26. април 2010.

Ротација

Пошто су моје јутрошње мисли некако магично пресретнуте на једном другом месту, на нашу, игром случаја заједничку тему ћу заборавити до тренутка када поново дотакнем хармонику (очекујем да се то деси за викенд, када одем до куће). Тада ћу се поново још јаче сетити свега и написати оно што сам хтео сада.

Данас сам се дрзнуо да за време двосатне паузе, после дивног ручка у мензи, одем са колегама на пиво. Успут смо покупили летке који рекламирају неке комунистичко-пролетерске ципеле (ознака им је црвена петокрака са чекићем и српом), били заустављани у покушају да нам увале Ћирилка кога смо већ купили, наишли на хајдука са опанцима који разглашава срамоту за целокупну владу, све политичаре, правнике, економисте, докторе наука, уметнике итд, попричали о појму моје чудности и тако све једнако неке занимљиве ствари.

Н: `Ајде ти наручи први.
Ја (ТоМЦаа): Имате ли "лав" пиво?
келнерица (Јована чини ми се): Немамо.
Т: Имате ли неко пиво уопште?
Ј: Немамо.
Т: Немате пиво?!
Ј: Шалим се, имамо ... Точени "амстел" и "хајнекен", у флашицама "амстел", "хајнекен", "... бла бла бла... "
Т: (мисли у себи: "Не шали се са животом...") Шта ћете ви?
Н: Мени дајте хладан "нести"
В: Ја ћу "швепс битер-лемон"
Т: (мисли у себи: "Е јеби га, једини ћу... Ма боли ме..." Које беше точено имате?
Ј: "амстел" и "хајнекен"
Н и В: (скоро шапатом) Узми "хајнекен"...
Т: "амстел", хвала. :)


Требало је да одемо у пивницу као људи xD "Амстел" ме је подсетио на неку специфичну горчину, отприлике нешто као светло "никшићко".

И тако смо ми разглабали и разглабали о разним темама модерног нам живота. Не знам зашто ме сви сматрају озбиљним. Ваљда зато што одајем такав утисак. Као да је мени увек досадно, такав ми је и тон говора, осим кад се насмејем. Нико не зна да ја уствари стално покушавам да тежим неком узбуђењу, некој промени, нечему што ће ме померити са нулте тачке. Мени је сваки дан, и поред свих ових ситница, исти. Чиста чамотиња, такорећи сплин :(

Размишљам тако унедоглед о све једним те истим стварима. Не знам када ће се ишта променити. Знам да ми неке ствари недостају, али никако да ми се било шта од тога догоди. Једноставно нисам довољно у фазону да јурим за неким стварима. Очекујем да ми све падне с неба. Није то добро. Али шта ћу, таква ме ситуација задесила. Неке ствари једноставно не могу мењати.

Треба ризиковати. Мислим само да ми још увек није дошао прави тренутак. Можда је само до тога. Не знам ни шта бих кренуо да мењам. Не знам на коју бих пре страну. Кад би се само нешто десило што би ме покренуло. Све остало би било тако једноставно. За све што бих радио, а да одудара од свакодневнице, треба ми или друштво или комплетна самоћа. Ни једно ни друго некако не могу да испуним. Увек се нађе неко ко не би био добро друштво, али би ми сметао да се осамим.

Десиће се нешто, најкасније овог лета. "Ипак се окреће".

23. април 2010.

Разговори

Некако смотано сам прескочио малу белу ограду и нашао се на бетонској плочи. Никада нисам завирио испод ње. Ономад, пре десетак година, када сам имао прилике, остао сам код куће. Плакао сам и страшно ме болео стомак. Отада је тај поклопац по ободима већ некако урастао у маховину, лишајеве и ретки коров. Има ко да га очисти с времена на време, али је живот незаустављива појава и баш на овом месту се увек обнавља.

По плочи су сада, осим пионира вегетације, били разбацани и опали пупољци или како ли би се то већ могло назвати. Над плочом се надвија крошња мени непознатог дрвета. Једино што знам је да сваки пут кад дођем по плочи буду његови трагови. И оно се стално обнавља. Ово што рекох о његовим траговима наговештава да сам сезонски посетилац. Можда ми је мало жао због тога.

Па ипак, сваки мој нови долазак баш због тога изгледа као посебна прилика. Сва околина некако постане свечана. Окренем се и осмехнем покојем становнику. Чини ми се да се и они мени смеше, мада ми нико никад није махнуо. Цвркут птица ме обично прати до саме плоче, после чега некако спонтано престане. Као да и птице желе да нас оставе саме.

Ритуално се прекрстим. Хвала Богу што сам овде, и за овај диван дан, и птице које су ме пратиле, и вас који сте некад живели са нама. Не знам колико вам је лепо, никада не говорите о свом новом смештају. Никада вас нисам ни питао. Знам да добра нема ђе људи нема, па стога сматрам да је код вас добро. Већма људи на крају дођу вама.

Да бих с тобом проговорио коју, треба да успоставимо конекцију. Одавно сте модернизовани. Некада није било лако контактирати вас, али се неки ваш Бел досетио како да вас повеже са нама. Виртуелизација иде до те мере да ти мене можеш увек посматрати. Ја тебе не могу, али је твој порт означен твојом сликом. Пољубих је, из поштовања и љубави.

Ево и пламичка. Бел је осмислио и како да нам буде пријатније. Пламен нас греје, восак мирише. Ветар носи дим који преноси поруке. Ти моје већ знаш, али ме пушташ да говорим. Знаш да нисам навикао да ми неко чита мисли. Ја твоје пажљиво ослушкујем. Пратим свако слово, да нешто не пропустим.

Не љутиш се што нисам био одавно. Знаш све моје разлоге. Чудиш се шта је од мене постало откад смо се растали. Још одонда када ми ниси рекао А што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Знам ја да ниси хтео да ме збуњујеш. У међувремену сам то схватио.

И мени су исте ствари чудне. Понекад ми свашта пада на памет. Сетим се и тебе. Није да те не памтим. Постао си мало магловит, али се памет освежи сваки пут кад свратим. Кажеш ми да их чувам. Чуваћу их. Знам да су ти све, не брини. Ко ће други бринути о њима ако нећу ја, док ти ниси ту?

Топи се восак. И ветар постаје некако слабуњав. Доћи ћу поново, кад будем могао. Знам шта смо се договорили. Остављам те с људима, знам да им недостајеш. Видимо се. Можда. Пољубац за крај. Пре тога, подарисмо један другоме по један нови почетак. Ти си свој већ одавно стекао. Ја свој стичем сваки пут кад навратим. Као оно некада, кад ми даш чоколадицу или бомбону.

Крећем да прескочим ограду. Поново се саплићем. Окрећем се још једном. Осмех и махање. Повратак.

Е баш :)

Како сам претходне дане лепо искористио да се сваком пожалим на своју глупост (нисам могао да нађем нешто чиме бих се упослио, поред толико ствари које треба да урадим), време је да одустанем. :)

За почетак, поменуо бих неке ствари које сам приметио, а то је како блогови утичу на мене. Прочитам нешто, и аутоматски имам потребу да са неким нешто поделим. Обично такви моји коментари у себи садрже "Шаљем ти..."

Мало је нереално послати некоме било шта комадићем текста који ће он да прочита. Ипак, ствари које уобичајено шаљем су апстрактне, те их особа која треба да их "прими" може визуелизовати на једино себи познат начин, уколико не убацим и неку визуелизацију ("атом", "куглица"...)

Поред тога, често моји коментари садрже и фразу "Желим ти..." Ово подсећа на "Шаљем ти", али жеља остаје код мене, тј. нисам је послао. Као да упозоравам особу да управо Ја имам неку жељу која се односи директно на њу.

Можда бих једном, по угледу на Стефана, могао да направим специјал посвећен "Шаљем ти..." и "Желим ти..." текстовима и коментарима. Питам се како би то изгледало.

Приметио сам и да не знам како да завршим текст. Или бих на крају рекао "Волим вас све", или бих прокоментарисао себе. Мало сам приглуп за крајеве. Има она песма од Бориса Новковића, Крај је увек глуп. Не знам како иде, никад је нисам чуо, али сам упамтио назив јер сам имао LP плочу на којој је та песма, а ја често, између осталог, читам и омоте разних ствари...

Можда моје следеће писаније буде смисленије. Можда напишем неки леп састав о пролећу, пријатељству, љубави, кафани, реци, небу, бетону... А можда и само навратим да оставим осмех :)

Размишљао сам да овај пост завршим речима Љубе Тадића, али нећу. Оставићу само ово.
Живот је леп.

21. април 2010.

Периодични извештај

СР "Штриц-штриц", Милан Томић ПР
Датум: 21.04.2010.
Време: 22.23

До краја дана мобилни претплатници нису имали намеру да се јаве. Ја сам данас променио више различитих, можда чак и дијаметрално супротних расположења. А и како бих другачије, када је среда, 21.04.2010, са свим својим појединостима...

Започео сам дан са мање елана него што сам очекивао. Устао сам поприлично касно. Ништа нисам рекао, ништа нисам видео. Онда сам узео да решавам Рубикову коцку. После неколико решавања научио сам да склопим два цела слоја... Рад са трећим слојем не знам напамет, још увек. Онда сам коцку вратио колеги.

На факсу сам био од 13 до 20. Убила ме анализа, која мислим да је убила и професора. У неким тренуцима ни сам себе није могао испратити. Онда је дошло и ООП, и утакмица. Још једна победа Партизана, Звезда из пенала изгубила на домаћем терену без публике. Сада смо други. Фрустриран сам.

Долазим кући, прегледам пошту и блогове. Још једном се разочаравам и псујем државу, систем, плаћенике, корупцију и све тако.

Одбојкашице Црвене звезде узеше овогодишњу титулу. Једна лепа вест из Звезде за данас. Обрадовале су ме :)

Сетим се - сутра је четвртак, мора да се ради домаћи из ДС2. И опет се сморим...

Брат ме малопре искрено насмејао једним својим гестом. После сам разговарао са својима и то је деловало орасположавајуће. Сад се смешкам и читам једну поруку. И ја... Ништа више не могу да вам кажем.

Мало су ми глупаво прошли претходни дани, закључно са овим. Надам се бољитку, слушам Балашевића и поч. Бајрамовића и уживам у сопственој расплинутости.

Одвратан сам, зар не? Мука ми је од читања овога...

19. април 2010.

Необичан дан + "Утисак стопала"

Прегледајући наслове, уочио сам Утисак стопала и сконтао да сам тада промашио тему. Изванредно што сам се моментално сетио да сам хтео да пишем о једном за мене крајње чудноватом, иако тако једноставном и обичном, догађају. Тог дана сам се упутио ка аутобуској станици. Силазећи низ ону улицу са Зелењака, којој ни дан-данас не знам име иако сам туда већ превише пута прошао, уочих испред себе на степеницама складну женску појаву на штиклама. Кретала се убрзаним кораком и претпоставио сам (иако не знам да ли је то на крају испало тачно) да журимо истом циљу. Ходала је равномерно. Оно што сам, уствари, уочио, био је перфектан, мада не Бог зна како познат, ритам изграђен од удараца њених штикли и мојих патика о камене плоче степеница. Моје је кретање, за разлику од њеног, било доста неправилније, па опет - све се то некако уклопило са неком мелодијом коју сам баш тада себи задао у глави. Је'н-два-је'н-два-три-четири... Неизрециво.

Ето, о томе сам тада хтео да напишем пар редака. Суботу сам једва дочекао, као што сам и наговестио када сам последњи пут био овде. Ипак, уместо интернета, викенд су ми испунили одласци до града, а оно нешто мање времена за које сам био код куће будан искористио сам за довршавање читања Злочина и казне, дела кроз које сам са одушевљењем прошао до скоро самог краја, те сам се мало изнервирао пар глава пред Епилог. У сваком случају, вредело је труда, а и није ми представљало никакав напор. Штавише, уживао сам. Одавно се нисам овако убацио у психологије ликова.

За своја два необична дана викенда имао сам два, мање-више, необична сусрета. Да ли због вулканског пепела, гужве око маратона, потпуно измењених траса ГСП-а, стрипова и пива од литар, чудноватих караока, петохиљадарке за сладолед, уметника са спрејевима, или просто дугих шетњи и приче, приче, приче... О свему.

Све је то изгледало сасвим уобичајено, а опет је све било провучено неком посебном нити. Иако сам био уморан од свих претходних, радних дана, ипак сам се некако провукао, готово прошуњао кроз овај викенд, остављајући неке мање или веће трагове на окружење. Планови су се у моментима мењали, а опет спонтаност није ометала уживање. Уз пар нових спознаја ушао сам у понедељак, видно разочаран што све креће испочетка после тако мало времена. Изгледа да сам се баш олењио на распусту.

Не знам шта бих више. Жеље, лутања, снови. Сваки дан је необичан по себи, само што неки дани једноставно протутње поред нас, а да их нисмо ни свесни. Меланхолија и киша. Ближи се уторак. Горки су уторки...

12. април 2010.

AC*

<<Какав почетак недеље, не знам шта да очекујем...>> (извор: ФБ)

Понедељак. Преспавао сам више од пола. Окончана је још једна недеља. Помало хаотична, пуна искустава, мање или више битних. Прошло је неко време. Не знаш да нешто имаш док га не изгубиш...

Пробудио сам се уморан, у невероватно време (негде око 14 сати). Рекло би се да сам претерао, али то је резултат свих претходних неспавања. Дочекало ме је више изненађења. Надао сам се, али су наде некако попадале у воду. Да ли је могуће да су, колико прошле недеље, сви бар једном устали на леву ногу? Не знам ни како то да се тај моменат мени разоткрио баш у понедељак, када треба да устанем из кревета после више од пола дана протраћеног на спавање и започнем нову недељу...

Несебично ћу вам дати све што имам, у нади да ће вам свима кренути на боље. Надам се само да нећу открити да сам и ја устао на леву ногу. Ко год се препозна овде, нека узме одавде једну куглицу оптимизма и прогута је у сласт са својим омиљеним пићем, макар оно било и алкохолно, ако баш мора.

Зовите ако вам треба нешто, ту сам. Никада ме нећете истрошити. Па и ако мало претерате, после једног 13-сатног спавања већ ћу се обновити, баш као и данас ;) Не брините о томе.

--
*редни број поста у хексадекадном систему

09. април 2010.

Ово није пост

Небо је ружичасто, камење сивкасто, река зеленкаста. Мој поглед знатижељан и мало, само мало плавичаст. Видео сам сунце и изашао на терасу да удахнем свежину. Дижем поглед ка небу, онда жмурим и поново ослушкујем. Стопио сам се са врапцима на суседном крову, гугуткама на прозору лево од мене, аутомобилима који пролазе тамо негде у даљини, лишћем које шушка од благог ветра који му не да да се примири. Све ово сам видео прво у глави, а онда, отворивши очи, и око себе. Добро јутро!

Мој излет је, наизглед бизарно, започео одласком до гробља. Нисам ишао сам, ишле су две мајке, моја и очева, са мном. Одавно нисам видео деду. Нешто ми се пролепшао, чини ми се. Баба му није понела цигарету, али нема везе, рекох јој да је престао да пуши. Човек неће више да трује ни себе ни нас који га посећујемо. Попалих свеће, и за ујакове родитеље који су се деди скоро придружили. Нисам био ни на једној сахрани. "Гробља су најцрњи вашар и ружно позориште".

Видео сам да ми се чуди. И мени је било чудно. Одрастао сам, одвојио се од куће. Рекох му гласно да не брине, нећу их оставити. Биће све у реду. Остаће поносан на мене. Опростили смо се са сузама. Он није заплакао, Црногорац је то, навикао је да буде стамен. Ја сам обрисао неколико суза. Није ме срамота, одавно га нисам видео и било ми је драго што смо се коначно поново нашли. Рекох му: "Видимо се ускоро". Онда сам помислио шта то може да значи, па сам додао: "Можда", чисто да не призовем себи неко зло...

Дуго нисам ушао у цркву. Нарочито дуго нисам ушао у параћинску цркву. Нисам ни јуче. Уместо тога, када сам се у року од 2 минута са другом договорио да кренемо у лутање по граду и после 5 минута већ био на галерији, чекајући га, поново сам почео да проучавам околину. Лепа нам је црква. Околно небо беше плаво, али је баш иза ње добило неку љубичасту боју. У сумрак је свуда била плава, а иза цркве бордо... Можда ме опомиње.

Стигао сам да гледам и у реку, и у спруд, и у мостове, и у клупице. На пролазнике не обраћам пажњу, али ми је пажњу скренуо чича што је седео на једној клупи. Сам као и ја, задубио се у нешто... Не знам какви су га јади морили, али се надам да је преболео све.

Уто се појавио ортак. Разглабали смо о свему и свачему, што народ каже, "до сто један и назад". Обишли смо пар (дословно) стандардних места за седење. Не знам да ли смо сазнали нешто ново... Река је припомогла да се осећам боље, мада сам имао јаку жељу да одем до неке шуме. Штавише, цео дан сам певао "Шума блиста, шума пева" :D

Вече код куће. Мало поспан, мада не уморан. Вечера и проверавање шта сам (или нисам) урадио. Дуго нисам постовао. Дуго нисам ни постио. Није ово пост. Није ни пост. :)

06. април 2010.

Светло

Христос воскресе! Већ је шести април, трећи дан Ускрса. Ево, уграбих прилику да напишем коју.

Дани овде брзо пролазе. Не знам због чега. Ипак, испуњени су у потпуности и уопште се не сећам да сам изгубио неки моменат. Била је сестра, отишла данас назад за БГ. Излазим скоро свако вече. Вечерас нисам изашао, обећао сам себи да ћу сести да пишем. Куцам већ дуго. Имам један предуг текст који осликава неке ствари из моје прошлости и садашњости, али га нећу сада објавити. Можда кренем из делова, али не сада. Само да знате да када се појави прича о мени и Њима, да је тај текст завршен већ сада.

Извештај укратко: време трошим да одрадим понешто, колико се може. Одгледам мало тв, али стварно мало, с озбзиром на његову доступност. Видим га, али ми апсолутно не недостаје, и то је добар знак. На нету сам ретко, јер га овде баш и нема пуно. Надам се да ми неће нестати док куцам овај текст у едитору. Пар излазака са друштвом, већина се данас вратила у Београд. Суботњи Electro Lounge #3 је прошао изузетно, бар до "специјалног госта", који је мало засрао. Битно да је стандардна екипа одрадила посао квалитетно. Похвале за Стелета, Милоша и Јоцу. Поред те журке, углавном идемо само да прошетамо, седнемо и испричамо се. Заиста дуге приче, у којима понекад учествујем једино као слушалац. Неке ствари ме не дотичу. Приметио сам да сам био искључен и изолован последња два дана, сопственим ставом. Недостаје ми мало самоћа. Надокнађујем је управо сада, седећи сам у соби и куцајући ово. Тиха музика, остатак укућана је поспавао, сада већ одавно.

Нема девојке. Угледао сам три-четири, али нису одговарајуће. Нема инспирације, мада ми се јако пише. Имам чак и једну поруџбину, не знам како ћу је и када остварити.

И поред свега сам срећан. Лепо је овде. Треба се вратити у Београд и то ме помало нервира. Ипак, даћу све од себе да останем у добром расположењу, како год се ствари одвијале.

Растужила ме је вест о овом двоструком убиству у комшилуку. И разбеснела. Тужно, несрећно, одвратно... Не знам шта да кажем. Будала на сваком кораку, а нажалост увек настрадају недужни. Ево и једне сузе за њих две.

Ето тако... Ноћас ћу још писати, али нећу објавити више ништа. Довољно је и ово.

И да, резултати са колоквијума су позитивни. Прошло је углавном одлично, не бих да баксузирам за даље али трудићу се до краја. То ми је и посао... :)

01. април 2010.

system("pause");

Нет ми је катастрофа и добро је да сам успео да отворим ову страницу.

Немојте да се љутите што ме нема да коментаришем, тешко да могу нешто и да прочитам.

Записиваћу оно најбитније у OneNote па ћу можда објавити кад дођем до доброг нета.

Изгледа да сам заборавио како је било некад, када сам преко dial-up-а на брзину лепио и слао већ спремне текстове. Могао бих то да покушам и ових дана. Ништа не обећавам.

Вести: код куће сам, мало је захладнело, пробудио сам се малаксао и са температуром, али ћу је некако уклонити. У суботу у "Фонтани" четворица младих и перспективних момака имају сешн, навратите ако вас пут нанесе. Долази ми сестра данас, нисмо се виђали у БГ-у, па сад ево да се видимо овде :D Ближи се Васкрс и ако се не будем у међувремену некако магично поново појавио овде, желим вам да вам радост Христовог васкрсења испуни душу и да вас увек подсећа на оне исте вредности које се стално овде трудим да промовишем. И тако то...

Све вас волим и недостајете ми! Надам се да ће ме ово брзо проћи и да ће бити неко лудило овде ускоро, јер ово моје стање и није нешто због чега сам једва чекао да се вратим кући. Кад сам лењ и глуп, па се не обучем топлије кад је хладно. Будала...

Нећу сада о озбиљним темама, само да кажем да ми се од неких ствари повраћа. Можда и чешће него што је то пожељно. Да ли је то што сам омекшао или што се само глупости дешавају?!

Чим се нешто деси, бележим, а објављујем првом приликом. :)

И да, желим да терористи престану да праве срања јер нове жртве никоме нису потребне. :@

Blog Archive