31. мај 2010.

Ноћ

30. мај 2010.
23:49


Вече је. У соби спарно, загушљиво, претопло. Отварам врата, излазим на терасу. Осећа се мирис свеже траве, падала је киша. Свеже је, пријатно. Стајем крај врата, удишем танани ваздух, полако ми испуњава поре и допире до сваког капилара. Као да сам заробљен, а тераса чак ни ограду нема... Гледам доле, питам се да ли би болело када бих скочио одатле. Глупости, вероватно бих имао много гадних прелома, ако не бих и погинуо. Мада, сада је влажна земља, сачувала би ме... Волим земљу. Не смем да пробам, али тако ме занима...

Дижем поглед ка небу. Негде у даљини сева, преда мном се појави само кратак одблесак. Окружен сам кућама, једино што имам испред себе су туђи прозори. Свуда су угашена светла, сви су већ побегли и посакривали се. Не верујем да спавају, још је рано.

Желим да одем одавде. Вечерас бих да лежим на трави и да будем окружен небом, а не кућама. Вечерас бих негде да лутам, макар и без циља. Вечерас... Не желим да будем овде.

Било је негде овакво доба, пре годину или две... Кренуо сам с ортаком на неку промоцију домаћег репа. Нисмо знали ни где идемо, ни како да стигнемо до тамо... Знали смо само да је далеко и да ниједан од нас двојице тамо није био. Кренули смо на време. Чекао сам га на станици. Доста је каснио, ништа ново... Нисмо знали шта ћемо. Узели пиво, отишли иза једне зграде преко пута. Ае да завршимо па да идемо... Сели на бетон, причали, пили. Видели једну ортакињу са неким њеним ликовима и све то... Онда смо кренули, нисмо попили пиво. Таман да пређемо, видимо да нам бус оде испред носа. Баш у незгодно време...

"'Ћемо да трчимо, пресечемо код хотела ("Крагујевац") и пређемо код Ћифтине ћуприје? Он иде около, ако пожуримо стижемо"
"'Ајмо!"

Трчали с још око пола литра у дволитарској флаши, као манијаци. Не сећам се да сам у животу брже потрчао с циљем... Јурили, прешли улицу. Онда смо чекали. Сркнули још мало. Ево га, стиже, таман на време.

"Шта ћемо с пивом?"
"Ма остави га ту, нема везе"

Заузели места. Пењемо се, не знамо крај. У себи сабирам улице, трудим се да упамтим макар како смо дошли и из ког смера. Гледао сам на карти пре него што сам кренуо - знао сам само да је у близини реке и да ако нађемо реку идемо само право. Изашли смо на погрешном месту...

Ишли смо, као сулуди, тражили улицу. Успут смо причали, не знам ни ја о чему. Пролазника ретко где... Питао он једног човека, каже не зна. После сам ја питао неку жену, пошто је њега било срамота... И тако још неке људе. Скренули смо лево, пели се... Наишао је неки бус, изашли су путници. Стигли смо до неке цркве. Питамо за улицу, каже да смо скроз омашили и да треба да се вратимо доле.

Враћамо се, идемо право... Спустили смо се скроз до краја, наишли на говорницу. На њој пише о догађају. Осећа се мирис реке. Ту смо, и упутисмо се, коначно, у правом смеру. Чује се музика.

У клубу десетак ликова наших профила, толико и оних који наступају и пар конобара. Пиво. Скупо пиво. Добар реп, лоше озвучење. Премало људи. Кога је још брига за хип-хоп?!

Остали смо до краја, мада нам није дуго трајало јер смо каснили. Излазимо, враћамо се. Пешице. Са мапе сам упамтио пут како да сиђемо до доле... Мало докачени пивом, мало репом, мало свим овим што нам се издешавало. И полако пешке...

Дође и растанак. Никад нам није било теже да се опростимо. Уморни, мртви и никако нам се не враћа кући без друштва. Па опет...

Улазим у кућу, узимам лаптоп. Куцам ове редове. Недостаје ми лутање. У оваквим ноћима грех је седети код куће. Желим да лежим на клупици, на бетону, на трави, да посматрам небо, да осетим капи кише и да удишем мирисе свеже траве. Желим да побегнем. Желим да полетим, да се винем, макар треснуо о ту влажну земљу, макар ми она сломила све кости. Завеса се миче, ветар ме дозива. Не смем. И не могу. Затворен сам.

29. мај 2010.

Јутро

Погрешан свет. Мало сна. Буђење, тражимо шрафцигер. Од целог комплета фали само онај који је одговарајући. И сваког дана га видим, али опет не знам где стоји. Соба ми је као пренатрпани магацин. Нема га...

Назад у кревет. Гласно питам: "А зашто ја нисам устао?!" Питам себе, јер сам већ остао сам у соби. Онда мало размишљам - много тога је преда мном. Још месец дана и прође и ова прва година. Неки би волели да то могу да кажу. Ја се усуђујем. Значило би ми да све завршим на време. Не знам шта ћу да радим овог лета, када све прође.

Окрећем се. Сан. Излазим из буса, нека девојчица је испред мене. Нешто говори са неким. Тај неко прилази. Наставница (хмм...) Пита да ли јој је стигао кредит. Девојчица каже да није. Слагала је и сви то знамо. Наставница гледа у мене. Онда тера девојчицу. Пита ме шта то радим, да ли сам нормалан. Љута је на мене. Не разумем шта се дешава. Буђење. Конфузија.

Још бих да останем у кревету. Данас је субота. Толико посла... У глави креирам графички интерфејс за домаћи. Устајање, умивање, "шта има ново". Сваки викенд је исти. Док све ово не прође.

Јуче сам "изгубио" дан у музици. Данас то не сме да ми се деси.

Синоћ ме је брат питао кад планирам да се женим и докле ћу само да играм игрице. Не знам, кад бих знао имао бих границе у свом ничему. Свака шала је пола истине. Ова је била сурова...

28. мај 2010.

Мало патетике :)



Одавно нисам чуо ову ствар, а пошто ми је легла, рекох, можда ће и вама ;)

27. мај 2010.

Фарса

Лепо ми је. Имам неке обавезе, мало радим, мало висим на нету, залуђујем се ту и тамо, ништа се посебно не дешава. Могло би се рећи да ми је живот испуњен лепим данима који пролазе тако брзо да их и не примећујем. Ту и тамо угледам коју симпатичну девојчицу (хипокористик, није да сам педофил, прим. аут.), разменимо погледе, осмехе, мејлове или бројеве итд. Није да ми није лепо.

Сви то виде. Питају се зашто. Зашто толико волим пиво, зашто пијем тамно, зашто ми дан без њега не пролази... Зашто се често изгубим, зашто се понекад тресем, понекад тако одлутам да не знам ни где се налазим ни са киме сам у друштву... Не знам са чиме то повезују, ваљда контају да сам већ навикао тако.

Помислим на тебе. Ту си негде, моташ се по глави. Далеко од очију, али... још си ту. И не одлазиш, ни не мислиш да одеш. Таква си, упорна до сржи.

Онда те некако избијем из главе. Бежим у тај спољашњи свет обавеза, забаве, пролазних симпатија и, наравно, тамног "никшићког". Има твоју сласт, твоју горчину и боју твојих очију... Мења тебе у мом спољашњем свету.

И онда ме опије, онако како само ти то знаш. И чујем ону "Мито, бекријо" и растури ме. И погубим се... Зажмурим јако, подигнем главу и уздахнем. И испијем те до краја. И желим још. Тако јако...

Ето, зато.

26. мај 2010.

Наставница

Тако нестандардан дан, овај 26. мај, дан после. Написао сам беседу, а онда сам устао. Био сам срећан, поново сам почео да певам... И све то тако до поласка на факс. Ужасна врућина, а онда 84, поприлична гужва, стојим на средини јер нема задњег дела за стајање. У задњем делу су нека деца, основношколци. Поглед ми лети по лицима људи, покушавам да разазнам познате, али су ми и даље сви махом непознати. Скенирам од задњег ка предњем делу аутобуса. А онда на предња врата улази она. Уздах.

Неко од деце викну: "Наставнице!" и она им махну. Села је окренута према њима (и мени), причала је са неком пријатељицом. Посматрао сам је, не баш блејачки али онако, из прикрајка. О брате, заљубио сам се у наставницу :) Ослушкивао сам шта причају али ништа нисам могао ни чути ни разумети... Изгубио сам фокус, почео сам поново да лутам погледом, замишљао сам како би изгледало кад бих јој пришао. Не бих знао ни шта да кажем... Чудно је то.

Пријатељица јој је изашла, нека жена је села до ње. Она је гледала углавном испред себе, мада је и њој поглед каткад лутао по туђим лицима. То је ваљда нормално у превозу, проучавати своје сапутнике. Срели су нам се погледи. Трајало је то неколико секунди. Онда смо махинално обоје скренули погледе.

Благи осмех. А онда - растави нас Пошта. Изашла је из возила, посматрао сам је још мало. Румена у лицу, што од шминке, што од природног руменила, свој озбиљни и помало сетни поглед упутила је у смеру из којег смо управо стигли. Вероватно је преседала.

Ја сам наставио даље својим путем... Даљина је расла и ускоро је више није било у мом видику. Срећан сам што сам је видео, мада је не знам и не знам да ли ћу је икада поново видети.

Кад боље размислим, све ово је било глупо. Па ипак...
До следећег сусрета :D

Беседа

Усмени део испита из писменог и усменог изражавања

Данас вам се обраћам као припадницима млађе генерације који ће разумети о чему причам. Зато ћу језик свести на уобичајени, свакодневни говор јер знам да ћете и њега разумети. Говорићу вам о проблемима живота у Србији на један несвакидашњи начин - из перспективе пијане особе. Свесни смо свакодневног присуства алкохола у нашим животима и покушаћу да кроз ту перспективу скренем пажњу на неке ствари којима смо окружени.

Сви знате ко сам. Неки ме познају више, неки мање, али отприлике имате јасну представу о мени. Па опет постоји један део мене сачуван од свих вас. Зато ћете се можда и зачудити целој овој причи, али из ње је произилази много тога и идеална је као пример за све што ћу вам данас рећи.

25. маја 2010, на Дан младости, који и дан-данас титоносталгичари прослављају обиласком Куће цвећа, имали смо малу прославу. Двојица мојих колега (које сада нећу именовати да им не би било непријатно) и ја отишли смо до оближње биртије (рецимо то тако) да прославимо. Славили смо свој живот и оно што је непобитно - временски и просторно смо углавном спречени да се дружимо ван факултета. Како то обично иде у стандардним српским прославама, морало је да се попије. Хладно пиво, ништа друго. Време је било сасвим одговарајуће, инспирације није недостајало да се збрише са ООП-а.

Како смо то спречени да се чешће дружимо? Нас тројица живимо на три различите стране и само путовање до места састанка и назад коштало би нас више од једног сата. Живот овде је скуп. Сваког месеца очекује нас плаћање рачуна, који у Београду ни у једној зони нису баш мали. Наравно, тај терет и није на нама него на нашим родитељима, али већ смо довољно свесни да знамо и њихове проблеме и да их не можемо само исцрпљивати као рудник бакра. Школарина и станарина већ довољно коштају...

Срби су и иначе презадужен народ. Подижемо кредит за рефинансирање кредита који нам је исплатио кредит који смо подигли да бисмо рефинансирали све своје кредите. На крају овде само банке живе.

И тако ми смо ту седели добра два и по сата, причали о неким веселим и о неким мучним темама, добро попили и кренули кући. Грешка је била што ништа нисмо јели; генерално мени је то био проблем. И у том стању полусвести, уморан од неспавања, улазим у 84. А унутра четрдесетак степени, нема много гужве али је страшно загушљиво и, наравно, немаш мира од неких галамљивих девојака које креште на сав глас, с краја на крај аутобуса.

Ушао сам у бус јер сам хтео што пре да стигнем кући. Ипак, већ код Ушћа имао сам проблем са свим горе наведеним условима, те сам сишао код СИВ-а (трећа станица). Сео сам на средину клупице, нека госпођа је села с моје десне стране. Заронио сам главу у дланове, пожелео да се одморим. Предусретљиво сам направио још места када је један човек почео да разговара са госпођом. После су ме напустили.

Ушао сам у следећу 84. У њој још гори услови - већа гужва, већа температура, загушљивије. Сви прозори су затворени. Возач као да вози кромпире. Наилазим на нови проблем - стомак жели да избацим оно што садржи тамо одакле је дошло. Пуне ми се уста, гутам више пута; киселина излази и кроз нос... Знам да вам је све ово одвратно, али врло је важно и схватићете поенту. Десном руком се држим, главу сам наслонио на руку и њоме спречавам да ми се уста отворе... Хотел Југославија, станица. Прогутах још једном и отетурах се напоље. Право иза станице, ка уздигнутом травњаку. Уследила је моја специјалност - повраћање испред хотела (то сам већ једном радио).

Ту наилазимо на нови проблем. Нама који волимо да повраћамо треба се изаћи у сусрет - нема места предодређеног за ову релаксирајућу активност. Кад смо код тога, нема места ни за друге случајеве нужде - јавни вецеи су јако ретки, мислим да се могу избројати на прсте. Међусобно су удаљени километрима. Људи се жале кад виде оне који то раде иза жбуна, дрвета, на јавној површини, како су то некултурни људи, сишли с гране, како прљају град. Никоме не пада на памет да у уређење јавних градских површина спадају и јавни тоалети.

На станици је било петоро или шесторо људи. Један дечко је протрчао. Сео сам на бетон да се одморим. Нисам хтео међу народ. Поново сам заронио главу у дланове. Све ово је било поприлично разочаравајуће за мене.

Овде сам дочекао свој спас. Ушао сам у 17-ицу. Била је климатизована, људи скоро да није ни било, мирисала је свеже. Сео сам на једно слободно место и ту готово задремао. Пренуо сам се таман кад је аутобус стао на окретници. Изашао сам напоље.

У Земуну, идући Главном и улицом Цара Душана, има неколико кључних станица. У њих спадају Пошта и окретница седамнаестице. Увек препуне људи, никад места да се седне. И тако сада на окретници за мене није било места. Сео сам на ивицу бетонске канте за смеће. Њих бар свуда има... Нормалном болесном човеку вероватно би било испод части да седне на тај предмет. Али ја се у датом тренутку више бринем за свој долазак до куће него за наше глупе уврежене предрасуде.

Мора да сам се успавао, јер ме гурнула једна госпођа рекавши да ћу пасти са те канте. У том тренутку сам седео крајње стабилно, али је она била забринута... Верујте ми, има и таквих, иако већину људи око нас ништа не интересује. Свако гледа своје проблеме, никоме није стало да некоме помогне. Мајци са дететом или трудници треба два-три минута да нађе место у превозу, док се неко смилује да устане. Старијима ретко ко да устаје, штавише био сам сведок када је старији човек устао да седне неки мој вршњак. Када некоме видно није добро, ретко да ће му неко ослободити место. Када вам се вода просипа у торби, не брините ништа, исцуреће кроз торбу; нико вам неће скренути пажњу на то. Ако вам неко и скрене пажњу, после ће га гледати као да је пао с Марса (ово је моје лично искуство).

Чекао сам 707. Вртело ми се у глави. 707 ми стаје преко пута куће, не морам дуго да пешачим. Стајао сам поред врата и чекао да стигнем. Понашао сам се нормално колико сам могао. После сам мало поседео у парку пре него што сам прешао улицу. Даље више није битно.

Чему све ово, питате се? Зашто сам уопште пио? Не знам ни сам, такав нам је стандард за провод. Знате да на стандардним местима сада пуштају празне песме са безочним понављањем једне исте звучне секвенце, са досадним ритмом који вас убије у појам. Или пак ове наше "народне" које имају ретардиране текстове у комбинацији са пређашњим "мелодијама". Њима је то забавно. Некој другој деци, некој другој омладини. Ми смо народ који генерално воли да тугује. Навикли смо тако. И волимо да се бунимо. Зато волимо рокенрол, панк, гранџ, днб. И зато волимо Тому Здравковића, Цунета Гојковића, Цигане, браћу тамбураше... Таквих места преко дана нема. Зато нам остаје само да се смејемо и да пијемо.

Алкохолизам је болест. Доводи до претераног самосажаљења, уводи нас у депресију, онда пијемо још више и постајемо зависни. У алкохолисаном стању неки људи испољавају агресију, а са некима је лакше сарађивати. Алкохол је помодарство. Клинци обожавају да изађу на неко од оних смарајућих места и да се напију и после да руше град, јер су, као, они јаки и нико им ништа не може. Тако се стварају проблеми.

Алкохолисање нисмо ми измислили. Још су у античко доба Грци и Римљани алкохолу давали битно место. Примери су остали у оквиру митологије. Ми само практикујемо оно што су они још тада имали обичај да раде...

Ипак, за све ово нема оправдања. Лично нисам од агресивних под утицајем алкохола, мада могу постати раздражљив. Ја не возим под утицајем алкохола. Ја не угрожавам нечију безбедност. Ја не газим наше законе. Можда покоји морални, али сви смо такви. Мени нико није украо 30000 евра. Ја их немам и без њих живим. Треба бити јак.

Да закључимо - ако изузмемо препуне загушљиве и прљаве аутобусе, пренатрпане станице, недостатак јавних тоалета, презадуженост, недостатак места за опуштање, генерације испраних мозгова и превише апатичних и људи које није брига ни за шта што нема директне везе са њима, живот код нас и није тако лош. Или како бисмо ми то рекли у маниру једног хрватског панк бенда: "Није све тако сиво, кад имаш с неким отић на пиво".

22. мај 2010.

Невидљив

То је само повремено. И увек привремено. Шта то? Постајем невидљив.

Веровали или не, ја умем да будем невидљив. И поред свег свог труда да ме примете, мене уствари нико не види. Могу да вичем, да ломим, да скрећем пажњу на себе - људи ме, једноставно, не виде.

Онда се осећам усамљено. Некад сам и awesome (не могу да нађем адекватну замену у српском), али сам углавном усамљен. Верујте, зна да буде досадно. Јер, моја моћ није никаква специјална. Мене само не примећује нико.

И то је тако. Од пар сати, до неколико дана. Можда и која недеља. Дође ми да одем и да узмем нешто а да не платим. Међутим, продавци ме увек уоче.

У једној невидљивој фази чак ме је и контрола у аутобусу прескочила. Тада сам сконтао да сам заиста невидљив.

Једино што сам материјалан, па не могу да пролазим кроз ствари... Онда ми невидљивост и није нека предност. Још увек нисам чист дух.

21. мај 2010.

И у сну

Преживех и тај тест из анализе. Предах и тај домаћи који ми је једном већ враћен јер није одштампан него исписан. Урадио сам све... Онако како то иде. Изгледа да нисам погрешио ниједном. Онда сам дошао кући. Одморио сам се. Спавао сам дуже. Бар сам покушао.

Од пола шест будио сам се 5 или више пута. Сваки пут када бих поново зажмурио, пред очима ми је био израз... log(1+x). Само то. Ништа више. У разним бојама, преливима, вијорио се као застава, облици су се деформисали, исртавао се график, безброј пута. И све тако. Био сам као изгубљен у свету логаритма од 1+x.

Гутало ме је шаренило, бескрајан простор испуњен линијама. И све једно те исто се исписивало поново и поново... И никако да престане. Пробудим се. Дишем убрзано. Окренем се на другу страну, зажмурим поново. И опет испочетка...

log(1+x) је далеко од нечега што би могло да буде ноћна мора. Има вероватно најједноставнији Маклоренов развој. И не знам зашто ми се баш он појавио у време кад треба да се спава. Не знам ни зашто ми није било пријатно, осећао сам се као заробљен, као да не могу да дишем.

Ни сада не знам шта је. Нисам знао да математика може да ми представља ноћну мору. Човек се учи док је жив.

20. мај 2010.

Тишина

Било је то данас. Време се пролепшало. Кренуо сам кући из мензе, као и увек ушао у 84 и стао на само зачеље, наслоњен на задњу страну аутобуса. Унутра уобичајена граја. Гледао сам кроз прозор... Често се тако погубим.

Станица испред Криминалистичко-полицијске академије. Неколико људи на станици, једна жена и њен син од својих пет-шест година. Сви улазе. Мајка стоји, дете кмечи. Моли је: "Хајдемо мама, хајде да идемо..." Она му се окреће, погледа га и процеди неке речи кроз зубе. Затим окрене главу према возилу и настави да стоји. Поглед ми је прешао преко ње, у очима - ништа. Дете је и даље кмечало. Сви су се окретали. Какав ужас...

Затворила су се врата. Покренули смо се... Гледам испред себе. Одједном нешто пуче и пресече ме... Мук.

Окренуо сам се и погледао. Стамена женска фигура у тамноплавој униформи полако се удаљавала. На станици је лежало тело дечака просвиране главе. Секунда. Две. Три. Уобичајена граја...

Госпођо...

...извините, цури вам вода из торбе...

Дозвао сам пса звиждуком. Оставио сам му месо. Прасетина, лепа, и фине кости. Таман је кренуо, али из комшијског дворишта наишао је још један пас и када је овај наш кренуо ка храни, овај други је зарежао. Онда је ноншалантно пришао и кренуо да једе, а наш је само мирно стајао поред и "чувао стражу", тј. гледао лево-десно...

После пар минута ништа није остало на земљи. Комшијски џукац је отишао. Овај наш је почео да се врти по месту злочина тражећи остатке. Ништа није нашао.

У једном тренутку јако сам пожелео да је храна била затрована. У следећем сам пожелео да ме неко убије због тога.

А наш пас? Не знам од чега живи, али тада је, изгледа, остао гладан. Само се покуњио и отишао назад где је и био...

19. мај 2010.

Недоречена

Нисам ја таква. Да јесам, већ одавно бих све бацила у воду. Окачила бих патике о клин и пензионисала се. Што не бих и ја побегла у неку шуму, на неку планину, да живим са дивокозама или медведима? Шта ће ми све ово у животу?

- Немој да попустиш. Макар из ината, истерај ово што си започела до краја. Какве су то сада приче о одустајању? Одакле ти само тако нешто може пасти на памет? Још тако мало је остало, а ти сада да баталиш све, да начиниш такву грешку? То је недопустиво. Кажем ти из свог искуства. На својим се грешкама најбоље учи.

Није да желим да знаш целу причу. Цела прича је толико комплексна да је не би сконтао ни да живиш мој живот. Не би је разумео као ја... Сви ви не бисте схватили колико је мени тешко у овом тренутку. Сва та деструктивна музика коју слушам, сва разочарења која су ми подарили у последње време, накупљена мржња према својим и туђим поступцима кроз цео овај мој живот... И она једна ствар која ме испуњује, али ни у њу нисам сигурна.

- Буди паметна. Послушај ме. Не знам много, али из онога што видим, знам да се сада не смеш повући. Мисли позитивно.

Лако је рећи. Као да ја то не знам? Али како да мислим позитивно у оваквом стању? У стању у коме рођену мајку терам да ме убије, да не издржавам више ову проклету казну од живота...

- Није све тако сиво...

Није, црно је.

- Мораш се изборити. Биће све океј. Само низ лоших дана. Сунце поново излази.

Да. Сунце ће изаћи поново. Убеђивао си ме дуго. Пробаћу да га дочекам. Надам се, не, знам да си у праву. Увек си ме знао посаветовати. Хвала ти на томе.

- А зашто сам ту?

Понекад се заборавимо у својим лутањима, накупи нам се толико тога да више не знамо на ком ћемо се крају распрснути. Овај измишљени разговор на стварним основама посвећујем једној нади коју сам синоћ по ко зна који пут поново пробудио.

Јутрос сам згазио дечака у аутобусу. Извинио сам му се и повукао се у супротни угао. После тога сам се држао за шипке толико чврсто да сам у односу на аутобус био непомичан све време...

Данас сам на киши испалио девојку која "поставља једно питање". Више пута... Била је толико очајна да сам помишљао да се вратим и подарим јој загрљај. Вечерас ми је колега предложио да реализујемо World free hugs day.

Киша је била предивна. Моја је јакна, рекао бих, од материјала од кога се праве кишобрани и необично брзо се суши и не пропушта воду. Али ја волим да шетам по киши, само када није олуја.

Девојци је испао прстен из руке. Није могла да га нађе. Уочио сам га, пришао, подигао га и пружио јој. Захвалила ми је.

Онда сам посаветовао пријатеља.

Има дана када престабилирана хармонија делује логично...

13. мај 2010.

Вода и све

... и оно што сам хтео да ти кажем ...

Ал' немам појма, заборавио сам. Увек ми се то деси.
Нема везе, ионако није било битно. Да је било битно, већ бих се сетио.

Или ћеш помислити да ја то нешто од тебе кријем?
Веруј ми, не умем да сакријем такве ствари. Нисам баш толико добар лажов.

Знаш оно... А јоооој шта сам оно хтео...
Видиш како кад ме лупи мало ово сунце и овај врбопуц, те не знам ни где ћу ни шта ћу. А идем до својих крајњих граница. Нити спавам, нити једем, само нешто као радим. А шта радим? Не бих знао рећи...

Можда сам пропустио нешто важно. Можда када сам оно задњи пут тумачио твоје речи нисам све скапирао како треба. То се деси тако, с времена на време, да се људи не разумеју.
Ајаа... Тако ти је то кад разговараш у шифрама, а ни сам не разумеш шта хоћеш да кажеш...

Нећу да ово пролеће прође тек тако. Лето је доба када се сви повлаче у себе и своје лудости. Па макар никад не остали физички сами, они су увек само - они.

И зато ми је пролеће драже. Има у њему нешто. После дугог ничега, све је почело да се креће поново. Лепо је уживати у живој ватри живота. Једина ватра у којој се осећаш добро.

Мучиш ме. На онај слатки начин. Одавно се нисам тако мучио... Да ли је од тебе или од пролећа?

Урезаћу ти име у облак. Пашћеш ми с неба као летња киша. Дођавола, лето...

Скупићу те у резервоар за кишницу. Чуваћу ти руку у џепу своје нове јакне. Лепо ми стоји. И теби ће.

Ја стварно не знам шта сам хтео да ти кажем.

10. мај 2010.

Вадафак фрикаут шит у два и по тома


- недељни извод из дневника једног лика –

ПРВИ ТОМ

Четвртак, 29. април

Сам кајнда шит, кренуо одмах после вежби из дискретних 2. Стигао кући око пола шест јер је превозник НЕ па му треба три сата да дође од БГ до ПН. Дочек`о ме отац с осмехом на лицу, онда и мајка и баба. Сви смо срећни, причамо шта има ново, једемо итд.

Стеле изашао, Јока није, остао са Тијаном. Остали су махом у БГ. Неко лудовање.

Петак, 30. април

Немам појма шта се дешавало. Неке небитне ствари. Већ тада сам планирао да Први мај проведем лежећи на трави, макар усамљен, гледајући у небо. Наравно, не са астронофизичарске тачке гледишта. Некако ми се све скупило и хрлио сам земљи, небу, свему – само да се одморим од људи и обавеза.

Шетња са Стелетом од око 19.30. Два – три сата испуњена разговорима. Углавном он прича, ја немам о чему. Онда вечера, па с Јоком на пиво у Блек. Свирали неки пајсери – ПА800 и електрична гитара. Старијем лику нећу да заборавим што је упропастио пар песама отимајући се да пева, а притом не знајући текст. Најупечатљивија – „Кад ходаш“. Рекох Јоки да ме подсети да ако икад будемо правили бенд, не певам онако. Опет сам мање ја причао. Рекох само каква је ситуација. И он је за Први мај на Грзи, с Тијаном, наравно.

Субота, 1. мај

Мислио сам да ће бити још један шугав дан, али није био. Одлазак у село, боравак с фамилијом. Ујка преузео домаћинство. Јела се прасетина и неке тортиље са роштиља. Сви су на окупу. Играли смо бадминтон – Меги, Пека, Вељко, Мики и ја. Лудило. Опустио сам се како одавно нисам. Слушао сам птице и опонашао их. Гледао сам у небо. Једино што нисам легао на траву, нисам имао где...

Повратак. Стеле није изашао. Јока ме зове нешто касније, каже да је са Шмијем. Шми у Параћину?! Изашао сам напоље око пола дванаест, вратио се кроз сат, два највише. Причамо о купу и дербију. Шми је узео карте за куп, наручио преко Тикет-лајна. Каже да јавим РАФовцима да се договоре и узму за себе, биће их још 300-ак. Не знам да ли ћу на дерби, уздам се у куп, размишљам о организацији пошто се иде на ЈНА.

Недеља, 2. мај

Трећи мај је нерадан, па путујем назад тек у понедељак. Нешто сам се излудовао, гледао неке серије и тако... Немам појма шта се десило тог дана.

Јављају да је течи горе, да није хтео на дијализу, да је пун токсина... Немам појма шта се дешава. Моји су хтели да сутрадан оду до Крагујевца, али их је тетка натерала да одустану.

На крају дана сам се видео са Стелетом и Дулетом и Салетом и Лидијом. Ово двоје су после отишли својим путем. Ови су делили неко пиво из лименке. Чекали су Шмија и Јоку да се нађемо па да идемо негде. Био је концерт целог дана, а одустали смо од њега јер су наплаћивали улаз. Срање. Ову двојицу смо једва нашли негде на почетку кеја. Био је ту и Рале и неки ортак кога не знам. После је стигао Цветковић са девојком. Одлазак до Борца, одвојено. Попили смо „јелен“ од два. Причали неке глупости. Опет сам највише ћутао.

Пекара. Нисам хтео да једем. Не зато што их не поштујем. Не ни зато што нисам био гладан. Не ни зато што нисам имао пара. Немам појма, није ми се јело. Нисам био способан да једем.

Стигао сам касно. Смрдео сам самом себи на нешто. Био сам незадовољан, не знам ни сам чиме.

Понедељак, 3. мај

Играмо игрице, отац и ја, иако сам ја нешто уморан и надрндан. Видим да ни он није баш нешто лепо спавао. Јављају да је умро теча. Потрес. Поднео сам на почетку необично добро, ако се тако може рећи. Нисам знао шта даље. Пре тога смо ишли по карте за мене и Шмија. Њему су дошли сестрићи, па нисам ишао са њим. При повратку ми је код робне сунула крв из носа. Зауставио сам је када сам стигао кући...

Немам појма шта даље. Отац и мајка одлазе за Крагујевац. И сам после петнаестак минута крећем за Београд.

У бусу смо слушали Нигрутина. Нисам знао шта ће да се деси. Имао сам некакав грозан предосећај о целој недељи. Мало сам се усрао, мада то нисам показивао. Шмију нисам рекао за течу. Пошао сам у црвено-белој, новој мајици из Шпаније.

Проверио сам пошту и после легао да спавам. Касно сам стигао, очекивао ме је радни дан.

Уторак, 4. мај

Јурњава лево-десно. У друштву делујем нормално. Једини тренутак слабости био ми је када сам пренео Тесли вест. Рекао сам му то због оног гостовања код Металца. Питао ме је да ли ћу на сахрану. Рекох му да вероватно нећу. Нисам имао појма шта да радим.

Код куће изненађење – нема нета. Помислих да није плаћен, па је искључен. То се испоставило као тачно нешто касније. Планирам да сутра платим нет. Треба да пишем домаћи из www-а. Не могу да почнем без интернета.

Опуштам се уз Бостонске адвокате. Одгледао сам четири-пет епизода. Нестало је струје. Изнервирао сам се, помислио да ни она није плаћена. Одгледао епизоду до краја уз помоћ батерије у лаптопу, затим га искључих. Схватио сам да сам у потпуном мраку и требало ми је да видим да ли је цело насеље искључено, или су само мене нешто зајебали. Оборивши притом пар предмета и умало не изгубивши главу успут, доспео сам до прозора. У покушају да подигнем завесу-механизам, извукао сам је из плафона и она је пала на под. Заобишла је моју чашу ФЦБ коју ми је сестра такође донела из Шпаније. Дебело сам се изнервирао. Некако сам покупио завесу и спустио је на кревет. Кроз прозор је допирала светлост из неког удаљеног дела. Насеље није имало напајање.

Наместио сам некако кревет у мраку. Помогла ми је светлост телефона, који је, срећом, био свеже напуњен. Не слутећи шта ће се све десити, легао сам да спавам. Онда сам истриповао да напољу грми и да ће киша. Устао сам и у мрклом мраку унео сушилицу за веш са терасе у собу. Сутра ћу скупити веш.

ДРУГИ ТОМ

Среда, 5. мај

Рано устајање. Прилично сам неиспаван. Прво провера да ли је стигла струја – светло се пали – стигла је. Одвукох се до купатила на подуже туширање. Пропуштен позив на телефону. Мајка.

- Шта радиш, не јављаш се?
- Био сам у купатилу.
- Шта имаш данас на факсу и кад?
- Треба да браним домаћи од 1.
- Значи не можеш да дођеш овамо? Мислила сам да имаш нешто раније.
- Не могу.
- Добро, ништа...

Десетине момената размишљања. Потпуно смркнут, скрхан, неодлучан. Да ли ће победити човечност или каријеризам? Ма зајеби поене, пакујем се... Пар ствари да се пресвучем, две најбитније свеске (чекају ме тестови од понедељка), пуњач за телефон, неплаћени рачуни за интернет. Невероватна присебност у моменту одлуке – сахрана или домаћи, факс, финале купа.

У пошти нема реда. У међувремену сам послао поруку да крећем. Јављам да нећу моћи на факс и да не могу да браним домаћи. Јављам и да нећу моћи на утакмицу. Оверавам карту некој госпођи. Стижем за бус у 10. Први за Крагујевац, студентска у једном смеру...

Једна девојка на седишту пар редова испред. Нека жена седа до мене. Чита Правду. Загледам наслове. Онда се удубљујем у пејзаже. На моменте се растужујем. Питам се шта ће даље бити...

Стигох око 12.10. Дочекао ме је братовљев ортак. У ауту су почеле да ми се тресу ноге. Онда су кренуле сузе. Једна по једна. Гутао сам кнедле, брисао их. Крио. Питао сам где има да се купи свећа. Глас ми је дрхтао. Сва прибраност ми се одједном изгубила...

Много људи испред мене. Неки познати, доста непознатих. Са свих страна. Увео ме је зет. Саучешћа... Неко ме је упутио лево. Не знам ко, гужва је била. У соби сандук и пред њим слика из млађих дана. Цео се тресем. Саучешће његовом брату, а онда тетка, брат, сестра... Чврсти загрљаји. Не знам где сам. „Будите јаки, обојица, морате бити...“

Мајка ме одводи да седнем. Пита ме шта ћу. Немам појма. Чашу воде. Није се просула, некако сам је принуо устима. Коцкица ећера. И још воде. Одлазим напоље да стојим са браћом и кумом. Мало заборављам на све. Превише људи... Превише...

Опело. Слушао сам пажљиво, штитећи свећицу од несталног ветра. Понешто сам разумео. Где-где бих се изгубио у мислима. Свећица се два пута угасила. Једном, чини ми се, као упозорење на моје одсуство. Други пут таман кад треба.

Одлазак на гробље. Колона аутомобила. Испратио сам све. Грумен земље у раку. Хлеб, мед, жито. Не желим воду, ракију, сок, пиво. Још кнедли у грлу. Желим да побегнем.

Прање руку – вода у кофи, пешкирић. Прва совра. За оне који путују. Како људи могу да једу у оваквим тренуцима? Изгледа да је некима баш то да залече душу. Неки су, чини ми се (можда неоправдано), само због тога и дошли. Мука ми је од свега, слабо једем. Тек кад зачујем оно „Драги гости, ручајте и спомените мог брата...“ И сви га спомену једним „Бог да му душу прости“ и настављају даље. Десно око не престаје да плаче. Кнедле још увек у грлу, храна тешко пролази.

Нема опраштања. Последњи пут кад смо се видели захвалио сам му што је примио мене и ортака, онако домаћински. Поздравили смо се некако на брзину. Борио се, борио. Изгледа да се на крају уморио од свега. Досадило, брате, човеку да се бори. А међу познаницима је био симбол неке борбе.

Горак укус у устима. Пут ка Параћину. Деда и баба (млада, ал опет баба) из Шведске. Дошли на славу. Зајебан овај живот. Сад га има, сад нестане. Збркане мисли. Морам да се одморим.

Четвртак, 6. мај

Ђурђевдан. Треба пресећи колач. Не знају још ни кога ни када ће звати. Ту су стриц и стрина, брат и сестра и Швеђани и ми. Обред некако завршен. Чудна молитва, мало традиционалног, мало убрзаног, у складу са европским тенденцијама. Предјело, па печење. Није ми ни до чега. Ипак, ред је обележити овај дан. Кумови на вечери.

Петак, 7. мај

Звали су госте на други дан. „Наши“, стандардна екипа. Два очева шефа – колеге – породична пријатеља са својим супругама, па онда теча и тетка, ујак и ујна и брат. Поставио сам сто, служио пиће. Мисли ми добијају некакав логичан редослед.

Субота, 8. мај

Ближи се повратак. Идемо до села. Треба да купимо козе и јариће. Све ће то углавном брат да пази, моји су ту кад треба да се помогне. Ја финансирам једну козу с два јарета. 5000, фина инвестиција. Макар мало задовољства, шта год на крају испало.

Мајка се враћа с прве суботе. Отац и ја помажемо у скупљању сена. Прскара кишица, али никако да падне. Почиње дерби. Јуримо се с козама. Треба добро одабрати...

Друго полувреме. Кад год гледам код ујака, Партизан победи пред крај. Опет је било тако. Изгледа да изгубисмо титулу. Важно да су козе на броју.

Гомилају се нека незадовољства и фрустрације.

Терају ме да једем. Не могу, нисам гладан. У Параћину на силу једем неке јагоде. Мука ми је, али мора да се поједе. Мрзим то. Јагоде волим, али не волим кад ме боли стомак.

Лежем с благом мучнином. Гледам неке серије, онда гасим тв. Још једна шетња до тоалета и сан. Отац, лево од мене, хрче. Мајка ме каткад шутне. „Спавати са децом под једним покривачем, нездраво је“. Гледам кроз прозор. Врућина. Сутра одлазим.

Недеља, 9. мај

Тек сада, када ово пишем, контам да је био Дан победе. Кога је брига?

Будим се око 4.40, поново. Несносна врућина. Устајем, одлазим до тоалета. Пијем воду и умивам се. „Хладна вода свима прија“. Враћам мало после у собу. Уместо у кревет, одлазим до фотеље. Наслонио сам се и гледам у небо. Затим се удубим у светлећу рекламу.

Мајка се буди и пита шта ми је. Страх је да ми није добро и да због тога не могу да спавам. Објашњавам да ми је врућина. Не верује ми, каже да ме нешто мучи. Лежем под оно исто ћебе, иако ми је нудила чаршав ако ми је врућина. Желим да се све ово прекине. Жмурим, надам се да ће заспати. Отварам очи када сам проценио да је прошло довољно времена. Погодио сам да је 5.10. Заспала је.

Руке забацујем иза главе. Неко време гледам кроз прозор. Већ се доста разданило. А хтео сам да посматрам свитање...

Оно уметничко у мени ме је разбудило. И понеки стрес, можда преурањена брига.

Када сам устао, сваки члан породице ме је засебно упитао због чега нисам спавао. Неки мисле да сам се заљубио. Можда и јесам. Ја сам стално заљубљен. Кога брига?

Опет желим да побегнем. Свега ми је преко главе. Само желим да се поново осетим слободно.

Крећем у 17.15. Нема слободе до самог краја. Очев некадашњи колега, сада пријатељ, који ради у превозу наређује Слађи (кондуктерка) да ме смести одмах иза ње. Рекох јој „Нека, ја бих ипак горе“. Рекла ми је само „Склони ову торбу поред и седи ту“. Осећао сам се као сноб. Као они које највише мрзим, који се некако преко везе угурају на најбоља места и у некакве почасне ложе. Прва два места су обично службена.

Возио је Јаша. Примили су негде код Велике Плане још неког колегу. Слушао сам свакакве приче. Пили су кафу, „кока колу“, јели некакве погачице. Кога брига?

Када сам кренуо, послао сам три поруке. Тек после аутокоманде стигли су ми одговори на две. Ушао сам у Београд.

Псујем глупу торбу на точкиће. Превише ме кочи. Упадам у 707-ицу. Са Калиша ватромет. Све се наједном окренуло. Старе обавезе. И без икога. Сам, нешто као свој на своме.

Већ је понедељак, 1.45. Треба да се спава, сутра поново на факс. Нисам послао домаћи из писменог и усменог изражавања. Рок је данас. Сад ћу га написати. Пословно писмо...
И ЈОШ ПО ТОМА

„Брате, чуо сам за твог течу, жао ми је“.
„Хвала, брате“.

Неке ствари су једноставно такве.

Увек замишљам да је све морало тако да се деси.

Помислио сам више пута да сам, када ми је професорка дозволила да браним домаћи следеће среде, изгледа тактички ударио на најчешћу људску слабост – сажаљење.

Ненадано се појавио и алиби за мој недолазак и неиспуњење обавеза.

Какав сам ја то монструм?

И да ли је све ово човечно?

Знаш, док сам путовао данас (сада већ јуче), пало ми је на памет да моје психичко стање често људе доводи до самоубиства. Нисам га разматрао као солуцију, али ми је сама чињеница да ми је на памет то пало деловала језиво.

Смрт некако све прекине.

Размишљао сам – шта ако би се, рецимо, аутобус у коме сам био, некако закуцао у неку ограду и ја излетео кроз шоферку, и да нико не буде повређен, једино ја да погинем...

Нисам се досетио.

Не знам да ли сам луд или ми то само ноге смрде. Одједном сам зажалио што крај себе немам Блаженку, нашег школског психолога, да ми мало разбистри све ово. Помислио сам и на Тонија Сопрана и његово лечење. И напокон, запитао сам се шта значи бити социопата.

03. мај 2010.

Зар опет?

Реквијем

Овога пута
умро је неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно
Миодраг Павловић


Први мај је био леп. Био је и други. Трећи је зајеб`о ствар.

Нек му је лака земља.

Blog Archive