознала по торбици...
Д: Па да. А извини да те питам, а шта продајеш?
Т: Продајем маглу.
Д: А је ли?
Т: Да, све врсте магле, од измаглице у сутон до оне густе, зимске.
Д: Заиста?
Т: Аха... Најквалитетнији је смог, то се највише тражи...
Д: Шта је смог?
Т: То ти је комбинација дима (smoke) и магле (fog), тако је и добило име.
Д: Аха...
Т: Да, добро пролази. Него сада је промоција... Знаш, имам дуг, треба да га покријем.
Д: Дуг? Заиста? А колики?
Т: Па повелики, кажем ти. И онда морам да се сналазим тако, како стигнем, неке промоције, неки попусти, 2 за један, само да то прође. Није добро кад ти утерују дуг...
Д: Како коме...
Т: Молим?
Д: Па мислим ови што утерују, њима је сигурно добро...
Т: А... Ма опуштено. И тако, мислио сам да те питам, хоћеш ти да купиш штошта, а? Можда ову измаглицу, ти ми делујеш као такав тип?
Д: Ма не... Знаш како, ја сад морам да сиђем.
Т: А смог?
Д: Нека, овако ми баш одговара.
Т: Па добро онда, како желиш.


И она је сишла. Али није хтела смог. Није хтела ни измаглицу. Не знам шта јој би... Да ли зато што имам дуг или што сам седео на погрешном месту а она на мом, не знам. У сваком случају отишла је... Ја сам наставио да путујем. До Београда, где бих даље? o_O

02. јун 2010.

Паблик лајсенс

Прво да кажем да немам појма зашто је наслов овакав какав је. Друго, хтео сам да овде оставим једну песмицу, али не могу да нађем прикладну, па сам одустао. Ипак ћу све сам најбоље рећи...

Размишљао сам јутрос, пред спавање. Запитао сам се какви би били ваши коментари када би се десило да ја одем. Једноставно, да оставим све ово и да нестанем. Немате појма где сам. Оставио опроштајну поруку или не - и отишао. Мислио сам да ставим овде оно Балашевићево "Кад одем" али ми се није дало. Зато што не пишем њој, него вама. А и њу, поштено, много заболе да ли ћу ја да одем или не, то се већ показало xD

Не знам шта бисте ви рекли, али отприлике бих био часно испраћен.

Стефан ми не би замерио јер он сматра да свако од нас има право да одустане кад осети да нема сврхе. Можда би му било жао што неће више да чита ове глупости и да слуша болесно добре песме које ја повремено објавим ту и тамо - али кога нема, без њега се мора.

Са Милицом сам некако увек имао нешто да расправљам, конструктивно, наравно. Пошто сам је убедио у важност логике, претпостављам да би њој било логично да каже оно моје - јбг, да смо ми живи и здрави... Наравно, немам благу представу шта она о овоме мисли, ово само налупавам, и не бих да је увредим :)

Лена размишља зрело до бола. Зато се појави само онако да зачини, кад баш нешто засерем овде. Живи у свом свету, као и ја, и светови нам се ту и тамо преклопе, али иначе не верујем да бих јој нешто недостајао. Не зато што ме не воли, него зато што би вероватно знала разлоге мог нестанка и сложила би се са мном. Колико год да се разликујемо, ми смо у сржи слични.

Не знам у коју би ме групу својих прича Хари уврстио, али волео бих кад би написао нешто о мени, неки хронички, историјски преглед. Било би лепо да се и ја нађем у уџбенику историје, као одраз једног времена у коме сам све ово делио са вама пре него што сам отишао.

Ивана, Емотивна, Креативна душица - чини ми се да би све имале сличну визију мог нестанка. Не знам тачно какву, или можда ипак знам али нећу да нагађам. Људи долазе и одлазе, такав је живот, и то сам толико пута прочитао код све три да понекад изгубим корак у свему томе... Ваше приче се често подударају па сам стекао утисак да би то изгледало тако. И ту негде ми се мота мисао да би вам недостајало моје писаније, чисто да надопуни и оправда то ваше :)

Зверка би попила пиво, да ми ода почаст. Пожелела би ми јуначку срећу и можда замерила што је нисам звао на прасетину оно кад је било... Али да се то још исправити :) И генерално би подржала моје мишљење - иди ако си будала, иди ако си паметан, само - иди.

Кајзер би се исто сложио са мном. Можда би ме чак питао који сам мој (д извинете на изразу) тражио овде кад сам само један обичан сероња. Не знам да ли би баш то биле његове речи, али суштина остаје - иди, кад си пизда, само не кењај више :)

Нинџа... Пожелео би ми срећан остатак живота, и да останем awesome, јер то је оно што сам у бити ¦D

Остали, непоменути, без увреде, знам да сте ту негде и није да вас се нисам сетио, али на основу ваших коментара не бих могао пуно закључити, па не бих да закључујем погрешно :) Признајем, неке сам и ја запоставио, не знам због чега. Рече Кајзер једном да је читање индивидуална ствар и да не би требало да осећамо обавезу. Мени је ово привилегија и то што понекад не кажем ништа не значи да нисам то видео него да сам тренутно остао без речи или да немам ништа паметно или блесаво да кажем.

Сто посто вам се свиђа све ово, чак и ако ни мало нисам погодио неку од ваших визија. Знате зашто? Зато што ме волите. И зато што ја волим вас. И заиста би вам тешко пало да нестанем. Као и мени, да сте ви у питању. На крају, ово све не говори о вама, већ о мени. Много кењам, зар не?

Једва чекам да се једном окупимо, онако сви заједно, да мало прочаврљамо, да се упознамо, и да ми дате разлоге да наставим да мислим како сам центар универзума. И наравно, да се разбијемо к'о мајке, један је живот ¦D

01. јун 2010.

Висок багрем...

...надвисио јелу...

Јао брате иде ми се на неку свадбу да се излудујем мало. Много ми досадно :D

Колоквијум: 17/20. Незадовољавајуће, али имам 2 приговора, тако да ћу да попричам са профом у уторак. Мада није ни битно, само да прођем све у року :)

Е, ал' оно...
Ево кума, ево и старојка, у старојка жена к'о девојка
кол'ко има сад у колу цура - најлепша је кумина фризура ¦D
Па кад крене коло, па оп-цуп, па младе прије, па уживанција. Мора да с оде на неку свадбу скорије :)

И тако се ја напричах без везе овде. А и шта ће ми веза, дали ми људи простор за џ, могу да клопарам овде, ил' боље да трабуњам, шта 'оћу.

Хтео сам овде да окачим ту песму, ал јбг, не мож је нађеш нигде... Шта да радимо, други пут. А ако и код вас наиђе нека "парада пијанства и кича", зовите, упадамо "с младине стране"... Само немојте да буде испраћај, тамо нема млада xD

Blog Archive