26. март 2010.

Ближи се...

Још два колоквијума па распуст. Дивно, зар не? Помисао на одлазак кући, виђање са породицом и пријатељима у не тако далеком Параћину рађа неке нове идеје. Лудило :)

Навикао сам се помало на овдашњу атмосферу, али ми ипак недостаје завичај. Нисам ја за Београд. Превише сам повучен. Ипак, сналазим се и добро сам прихваћен, бар тамо где желим да ме прихвате. У складу с тим сам овде ипак више срећан него несрећан...

За овај распуст припремио сам доста позитивне енергије, коју ћу, надам се, искористити на најбољи могући начин. Само да време не прође узалудно јер онда све то нема смисла...

Надам се да се у Параћину понешто променило, јер сам се и ја променио. Све је подложно променама и ако би све остало исто, то би значило да је све упало у мртво море и да се ништа не дешава. А дешавања су кључна за опстанак једног града, ма колики он био.

Издржаћу још пар дана, а онда на пут. Видећу шта ме тамо чека. Ваљда ме очекују :)

23. март 2010.

Поново плаво

Јучерашња страница дневника. Нисам баш био најсрећнији. Хвала Богу да је прошло.
22.03.2010, понедељак, 14.43

Опет плаво, цео дан. Сјебано јутро почело је седењем на кревету и размишљањем о томе шта сам пропустио. Превише тога. Све следеће ствари само су надограђивале нерасположење. Нисам могао да урадим графове. Уместо тога, бацио сам се у плаветнило. Није га било баш одавно. И некко увек надође после највеће среће. Толико сам се сјебао да сам и физички уморан - боле ме ноге, једва ходам, тешко дишем. Иако сам устао и кренуо рано, стигао сам некако таман на време. Уствари, стигао сам први и опет се осећао исто - био сам сам.

Превише слободног, неискоришћеног времена. Нисам могао да ручам, смучило ми се. Гомила глупости изречених на плавом ходнику. Гледао сам како пролазе секунде. Континуирано, без престанка. Утрошио сам време узалудно. Запитао сам се шта ћу ја овде. Таква питања ме убијају. Море неважних ствари. Превише ненормалних и неморалних. Толико сам се сморио да ми је дошло да плачем за оном дојучерашњом срећом. Мучи ме нешто. Можда је то оно што недостаје. Вероватно га има у претходном тексту. Иако га нема...

Уморан сам. Време пролази и чини се да је све горе. Хистерично сам се насмејао. Ипак не задуго. Превише сам уморан.

крај белешке расположења, одлазак на предавање...

Шта сам то пропустио?

Шта сам пропустио?
21. mart 2010.
19:48


"Шта ти ради тетка, је л` се вратила из Америке?" - "Вратила се, пуна је утисака, прича, прича..." - "Као и увек (прича). Значи није јој се срушио авион, добро је прошла" (?!) - "Жива и здрава" - "Ма какви да се сруши авион, ја сам мислила да ће неко да је киднапује. Или да отме авион" (?!) - "Све је у реду"...
--
"Шта ти раде тетка и теча?" - "Тетка и теча... Поздрављају вас све" - "Мене посебно, а? Пичка им материна..." - "Што?" - "Ма то су идиоти једни..." (?!) - "Одох ја да оперем судове"...
--
Не знам тачно где сам био када се догодило нешто.

Шта сам још пропустио?
22. mart 2010
22:03


Данас су ми у превозу сви изгледали тужно, уморно и болесно. Можда је то зато што сам се ја тако осећао.

Пропустио сам тренутак када су старији почели да уступају место млађима у превозу.

Пропустио сам тренутак када је госпођица која је изгледала сасвим исцрпљено развукла осмех од уха до уха.

Пропустио сам да одговорим госпођи да ли 84 иде на Нови Београд.

Пропустио сам ону дрхтавицу и изгубљен поглед једне друге госпођице која је о једну руку окачила торбицу, а другом се држала за "рукодржач", при томе обе руке држећи паралелно и нетремице гледајући кроз сав простор испред себе, замишљајући ко зна какву неугодну сцену. Пропустио сам и то да је изгледала као да је видела духа.

Пропустио сам резервисање сале за састанке од стране једне пословне жене. Пропустио сам и њено јављање: "Хеј, љубави, завршила сам, сада сам у превозу"...

Пропустио сам групу ортака, различитих стилова али истог правца - алтернативци.

Пропустио сам и једног који нема никакве везе са њима, али је, судећи по стилу, будала. Када смо код стилова, данас сам се осећао као штребер, а у складу са тим сам и изгледао. Лежерно-штреберски.

Пропустио сам кад је једна бака започела хорску арију кашљања у аутобусу. Ја се нисам закашљао, али ми је све ово деловало помало тужно, помало смешно.

Колико сам ствари написао, рекло би се да ништа од овога нисам пропустио. Ипак, данас није био мој дан. На све ово нисам реаговао. Живот је леп и глупо је кад изгубиш вољу. Понекад нам само треба мало одмора. Што би рекла Лена, мало држања за руке и лежања на трави (ово је можда рекао и Бора?!)... Пропустио сам још пар важних ствари. Не данас, већ у животу.

Неколико пута нисам изјавио саучешће. Неколико пута нисам рекао оно чувено "Извини". Више пута нисам рекао истину. Више пута сам нешто сакрио. Више пута сам помислио како је глупо кад неко не разуме, а ти не можеш да му објасниш јер не смеш да му се супротставиш. А и да му се супротставиш - чему све то, он би наставио по старом. Надам се да нећу постати такав.

Данас нисам слушао музику. Дан ми није започео песмом. Данас сам био мртав. Пожелео сам да се напијем и да заборавим да сам данас био мртав. Могао сам, али више нисам сам код куће. Било би глупо и ружно. И одвратно.

Идемо даље! Биће боље! Сутра је нови дан. Надам се да ћу га боље искористити. Данас нека оде у заборав.

Данас се све вратило на старо. Можда није било сунца, али ми се енергија вратила. Просто сам, ето, поново устао са песмом. Захвалио сам Богу на дивној храни из мензе. Можда некима није изгледала дивно, али је била баш оно што ми је требало - другачија... Неки ни то немају.

Вратио сам се кући и затекао брата како разговара (или се расправља) са неким веома важним у његовом животу. Није звучало баш најсрећније. Одаљио сам се јер сам помислио да му треба самоћа. После је сам дошао... Ваљда је све у реду.

Јуровижн сонг контест 2010

...илити Евровизија, како га ми зовемо. Негде сам чак прочитао и Еуровизија, што је још небулозније (нико од нас не каже Еуропа, па ако га зовемо по нашем, бар би требало да има в уместо у у "Еуропа").

Немам појма који су били кандидати. Сећам се само кад сам видео да се догодио избор, и да сам чуо да је одабрана песма коју изводи онај "мали плави слатки Милан" Станковић, емо плавушан, о Господе. Ни ту песму нисам чуо. Узгред, могуће је да сам чуо неку другу песму која је исто била на избору, наравно не својом вољом, јер ме тако задесило.

Кажу да ћемо се представити као Цигани. Не би било ништа чудно, имајући у виду да нам је све песме компоновао и писао нико други до Брега. Нема проблема, навикли смо. Ако је и песма срање, нема проблема. И Евровизија је такође. Углавном побеђују (а и учествују) небулозне творевине које би неко нормалан тешко могао назвати лепим песмама. Прогура се каткад која квалитетна ствар, и могуће је да она победи, ако се допадне овима што гласају. Немам појма ни како то функционише. Ваљда су мењали правила.

Немам појма ни због чега ово пишем. Не би ме чудило да је песма настала неком прерадом, да не кажем "крађом", јер би могао да ме тужи. Иначе је познат по томе (не по тужбама него по прерадама, мада му ни тужбе, чини ми се, нису тако стране). Свако је невин док се не докаже супротно (а доказује се, најчешће, приказивањем оригиналног материјала јавности). Откуд знам, можда је човек и откупио права на неке ствари. Ово већ пишем у вези са оним спотом који је снимио са Чолом, а за који сам песму слушао до тренутка када сам са стране видео линк до оригинала. Дуже није ни било потребе да је слушам.

Шта раде друге земље? Можда се труде да се искажу у што бољем светлу. Како се ми све мање и мање разликујемо од оних изворних Цигана (питај Бога због чега, вероватно нам је стандард све нижи, као и њихов, живимо са њима, делимо сличне бриге, проблеме, волимо исту музику, исто вино, исте жене...) неће много погрешити ови који све то прате кад нас упореде с њима. Свака част Циганима, волим их као браћу. Пред Богом смо сви једнаки.

Оно што сам у ствари хтео да кажем је да нам је естрада (поново ово пишем) срање и да без неких светлих тачака (буквално тачака) све што је мејнстрим било би чиста пропаст. Кад боље размислим, не знам ни да ли бих умео да наведем те тачке. Али естрада је бизнис. Неки знају да добро продају свој производ. Какав год он био. Најгоре је што је најчешће одвратан.

21. март 2010.

Да л' је то судбина, ил' ко зна шта ли је... (2)

Овај пост вероватно нема везе са првим који је носио овакав наслов, али нема везе.

Поздрав, другари. Није ме било пар дана. Очекивано за мене? Наравно. Али ја се увек на крају вратим :D

Ух,
Лудо, буразеру...
добро је било. Прођоше два колоквијума, оба неочекивано успешно (са једног су резултати познати, а са другог носим утиске :D). Прође и пут у Крагујевац - од сусрета са Новосађанима у првом аутобусу, преко вожње таксијем до Илићева, проласка кроз нову самопослугу, течиног и теткиног угошћавања (које је трајало мало дуже него што сам планирао - хвала тетка, хвала течо), луде вожње до Гимназије, па шетње до стадиона - све је било савршено :D
На стадиону уморни и навијачи и играчи, атмосфера млака, резултат 2:1 у корист домаћег, оставка нашег тренера и све уз ку*.
Пут до Владиног стана (други пут), кување чаја, испраћање Николе до хотела и трчање назад, испијање две шоље још увек врелог чаја за пет минута па одлазак до Гимназије. Нисам видео све које сам планирао јер углавном нису били доступни. Изненадила ме је невероватна комуникација са другарицом са којом, осим пар речи једном када сам јој однео неке дискове, нисам проговорио до јуче (осим преко четова и других неличних облика комуникације). Баш занимљиво :D
И тако је расположење порасло до врхунца док смо се опростили од неких Николиних другарица (једна му је и "нешто више", али само то) и онда јурњава до станице да ухватимо (касније се испоставило) последњи аутобус. У бусу упознали још неке другове, које смо могли и да не упознамо да нису утекли Ђаволима (било је 20-ак на њих 6). Помисао на то да смо и ми могли да страдамо тамо... Ух. Ништа друго. И хвала Богу што су сви преживели. Памтиће се Крагујевац.
Јутрос су ми рекли да сам се појавио на слици у ударној вести на сајту. Та слика је иначе и у галерији са утакмице, натпис је "Делије су биле уз Звезду" (као и сваки пут). То што је Звезда прсла јбг. Биће боље. Кажу ми да сам сад обележен. Не знам ко гледа ове слике и да ли ће ме ико препознати. Обележен сам у тренутку када сам први пут крочио на Север.
Углавном, то је добро прошло. А прошли су и колоквијуми, претходни 17/20, a овај данашњи изгледа 100%, ако се негде није поткрала грешка. Надам се да ћу издржати темпо, мора да се грува сада јаче него икада.
За моју љубав: ... Ах да, немам љубав. Јбг, мора нешто да фали.
Мир, љубав, вера, нада! Живи били!

19. март 2010.

Мис'им шта рећи

Што дуже живим у овом Београду, некако ми се чини да сам све више и више глуп. Није баш прави тренутак да постајем ТО, али добро, ваљда никад и није.
Ово је време када обично понестане инспирације.
Шта да ти пишем, да још дишем...

Немам инспирације за писање, само бих слушао музику и радио. Тренутно сам расположен за учење, све ми делује интересантно. Има и времена и материјала и то је баш фино. Просто ми дође да не једем и не спавам колико ми је милина да учим :)
И зато идем сада да уграбим прилику, док сам још расположен. Сутра путујем за Крагујевац, највише из задовољства. Пре тога иде Увод у www, који сам до сада већ провалио тотално; остаје ми још да вежбам анализу за недељу.
Узмите део моје среће. Јесте да сам још увек мало болешљив, али то на мене не утиче много. Добро расположење је кључ лепог живота.
Желим вам све најбоље, свратите понекад.

15. март 2010.

Какав ћемо рефрен?

Добро позната прича, али са мало другачијим крајем. Толико пута је све ово већ прежвакано да више није имало сврхе да се понашам к`о клинац. Штавише, поносан сам на себе што сам тако добро "поднео" целу ствар.

Осећам се помало чудно. Више нисам везан. Неко би можда рекао да нисам ни био. Знам ко би то први рекао - човек који све зна. Свеједно, ипак је ово било другачије.

Знате онај привид припадања - ја сам твој, ти си моја, свет је наш... Понекад је лакше без њега. Некако ми је пао камен са срца, бар знам на чему сам. Раније сам предосећао, али су факти говорили другачије. Сада су чињенице на мојој страни.

Захвалио сам јој се што је искрена. "Хеј, стани, човече, ти је не познајеш, немаш појма шта ради, откуд знаш да те не лаже?" Научи да размишљаш, то је бар једноставно - нема разлога да ме лаже. Никада није имала, а сада поготово... Ништа не би постигла. Неке жене су ипак интелигентна створења, колико год ми тврдили супротно.

Доста о томе, ако ово прочита, мислиће да ми је срушила сав свет. А није, баш ми је драго што се све овако завршило. Тј. тек је почело :)

Не знам колико ће ме често бити, крећу колоквијуми. Остао сам вам дужан: у суботу су ми били ортаци из Крагујевца. Један од њих је човек који све зна. Он ипак не зна баш све ;) Био им је први пут на Северу. Покушавам да их научим неким стварима, мислим да могу да приме то знање. Иначе, прослависмо и Звездин рођендан и још једну победу. :D Цео дан ми је био испуњен, поприлично лудим стварима, од одласка на сајам аутомобила (који ме уопште не интересују), преко пешачења најчуднијим могућим путевима, па до самог повратка кући. Лудница :)

Следеће суботе после колоквијума - Крагујевац. У недељу опет колоквијум. Биће ово густе две недеље...

12. март 2010.

Дневник

И данас сам се, мада несвесно, пробудио као да је са сврхом. Нисам то схватио одмах, али испало је баш тако. Смејем се стварима које су глупе, примитивне, које не разумем. Размишљам о томе како неки никада неће схватити. Можда је већ прошао воз за тако нешто... Мада ипак мислим да никада није касно, само треба пожелети.

Деловало је као да се будим без идеје. Поново сам опсовао што не могу да наставим да спавам. Па ипак, уместо незадовољства, јутарња доза регеа и намештање кревета. Најлепше је кад се пробудиш са песмом. По могућству неком смисленом.
Не пијем кафу. Контам да треба да скинем ову ружну брадицу. И коса ми је доста порасла.

Можда све делује другачије када се гледа другим очима. Гледао сам Хича. Некако сам пола филма већ знао напамет, иако је ово био први пут да га гледам. Ваљда сам га већ упознао...

Свеједно. Завршавам тренутни унос, не знајући шта ме даље чека. Доручак би био добар наставак дана :)
12.03.2010, 13.11

У наставку ме је очекивало опуштање уз стари добри кинески learning-type keyboard и неке добре старе ствари... Музика ме, ето, прати цео дан. Не бих да пишем о храни јер ми је музика битнија у овом тренутку. Толико да сам чак и заборавио да ручам.

Лепо је време било напољу. Нисам излазио нигде. Мораћу да се средим мало за сутра, већ сам престао да личим на човека... Или бар личим на једног од оних пећинских. У сваком случају мало промене изгледа није на одмет.

Сутра славимо рођендан. Сутра дочекујем госте из Крагујевца. Сутра... Не знам, можда се деси још нешто. Треба веровати и не треба пустити да се ствари одвијају саме од себе - треба активно учествовати у њима. Зато сам и решио да данас скинем бар ову одвратну креатуру коју би неки назвали брадом... Активно учешће :)~

Зашто да вам сваки дан не буде омиљени? Само мало вере у себе, а потом и у друге, међусобно испомагање, добри односи са људима који вас окружују. Мало поштовања, мало нежности. И љубав изнад свега.

Одох да протумарам и овај остатак дана... Знам да ће сутра бити још боље, мада имам осећај да сам нешто заборавио. Не знам тачно шта. Дозволићу себи да и сутра буде мој омиљени дан. Успут ћу се присетити...

12.03.2010, 17.51

И да довршим причу о данасу (ово звучи смешно и поред тога што је неправилно)... Ништа нисам заборавио. Успео сам да се од савршеног расположења доведем до тоталне катастрофе у којој ми је још само Тома Здравковић зафалио... Па сам додао и њега у амбијент. Нашао сам неко бело вино, ред је било да се наздрави. Онда сам је нашао. Замислите... Била је ту. Све сам схватио. Наравно, на основу погрешних претпоставки долази се до погрешних закључака. Драго ми је да је једном била потпуно искрена са мном. Поделила је са мном нешто што чува само за себе. Сада видим да сам понекад, упркос свему, себичан.

Морао сам мало... Некада је тешко издржати. Нисам претерао, нема довољно залиха за претеривање... Ноћас ћу полупијан лећи, не знам колико ће ми требати да заспим. Обећао сам јој да нећу да бринем. Ето, покушаћу и ту немогућу мисију. Сутра је нови дан, дочекујем госте из Крагујевца и из Крушевца... Од понедељка креће гажење, следи колоквијумска недеља подељена на следећа два продужена викенда. Тренутно нисам у стању да мислим о томе.

Већ десет минута пишем овај наставак. Тома пева своје... Рећи ћете да сам вас издао? Доста сам слушао блуз и реге ових дана. Ипак сам одрастао на неким другим стварима... Будала? Не, само I feel blue... Пустите ме. Још мало. Када се пробудим све ће се променити.
12.03.2010, 23.44

10. март 2010.

Моје саопштење

Могуће је да ћу ових дана отићи на краћу паузу у писању. Не обећавам да ме неће бити, али чисто да се зна да је то сасвим могућа опција. Тренутно сам тотално преоптерећен неким својим скорашњим сновима тако да ћу можда да напишем коју о њима. Иначе се ништа не дешава, бар ништа видљиво. Мало сам уморан.

Today's Daily action: Get Some Sleep

Хвала вам што ме пратите. Можда се јавим са новостима, потрудићу се да их створим ових дана.

09. март 2010.

Саопштење за јавност штрајкачког одбора IPS Media II

Данас сам четири пута прошао поред књижаре Геца Кон. Сваки пут кад прођем, мучно ми је што уместо онога што желим да видим, видим некога ко седи унутра, док испред врата стоји сточић са папиром и оловком за петицију. По излогу су још увек излепљене поруке оправданог незадовољства радника, али и осталих људи ониме што се дешава... Да не дужим, ево комплетног текста саопштења за јавност штрајкачког одбора IPS Media преузетог са доле наведеног извора.


Од 08. 03. 2010. године, запослени у компанији IPS Media ступили су у штрајк. Преко 300 запослених који раде у овој фирми нису примили целе плате од новембра месеца 2009, а сада је март 2010. Треба напоменути да власник Media, Дејан Пантовић претњама и уценама спречава сваки вид радничког или синдикалног организовања и брутално крши законска права запослених. Важно је да јавност зна да запослени у IPS нису здравствено осигурани, пошто им од прошле године нису исплаћивани доприноси, тако да књижице не могу да буду оверене, а за приватне лекаре немамо новца. Власникова супруга је јуче, на састанку са представницима запослених у малопродаји замолила људе да се "стрпе до јуна", а данас је власник у кешу исплатио део дуговања запосленима у магацину да би се одржао привид радног процеса.
Куповином Рада и Просвете, фирма је доведена на руб стечаја, а новац за наше плате је потрошен на куповину социјалног мира у приватизованим компанијама. Пантовић је недавно продао кућу Геце Кона, а новац од ове трансакције није легао ни на Просветин рачун (што би га одблокирало), ни на рачун Media II, тако да се јављају многа питања тим поводом. То није први случај прања новца у IPS, слично је урађено са лагером Просвете који је износио 1 милион евра, а сада свега пар хиљада, као и са кредитима за отварање неколико продавница, које су убрзо затворене (после само месец дана), а новац је нестао. Иста ситуација је била и са кредитом добијеним од Фонда за развој, који није потрошен на враћање дугова и консолидовање фирме. Према изјави коју је власник дао медијима, IPS је у Просвету уложио око 2 милиона евра свог новца (читај новца добављача и плате запослених), а ми сада грцамо у дуговима.
Просвета и Рад су доведени на руб гашења, Вујаклија је штампан пиратски, а са легендарне књижаре Данило Киш је уклоњена табла, пошто је Пантовић већ донео одлуку о њеном затварању.
У ситуацији када се дугују плате запосленима који су на ивици егзистенције, када је рачун често блокиран, а телефони се искључују сваког месеца, када се добављачима дугују милионски износи у еврима и када се не исплаћују ауторски хонорари, власник и његова жена возе скупа кола и три пута иду на скијање од почетка године.
Надамо се да ће медији имати слуха да нам помогну да се скрене пажња јавности на овакво бахато тајкунско понашање и да ће нас јавност заштити од одмазде Дејана Пантовића који је својевољно отпустио на десетине људи у последњих годину дана, строго забрањује формирање сидиката и класичним мобингом држи људе у послушности.

Штрајкачки одбор IPS Media

Апел ових људи је да се вест шири даље. Уколико сте вољни, учините то! Имате на распологању све живе алате, блогове, мејлове, Facebook, Twitter, Google Buzz и сл.

Хвала, Ретка Зверко.

08. март 2010.

Осми март

Данас је дан посвећен специјално Вама. Од осталих дана неки су Ваши, неки наши, неки заједнички (они су некако најлепши јер никоме није криво). Већина дана у години је, ипак, посвећена врховној робовласничкој класи. Зато данас Ви будите срећне јер сте данас управо Ви и мајке, и очеви, и врховне господарице. Искористите ову прилику најбоље што умете ;)

Срећан Вам Дан жена.

Искрено Ваш,
ја

07. март 2010.

Неам појма, е...

Да ли испадаш глуп ако се на све цимаш? о_О

Превише неодређености и нелогичности. Ваљда је живот такав.

06. март 2010.

Хеј

НАПОМЕНА: Текст садржи минималну дозу уобичајених дневних израза који се у принципу максимално избегавају али се, упркос томе, максимално користе. Извињавам се унапред.

Знаш оно кад си тотално сјебана и немаш појма шта ћеш са собом? Вероватно знаш, свако је прошао кроз то милион пута. И ти си бар једном.

Е сад, видиш, кад се нађеш у таквом стању, сети се како увек јако пожелиш да они који на то утичу престану да раде то што раде, како би ти престала тако да се осећаш.

Сећаш се, зар не?

Примећујеш да је мало глупо кад ти тако неко нешто ради, а ти на то никако не можеш да утичеш и само остајеш у том стању. Оно, вртиш се у круг и никако да те нека центрифугална сила избаци ван њега. То је ваљда због тога што је центрифугална сила фиктивна.

Све у свему, пошто си се тако лепо присетила, ја ти се захваљујем на томе. А ти полако размисли шта сам ја хтео да кажем. Ако ти је важно - сетићеш се. Ако ти није важно - јеби га, шта да радимо. "Не може се ухватити сенка".


Пуж 2

Вешто памтим сваки забележени импулс који је прострујао нервима. Добар сам у осећању. Једино ми баш изражавање не иде увек од руке. Ко зна шта ћете помислити...

Путање су изувијане. Да је све само право, не бисмо имали потребу да размишљамо, па ни да постојимо. Сваки мали завијутак крије у себи нешто за шта до тада нисмо ни знали да постоји. Обраћајући се тим завијуцима, образујемо базу информација које ће нам можда касније бити потребне. Непотребне информације се саме скупљају у контејнере који можда никада неће бити прегледани поново...

Стварно је чудо целокупни нервни систем. Пишем ово, а немам појма због чега. Вероватно зато јер ми се нешто пише, а ни сам не знам шта бих... Још један од offtopic-а на блогу. Редовно...

Пролази време... Што сам више сам, све ми више одговара тишина и слобода избора. Предност усамљеничког живота је што можеш своје време, простор, пиће, храну, топлу воду и остале бенефиције модерног живота да планираш како најбоље умеш и желиш, не зависећи при томе ни од кога ко би ти могао засметати. Мана је једино повремена неутешна самоћа... Али и то се да решити. На милион начина :)

Данас је прошло овако... Мислио сам да је субота кад сам устао. Био је петак :) Мислио сам да је прошло пола дана, а било је тек десет пре подне. Мислио сам да никада нећу завршити пројекат, али сам га данас изгледа финализирао. Остало је још да се тестира и прода, што је мање напоран посао јер тестирање не вршим ја, а продаја је свакако омиљени део - део када поред сатисфакције добро урађеним програмом добијеш и новац за тај програм тј. труд који си уложио у њега. Део дана сам провео у чекању (или ишчекивању?). Чекања су сурова и досадна ако не нађеш неку успутну занимацију. Зато сам свирао негде од седам-пола осам па све до негде пола сата после поноћи. И сестра ми је долазила. Она је добро, хвала Богу. И ја сам данас боље него јуче, почео сам да пијем неке таблетице... Не волим их јер те терају да спаваш. Па опет, "Ринасек" служи сврси, те све мање и мање имам потребу да тресем нос.

Куцам ово и пада ми на памет шта даље следи. Сутра ме очекује дуг дан за учење. Као и прекосутра. Биће густа недеља која следи. Мада не бринем ја за то, то је стваран свет око мене, само чекам да прође. Не бих вас више давио - слушајте музику, волите људе и будите упорни. Овакве савете често дајем, не знам због чега, ваљда јер некако треба да завршим пост, а не знам како...

Поздравља вас ваш T03Jam :D

04. март 2010.

Најтужнија песма

"Сад је касно говорити..."

А и да није. Лепо је време напољу, отприлике као и мој биоритам. Интелектуално и физички у дебелом минусу, а емоције у опадању. Сутра снег. Прехлађен сам, али баш ме брига. Данас сам ходао по киши. Престајем да кијам. Почињем да кашљем.

Преминуо је Момо Капор. Сазнао сам то од Иване. Ваљда се и небо због тога окренуло. Нек му је лака земља.

Причам с Владимиром. Њему је супер. Драго ми је због тога. Бар је некоме супер...

Звали су ме из Параћина. Нећу кући. Нисам планирао. Има доста да се учи за следећу недељу. Не знам ни то кад ћу.

Овај блог постаје личнији него икада. Надам се да ће проћи још мало времена пре него што се поново речи претворе у војску. Сада ми звук марша баш и не би пријао. Пре неки Шопенов концерт.

Смарају ме сви. Хоћу да будем сам. Досадни сте... Концентрација је већа у празној соби.

Шмрк... Кашљ... Носотрес... И суза из десног ока, по цео дан... Смарате ме, бежите. Не могу да радим због вас.

Очи ми се склапају. Не желим да спавам. Желим да завршим започето. Остаћу будан. Остаћу јак. Мало Мултивите и све ће бити у реду.

Енде. Можда и није, али не могу више да куцам.

02. март 2010.

Неке ствари се осете...

Нпр. близина невоље када су жандарми у близини... Или контрола када двоје људи улази у бус на различита врата почетком месеца. И уопште :)

Најјаче од свих сазнања за данас било ми је да сам предвидео контролу читаву станицу раније. Таман сам успео да приметим како нам нешто нема контроле, није одавно била а почетак је месеца и време је за нове месечне маркице. Обратио сам пажњу и на то како неки људи оверавају карте. Тек што сам помислио то, аутобус је стао на следећој станици, на средња врата ушла је жена и стала до мене, а на задња лик и стао између неких људи. Видео сам како вади новчаник и помислио - мора да је контрола. Скоро да сам ускликнуо "Знао сам!", када је отворио новчаник и показао легитимацију. Имају они тај специфичан рад. Онда сам се упитао где је други контролор и окренуо се, те поред себе видео ону исту жену, сада с блокчетом у руци, како записује нешто, ваљда распоред или шта ти ја знам.

Лик је смарао неку студенткињу која није оверила карту и, "нећете веровати" (тако је она рекла), није имала рачун да је баш тада купила три карте на трафици. Није имала никакву легитимацију осим индекса. Мало ми је било жао, али треба мислити на то на време. Посматрао сам цео разговор, али ми је мрско да га препричавам. Углавном је лик нашврљао казну и све троје су изашли две станице касније. Било ми је чудно што је у бус на првој станици упао неки лик коме нису прегледали карту, а није ни показао легитимацију ни ништа друго... Мало нефер.

Помислио сам како сам се пар пута возио без карте, баш у доба када може бити контроле, јер нисам имао где да купим карту, а маркица ми је истекла. Имао сам среће да нисам тада налетео на њих. После сам помислио како је ипак добро што они раде свој посао (можда би било боље да буду још ригорознији, али свеједно), јер смо дужни да бар коришћење тог градског превоза, без кога многи не би могли функционисати, платимо, на овај или онај начин. Ко се тога не придржава, као да гази свој грађански морал. Бар ми тако изгледа...

Неке ствари се осете... Пијан човек... Клице у ваздуху када неко кине... Добар пасуљ или купус... Неизмерна радост... Песме Делија... Звездина победа... И треперење срца :)

Blog Archive