25. новембар 2010.

О'Брајен

Синоћ сам ишао до станице да покупим храну. Посне славе су одлична прилика да се поједе нешто квалитетно. Враћам се стандардном рутом, 84-орком, оном са наранџастим шипкама. Ко путује 84-орком може да разликује њих неколико - са сивим седиштима, наранџастим шипкама, црвеним шипкама, дрвеним седиштима... У свакој од њих заузимам различито место. Заузео сам своје место за стајање, у одељку иза задњих врата. Бус се убрзо испунио, али не превише.

Ова са наранџастим шипкама има интересантан распоред седишта. Једно је окренуто према мени. На њему седи неки познати лик, не знам где сам га пре видео. Почео сам да премотавам сва дела која сам прочитао. Пао ми је на памет Патрик Мерсо, али сам га брзо елиминисао. Затим Раскољников, али није он био тог темперамента. Ни он, ни његов друг Разумихин. Алексеј Карењин? Не... Застао сам на О'Брајену. То је био он, сада то са сигурношћу могу да тврдим. Одале су га боре испод очију и израз лица.

У тренутку кад сам га провалио, погледао је у мене. Онда се брецнуо, и наставио да гледа негде са стране. Посматрао сам га, некако неодређено. Био је некако другачији, променио се. Као да је стрепео да ће га некако истерати из Уже партије. Или да ће следећи пут кад уђе у собу 101 бити на месту мученог. Страшне мисли су му се мотале главом, и баш није умео да их избегне. Није драстично остарео, али су се виделе промене на лицу које је тако често одавало смиреност и сигурност у себе да је ненавикло на било какве црве сумње који би га грицкали. Уместо свог уобичајено исправљеног положаја, седео је некако погурено. Рамена су му била благо повијена напред. Ко зна какве су га све ствари изједале изнутра. Не, нису то били духови свих оних које је научио како да воле и како да мрзе, свих оних чије се име не помиње јер никада нису постојали. То је била слутња да се нешто у њему променило и да ће већ сутра постати један од њих. Можда баш јуче, кад је угледао нови пропагандни постер и збунио се јер није умео да га протумачи на прави начин. Двомисао га је издала први пут у животу. Он више није исправан.

О'Брајен је пошао ка мени. Уствари је кренуо ка излазу, али ме је значајно погледао. Осетио је да знам. Сада када га је неко прозрео, све је постало још теже за њега. Ја не могу да га издам, али ако га је један прол тако лако прозрео, колико ли га дуго већ прати Полиција мисли? Било ми га је жао, на тренутак. Да ли је заслужио моје сажаљење? Део машине који престане да ради одбацује се тако лако, и никада не размишљамо о томе... Свако је заменљив.

Изашао је код Поште. Ко зна да ли ћу га икада више видети.

4 коментара:

  1. Kolezi, drug Orvel se opasno usadio kod tebe. Super pričanje priče. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Зверко, не избија из главе... Баш данас на путу ка факсу уочио неку изборну поруку Вељине странке, каже: "Како гласаш, тако живиш". Ја бих то написао: "Како живиш, тако гласаш", мада на исто се своди како год да обрнеш - никако не ваља. Баш онако "партијски" звучи тај слоган.

    Захваљујем свим трима на похвалама. Као и увек, ја само преносим стварност.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive