03. новембар 2010.

Потреси

-на овај текст би се могао применити наслов "Ужасно дугачак текст"-

Промене расположења, евидентне. Повратак на старо уме да прија, макар и сто пута пре тога желели да се старо већ једном промени. Живот је чудан. Не очекујеш шта може да се деси, па да ти се жеља да се нешто промени оствари на потпуно погрешан начин. Треба пазити са жељама.

Рекох да ће ми јуче бити дуг дан. Био је. Кренуо сам таман на време да бих стигао за бус у 9. А на аутобуској, када сам потражио повратну студентску, рекоше ми да не дају повратне. Онда тражиш студентску у једном смеру, кад, рече фини млади господин који ради - немају они ни студентске. Ако хоћу фул услугу, да чекам онај у 9.30. Сетим се - иде преко Тополе, могао бих да закасним. "Нека", рекох, "дајте ми једну у једном смеру до Крагујевца". И даде ми, човек, лепо наплати и све то. Ја отрчим до перона на коме је стајао поприлично неугледан аутобус и погледам у доњи леви угао, где стоји она таблица за релацију. "Београд - Нови Пазар, преко Младеновца, Тополе, Крагујевца, Краљева, Рашке, бла бла..." Поред "Крагујевац" пише "11.25". Помислио сам како сам награбусио и да ћу ипак да закасним, но шта сад...

Десетак путника, углавном са својим мање-више позамашним бројем година. Ситуација - ја сео у левој колони седишта, на десно седиште. Нека баба седи у десној колони седишта на левом седишту и чепрка по торби. Вади кесу у којој је неко пециво, и креће да једе. Онда нуди мене. "Извини, сине, ја морам нешто да поједем, ништа нисам јела од јутрос а дуг је пут". "Нема проблема", рекох, "слободно Ви једите". "Хоћеш и ти можда?" "Не, хвала, доручковао сам малопре". "Ја морам да питам, мени је моја баба рекла да кад једем, увек понудим онога до себе". Благи осмех на мом лицу у знак слагања са бабином бабом.

Кренули смо. "Је ли, мајсторе, је л' могу ја да уђем следећи пут овде, гре'ота да им дајем 80 динара, боље теби да дам те паре ако треба?" "Не може, не дају ови, видиш да пишу све. Ал' може тамо код железничке станице, тамо не воде рачуна". "Па то, следећи пут ја ћу тебе ту да чекам, видим, Санџак-транс, нема их сто таквих но је овај један. А теби ћу да дам сто динара кад уђем и готово. Боље теби да дам него овима, гре'ота". И све тако нешто. Размишљам кад ли ће да престане да зановета...

"Сине, је л' ти идеш после Тополе?" "Да, идем до Крагујевца", рекох. "А је л' можеш ти мене да пробудиш кад стигнемо у Тополу ако се успавам, ноћас ништа нисам спавала, само 3 сата, много сам уморна, а овај ће да заборави да ме пробуди (овај - возач)". "Могу, могу, слободно Ви спавајте". И тако сам на стек за задатке убацио и "Пробудити бабу кад стигнемо у Тополу". Онда сам стално проверавао да нисам заборавио.

Размишљам како је све ово испало... Од задња три пута (укључујући и овај) у Крагујевцу, два су била везана за смртне случајеве. Тачније, оба пута су биле сахране. Прво рођени теча, сад отац друга из "четворке" из средње. Ужасава ме помисао на то. Почињем да се истински плашим и питам каква ли је следећа несрећа коју могу да очекујем. Постајем песимиста. Или реалиста. Данас је превише лако изгубити живот.

У Младеновцу кад смо стали, баба се пробудила, видела да смо у Младеновцу, потврдила то и наставила да "дрема још мало". У Белосавцима улазе неке две жене, тек баба скаче - "ТОПОЛА?" "Није још, госпођо", одговори једна од њих. Седе баба - "А, ово су Белосавци. Белосавци су ово..." и тако, као у бунилу, наставља да понавља да смо у Белосавцима и да још није Топола. Онда је остала будна до Тополе. Кад смо стигли тамо, замолила ме да јој додам торбу кад изађе. Учињено.

Са радија цепају неки народњаци, она старија лига. Ја размишљам о другу. Остао без оца, сад је он једина мушка глава у породици. Биће другачије. Питам се како се осећа. Био је ово шок за све нас. Њима је најтеже.

Стижем. Јавља ми друг кога сам замолио да ме сачека горе, да не бих ишао сам, да нема аутобуса. Таксијем до Ердеча. Нашли смо се лако. Сачекао ме је он и још једна другарица. Сви смо из истог одељења. Слабо причамо. Приближавамо се гомили, тихој и смерној. Много људи испред дворишта. Има простора да се прође. Видим друга, пред вратима. Стоји и дочекује оне који су дошли да се опросте од његовог оца. Саучешће, чврст загрљај. Каже да је добро. Ја нисам, очи ми се зачас испунише сузама и глас ми је задрхтао. Јбг, увек се тако деси.

Одлазим унутра. Изјављујем саучешће мајци, онда очевој породици редом... Излазим напоље. Схватам да ни свећу нисам донео. Касно је за то. Ортак који ме је звао у недељу је ту. И још један. Они из "четворке", били су ту и помажу другу. Ја сам касно стигао. Узимам прво шећер и воду. Онда ракију. Рука ми поново у хаосу, не могу да је смирим. Смирила се кад сам изашао испред дворишта. Необавезна прича, тек да се мало заборави на све. Попио сам још једну, смирио сам се скроз.

Опело, шта знам, као и свако. Слушао сам речи, гледао у небо или затварао очи, на тренутке сам имао кнедлу у грлу а на тренутке би ми се усне развукле у неки чудан и надасве непотребан осмех. Ништа ми није било смешно, само - ето, тако. Крстио сам се по осећају, напамет, не гледајући никога. Нешто од текста ми је већ било познато. Гртко ми је. Поп је испричао нешто о оцу мог друга. Да се дуго и упорно борио са болешћу, да је био добар и вредан човек, лекар, супруг, отац. Да се интересовао за веру и да је хтео да зна више, а не да слави само због обичаја. Да је отишао прерано, и да сви треба да га се сећамо, али да не треба да очајавамо (очај је заиста грех?).

Поворка, венци... Све по реду. Застраши ме помисао да његовој души тешко падају венци које му непотребно ставе преко гроба. Исто сам рекао другу који ме је сачекао. "Ако ме икада сахрањујете, немојте доносити венце. Застрашујући су". Кажу да што више човека хвале и славе на земљи, то му је теже да се отисне у Царство Небеско. Оно што је овде тамо не важи. Бог да му душу прости.

Били смо са другом. Скоро цео дан. Смирио се. Гледа на ствари рационално. Добро се држи. Мајка такође. Причали смо после, о свему, да бисмо се некако опустили. Живот иде даље...

Преспавао сам код једног од другова. Мислио сам да одем до тетке, али већ је било касно, а нисам се ни најавио. Таман заспим - крене да тресе. Нисам провалио шта тресе, само сам гледао кроз прозор и осећао да кревет и све остало иде лево-десно. Питао сам се шта је експлодирало, шта нас помера, а никако нисам могао да извалим да је био земљотрес. Бар не док ми друг тотално унезверен није рекао: "Брате, јачи земљотрес у животу нисам осетио". Ах, да, земљотрес. Најприроднија ствар ми није прво пала на памет. Звала је његова мајка, мало подигла панику, рекла да изађемо из зграде док не крене још јачи удар. Није било јачег удара. Први је, нажалост, био довољан да сруши Краљево и околину и да убије двоје људи. Двоје родитеља.

Јутрос сам кренуо рано. Отишао да подигнем новац, па на станицу. Тражим студентску у једном смеру, госпођа ми да повратну. Ја кажем да сам тражио у једном смеру, али она ме уверава да је цена иста. Колико важи повратна? Месец дана. Можда се и вратим ових дана, да одем до тетке и посетим течин гроб. Данас нисам могао.

Седам у чекаоницу а неки човек који је већ причао са неким наставља да прича, овога пута мени. Прича о псовању Бога, оца, мајке. "Син ће оцу... Дошло је време. Знаш шта је бомбардовање? Знаш кад је било бомбардовање? Кад падне бомба, удари на једно место. А ово не, него руши све. Све одједном..." Гледам га и климам главом. Одлазим до шалтера: "Извините, треба ли ми жетон да уђем на перон?" - "Не". - "Хвала". А "мудра луда" и даље прича. "И ти се сигурно сад питаш да ли сам ја луд?" Слегнуо сам раменима и подигао очи - "Пријатно". Изашао сам на перон. Треба ми свежег ваздуха.

Не знам шта је било у бусу, добар део сам преспавао. Било је нешто интересантно, али сада не могу да се сетим. Лепо је бити код куће поново. Очекује ме учење, надокнађивање пропуштеног, читање и коментарисање. И испуњење једног обећања од пре две недеље, које, ево сада, одлажем за мало касније. Недостајали сте ми.

2 коментара:

  1. Vrlo lična, intimna crta ili drugačije rečeno iskrena do koske, tako da je svaki dalji komentar suvišan.

    ОдговориИзбриши
  2. Тако је кад год се скупи нешто. А живот стално траје и стално се нешто акумулира...

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive