01. новембар 2010.

Прозна игра (Одг: Филоблогија)

Није потребан мој увод, све имате овде. Било би превише да додам ишта. И ми смо то радили на часовима, једном је испала баш чудна песма, али је она изгубљена, бар мислим... У то име. Јуче сам стајао на врху степеница и клацкао се, изазивајући равнотежу да утиче. Ипак сам победио.

Op. 28, #18, f-moll

Седим на платформи електричног трамваја, и потпуно сам несигуран у погледу свог положаја на овом свету, у овом граду, у својој породици. Чак ни узгред не бих умео рећи какве бих захтеве у било ком смислу могао с правом да поставим. Не могу се ничим бранити што стојим на овој платформи, што се држим за ову ручицу, што допуштам да ме носи овај трамвај, што се људи склањају пред њим или иду мирно, или се одмарају пред излозима. - Истина, то нико и не захтева од мене, али то је свеједно.


Какве везе уопште има да ли седим или стојим на платформи? Као да би права истина нешто променила. И шта је уопште права истина? Целог живота те уче неким начелима, а сами се понашају тотално супротно. Када их питаш - зашто, кажу да то не чине зато што то воле, него зато што другачије не би могли да преживе у суровом свету. Лаж! Свет није суров по себи. Они што то чине учинили су га суровим. Лаж! Да то заиста не воле, не би то чинили. Сви би радили онако како ваља, и свет не би био суров. Зашто нико то не увиђа?

Неки воле. Некима је тако лакше. Зашто бисмо уопште ишта схватали? Хајде да радимо онако како нам се наметнуло. Не питајмо за разлоге! Не питајмо да ли све то има смисла! Чему размишљање, кад је довољно да прогуташ сервирано и да живиш даље? И да ти живот пролази онако како мислиш да треба - обучен у танке гаће и поцепан капут, грубо премазан јаком шминком која изазива сажаљење код оних који те виде. Да идеш погнуте главе или постојано стојиш на ветрометини, гледајући људе око себе како те погледима пљују и како те се гаде. Шутирају те, газе те, а не виде да су и они исти. Шутирају те, а негде у дубини душе стиде се себе самих. Забијају ти колено у стомак, избијају ти зубе, а све због срџбе на себе и страха да ће неко и са њима поступати исто тако ако се разоткрију.

Где је ту човек? Постао сенка?

Коме ја да се правдам? Сви су исти, безлични, суморни и досадни. Досадни не зато што се понављају - досадни су јер се не мењају. Понављање захтева промену стања и враћање на исто. Не, они су константе. И није тачно да те гуше ако желиш нешто другачије. Није тачно да си у мртвом мору. Мртво море би обратило пажњу на тебе. Покушало би да те утопи, да те врати тамо где (не) припадаш, тамо одакле си потекао. Не. Они су другачији. Нису достојни чак ни мртвог мора. Можеш да се винеш колико год желиш, нико те не спречава. Не знаш шта те горе чека.

Надаш се да ћеш тамо срести гомилу сличних себи, који су се једном одметнули и сада живе срећно и идилично у својој замисли. Не. Нашао си разјарену гомилу која самој себи једе реп до бесконачног. Ти ниси одатле. Они су постали такви јер међу собом нису могли да се договоре ко је у праву. Свако је имао своју идеју и ничија није испоштована. Били су превише различити, до аутодеструкције. Шта ћеш ти међу њима? Да ли да се вратиш? Опет отићи? Оставити све?

Да ли да се бацим под точкове? Била би то, уистину, импозантна представа. Једино што је нико не би видео. И да је види, не би ни схватио. После 10 секунди све би наставило по старом. Неко би се насмејао. Две скитнице би моје шницле склониле са шина и трамвај би наставио даље. Као и живот овде. Одметнути би у томе можда видели уметност. Али одметнути су превише заузети собом.

Неки трећи свет? Ко сам ја? Ништа не бих постигао тиме. Само бих скончао онако како скончавају они које сам имао обичај да жалим. Коме још треба (са)жаљење?

Али то је превише филозофски. Практично, ја уствари не знам шта смем да тражим, шта ми је дозвољено а шта не. Да ли ми је школа нешто дала? Да ли мој рад неко цени и колико? Да ли сам у праву што својој жени нисам рекао своје прво право име? Прилажем динар Храму. Прилажем динар Црвеном крсту. Прилажем динар просјаку на улици. Шта је најбогоугодније? Да ли све то има везе са мојим стањем душе кад ме тело изда?

Шта они желе од мене? Шта Он жели од мене? Шта живот жели од мене? Да ли живот уопште може да има жеље?
Кад се замислим, заиста умем да одлутам.

16 коментара:

  1. Tomceeee, ovo je toliko genijalan tekst da sam ja ostala bez teksta!!! I trebaće mi verovatno večnost da ga analiziram i tebi napišem isto tako genijalan komentar.

    ОдговориИзбриши
  2. Neopisivo sa srećna što je moja ideja inicirala ovako lep tekst! I što je, makar online, moguće naći ljude koji misle.

    ОдговориИзбриши
  3. Џангл, ово је толико атекстуални коментар, да ја не знам како бих ти одговорио :) Хвала. Не мораш да кажеш ништа, довољно је да увиђаш суштину.

    Валентина, ја сам некако све срећнији и срећнији, прво сам био срећан када сам видео идеју јер сам се присетио онога из средње школе, а потом и зато што сам, изгледа, успео фино да је реализујем (да не кажем имплементирам да ми се Џангл не наљути :0) ). То је већ сујетно с моје стране, али још увек сам релативно ниско у свом развоју, немој ми замерити.
    Хвала, надам се да ћемо наставити да мислимо и да проналазимо сличне нама, који мисле (мада су они који мисле слично нама политички подобнији).

    ОдговориИзбриши
  4. "Практично, ја уствари не знам шта смем да тражим, шта ми је дозвољено а шта не" - ne samo ti, to niko ne zna. Da bi znao, moraš da reskiraš. Ako sam te dobro razumeo...Pohvale za tekst.

    ОдговориИзбриши
  5. Odlično postavljena pitanja u tekstu. Ja bih samo dodala na kraju: "Šta ja želim od sebe?".

    ОдговориИзбриши
  6. Господару, нико не зна, али неки се никада и не запитају. Чини ми се да ми текст није потпун и да ту фали нешто, али то само ствара материјал за даљи развој... Хвала. :)

    Зверко, имаш тачку ;) То питање је стално актуелно, али на њега ћу дати одговор тек кад још мало проучим живот и свет у који сам бачен. То је оно што недостаје да се употпуни текст. Не желим да будем исти међу "истима", не желим да будем различит међу "различитима", а нема сврхе бити различит међу "истима". У међувремену остаћу млади истраживач нових пространстава. Да, нећу вечно бити млад, али кад одговорим на то питање - поново ћу бити млад. Хвала. :)

    ОдговориИзбриши
  7. U stvari, imam mačku, al' nema veze. ;) Ako dozvoljavate kolega, da dopunim. Važnija su pitanja od odgovora. Mislim, da te ne muče odgovori, zbog toga. :)

    ОдговориИзбриши
  8. Мислим, колегинице, да су подједнако важна и питања и одговори. Свест о питањима која треба поставити врло је важна у постављању циљева. У потрази за одговорима на иста полако напредујемо ка циљевима, а када једном пронађемо одговоре - постављамо себи нова питања. Иначе бисмо поставили хиљаду питања на која нисмо пронашли одговоре и живот протраћили несувисло лутајући по стазама којима на које нас ветар нанесе, јер не знамо где бисмо пре.

    Код питања као што су ова, одговарање је кључно за напредак у животу ;)

    ОдговориИзбриши
  9. Možda, kolega, možda. No, ima draži i u lutanju neutabanim stazama. :)

    ОдговориИзбриши
  10. Да, колегинице, свакако. Најлепше је своје одговоре пронаћи тамо где их нико до тада није тражио. А код утабаних стаза важно је пратити трагове - ако се ико вратио истим путем, значи да тамо није нашао решење - потпуно супротно него што је то у природи :)

    ОдговориИзбриши
  11. Tomice, stvarno dobar tekst. Navodi na razmišljanje, svakako. A svi smo mi slabi jer i ne postavimo sebi pitanje kako, a već zaključimo ja jedan i da se izdvojim iz gomile ne mogu ništa da promenim i onda se ne razlikujemo od ostalih koji se samo žale a ništa da promene. I onda svi i dalje živimo po istim ustaljenim načelima kako bismo preživeli u ovom kukavnom svetu jer zaboga mora tako, umesto da probamo može li drugačije.

    ОдговориИзбриши
  12. Да Ивана, и ми неки упорно причамо да нас то кочи, али човек не може сам да дигне глас. Уствари може, али за тако нешто човек треба имати лидерског потенцијала (да би разбудио и оне око себе да крену са тобом да мењају), велико самопоуздање (да га ништа не омете на путу), изузетну и несвакидашњу жељу да се циљ испуни и да обрт успе, без обзира на жртве, макар и он сам био жртва... Кад се све сабере, народски речено, за тако нешто човек треба да има велико срце и велика муда. Нешто као Фидел кад је подизао револуцију на Куби...

    Ако га нико не послуша - где би он сам? Има она прича о седам прутова, мислим да је у филму Спартак њоме објаснио устаницима зашто је важно да остану заједно (у нашој верзији - отац имао седам синова...)

    Али да бисмо нешто мењали, треба имати у виду и шта је наш циљ. Ако немамо појма за шта се боримо, преврат ће пропасти јер ће се на крају сви то запитати и одустати у незнању.

    Расписао сам се. Хвала :)

    ОдговориИзбриши
  13. Све, све, али закључак! :) Читао сам текст два пута, а после овог коментара ћу још једном. Имам један документ на рачунару у који пастујем све лепо што прочитам на блоговима (не целе постове већ само кратке мисли), а овај пост ће заиста добро доћи. Свака част!

    ОдговориИзбриши
  14. Lepo, Tomicee!

    Vanja, super ti je ova ideja, još jednom!

    ОдговориИзбриши
  15. Стефане, знао сам да ће закључак некоме бити највреднији од свега xD Шалим се. Драго ми је што сматраш да си пронашао нешто лепо за свој документ. Хвала! :)

    Емо Шерпице, хвала велико! :)

    Милена, хвала најлепше. :) И ја бих похвалио Вањину идеју, подстакла је креативност код многих (укључујући и мене) и у неку руку повећала продуктивност блогера, бар оних који су се укључили у ову причу.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive