29. јануар 2010.

Где си?

Одаберите текст који вам се највише свиђа и прочитајте га. Можете и сва три.
Као и обично пре него што заспим, опет су ми у сећања дошле неке старе слике. Да ли то прошлост покушава да избије из мене и да се вине струјама којима и моје мисли лете пре него што коначно добију свој електронски визуелизиран облик на монитору, или ме гризе савест због нечега што сам урадио, или нисам урадио? Можда је то само још једно присећање на дане када сам на неке ствари гледао другачије и када још увек нисам био толики зависник од вербалног обраћања једном електронском монструму... Тада сам му се обраћао само играњем игрица и учењем неких основа информатике. Сада ми је живот без њега незамислив.
Опет, то дигитално чудовиште тек ће бити мој живот. Онда када од тога будем кренуо да заиста зарађујем. Колико сам се "навукао", морао сам да упишем студије рачунарских наука. Можда је било боље да сам отишао на књижевност?
Доста о мојој монструозности. На ум ми долазе чудне ствари. Гледам у екран кроз пару која избија из мојих уста док зевам због умора и дуготрајног боравка у леденој соби. Присетио сам се седмог разреда основне школе... ОШСЈ, како је мој тадашњи наставник математике који ми је давао задатке за припрему такмичења из милоште звао. Ех, то су била времена. Седели смо данима у помоћним просторијама кабинета за физику и хемију и кобајаги радили неке задатке за припрему такмичења. Некада су нам сати пролазили у разговорима. Не сећам се о чему смо причали. Сви заједно. Физичари, па математичари, па хемичари (тј. углавном хемичарке), па језичари (мешовита екипа). Имам утисак да по цело једно полугодиште нисам ишао на часове. Тада сам био математичар, физичар, а првом приликом за такмичење из енглеског био сам и језичар.
И тада сам био заљубљен. И тада сам фурао неки платонски стил. Ваљда више због стидљивости, увек сам био повучен тип. Она је била другачија. Дружила се са потпуно супротном екипом. Логично, девојчице су одувек падале на спортисте и лудаке. Ми смо тада били интелектуална елита школе. Млади научници... А ја сам одувек био створен за спорт. Чак ни шах ми није ишао од руке, да не говорим о физичким активностима.
Тада сам почео да слушам домаћи хип-хоп. Тада сам почео и да пишем сопствене текстове. Марчело је издао De facto. Марчело је наш суграђанин. Вероватно су га знали однекле, ја га још увек не знам. Ја нисам ни сопствене комшије познавао. Одушевила се песмом "Сузе". Ја сам је одушевио својим првим текстом, пуним хејта према супротној екипи. Тада нисам знао да се то зове тако. Нисам знао ништа. Касније сам и на њу бацао хејт. Више из љубави.
Знала је да ми се свиђа. О томе се стално шушкало у припремном, морала је да сазна. Поклонио сам јој неку плишану играчкицу за осми март. То није мој стил, али је стриц инсистирао. Стари заводник :) Немам појма, сећам се да сам негде у неку футролу стрпао папирић на коме је било њено име у срцу... Сама га је нацртала и оставила ту. Мислим да га још увек имам негде...
Знам где је она, али се питам стално где је та играчкица. Можда ћу је једном питати.

Те ноћи ми се није спавало. Лежао сам крај кревета једног хотела, више се не сећам имена. Мислим да је то било у Врњачкој бањи. У мојој соби сви су спавали. Ја нисам могао. Било је то пре неке 4 године, ни сам не знам. Још увек сам био кретен. Ретко ко зна ову причу. Нећу вам рећи све.
Стигла ми је порука преко ортака да ми она поручује да ћу, ако јој још једном будем пришао, наје*ати. По његовој препоруци да више не покушавам ништа, провалио сам да је знала неку екипу. Ако не она, онда њена најбоља другарица сигурно. Био сам у хаосу. Било ми је криво што јој никада нисам ни пришао. Чудна времена, чудне идеје... Чудни ми.
Ево, сад се сетих око чега је настао сав тај хаос. Ортаци из собе су је полупијани звали с мог телефона и нешто кењали. Пустио сам их, јер против будала не можеш да се бориш. И они су били кретени исто колико и ја. Сад су зрелији. Кад су већ поспавали, покушао сам да се извиним. Није веровала да су они кривци. И нису били они, крив сам ја што се нисам борио. После је уследило ово што сам већ написао горе.
Никада јој се више нисам јавио. Мислим да је она на све то и заборавила. Можда и памти, ко ће га знати. Ја нећу заборавити...
Направио сам за њен рођендан опроштајни микс. Мислио сам да напишем сонет, али то је већ постало труло. У разним сам триповима био... Онда сам покупио разне домаће песме свих жанрова и исекао неке секвенце (две-три речи, стих). Све се савршено уклопило, али сам и то упропастио гомилом непотребних скречева... Још увек имам ту "песмицу".
Чуо сам да су на њеном 18. гледали слике из годишњака. Рекла је да изгледам као Хари Потер. Мрзим Харија... Наравно, сви га воле па је то била супер фора. Свеједно, мислим да је оставила ту причу иза себе.
Где ли је она сада?

Када ти главу пуне глупостима, а да тога ниси свестан, кренеш и сам да верујеш у њих. Комбинација "Евгенија Оњегина" и мог ортака који по положају Ориона одређује своју срећу направила је од мене будалу. Још једном у историји.
Толико да сам постао човек романтизма. Писао сам песме, обраћао се дамама из свога друштва уз наклоне, љубио руке итд. С друге стране, тако заљубљен, тврдио сам да љубав не постоји и да су људи с другима због интереса. Тада је из мене говорио неки безосећајни логичко-економски део. Ни сам не знам у шта сам заиста веровао.
Песму сам јој тутнуо у руке после једног колективног изласка у град. И она је била на неким мукама због неког лика с којим не знам да ли је била пре или после тога, ако су уопште и били заједно. Нешто је преостало...
Па оно моје чувено писмо од 6 смс порука, све у романтичарском стилу. Па персирање, па француски, па поздрављање родитеља (?!)... После сам, хвала Богу, одлепршао за Крагујевац. Три месеца сам зазирао од друштва због тога. Сада смо другари. Још увек ме задиркује да ми се баш она свиђала кад год се сложим с њом да није у праву око нечега. Какве су то ситуације...
Ова прича нема никакве везе с насловом. Можда бих само хтео да дозовем то време и да променим нешто у целој тој причи. Макар оно писмо, ако ништа друго...

28. јануар 2010.

Кад тамо, а оно...

Вратио сам се кући. Дуго ми је требало. Надам се да је и њима било лепо као и мени и да никоме нисам био на сметњи. Шта ћу кад ме људи воле. Бар имам такав утисак.
Добро је било. А код куће - 19 степени у једној соби, који више у другој. У кухињи пуна велика кеса смећа. У фрижидеру нека храна, Бога питај колико стара и да ли је јестива више него једном. У судопери и поред ње неколико чаша, шоља и тањира. Богме је било весело док ја нисам био код куће.
Осим овога, треба и собе средити. Превише је лома. Треба склонити све пиће и јело којим сам се лењо частио ових дана. Треба узети зогер и мало пребрисати подове. Треба загрејати воду, за судове, за туширање. Треба средити ствари баш онако, на глобалном нивоу.
Мораћу. Ионако немам паметнијег посла. Треба још и да прочитам неке теореме за сутрашњи испит. Само да прочитам и да се уверим да знам да их докажем... Ипак је то чиста логика.
Треба спавати и сутра се пробудити на време. Слабо сам спавао претходна три дана...
И тако, доста сам се жалио. Сада ме чека посао. У то име, ево и једне песмице симболичног назива...

Надам се да ће с вама све бити у реду. Нешто сте ми тмурни ових дана.

27. јануар 2010.

Зауставите Дунав и сказаљке старе...

Слушам ову песму и јављам вам се из стана у коме живе Маре, Цоа и Савке... Ниједан од њих тројице тренутно није ту, отишли су да једу. Мени је овде супер, после ће донети и мени нешто из пекаре и тако... Славимо Ацин рођендан, биће лудило.
Обећао сам неке приче из нафталина. Смањио сам њихов број, одлучио сам да не пишем све. Нешто се преломило у мени ноћас и више не знам у ком смеру идем. Бар што се тиче другог круга.
Лепе вести: десетка из енглеског, десетка из увода у организацију рачунара. А шта би друго? :)
До јутрос у 7 сати сам био на нету. Преко жице смо пуштали неке добре старе народњаке и пили... Било је то за уживање. Баш се радујем. Мада нисам много спавао данас. Али нема везе, да смо ми живи и здрави. И да нас чува Бог.

--
Опет сам добро расположен. Све вас волим! Поздрав из топле собе у Далматинској улици.

26. јануар 2010.

Мало праве тамбурице

Људи данас сам тако добре воље после оног одласка у "?" (данас је уторак али нема везе, имао сам испит па после тога...), да не знам шта бих да вам пишем... Ево вам једна ствар, уз њу сада уживам, уживајте и ви!

Није Ђоле, али су добри :)

24. јануар 2010.

Прича из супермаркета и савет за домаћинство

Време када ово пишем: недеља, 24. јануар 2010, 22:02.
Данас је недеља. Још увек. Мислио сам да ће бити још један од оних дана када ми се не устаје из кревета до три поподне. Тако је и било, али је моја савест натерала вољу да промени одлуку и пристане да укључи прекидаче живота у мени мало раније. У 11 сати сам устао и брзо се спремио за одлазак до продавнице. Хитно нам је требало хлеба и тоалет-папира. Око тога је и ова данашња прича за лаку ноћ. Ако у време када је читате није ноћ, још боље, нећете се успавати.
И тако ти ја отишао до оближњег Максија (ту ме цене, ту купујем, тј. ако ово већ није регистровани заштитни знак ДМ-а у који не улазим) да купим те две фине ствари. При том сам морао прво да подигнем новац са банкомата и испоставило се да сам био у праву када сам то учинио. Узео сам корпу и приметио три поприлична реда од по десетак људи за плаћање на три касе које су функционисале. Или их је можда било четири?! Небитно.
Хлеб сам узео из њихове пекаре, јер њега највише волим, иако многи тврде да уопште није као хлеб. Мени има укус кифле, а кифле обожавам :) Онда сам дохватио прво паковање од четири ролне тоалет папира на које сам наишао и кренуо ка каси. Стао сам у ред за прву касу, а онда приметио да за другом ради моја омиљена касирка. Нека, данас нисам био спреман за њу...
Стојећи тако у реду слушао сам галаму двојице комшија од којих један очито није одавде. "Е, комшија, има Пироћанац пара. Ја сам ове паре поштено зарадио. Радио сам 40 година као металостругар. Хеј, знаш ли ти шта значи 40 година радити као металостругар? 40 година сам провео на ногама. И хвала социјализму!" - "Ћути бре више, ко тебе да слуша"...
"Колегинице, имате можда да ми замените 1000 за две по педесет?"
"Две по педесет?"
"Ијао, две по петсто"... (онда је моја омиљена касирка за сваког другог следећег купца прозивала своју колегиницу која нема појма које две новчанице чине једну од 1000)
"Ево изволите, госпођо"...
"Госпођица, како можете"... бла бла бла, тај део нисам чуо.
"Ето, и уместо сад да частите што сте остали у пензији, ви њој још госпођо" (или тако нешто)
"Па и частићу, ево сутра доносим кафу"
"Е, немојте ми то сутра, ко зна где ћемо ми сутра бити"
"А идете на одмор?"
"Хе, нећемо ми на одмор. Мени нема одмора још три и по године..."
"Ех, да сам знао сад бих купио 200 грама кафе, али сутра доносим, обећавам"...
И тако неке приче... Онда се окренула ка својој колегиници на првој каси, где сам баш ја био следећи купац, и шутнула ме у цокулу. "Ијао, извини..."
Мислим да сам се и ја њој извинио, нисам сигуран. Ко зна где ми је мозак тада лутао.

-- крај првог дела--
--други део - Савет за домаћинство--

Како да од кухињског убруса направите тоалет папир

Као што сте приметили, нисам много обраћао пажњу на било шта око себе у Максију сем на хлеб. И тако, случајно сам купио кухињски убрус, за који немам држач у вц-у. Е сад, да би све то било много практичније, од две ролне убруса направио сам четири ролне обичног тоалет папира. Како?
Узео сам зупчасти нож којим сам синоћ секао обланде, пошто је он остао у соби. Опрао сам га врелом водом, да би био функционалан и нелепљив. Први покушај (с првом ролном) није ишао баш по плану, па сам променио план. Мој алгоритам отприлике изгледа овако:
Пробости ножем ролну на некој тачки на половини омотача тако да нож прође кроз обе стране као нека тетива кружнице коју образује омотач, најбоље пречник.
Одатле ка једној од половина сећи ролну као што бисте секли хлеб или било шта друго. Када се једна страна омотача потпуно расече, лако је поломити ваљак по средини (расеченом делу) и остатак се лако раздваја. Ивице нису баш равне (нарочито ако идете зупчастим ножем, што је моја препорука), али су добијени делови величине обичне ролне тоалет папира.
Наравно, функционално је исто колико и тоалет папир (у зависности од тога који убрус користите). Препоручујем храпаву страну (страна окренута центру ваљка) јер је боља у упијању, а и нема шаре (обично предња страна убруса, па и папира, има неке шаре).
Ето тако, испод су илустрације. Ако има икаквих питања, слободно их поставите у коментарима :)

Прва слика указује на то да је у питању кухињски убрус. Друга показује како то све "належе" на обичан држач тоалет папира, а трећа указује на бројност новодобијених ролни (једна је на држачу).
Време завршетка поста: 22:24

23. јануар 2010.

О идеалном...

Обећања... Мрзим обећања. Лош начин да се неко увери у нечије намере. Не кажу џаба људи: "Обећање - лудом радовање". Познато је да кад се да неко обећање, оно би, ако особа иоле држи до своје речи, требало да буде испуњено. Најбоље је кад можете да се ослоните на нечију дату реч. Прочитао сам негде: "Не верујем речима, ни туђим ни својим, али верујем делима, и туђим и својим". То је настало управо као проширење ове народне са почетка.
Зашто овако започињем? По ко зна који пут сам обећао нешто и покајао се. Овога пута обећао сам у коментарима на претходни пост да ћу написати једну причицу о ономе што би било идеално женско. Кад сам мало боље размислио, уопште није наивна тема. Све ово је, по природи, у потпуности неостварљиво, али зато се и назива идеално. Већ одавно сам се сложио са тим да идеално не постоји.
Драго ми је што имам неко своје мишљење. Такође ми је драго што други тешко могу утицати на мене да га променим. Стечени идеали се тешко мењају. Живот у заједници није једноставан. Нарочито ако вам друштво по нечему не одговара. Потпуно уклапање је веома ретко и то би било вредно видети. Такве приче су просто невероватне а човек просто крене да завиди тако уклопљеној заједници. Човека и жене, наравно.
Да пређемо на ствар. Нисам могао да се одлучим. Крајности никако нису добре. Лично сматрам да се не бих могао уклопити са особом нижег нивоа интелектуалне моћи од себе. Нисам неко ко би могао претерано много да контролише, превише бих се нервирао због глупости. Са особом вишег интелектуалног нивоа бих могао, јер обожавам да истражујем и учим, али њој то не би било занимљиво. Дакле, одговарајућа интелигенција не мања од моје.
Физички изглед није проблем, са тим сам се одмах сложио. Наравно, идеално идеалног би било отприлике нешто као Никол Грејвс... Да, она што кад куцате њено име на гуглу изађу XXX линкови. Варијације су, наравно, могуће, ако не бисте боју косе мењали у плаво. Све остале додатке или одузимања у границама нормале, не треба претеривати.
Вредна, али не претерано да се не бих уседео. Учена, по могућству и за неке ствари у којима сам ја слабији. Искрена, бар према мени. И здрава. Физички, али и психички, ако је могуће.
Кад се све то склопи дођемо до закључка да таква не би живела са мном. Имала би она паметнијег посла. Толико о идеалном.
Немам више шта да додам, ако неко има, нека слободно каже. О укусима вреди расправљати :)
Ето, испуних и то обећање. Прототип учене, интелигентне, вредне, искрене и здраве Никол Грејвс која би живела са мном, па макар била и порно глумица. То је оно што се тражи. Предлози?

20. јануар 2010.

Пауза на други круг

Миле моје и мили моји,
Схватам вашу потребу да на овом блогу прочитате и понешто што није овако суморно и тужно као претходних пар постова. У то име ја вам се извињавам што сте ових дана морали да читате неке глупости које сам писао (неки од вас ће помислити или рећи да то нису глупости) док сам био "у фази". Фаза... Имао сам разне фазе. Сад сам се сетио оне "релативне опсесије", послао ми је друг дефиницију коју сам му некада дао кроз један описни текст. Ево, цитираћу ту поруку овде:
I tako razmisljajuci o tome shvatio je da je bolestan... A lek moze biti, kao i bolest, jedino psiholoske prirode... Ta bolest, relativna opsesija, kako je sam nazivao, pogadjala ga je isto tako relativno cesto, otprilike jednom u 4-5 mjeseci i zapocela bi pokusajem da se uklopi. Usledio bi privid odbacenosti, "momenat slepog creva", koji se ogleda u pricinjavanju da bi svima ljepse bilo bez njega... Momenat slepog creva je izuzetno traumatican jer ga u stopu prati anksioznost i nagovestaj depresije. Potom osoba razmislja samo o momentima iz price i to je u stvari onaj deo zbog koga je bolest nazvao opsesijom. Ona je relativna jer je osoba njome zaokupljena samo kad nema nista sto bi joj skrenulo paznju. Moze da traje krace ili duze ali su posledice katastrasne. Osoba postaje zatvorenija, gubi i ono malo samopouzdanja i spas trazi, npr, u alkoholu... Takvim osobama obicno niko ne moze pomoci ako ne pomognu sami sebi, jer se po pravilu one nikome ne povere do kraja, pa niko ne vidi njihov problem... Dakle, problem sa relativnom opsesijom je ozbiljan.
Е сад... Морам вам рећи да је та релативна опсесија поприлична глупост али да се многима дешава. Мени тренутно не, ја сам био у једној другој фази. На коју стављам паузу.
Могу вам рећи да сам ето, чисто онако, данас одлучио да паузирам "други круг" из више разлога. Један од њих сте ви и што мени недостаје нешто занимљиво а у исто време и весело на овом месту. Други је што не смем да допустим да ми "други круг" поремети планове да ми буде лепо баш ових последњих јануарских дана у овој години. Трећи је што тренутно има толико лепих ствари које ми се дешавају и што сам схватио да сам у животу имао невероватно пуно среће код више кључних одлука, као и уопште у реализацији разних животних задатака. Четврти разлог... Па, рецимо да је потребно да неко од нас буде способан да чува овог другог, а мислим да она то дефинитивно није.
Други круг је тако стављен на паузу. Он још увек траје, тачније ни први се никада није ни прекидао, то је био само привид. Лош покушај да се неке ствари избаце из главе. Онакав покушај у какав је сада она упала. Треба јој помоћ. Даћу све од себе.
Разне ми се мисли мотају по глави, неке од њих су помало болесне... Неке ћу можда поделити с вама, али мислим да сада није прави тренутак. У међувремену ја ћу поново привремено све то заборавити и посветити се слободном четвртку, петку за узимање потврде против војске, суботи - смислићу већ нешто, треба и да се учи. Недеља ко недеља, кад дође знаћу шта ћу с њом. Од понедељка креће јануарски рок. А следећи викенд - смем да се опустим - "крај краја и почетак почетка. Ништа више не може бити исто".
Да се приметити да нема времена да се и ја погубим у неким зачараним круговима из којих, бар за сада се чини, неће бити скорог избављења.
Волим вас што сте тако фини према мени и што ми дајете до знања да није све тако црно. Хвала Богу... Обећавам да ћу бити ведар, бар до недеље (мада није у мом стилу да нешто обећавам). А после? Ваљда ће се нешто променити. Мада сумњам, такве промене су ужасно споре. Знам по себи.

Није да сам сада оно скроз екстра, баш из горе наведеног разлога, али ћу се правити да је све у реду, бар нека тако изгледа. И благо мени кад могу овако да мењам расположења. Шта бисте дали да сте на мом мјесту? :)

19. јануар 2010.

Коментар самога себе

Милан took the Koji si temperament po Hipokratu? quiz and the result is Melanholik
Osećanja: dubok i promišljen, analitičan, ozboljan, kandidat za genija, talentovan i kreativan, sklon umetnosti, muzikalan, filozofska i poetska duša, osetljiv na lepo, nežan, požrtvovan, savestan, idealista. Na poslu: planer, perfekcionista, visoki zahtevi, pazi na detalje, istrajan i temeljan, uredan i organizovan, čist i negovan, štedljiv, vidi probleme, nalazi kreativna rešenja, završi ono što je započeo, voli liste, grafikone i tabele. Kao roditelj: postavlja visoka merila, želi savršenstvo, stan drži uredno, budno prati decu, potčinjava svoju volju drugima, podržava obrazovanje i talenat. Kao prijatelj: oprezno se sprijateljuje, rado ostaje u pozadini, ne skreće pažnju na sebe, veran je i odan, sluša pritužbe, može da reši tuđe probleme, brine o drugim ljudima, saosećajan, traži savršenog prijatelja.

То они кажу. И ја кажем да се 90% поклапа... Можда и више.
Направио сам глупост покушавајући да изменим боје на шаблону, и нисам знао како да их вратим на старо. До садашњег изгледа догурао сам преко разних нијанси розе и лила боје, црне, тамно-зелене, бордо... Нешто сам измувао на крају и направио ову комбинацију. Није тако лоша, мада се неке боје баш и не уклапају како треба, али добро. Рецимо да је ово тренутно стање. Како у мени, тако и на блогу.
Немам шта да кажем. Ваљда у недостатку обавеза (мада их има, ако ћемо поштено, али се мени нешто сада и не ради, правим малу паузу) размишљам о неким другим стварима и неким прошлим временима. И неким лицима. Која познајем до најситнијих детаља, и која не познајем уопште.
Није ово сада размишљање на тему пролазности живота. То што сам ја меланхолик не значи да сам опет овде дошао да кукам. И то све што сам прорачунат и паметан и таленат и геније и шта све не... Па опет, то не бира памет него срце.
Луди Балашевић... Не зна да престане...
Чекам да прође јануарски рок. Одох човека који све зна. Ваљда ће ми бити боље кад се вратим.

16. јануар 2010.

Не знам...

Пишем. Поново. Овога пута јер не знам шта бих друго. Као и много пута до сада остао сам сам у соби, окружен топлотом таман толиком да ми не буде хладно. Други да уђе овде, било би му хладно. Слојевито сам обучен.
Пишем. До малопре сам читао. Читао и размишљао о разним стварима. Зашто некада не буде онако како сви замишљамо да треба да буде? Зашто се увек нека мањина одвоји и због ње све испадне погрешно? Зашто неко треба све што је лепо испланирано да упропасти својом глупошћу, незнањем или злом (можда и добром) намером?
Не знам. Ваљда тамо где има превише добре воље, ђаво се увек сети да досипа само мало зла које ће се, путевима те исте добре воље, проширити на све и сви ће постати рђави.
Тешко је увидети своје грешке. Некад је лако, када су очигледне. Али иза сваке очигледне грешке крије се у ствари нешто дубље, неки претходни поступак који нас је навео да начинимо такву, макар и очигледну грешку. Ништа није без разлога.
Не осећам се испуњено вечерас. Недостаје ми много тога. Олењио сам се. Нећу се ни угојити. Нисам спреман на радикалне кораке. Бар што се исхране тиче, за њу сам највише лењ.
Фали ми много, много, много музике, скакања, певања. Фали ми друштво. Све ово вам делује познато? Прелистајте, негде пре можда недељу, две сам исто ово рекао. Добро се сећате. Нисам нешто захтеван, али стално и стално се у круг врти та једна иста прича. Сам сам крив за то.
Фали ми и нешто друго. Фали ми да нешто крене на боље. Да ствари не буду увек упропашћене глупошћу, бесом, љутњом, насиљем. Да се неко сети да каже: "Доста! Доста је било глупих испада, желимо да будемо озбиљни, желимо да нас људи схвате. Насиље је несхватљиво за нормалног човека".
Јуче сам радио ревизију група на Фејсбуку. Исто из досаде. Наишао сам на ону "Боду само пичке". Плакао сам као дете, као да сам, не дај Боже никоме, изгубио неког свог. Сећате се можда приче о Марку Миланову и Марку Живојиновићу, двојици младих људи који су страдали од убодних рана пре нешто више од годину дана. Због чега? Јер се један од њих јавио девојци за супротним столом у кафани. Невероватно како једна тако безазлена ствар може да одведе човека у гроб, само због лудака који су отели два млада живота (а замало и трећи) од људи пред којима је тек био живот... Не знам зашто, али осећао сам се као да сам их познавао, као да су били моји пријатељи. Ваљда због тога што је то могао бити и неко од нас... Опет ми крећу сузе из очију. Нека почивају у миру.
Тежак је овај пост. Тешка је тема. Тешко је и мени сада... Хвала вам. И не дајте да вас насиље одведе у неповрат. Верујте у живот.

Јединство Параћин :)

Добио сам критику да сам можда прешао да навијам за Јединство... Било ми је досадно па рекох ето да и њих мало испромовишем.
За одлазак на локалне утакмице немам времена јер нисам у Параћину. Пар пута сам хтео да одем али нисам имао с ким, а да идем сам тамо нисам хтео, јер сам једном у животу ушао на стадион Јединства, кад сам био клинац (још код учитељице, са школом смо ишли на утакмицу), и по инерцији навијао за црвено-беле који су гостовали :) Сви око мене кажу нешто као: "Ко је још будала да гледа Јединство?"
Ја лично познајем потребу човека да се веже за свој тим, као и потребу тима да има навијаче. Да не помињем развијање локал-патриотизма и свести о томе одакле си. Међутим, лично ја Јединство никад нисам осећао као свој тим. Брат ми је играо тамо, па је прешао у тим градског ривала (Борац, стадион на коме проводим лето, а на коме сам и ову годину дочекао), одакле је после побегао за Аранђеловац. Ни Борац није мој тим, али ми је стадион дражи јер више подсећа на ливаду =)
Ипак, поштујем момке који одлазе на утакмице Јединства. За неке од њих поуздано знам да су ми школски другови. Некад их се скупи више, али имају једно стално језгро и то је добро. Уосталом, тако је са свим навијачким групама.
Ево, нашао сам један њихов видео. Ужасног је квалитета, ваљда зато што је доста дуг, а и зато што су снимци углавном с телефона. Можете да погледате како је то на параћинском "истоку".
Они себе називају хулиганима, мада ја лично не знам када се неко потукао због Јединства. Вероватно они имају неке своје приче. У кругу по којем се крећем по Параћину нисам скорије видео неки њихов графит. И тако...

Поздрав.

15. јануар 2010.

Јединство!

Поздрав, драги моји. Српски. Са три прста. Скупљена. Или раширена. Како вам драго.
Не могу да верујем о каквим ми глупостима причамо. Реално нема везе са животом. Бар не са овим овде, на овом свету, оваквом какав је.
Нећу да дужим причу, рећи ћу вам само да је свеједно да ли у вис дижете три спојена или три раздвојена прста. Важно је оно што осећате. И не наседајте на провокације, ви најбоље знате чему тежите. Ионако знамо да нема апсолутне истине... Или има, једино Бог је истина. А не верујем да Њега баш нешто погађају наши раширени или скупљени уздигнути прсти.
Вера нема везе са уобичајеним знаком победе. Ко год каже да наша "раширена" три прста нису у ствари код Срба симбол победе и пркоса, тешко да је у праву. Лажу вас и једни и други. Ако неки тамо навијач који је дигао три раширена прста има икакву представу да је тиме у вис подигао Светог Саву, Карађорђа и Његоша, пљуни ме... Наравно, тај неки тамо навијач који није читао оно што сам ја до малопре студирао. А и да је читао, не верујем да би у том тренутку баш на њих тројицу мислио. Тај "неки тамо" нема никакве везе ни са фашизмом. Можда је националиста, али Срби не могу бити фашисти, или нису Срби. Исто и за нацизам. И овај симбол српског пркоса показујемо кад? Управо кад нам је потребна победа. На утакмици, на изборима, на такмичењу... Било где. Јер ми смо Срби и волимо да се поносимо својим победама... Или само тиме што смо Срби, кад нема победа.
Ретко виђам да неко дигне три скупљена прста, па не знам у којим је то приликама. Пар пута само, кад сам био на северу, људи су у ваздух дизали тај "симбол Свете Тројице" када се певало "Са Косова зора свиће". Ваљда се тада сви сете да је на њима косовски завет и онда се, као, заклињу Богу... Или му се само обраћају... Или осете да је вера у срцу, а вера је потребна да би се отишло доле. Вера и небеска снага. А можда неки од њих размишљају само о томе како би одмах у бој и како би тамо клали и убијали, супротно хришћанским идеалима. А неки дигну та три прста чисто ради реда, да не би било "рупа" међу рукама. Или да неко не би викао на њих и тукао их.
Шта год да имате у глави у датом тренутку, поздрављајте се како хоћете. Важно је да се ми распознамо међусобно и да се ујединимо. Само слога Србина спасава.
Хвала на пажњи.
Додатак (14:56)

14. јануар 2010.

Мој се певац спанђо са твоју кокошку :)

Наравно, ја немам никакво оправдање за овакав наслов, јер сам дошао само да вам пожелим све најлепше, јер смо баш сад дочекали нову годину и по старом добром јулијанском календару. А пошто ову песму сад слушам (туга за родним крајем, па сам пустио РСМ да се мало подсетим), ето, она се нашла у наслову.

Пуно љубави и здравља, све најлепше и добро се добрим враћа ;)

11. јануар 2010.

Да ми је бити... Шарло

Па да имам... Којину оштрину и хладнокрвност, Миланову изражајност и искреност, Вдову естетичност и наивност.
Шта бих онда био? Којина тама и Вдова чиста светлост, спојене у Миланово модро и зелено. И онда бих знао:
Нико, нико као ја
Али овако...
Никад нећу узор достићи
Господар енигме. Јер све је већ речено.

Хвала.

10. јануар 2010.

"Ан'тониооо"... "Мммм-мачкицееее"... "Ауууууууууу!"

Супер реклама, кеве ми... Сад ми је пала на памет.
Шта има ново, људи моји? Ја управо стигао у Београд, тј. не баш управо али пре једно два сата. Интернет. И поново сам у кући (са дугосилазним на а). Ред је да се мало искористи...
Од сутра креће колоквијумска недеља. Срећа па ми је први колоквијум из пословних апликација. То ћу ваљда завршити како треба. Брине ме овај други, из линеарне. Он је у уторак. Биће густо...
Донео сам брдо хране. Ако је неко од вас гладан, или је можда пожелео домаће обланде, кекс торту, неке друге две торте или можда пекмез, нека сврати до мене. Ту је и гомила кифлица, нешто сухомеснатих прерађевина и наравно, незаобилазни и омиљени, подварак. Нема сарме овог пута, али сам појео пар комада на слави јуче па ми није проблем, издржаћу. Овај студентски живот, терају ме да идем у мензу а доносим препун планинарски ранац хране сваки пут кад дођем. И после кукају ако се нешто уквари а нисам стигао да поједем. А опет, терају ме да идем у мензу... И тако у круг.
И није све то тако лоше, треба да набацим једно петнаестак килограма. Не знам како ћу то извести, али мора под хитно на томе да се ради. Успут, док једем све то што једем... Ах да, ту је и домаћи густи сок од дуња... Дакле, док једем то што једем и пијем то што пијем (хаха), треба да одржавам и кондицију, али не у овом стању него бар за 3 класе изнад. Јер ми је тренутна кондиција 0.
На радију "Индекс" саветују народ како да се ослободи вишка килограма. Кажу да је сада право време за тренинге, али да људи не тренирају јер се обично у ово време одмарају од свега. Тренинга има разних. Добар је онај аквабик, душа ти испадне. Али је одличан за све мишиће. То нису помињали, али ми је сада пало на памет, чуо сам то негде.
Сви тренинзи су лакши када је партнер са вама. Зато, партнера за руку, па на аеробик. Или џогинг. Или у теретану. Или хммм... Понудите мало Нестија ако вам је соба прегрејана па се баците на посао. Више секса, мање килограма. Осим ако сте тотално пасивни... Мада и за то постоји лек. Али о томе неком другом приликом...

09. јануар 2010.

Креативни хаос

Ових дана... Ових дана... Муче ме неке ствари. Ово није један од оних постова у којима се ја жалим. Ово је један од постова у којима се хвалим :)
Месић отишао на Косово. Тадић коментарише да је то диван гест. Динкић поделио акције. Моја сестра пева народњаке које јој преко телефона пушта неки блесави лик. Спикер широм отвара очи објашњавајући нешто а иза њега је неки лик са белом капицом који показује прстом на мене. Ја показујем прстом на њега. Чују се звуци "Једина... сузо с мога јастука... реци ми... да ниси... његова..." иза моје главе. То је национални радио "еС", моћ медија или, како то они воле да кажу, "моћ музике".
У Хрватској сучељавање два супротстављена кандидата за новог председника лијепе њине. Један од њих је мој имењак, њега подржавају ХДЗ-овци. Други је Иво, њега подржавају Срби из Хрватске, а он изјавио како ће дочекати Анта Готовину. О чему ја ово пишем уопште?
Драги моји, дошло ми је само да пишем. Немам шта да кажем, али опет пишем. У ствари, и имам шта да кажем, али тренутно нисам расположен да причам о својим проблемима, па причам о туђим. Оно што сам хтео рећи је да ме тренутно обузела жеља за изражавањем. Музиком и текстовима. Синоћ сам поново почео да пишем књигу. Једну тотално другачију књигу. Књигу својих размишљања о проблемима с којима се један човек попут мене може суочити. Онај неуспели пројекат назван "Авантуре Толета и Болета" (тотално антикреативан назив) је негде изгубљен у свемиру. Има неких фрагмената сачуваних у облику једног блога јер сам прво објављивао као причу у наставцима, а касније пренео у целину и наставио причу мало даље одатле. Ниједно предвиђање о мојим ликовима се углавном није остварило. Тако је и прича с правом пропала. Размишљао сам о започињању наставка, али то би био још један фијаско. Не кажем ни да ће "Књига" (тако ми се зове нова књига, врхунац креативности за наслов) бити бестселер, али ко зна, можда се некоме и свиди па је прочита до краја. :)
Дневник не пишем сваког дана јер се плашим да ћу вам досадити, да ћу можда постати спамер. То је нешто што не бих волео да се деси. Овај пост ће вам сигурно бити јако досадан, али морам да куцам јер ми је то тренутно једино на памети.
Ужасно ми се прави музика. Једини, највећи а тако мали проблем је што немам инструменте. Што се текстова тиче, када заиста седнем и желим да напишем нешто, ја то одрадим маестрално. Тренутно једино не желим да пишем текст за који нећу одмах моћи да смислим музику, јер би ми то изазвало тотални контраефекат и убило би ми жељу да радим више било шта.
Давим се с неким змајевима и, схвативши да "живот иде даље, живот брзо пролази" (то је песма која се сада чује у позадини), све се више плашим шта ће од мене на крају постати. Чуваћу новац до овог лета. Нисам неки љубитељ путовања, али бих волео да видим Русију. Страшно бих то волео. Видео сам нешто мало од Европе, али ми је Русија највећа жеља. Па опет, пошто не волим толико да путујем, а и нисам нешто одлучан по тим питањима, даааааааааааааааааааа...(грех на уму од погледа у телевизор)...ааао бих (леле брате...) ову .. новац бих дао на куповину гитаре и бубњева. Наравно, немам благу представу где бих с њима, треба ми просторија за вежбање. Питам се и да ли ћу уопште имати (риба на коју сам откинуо са тв-а управо је скочила са зграде) времена за такве подухвате, али ми је то тренутно једино на уму, углавном мало више од колоквијума и испита који наилазе. Ето, то је моје тренутно стање.
Доста сам се распричао а време пролази. Сестра ми је под тушем, баба, мајка и отац спавају, а ја још увек куцам. Треба ми неко да се с њим испричам, онако, људски, али кад бих нашао неког вероватно не бих знао шта с њим да причам. Интернет ме мучи, блокирана ми је страна па не могу да скупим рекете вечерас. И онда само куцам, то не захтева никакав проток. Бар док не кликнем на "ОБЈАВИ ПОСТ".
Дао сам вам душу, срце сам вам дао
Ништа више немам, баш сам ниско пао
Ал ми није жао, јоште нисам стао
Још понеки црв ми је у глави остао...

Поздравља вас ваш Бранко Коцкица, а Миња вам даје 5 Бамбија што сте прочитали овај пост до краја. Само се потпишите у коментарима, да имам ваше податке кад ми БИА буде тражила.

07. јануар 2010.

Честитка (опет)

Драги моји који празнујете Божић по овом календару који ми поштујемо, бар кад је религија у питању, желим вам и овога пута да Божићне празнике, као и све друге дане уосталом, проведете у миру и весељу, да вас здравље служи, да живите дуго и да вас никада не муче проблеми с којима се не можете изборити. Пара ће бити... Бар тако каже песма. И Динкић. Мада је боље веровати песми.
Срећно свима!

06. јануар 2010.

Да л' је то судбина, ил' ко зна шта ли је...

Прође кулминација фазе са смирајем дана. Кажу да је јутро паметније од вечери, али ја се не слажем. Често је ноћ право време да се донесу закључци. Зато више волим да пишем у мање или више ситне сате... Зашто се зову ситни не знам, вероватно зато што су нормалним људима у то време и очи ситне и само чекају да у тишини дома свога, мирног здања, усне лаким или нешто тежим сном. Побогу, ујутро се ради.
Што сте касније рођени, све вам је већа природна потреба да останете будни и бар неки део ноћи. Неки су будни и по целу ноћ, па пре подне искористе за одмор. Знам човека за кога ми је речено да једном недељу дана константно није спавао ни један једини сат. Забринут сам за његово здравље, али шта ћеш. Дечко је темељан, а студира архитектуру.
Акординг ту мај опинион, вич из веома скромно, могу да кажем само да сам данас научио, или можда обновио, неке ствари од животног значаја. Говорићу "данас" рачунајући и ове ситне сате у протекли, пети јануар.
Лутајући тако у време своје осаме по блоговима, налетео сам на Парадоксији на једну причу о судбини, одлукама, ефекту лептира, шббкбб итд. (тако нешто је ваљда ишло). Прича ме је одушевила јер сам више пута размишљао на исту тему. Ја се држим оне старе добре стоичке приче да ништа није могло да се деси другачије него што се десило, иначе би се десило другачије. Ова прича се некако уклапа у моја либерална хришћанска схватања, где ми сами одлучујемо у датом тренутку, или нам се бар тако чини, али је сплет околности такав да ми у ствари друго ништа и нисмо могли одлучити у датом тренутку, јер смо у датом тренутку формирани тако да на дату ситуацију одговоримо управо на тај начин. Све одлуке су релативне.
Овај данашњи дан је тако брзо протекао, да ја просто немам појма када сам у ствари објавио претходни пост. А да, сад се сећам, било је то у ствари исто негде у ово време, јер сам тада разговарао са Владимиром управо о ономе о чему сам после писао, на један мало другачији и отворенији начин. Мада му тада нисам баш све рекао, пост му је отворио карте, те је он први коментарисао. Пријатно ме је изненадила Кристинина реакција, заправо њено филозофско гледиште на све оно што сам рекао о свом свету маште који се не уклапа у ову трулеж и распадање ђубришта неморала и профита. После реакције њих двоје више нисам био тако усамљен...
Мали предах од свега овога и дружење са породицом, која је једном нашла за сходно да се окупи пред спавање, донео ми је неизмерну радост. Ваљда ме је сав овај "виртуелни" свет мало отуђио од људи, а они су ми овога пута скренули пажњу на ситне радости, смех и чарке које подсећају на оно "Позориште у кући", а у ствари само продубљују и улепшавају међуљудске односе. Ових дана баш су интересантни. Знам да и њима то недостаје, али таква је ситуација - свако се забије у свој кутак и само ћуте, ни сами нису навикли да комуницирају. Зато је ваљда и њима сада занимљиво.
И за сам крај, баш када сам размишљао о томе како нема ничега на тв-у и да би било најбоље да се само успавам, наишао сам на Бостонске адвокате. Нисам гледао од почетка, али колико сам сконтао, спор је био око полигамије и око неке супстанце од које је зависност убила дечака. Ово с полигамијом посебно интересантно, јер су оптужили човека и растурили му савршено срећну породицу, само зато што закон тако каже. А закон је управо донесен да породице не би пропадале због полигамије... Цинично и одвратно.
Поента је, ипак, у причи између редова коју провлаче Алан и Дени. На самом крају, у својој причи на балкону, признали су да су потребни један другоме и да је потреба за пријатељем неминовна сваком човеку да се не би удавио у својим беспућима усамљености. Случајност? Моје расположење + листање телевизије уместо спавања + Бостонски адвокати + закључак на крају... Па писање поста. Не својевољно, једноставно подсвесна реакција. Морало је тако да буде.
Хвала вам што сте и ове тренутке издвојили на моја слова... Желим вам сву срећу и бар једног правог пријатеља у сваком тренутку. Ко год он био и одакле год потицао. Срећан вам Бадњи дан, ако славите... Па и ако не, што не бисте били радосни данас?!

05. јануар 2010.

Године пролазе...

...ми гледамо...
Ево, дошло је и то дуго очекивано лето две хиљаде десето... И како старим, све више контам да ми улудо прођоше најбоље године. А тек ћу напунити 20 у септембру.
Са овом својом 20. годином поново упадам у стадијум у који сам упао пред улазак у 19. тј. пре него што сам напунио 18.
Мислим на воће и мислим на њу,
мислим на жуто, на храну и буђ...
Осећам да ме очекује тотални фијаско на свим пољима, како погледам себе видим један велики промашај. Не знам како то да објасним, делује ми очигледно, мада људи око мене ствари виде другачије. Али, људи око мене су хипнотисана гомила и многе ствари не виде мојим очима. А ја, овакав какав сам, често залазим у непрегледне шуме својих сивих ћелија и питам се докле овако... Питам се, а ни сам не знам одговор. Делује ми као да ће тако остати вечно.
А и зашто да не? Зашто бих ја морао да испуним своју животну мисију до краја? Могу остати овакав какав сам, потпуно непромењен, у очима других савршен, у својим очима велики промашај. Једном ће неки професор српског коментарисати моју аутобиографију као што коментаришу једно дело Јакова Игњатовића. И гледаће на мене мојим очима, јер је тако једино исправно...
Ето чега се плашим. Ништа друго ми није толико важно. Није ми битно што сам 20 година учио и сада знам да још увек ништа не знам. Није ми битно што су у мом животу људи које толико не познајем. Свака част мојим пријатељима.
Молим читаоце да не копају даље. Ово је само пролазна фаза. Нека каже свако ко има нешто да каже, то што има да каже... А ја ћу одговорити онако како најбоље умем.
Пишите. Осећам се усамљено.

Blog Archive