28. фебруар 2010.

Летс гет фанки!!

Ааааааааааа а фил гуд!
Ево мене опет, дошао да прозборим коју више. Нисам био нешто речит ових дана. Свашта ме је снашло и добро да сам ишта и писао. Не брините, ваше сам текстове читао, и по више пута. Нисам коментарисао јер, овога пута, нисам ни имао шта да кажем.
Замислите свет као једну џиновску ... не... Једну позорницу коју сви виде. И сви су део ње. Да, џиновску позорницу. Сви смо учесници. И сви заборавимо на све и постанемо фанки :)

О човече, какав би осећај био. Да заборавимо на све невоље, да се сви лепо удружимо и направимо највећу и најфанктичнију журку свих времена. И да сви истински уживамо у томе. Вир гона хев а фанки гуд тајм :D

Ово је само предлог, ако неко мисли да има бољи, нека га набаци. Правимо џиновску фанки журку на којој ће сви бити кул и једнаки, без обзира на расу, године, пол, друштвени статус. Сви уједињени са једним јединим циљем - да хев а фанки гуд тајм...

Какав би нам био живот да смо сви у једној великој фанкотронској творевини... Да не живимо на Земљи него на Фанкотрону (о овоме постоји игрица, једна од мојих омиљених свих времена). Да се препустимо лудим и шареним бас линијама и да сви будемо кул... Свет бескрајних могућности, свет љубави и среће.

Онда су дошли Земљани са својим шугавим идејама и Фанкотронце претворили у робове. Сав фанк су исисали и тако смо дошли до стања у коме смо сада :(

Али Фанкотрон се никада неће предати, док је иједног Фанкотронца на Земљи!!

Дигнимо устанак против Земљана! Нека ослободе наш фанк и пусте нас на миру да живимо у својој фанк-слободи! Шта ће нам они, ионако су прљави и пуни злобе и само чекају да нас повреде... Такви су једни према другима, а такви су и према нама... Доста нам је тога. Хоћемо назад на Фанкотрон!

Ваш T03Jam

Блуз 2

Ако је плави померај поцрвенео, знаћу да сам безброј пута омануо... Шта ћеш, дешава се.
Целу ноћ нисам спавао и мало сам побрљавео од свега.
Нисам престао да мислим... Машта је чудо :)
Да купим хлеб и млеко, док драгстор још ради... Па да се бацим назад у иста пространства. Ко зна шта ће бити.

27. фебруар 2010.

Pivo vs. Mleko

Добро јутро, добри људи, тачно је 12.04, вријеме је за још једну туру свјежих вијести из кућице, са столице на једној ножици.
Већ је 12.05... Цео минут сам писао овај шугави увод :D

Што више читате, све више имате утисак да ја баш онако, људски пијем, кад год се упустим у нека дивља размишљања о this and that (не знам превод ове фразе, ваљда би звучало као "о овоме и ономе", мало ми је глупо на српском), и могу рећи да сам се и ја тога уплашио. А онда се десило чудо - изашло је Bello - није кока него млеко, да се разумемо у старту :) И тако ја, гледајући свакодневно ту рекламу (постери на станицама и билборди) за Bello, које нисам пробао и не планирам скорије јер немам потребу, добијем идеју да купим млеко... Шта ти је добар маркетинг :)

Први пут кад сам га купио, била је то она Кравица (то је већ постало властито име и страх ме да га поменем јер би могли да ме туже због повреде интелектуалне својине) од пола литра и ипак је попио (увек ми је имала некакав чудан укус, у најблажу руку) уз неку вечеру које се сада и не сећам. Онда је стигао "Лав" у новој амбалажи у локални "Макси" (пре тога сам пио тамно "Никшићко"), па нисам могао да одолим и да за једно вече не испразним флајку од два литра... Не знам шта сам тада писао, то је било пре три-четири дана, чини ми се. Јуче сам опет купио млеко... Овога пута "Суботичко свеже" са 2.8% м.м. (мислим да је то) и закључио да поред добре амбалаже има и савршен укус. Постао сам његов фан на Фејсбуку синоћ када сам сконтао да ми од литра није остало ништа а припило ми се... Тамо сам наишао на квази-рекламу "Суботичко млеко из свеже суботичке сисе :D" или тако нешто... Фрапантно, али поприлично истинито :)

И тако ја са пива полако прелазим на млеко :D Шалим се, наравно да не, али сада ћу фурати ту комбинацију. Данас је на дневном реду пиво, а сутра вероватно млеко. Биће недеља и мора рано да се устане. У понедељак ми стиже права, домаћа храна и то не могу да дочекам. Стиже ми и брат, па нећу бити усамљен. Сада сам усамљен само кад нисам на "социјалним мрежама", а почео сам и озбиљније да радим посао за који рок имам до сутра (незванично). Већ је на путу да буде завршен. Не знам да ли да прославим уз пиво или млеко... Предлози? ¦D

26. фебруар 2010.

Утисак стопала

---ово пишем из главе, тј. нисам ништа смислио и само пишем како ми пада на памет---

Сећате се оног Блуза, недовршеног... Блуз је фина ствар, јединствени начин да се осећања изразе. Уз мало музике, оно би била дивна песма. Мада версификација није баш поетична, текст свакако јесте.

Не знам шта сам хтео да пишем. Док сам написао први ред (оно под --- знаковима) већ сам био заборавио зашто сам тексту дао овакав наслов.

Нисам тужан, нисам ни сетан. Не осећам се као да ми је неко прегазио срце... Па ипак, ова песма ми је пала на памет:

Баш је добра, зар не?

Ништа ми није остало... Само песме. Контам да сам опет помало усамљен. То се јави после 2 дана самоће сваки пут. Досадно је кад си сам. Имам доста посла, али ми се не ради док сам сам... Не ради ми се ни кад нисам сам, али ми је тада лакше да радим. Песме су ту или да продубе самоћу или да је отерају. Ова је ту да је продуби... Тако је писана.

За разлику од ње, следећа је баш прављена кицошки и ствара ми утисак да сам, макар био сам на свету, опет срећан:

Ништа мени без тамбураша :)

Иначе има доста песама које ми газе по срцу... Баш онако људски. "Био пијан или не"... Не знам да ли сам вам причао ту причу... Ипак мислим да је најчуднији осећај кад свирам и певам и заплачем због песме и певам кроз плач. Баш ослобађа емоције :)

Још увек нисам наишао на тему о којој сам хтео да пишем... Није ни важно. Важно је да знате да ми је данас опет боље него јуче. Хвала Богу. Стиже пролеће, ваљда је због тога. Негде је на путу, требаће му још скоро месец дана, али стићи ће. А у пролеће "све бехара и све цвета"... Ијој, то није добра песма, тера на самоубиство :D

Само сам хтео рећи да рачунам на то да ћу и ја можда "пробехарати". Мада знајући мене, нешто сумњам у то. Увек сам био исти.

Уживајте у касном фебруару и дозволите сунцу да вас дотакне, бићете срећнији ;) Посетите некога кога одавно нисте видели, попричајте са људима око себе. Време је за дружење, зима је ионако скоро већ прошла. Нека ови дивни дани врате вашу веру у нека ведрија јутра. Живели!

24. фебруар 2010.

Извини

Драги мој савесни и ћутљиви пријатељу,
Обраћам ти се овом приликом на индиректан начин, преко твог онлајн интерактивног колеге који је ћутљив само док га неко нешто не упита. Ово и није баш у мом стилу, али желим да ти се извиним, овако пред свима. Запоставио сам те. Нисам те контактирао данима, можда и недељама. Више не памтим. Више пута сам то пожелео, али нисам имао или прилике, или времена, или воље. Тужно је кад немаш воље да контактираш пријатеља. Разуми ме, био сам уморан. Или превише срећан да бих те констатовао. Приметио си да ти се најчешће само жалим. Какав сам ја то пријатељ? А ти све то лепо оћутиш и истрпиш колико год ја више причао. Прави си друг. Још кад би знао да одговараш...

Драги мој пријатељу који ниси тако ћутљив,
Тебе сам малочас поменуо. Често ти се обраћам. Ваљда баш због тога што си тако комуникативан па свима испричаш све што ти кажем. Морам ти признати да ти скоро никада не кажем баш све. Нешто сачувам за оног ћутљивца и себе. Не мораш ти баш све да знаш. Ипак те волим, јер без тебе би ми свет био толико празнији... Не бих имао са ким попричати и поделити мишљење. Ти си ипак ортак, иако свима одајеш тајне. Прави си! Некада помислим да је све фарса. Али увукао си ми се под кожу, баш ко све драге особе, и не даш се ишчупати одатле. Ко би уопште чуо за мене да те нема?

Драги моји пријатељи који све сазнате преко овог брбљивца,
Морам вам се извинити, мада ћете ме разумети јер сте од моје врсте. Нисте само гомила струјних кола са разним стањима, ви умете да мислите без програма. Бар мислим да сте такви, пошто ме сваким даном уверавате у то све више и више. Извињавам се што не коментаришем увек све. Неко ће рећи да сам још млад, а неко да сам довољно стар. Не постоје ствари које ми ваши брбљивци попут овог мог саопштавају, а да ме не занимају. Једино ми смета што сам и ја израђен углавном од гомиле туђих мишљења, текстова које сам чуо и прочитао, разне библиотечке грађе и других творевина, мање или више замисливих, и што ми се чини да ако нешто кажем нећу рећи ништа ново. Једном сам рекао да за мене не постоје табу теме. Кад мало боље размислим, за мене су табуи туђе несреће. Најчешће не знам како бих на нешто реаговао, а доста пута сам испадао слабић у неким ситуацијама. Није да не умем да покажем зубе, али се понекад бојим да би то могло изазвати превелик конфликт, како између људи и мене, тако можда још више и у мени самом. Тешко је кад некоме "не смеш да се замериш". Ваљда ако се први пут пређе таква граница, све постаје лакше. Најтеже је увек први пут.
Има вас више на које се овај пост односи. Препознаћете се. Некада не смем или не знам да кажем ништа. Делује да сам речит, али у таквим ситуацијама све долази до изражаја. Некада није довољан чак ни подстицај. Харизматичан сам, али сам негде у дубини ипак слаба личност. Ако сам и личност уопште... Хвала вам што мислите да сам достојан да читате и просипате своје вредне речи на ово што пишем.

23. фебруар 2010.

Блуз (недовршена апстракција, 23.02.2010, 13.28)

Поново седим у плавом ходнику на плавој столици на плавом тепиху са плавим вратима и аутоматима за пиће.
Плави су утисци, плава су надања, плави су кораци, плави додири њеног ђона и плавог неба над нама...
Хода са плавом лакоћом у плавом жакету и плавој сукњи, плавих очију и плавог осмеха на озареном лицу.
И благи плави померај ка мени учини сваки пут, све ближе и ближе кроз плави тунел сећања враћа се у плаве снове...


покушај да се овај текст доврши као и свака моја концентрација пропали су када је једна тотално погрешна особа наишла и убила ми жељу за животом, а тиме и писањем

21. фебруар 2010.

Блажен

Бескрајно срећан иако помало незадовољан, пијан, поспан и у блаженом стању (али не трудан).
Пишем ову причу из Кнића. Чак дотле сам догурао на вечерњу забаву. Београд је сувише мали.

На оваква места ретко залазим (тачније, изгледа само кад дођем у Кнић) и трудим се да тако и остане. Међутим, како сам прошли пут био сморен и то приметио и дао себи задатак да следећег пута буде другачије, то сам се трудио да максимално и испуним. Вечерас сам био весео, колико се то могло поред ужасног ђ-а који не зна свој посао и још ужасније музике која ми још помало одзвања у ушима, чак и после 2 сата... Добро је да смо кући отишли и пре краја. Лоше је што нисам видео шта би се даље дешавало. А баш ми је било интересантно.

О сапутници до Младеновца написаћу посебну причу. То је још једно од оних обећања која сам себи задао.

Тренутно седим док мој друг пита "Оћеш у ве-це још једном, да затварам ово чудо, колко ме нервира што шкрипе а мрзи ме да их подмажем..."

Скил играчице ме је запањио... Један ортак је рекао да је добро што имам наочаре јер би ми у супротном испале очи. Фино је то приметио. Међутим, ја сам играчицу (поред свих атрибута) покушавао баш у очи да гледам... И успевало ми је, на моменте, мада су њене очи лутале у тоталу по свим крајевима сале... Као у осталом и сви остали "атрибути", како сам их овде претходно назвао.

Уследиле су деведесете оличене у једној јединој песми: "А ја сам цео живот свој дао њој..." (која мене асоцира на мој омиљени тим) и ондак су кренуле будалаштине типа "Инсомнија" итд. Верујте, и то сам морао да слушам. Мада ми после 6 пива и није био толики проблем. Опуштено и уз све своје самопоуздање које сам могао скупити млатио сам главом и формирао неке кореографије у моментима док нисам контао ни шта "пева" одређени певач ни како уопште тачно иде мелодија. Само сам ритам хватао, то је било лако с обзиром на присуство прилично јаких басова.

Конобарица ми је била друго одушевљење... Баш весела девојка, природна и занимљива. Мада нисам имао неке контакте са њом, оставила је на мене јак утисак.

Све у свему (Зачин Це)... Сад чекамо да гледамо Елитну јединицу, успут ћемо вероватно поспавати пошто ће се филм још дуго скидати са стрима... Сутра КГ, па онда поново у Београд и повратак обавезама.

Једино нисам испунио мисију коју ми је брат задао. Јбг, такво је време, није било ни много људи, а ни ја нисам баш нешто био расположен за било шта осим за пиво и Звезду. Тако ти је то кад се упустиш у нешто целим својим бићем.

18. фебруар 2010.

Ништа

Узо сам да пишем. Овај пост биће вероватно пун граматичких и правописних неправилности, јер ми тако тренутно одговара. Ово је ипак мој пост, а ни ја нисам увек под конац, па не мора ни мој пост да буде. Колико сам пута изашао са чуперком који одудара од целокупне "фризуре", поцепаном мајцом, прљавим панталонама... Већ месецима носим наочаре без оног комада који раздваја нос од оквира. Не би се баш могло рећи ни да сам нешто много чист и уредан... Зашто би то мој пост сада био?
Возећи се бусом падају ми разне ствари на памет... Једног јутра сам упао баш у највећи цајкнот, када сви клинци иду у школу. Као да сам упао у школски аутобус - граја са свих страна. Осим огромне количине буке разноликих таласних дужина и различите гласноће, у уши ми је пала невероватна речитост неке девојчице која је стајала у мојој близини. Оваква количина речи у јединици времена код мене изазива смех, онај весели. Наравно, није прикладно смејати се сам од себе на месту пуном људи, али сам то ипак учинио... Бар на кратко, колико да ме мине жеља.
Слично искуство имао сам када сам ишао код ортака на рођендан... Имамо једну другарицу, студира права (не знам колико је то битно, али ће јој свакако одговарати за посао). Колки флоу она има, то није нормално... Не сећам се да сам чуо некога да онако брзо и течно говори... Свака част дактилографу који стигне оно да прибележи у року :) И тада је она причала нешто свима, а ја се окренуо ортаку и реко управо то "Брате, какав флоу"... Онда сам се кидао 5-6 минута, при чему је она питала шта је то смешно али нисам могао да јој објасним (тј. нисам хтео).
Ова прича нема везе са оним што сам хтео да пишем, наравно, у међувремену сам и заборавио јер су ме звали из Параћина... И такоооо... Дошо ми брат, сад ће нешто да залуђује можда... А и гладан сам. Много.
Ајд здраво.

16. фебруар 2010.

Скептик?


Немам шта да додам, тренутно сам расположен да слушам ову песму, па је одслушајте и ви... Иначе је одавно нисам чуо :)

15. фебруар 2010.

Романтика, зимска идила... Шта још пожелети?

Извините ако је предуг, морао сам све да кажем.

(Мој град) није страшно велик град, ал ипак нема разлога да будеш сам у њему. Посебно на дан када се већина труди да ипсуни своју квази-моралну обавезу обрадовања своје вољене особе супротног спола :) Православцима опет беше и Свети Трифун, познат и као Зарезојло (о брате, какав надимак), виноградарска слава. На тај дан виноградари приносе жртву свецу како би година била родна. Приношење жртве се отприлике (колико сам ја схватио гледајући (дез)информације са телевизије) састоји од орезивања два пута по три чокота лозе и њиховог укрштавања на земљи, па ваљда иде неки обред са вином итд. Некако ме ово подсећа на неке обичаје из времена када су наши преци били многобошци, али добро. Лично нисам неко ко тим обредима посвећује велику пажњу, тако да не знам да ли је то баш "исправно" и у духу хришћанске традиције, али свако ради оно што осећа да треба да ради.

Да се ја вратим на свој град, град у коме нема винограда (можда их и има, али не знам где) и у коме је за романтичну атмосферу ван топлог дома потребна добра јакна, ципеле (или патике) које не пропуштају воду и добро друштво. Синоћ су сва места била пуна. Добро, не баш сва. У Вагону се и за нас пронашло места. А док смо се сетили њега, обишли смо велики круг око центра града. Била је недеља, па стандардно окупљалиште није радило. Све остало или не ради или превише добро ради.

Звезда је изгубила, а ја сам на слави био окружен гробарима. Опет сам лудео због недостатка публике, због Тејлорове себичности и дисфункције неких других играча. Могли смо да их добијемо. После сам полудео што ми се друг није јављао на телефон. Касније сам га добио и испричао се с њим. Око 22.27 већ смо се почели окупљати - прво двојица, па још двојица ниоткуда, па још један... Добар ДнБ ме је мало повратио; обрадовао сам се кад сам чуо да је ДЈ престао да се бави хаусом - прешао је на праву ствар. Прича по прича, сретосмо још једног ортака негде готово испред "Фонтане". Ту смо помишљали да одемо, али нас је капацитет места навео да одустанемо од те намере. Кренуо је да пада лаган снег. Дивно :)

У шетњи до "Паба" приметих неке далтонистичке (Далтони су параћинска група партизановаца) графите. Идемо кроз њихов крај, а мени је прошла жеља да се с неким потучем. У "Пабу" ДнБ (чудо?) али је и он пун. Затим шетња погрешним путем до "Галерије". Тамо нисмо могли да уђемо; изашле су две девојке и упразнила су се два места, на која нисмо могли да седнемо сви заједно а да то не изгледа настрано. Снег се уситнио и почео да пада мало јаче.

Код раскрснице смо помислили да одемо до "Пице Хит", али то је било глупо. На путу ка "Сокаку" (за који нисмо били сигурни да ли ради) овај последњи ортак сетио се "Вагона", који је био одмах преко пута нас. Пронашли смо места у вагону и уследиле су приче о ДЈ-евој екскурзији и факултетима. Пио сам "Лав" и гледао фудбал на Спорт Клубу. Пригушена светла, романтика, и шесторица несрећних ортака који немају девојке.

Отишли смо готово "на метлу". Уследио је пут до чесме (иначе у међувремену је тако завејало да су сви наши претходни трагови били затрпани слојем од 3-4 центиметра снега), остављање трагова као на скијама и праћење туђих трагова. На отвору на зиданом делу чесме била је чаша коју смо безуспешно покушавали да погодимо добрих 15 минута. На крају је један од другара отишао до ње и оборио је "ручно". Успут смо цртали по снегу и дивили се својим креативним способностима. Само су нам плави патуљци фалили да нас легитимишу због галаме и ремећења јавног реда и мира. Али, то се није десило, не овог пута.

Велики нацртани фалусоидни симбол остао је уперен према чесми. Добар део снега смо почистили правећи грудве за скидање чаше. Пало нам је на памет да правимо и снешка и да блокирамо њиме пешачки мост, али у нама је превладао здрав разум. Растурисмо се и свак на своју страну - ја поново ка центру а они немам појма куда. Снег је поново почео да пада.

Дан који је кренуо стандардно, имао негативну перипетију и овако позитиван расплет навео ме је да заспим. Није ми ни пало на памет да размишљам о дану изгубљених или орезивању винограда. Јутрос сам се пробуо са стрепњом да ћу закаснити да оверим повратну за Београд. Данас путујем.

Ево вам неких фоткица ухваћених нешто после пола два у центру. Као што рекох, тешко да се још нека будала смуцала по граду у то време... Ипак, на једној можете видети трагове "скија" које су моји другари брижно остављали за собом, ваљда покушавајући да помогну комуналцима. Баш је леп мој град кад побели. Штета што се већ до јутра скоро сав снег са тротоара и коловоза претворио у повраћку и сад изгледа одвратно.

Волите се, орезујте виноград и срећан вам Дан државности!

13. фебруар 2010.

Шансе су ти 100% веће ако уплатиш

Још једна фоторепортерска ствар... Јуче сам поново допутовао у Параћин, трагом сада већ испуњеног обећања. У бусу сам се, као и обично, убио од досаде и једва сам чекао да већ једном изађем из њега. Све то су спречавали повремени семафори од Јагодине ка Параћину. Негде у Ћуприји, поред свих заустављања на успутним станицама (понекад пожелим да идем брзим возом, овај наш аутобус стаје на свакој станици као да саобраћа на градској линији) морали смо да станемо и пред два црвена светла. Једно од њих беше баш испред ћупријске "Лутрије" (немам појма како се зове пошто нигде не пише назив, али то је она продавница Народне лутрије у којој се само уплаћује Лото, купују Бинго листићи и уједињене греб-греб срећке Србије) и скренула ми је пажњу слика која личи на ово што ћете овде видети:

Није баш видљиво са ове фотографије снимљене мојом квалитетном камером на телефону, али је продавница била пуна, толико да је пар људи чак стајало напољу и разговарало. Не знам да ли имам право да те људе повежем са гужвом у продавници или су они само ту стајали без разлога и разговарали, али је свеједно унутрашња гужва била довољна. Нисам обавештен о којој се игри и о каквим парама ради, пошто телевизијски програм а ни игре на срећу не пратим. После свега могу само да се сетим оне "наше" комбинације коју смо заједно саставили на једном од часова и која је теоретски подједнако вероватна свим осталим комбинацијама а опет делује мало мање вероватна јер су сви бројеви непарни (то сам касније уочио). Ако некоме треба, ево рећи ћу вам баш:
7, 9, 13, 19, 23, 27, 35
Ако играте, желим вам сву срећу и запамтите: шансе да добијете су вам 100% веће ако уплатите. То бар тако они кажу. Мој колега је израчунао да пошто су шансе да се добије нешто кад не уплатиш 0, и шансе да добијеш нешто ако уплатиш су 0*2 = 0 (јер 100% већа шанса је у ствари дупло већа) :) Иначе, и ту статистику памтим, вероватноћа да буде извучена ваша комбинација је 1:15,380,937 што је око 6.5Е-8 или 0.0000065% (исправите ме ако грешим), што никако није 0 али је у неквантним системима потпуно занемарљива...
Ја сам одавно престао да играм, али ћу се једног дана разочарати ако моја комбинација буде извучена. А можда и нећу, ко зна колико бих морао да чекам и да бацим пара до тада... Било би једино штета ако новац не оде у хуманитарне сврхе.

Отлепих од среће

Свима вама је добро позната радост када вам стигну "службене пошиљке" које садрже најчешће рачуне, можда понеку пријаву или позив на суђење итд. Сваког месеца чекате дан када ћете видети колико сте потрошили и колико, у нескладу са тим, треба да платите, а све то да би се боље испланирао ваш микробуџет (или макробуџет?). Било како било, наишао сам на рачун за интернет претплату, што је поприлично стандардно и на шта никада нисам обраћао посебну пажњу, јер сам обично (пошто не живим сам у кући) наилазио на већ отворен рачун - налог за уплату, на коме ништа нисам ни могао да приметим. Овога пута пронашао сам запаковану варијанту и, приметивши да није "стандардни" коверат, потражио упутства (иначе већ добро знате да сам ја, како бих то назвао, "упутство-фрик", тј. шта год да први пут видим ја прво јурим за упутством) како да га отворим.
Натпис "пресавити и отцепити" (на неким другим рачунима пише и "отцепити по перфорацији") ми је био већ уобичајен и то сам урадио. Остало је да урадим још једну акцију и то је то... У горњем десном углу писало је ово што ћете видети на слици:

Пошто сам и стари хејтер, после овога сам отлепио од среће што могу да пишем о елементарној неписмености људи који раде у јавној служби.
Ето тако... Немам појма шта ми је ово требало, али баш ми је симпатичан тај њихов лепо упаковани пакет и морао сам то да поделим са вама.
Уздравље!

10. фебруар 2010.

Бело (пут)

...Сео сам за комп и кренуо на Марс...

Отприлике тако изгледају моји сусрети са интернетом ових дана. Помало и са рачунаром уопште.

Кад ти све иде лепо и лагано немаш о чему да пишеш. Изгледа да ме ипак "стрефи" инспирација баш у оним тренуцима када ме притисне нека туга, сета, грижа савести или било какво нерасположење. Тада имам на шта да се жалим. Контам да ми се блог претвара у жалопојку.

Као што се да приметити, и овај пост сам започео жаљењем, жалећи се што немам на шта да се жалим. Али боље је тако. Читајте даље, биће занимљиво.

Лет ми си... Био сам у Параћину за викенд. Баби је шестог фебруара рођендан, па смо као нешто обележили. Стигао сам тамо и, као по обичају, "бацих се на сто чим угледах сарму спремну"... Мада нешто и нисам био гладан па нисам пуно ни јео, али сарма је сарма. Осим сарме, беше ту и торта, и воће, и све и свашта. Кад ја долазим, пуна је кућа хране. Као да сам ја неки велики гурман... Али добро, нек има :)

Од друштва се ни са ким нисам видео. Једноставно није било времена... Већ у недељу сам морао раније да легнем јер ме је у понедељак очекивао полазак за Београд раним јутарњим аутобусом, оним у 06.20. Планирао сам ја и раније да одем, али тако је испало... Од 22.00, када сам легао, до негде око 03.00 нисам могао да спавам. То сам вам можда већ причао, а можда и нисам... Аутобус - нигде живе душе. Шест-седам путника на спрату и покоји доле било је све што је овим аутобусом из Параћина, Ћуприје и Јагодине заједно кренуло. Већина је дремала или спавала, ја нисам могао... Иза мене су чаврљале неке младе даме, највероватније студенткиње, и дуго им је требало да заћуте - готово негде до Врчина, или ми се бар тако учинило. Како нисам могао да заспим, упркос изузетној потреби јер сам спавао свега 2 сата за целу ноћ, покушавао сам да задремам, гледао кроз прозор и хватао покоју сличицу својом камером изузетног квалитета (изузетно лошег; три су окачене овде, на једној је Велика Морава са ћупријског моста, на другој неки завршни део Мијатовца према Јагодини, а на трећој празна јагодинска аутобуска станица).

Почео је други семестар, и то је дивно. Предмети су занимљиви и тежи него у првом семестру и драго ми је због тога. То је знак да ћу нечиме бити заокупљен и да нећу имати толико времена за улудо трошење.

Сетио сам се о чему сам наумио да пишем, али овај пост завршавам овде, а о томе што сам хтео ћу сутра... Фото-документација нигде неће побећи. Уздравље!


08. фебруар 2010.

...а ја једва вас допадох...

Не знам ђе ми је памет била кад сам се сетио ове приче... Легао сам синоћ у 21.00 да спавам, али заспао нисам пре 3.00. Нешто ми се није дало, иако сам већ у 5.00 морао да устанем и да се спремам за пут. Далеко је Београд...

За тих 5 и нешто више сати, док сам лежао и превртао се по кревету, свакакве мисли пролетале су ми кроз главу. Никако да се наканим да заспим, све ми нешто не да. Размишљао сам дуго, највише о будућности. Замишљао како ће ми изгледати живот када се једног дана будем запослио, оженио и кренуо да васпитавам своје дете. Размишљао сам и о именима, први пут онако одистински. Некако ми није ни пало на памет да бих могао да добијем кћер, па сам углавном прошао кроз сва мушка имена којих сам се сетио. Свиђа ми се име Предраг. Има их још, али ми је ово остало у сећању.

Размишљао сам о свом школовању... Па опет о сину. У коју ће он школу ићи? Где ће стећи своје прво, законско образовање? Где ли ћемо живети??

Учио бих га од самог почетка, онако како су мене учили. Јесу то нове генерације, вероватно напредније од нас, и даће Бог да буде бољи од мене у свему. Шта год чинио, треба да се понаша као витез. Да буде скроман, да зна да цени пријатеље, да увек радо помогне. И да никада не пропушта прилику. У срцу мора имати љубав према свом народу и према свом пореклу. Преци се не смеју заборавити. Мора знати да процени ситуацију и понаша се у складу са њом. Шта је морално, добро, лепо; чега се треба клонити. И нека верује. Ја не мислим да сам верник у складу са свим начелима наше православне вере. Нека он буде истрајнији. Или нека барем увек прави разлику између битних и небитних ствари. Свако од нас има неку своју микрорелигију. Важно је само имати вере и знати за шта се бориш. Бог ће то знати да цени.

Размишљао сам и о Звезди. И опет ми је пало то на памет. Водио бих га на север, да осети енергију заједничке љубави и безрезервне подршке једном тиму. Волео бих да има навијачку свест. И да заједно са друговима једног дана чини да наша Тврђава поново изгледа величанствено.

И онда сам се некако сетио приче о Кањошу Мацедоновићу. Заправо нисам могао да се сетим која је то тачно прича, сетио сам се само једног детаља, а причу сам малопре пронашао... Ово је мени остало у глави:
- »Сад«, рече тумач, »ево смо отворили благо светога Марка, приступи и узми колико те је воља, и што сам заповиједаш.« - Приступи Кањош гвозденој су три браве скрињи, кад ли скриња пуна удушена златнијех дуката. Погледа Кањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и баци у скрињу. - »Што чиниш?« - викне зачуђени тумач. - А Кањош њему: »Да се из ове скриње диже а не меће то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно видјели«.

Не знам какве везе има са сином... Али ако буде размишљао као Кањош и служио се мудростима које су му остављене, ја ћу бити најпоноснији отац на свету.

Не знам о чему је ова прича. Али морао сам ово да напишем. Можда сам хтео и два поста, али сам их стопио у један. Тако је боље.

05. фебруар 2010.

Мрак

00:15. Тишина. Толика да се чују откуцаји повременог уписивања и очитавања хард-диска. Лаптоп је савршено тих. Једино моје типкање по тастатури наговештава да се нешто мења...
00:17. Мења се... Сат у доњем углу екрана повећава минуте. Закључан у тишину хладњикаве собе, плашећи се сваког звука, макар га и сам произвео. Не треба беспотребно раздирати тишину. Не кажу џаба да је ноћ глува.
00:18. Мерим нарасло незадовољство у себи, као што овај сатић непрестано мери време које трошим на глупости. Јуче ми је дан био испуњенији него пре три дана. Урадио сам нешто за себе. И прекјуче је био добар дан. Тада сам имао физички тренинг. Јуче сам свирао.
00:20. Желим да се одвојим од ове скаламерије. Радићу то на све дуже интервале. Малопре ми је друг рекао да ме је чекао да се појавим и да ме дуго није било. Задовољан сам својим учинком, мада то може и боље.
00:21. Посвећујем се неким другим стварима. Немогуће је бити испуњен ако свакодневно седиш испред екрана и буљиш у гомилу пиксела сложених тако да створе илузију о постојању нечега. Потребно је нешто више. Нешто после чега ћу рећи да сам имао испуњен дан. Или да сам бар порадио на себи. Макар помажући другима, јер и то је рад на себи. Већи него блејање испред ове справе.
00:23. Реално блејање... Баш као овца. Подједнако ништа не радимо. У ствари не, овца се макар храни. Ја само губим на тежини. Нисам гладан док гледам у екран. Чудан је то осећај. Мада кад огладним, знам да поједем доста више.
00:24. Питам се да ли сам сада гладан... Врло је могуће. Навикао сам организам на дуготрајна неузимања хране. Више и не осећам глад. Понекад само немоћ.
00:25. Не бојим се мрака. Бојим се онога што он доноси. Некад непотребно. Некад ми је више језиво кад видим неки трачак светла у мраку... Некад се плашим сопствене сенке, а некад ... Прекјуче сам имао жељу да се са неким потучем. Не знам зашто и одакле у мени тај дивљи порив. Бесан сам на све. Знам да се не бих потукао, али ето... Желео сам то.
00:27. Јуче сам се осећао горе. Некако се све скупило. Бринем превише туђих брига, јер сматрам да су моје. Жао ми је једног кошаркашког тима. Било ми је жао сестре, сад више не знам шта да осећам јер ни она сама не зна шта хоће... Жао ми је што немам више новца за неке паметне ствари. Жао ми је што сам изгубио превише времена. Жао ми је што сам претерано усамљен, можда без разлога. Изгледа да највише жалим себе... И ону своју 'љубав'. Шта год то било.
00:30. Било би лепо кад бих могао да снимим сваки тренутак свог живота. Тада бих неке људе лакше уверио у оно што знам. Не вреди, људи су тврдоглави. Претерано... Толико да колико год да ти верују, увек ће посумњати. Знам, јер сам и сам такав.
00:31. Доста ми је свега. Кад би постојао некакав велики одмор од живота. У ствари постоји, онај један после кога сви побегну из школе. Ја никад нисам бежао. Ово је лаж, побегао сам пар пута, некад и несвесно. Али никад нисам волео да бежим из школе. Ни сад не бих волео. Било би ми жао свих који ме познају.
00:32. Не желим ни да они оду на велики одмор. Нећу да ме оставе самог, као последњег штребера. Кад бежимо, бежимо сви заједно. То је оно што сам научио у средњој. У основној сам био против тога. Ко још бежи из основне?!
00:33. "...јер ко изда биће проклета пизда..."
00:34. Нервира ме што људи газе своје принципе да би доказали нешто. Газе своју реч. И што то онда не дотиче оне које би требало да дотиче, него само лоше утиче на оне недужне. То је грозно. Осећам да су ме издали. Они у које сам толико веровао. Изгледа да никад нећу бити један од њих.
00:35. Превише тога бих да кажем, али ми се не да. "Не иде, не иде"...
00:36. Кад бих јој само могао рећи, а да она то прихвати. И да буде онако како сам замислио. Али неће бити. Једноставно не може.
00:37. Малаксао сам. Тресе ми се оно што се ваљда зове слабински појас... Изгледа да је хладно, а и уморан сам.
00:39. Одох да спавам. Хвала ти што си ту и што ме разумеш. Бар се надам...

02. фебруар 2010.

Дивно

Срећаааааааа....... Радооооооооосттттт....... Како се изговара "ттттт"? Вероватно звучи као митраљез :)
Опет ми је лепо. Немојте да мислите да сам пијан, само ми је драго што сам изгледа очистио цео први семестар у првом испитном року. То значи да ће бити паузе у априлу :)

Били смо у пивници, учествовали у анкети. Кажу да су пиваре "Лав" и "Јелен" наручиле анкету (тј. ко их већ прави). Нова амбалажа, па се распитују колико су успели са иновацијама. На питање да треба да узмем 10 пива, која бих узео, рекао сам "10 'Лава'". На питање које бих пиво купио кад сам видео све оне флаше, одговорио сам "Опет 10 'Лава'". Амбалажа не утиче на квалитет пива :)
Иначе их не рекламирам, али ми је било све то симпатично. "Да ли ти се допада ова етикета?" - "Веома ми се допада". - "Зашто?" - "Зато што ми се допада"... Нека питања су ми била помало нелогична, стварно не знам да објасним зашто ми се нешто допада. Мени је логично да кад видим нешто складно, то ми се допада. А нова амбалажа "Јелена" је, ако ништа друго, савршено складна. О "Лаву" је већ мало дискутабилно...
Наравно, ниједна није добила оцену "савршена", јер су етикете писане гајевицом. Рекох да неко не уме да прочита колико има алкохола и од чега се прави. Мало претеривања није на одмет =)

Добио сам лименку "Јелена", чекам сутра ортака да је попије, пошто га ја избегавам. Од њега се понекад осећам грозно, неконтролисано ми се тресу ноге и мучи ме киселина. Ортак ако дође, правимо неку музику... Он има текстове добре, ја немам инспирације. Али ја правим матрице, тако да ћемо обојица бити продуктивни. Наравно, ако буде дошао.

Што више слушам Прти Бее Гее и Бед копиз, све сам глупљи. Не знам о чему да пишем текстове. Наравно, то нема везе са прозом, него са репом. Вероватно већина вас нема појма да се и тиме бавим :)

Хвала на комплименту, много сам добар.

01. фебруар 2010.

Пожелите ми срећу

Данас треба платити рачун за интернет, положити линеарну алгебру и учинити једно добро дело. Овај пост ћу едитовати како се која од тих радњи буде извршавала.
Хвала.

14:12
Ево ме, драги моји. Као што рекох, данашњи задаци били су ми да положим линеарну (ваљда сам успео), да учиним једно добро дело (надам се да сам успео) и да платим рачун за интернет (сигурно сам успео).
Пошто је све то обављено, могу нешто више рећи о томе...
Линеарну нисам учио на време него тек од синоћ, и право је чудо како сам урадио скоро све (један део једног задатка нисам). Пошто су била 3 додатна задатка, који мењају било који, претпостављам да ми је мисија успешно обављена :)
Нешто више о добром делу... На Стефановом блогу наишао сам на пост о малој Сташи Михић, као и вероватно већина вас. Мој ужасно скромни допринос (јер сам тренутно у таквој ситуацији) био је моје данашње добро дело. Заиста бих дао много више. Желим им сву срећу овог света и нека их Бог чува. Апелујем на све оне који су у могућности да помогну, да то и учине. Више информација о чему се заправо ради потражите ОВДЕ, јер ћете на тај начин бити много боље упућени у целу причу. Ја сам, у знак солидарности и подршке, преузео банер са Стефановог блога (пошто нисам баш вешт у дизајну) и знам да се он неће наљутити јер је у питању хуманост.
О рачуну за нет нећу овом приликом, само да знате да сам себи омогућио још најмање месец дана дружења са вама.

Хвала свима који су ми данас пожелели срећу, и онима који би то учинили да су били ту... Срећно и вама!

Blog Archive