10. децембар 2010.

Књижевно вече код Зоре

Четвртак, исто време, исто место, иста екипа... Пријатно вече, први снег.


Два суседна стола - позиција и опозиција - у елементу. Ми тек стигли. Устаје Жика (извињавам се ако сам му промашио име) гробар и наздравља: "Уа песници, уа књижевници, уа издавачи". С нашег стола се чује "Уа!" па "Живели!" па "Уа радикали!" Човек[1] са позиционог стола: "То! Рек'о си уа либерали?" (Благоје клима главом и намигује ми) "Уа и једни и други..."

"И ником није лепше нег' је нам, само да је 'вако сваки дан"...

Приђе Перо, остави нам летак. "Концерт књиге 'Балада о Рајевском', Руски дом, понедељак, 13.12.2010. у 19.30", са низом учесника. Онда нам је и објаснио:

"Знате ли ви уопште ко је Рајевски?"
"Да будемо искрени, не знамо."

Испричао нам је да је реч о руском пуковнику који је био српски добровољац у Српско-турском рату. Да је погинуо бранећи Србију. И да је он Толстојев Вронски. И да би било лепо да се видимо у Руском дому у понедељак. Каже, биће промоција књиге, а после тога служи се мионичка ракија, неготинско вино и вода са Кавказа. Онда је отишао за опозициони сто.

Благоје поентира: "зашто човек треба да умре да би људи причали о њему? И да он није био пуковник, да му отац није био војно лице, мислиш да би неко о њему нешто знао? Што нико ништа не пише о мом прадеди што је погинуо у повлачењу? И за шта људи гину безвезе, шта он има од тога што је сад погинуо? Шта сад, ја треба да погинем да би неко рекао нешто лепо о мени? Какви смо ми људи... Само о покојницима све најбоље. И једног дана кад Ранковић (показује главом) умре, ми ћемо да причамо како је он стално ишао с нама у кафану, како је увек плаћао пиће, како је био стамен човек, висок, широк, јак, како је опасно певао и био другарчина"

- "Још да знамо о ком Ранковићу причаш"
- "Па о оном Ранковићу што је био с Титом"

Спаде наша књига на три слова. Направило се места. Пева се, прича, пије се. Прилази песник[2], пружа Тесли књигу. Да неко рецитује песму са 114. стране.

- "То ће Томча, он зна да говори", даје ми књигу. Бацам поглед на песму за потпуковника, посвећену Пери Ђурђевићу. И, док се Благоје вратио, ја сам већ гласно и без претерано муке прочитао једну песму које се сада уопште не сећам. Оно што сам запамтио је да је реч о чежњи и жудњи једног официра. Право фина песма, подгрејала би ме да већ нисам био загрејан. "Добро говориш", рече ми други издавач[3], "могао би бити глумац". Помислих "О, да, свакако глумац"...

- "Е јбг Благоје, пропустио си песму. Сад ја морам да идем. Није добро, стек[4]"

Сјурио сам се доле, и при томе сам замало покупио певача[5]: "У, ал јуриш, ко фурија". Како и не бих...

*

За нашим столом седео је други издавач и причао о свему. Питао је шта студирамо и зашто, побогу, не радимо нешто креативно у животу. Цела ова година била је у Русији у знаку Толстоја... Онда је причао о женама. Прилази Перо: "Што давиш бре ту децу?" "Еј, Перо, ти имаш лепо презиме, Ђурђевић, ал' име ти никако не ваља: Перо што ти га утер'о, Перо што ти га стер'о..."

"Знате ли ви да је ово традиционално место? Сад су га реновирали и поново отворили, а мене ови зову, јављају ми: 'Сванула зора'[6], и одмах сам знао шта је у питању..."

*

После нам је причао певач. Прича o секстету "Скадарлија". Сазнали смо да су они били певачи Београдске опере. После наступа одлазили су до платоа (објашњено као: тамо доле био је један плато) и певали до касно у ноћ, некад и до зоре. Певач је био на аудицији за хор (вероватно Београдске опере) и два пута су га одбијали, тек из треће је упао. Причао је о правом певачком квалитету, о гласовима певача секстета "Скадарлија" и уопште о добрим певачима. "Ево, и ова, не могу да се сетим како се зове..." (у том тренутку ишла је ова песма, мислим да је чак Дубравка Нешовић певала). "Ето, ти знаш да певаш. Али није то ништа без аудиције, мораш разликовати квалитет од оних фалш певача"...

*

Потрајало је све то... Поздравили су нас, рекли да се надају да ће нас опет видети и да дођемо ако можемо у понедељак у Руски дом. Лепо је време, што да не дођемо...

Опростите ако сам нешто пропустио, помешао или погрешно интерпретирао. Ноћас сам спавао само четири сата, нисам могао више од тога да саставим. Сад крећем на факс полако... (пишем ово већ добрих сат времена)

Заиста мислим да би било лепо да одемо, за промену, на неко културно дешавање.

--

[1] Перо Ђурђевић, издавач
[2] Андреј Јелић Мариоков
[3] Седи господин коме име нисам запамтио, ако га је уопште рекао у свој тој причи.
[4] Stack overflow
[5] Четврти човек у њиховом друштву. Вероватно певач хора Београдске опере.
[6] Кафана у којој се налазимо зове се "Зора"

10 коментара:

  1. Да, заборавио сам да поменем да смо прославили што је Роберт Просинечки нови Звездин тренер. Нека му је са срећом, а и нама уз њега ¦D

    ОдговориИзбриши
  2. "Заиста мислим да би било лепо да одемо, за промену, на неко културно дешавање."

    Zamisli da su su se nekad pesnici i društvo sastajali po nekim budjavim bibliotekama, i slušali visokoumne "kritičke osvrte"?

    Ima raznih ideja o kulturi, ali neke su prilično traljave.

    ОдговориИзбриши
  3. О, не, не, не, никако, то је незамисливо. Импозантно колико занимљивих ствари може да се сазна у кафани. А ионако све важно тамо започиње, од оснивања посла до планирања атентата.

    Али ипак бих да обиђем неки фенси културни догађај, чисто ради форме :)

    ОдговориИзбриши
  4. Lepo! A ja bih čisto radi forme neku kafanicu, da upoznam taj boemski život. Bome, lepo si se ti spajtašio s njima, Tomča! :)

    ОдговориИзбриши
  5. Џу, ред би био :)

    Није тешко наћи пријатеља у кафани. Као ни непријатеља. Само обратиш пажњу на то што тражиш и тако се и понашаш :D

    ОдговориИзбриши
  6. Super, kafane su pravi kulturni događaj. Ne podleži mainstreamu. :)

    ОдговориИзбриши
  7. Никако, Звери, мејнстрим је досадан :)

    ОдговориИзбриши
  8. Помислио сам да објавим један књижевни интервју који сам направио али сам мислио да то нико неће читати. Овим постом си ми потврдио супротно :) Нисам знао да се Вронски заправо тако презивао- хвала!

    ОдговориИзбриши
  9. Никад не потцењуј своју читалачку публику ;) Нисам ни ја знао... Човек се учи док је жив, увек и на сваком (али баш сваком) месту :D

    ОдговориИзбриши
  10. Уууу ал је теби лепо четвртком!

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive