05. октобар 2010.

Спознаја

Није да често размишљам, само ми падне на памет. Понекад стварно не знам ко сам. Не знам шта мислим. Не могу да разлучим да ли сам нешто рекао у афекту и да ли је то нешто некаква глупост, или је то промишљена истина која је само чекала да изађе из мене. Ко су моји узори? Да ли ја уопште имам узоре? Да ли сваког дана подражавам неког другог? Да ли ја постојим, или сам само рефлексија свих који ми у неком тренутку буду драги?

Да ли је све што сам рекао икада било стварно? Знам да људи мењају мишљења, али нека моја фундаментална схватања живота мењају се релативно често. Никада нисам оно што сам био јуче. Никада не знам ко ћу бити сутра.

Да ли ја могу да положим икакву заклетву? Вреди ли моја реч, или се увек нађем у позицији да морам да је погазим?

Контам да речи схватам олако. Речи су истрошене. Превише причам, можда је то због тога. Уствари превише пишем, причам релативно мало у односу на већину људи које знам. Нажалост, причам много више него што би требало. Понекад се трудим да ћутим. Понекад ми не иде од руке да кажем ишта, иако бих можда хтео.

Свет је фантастичан. Мој свет, онај из маште, мењао би се брже него овај реалан.

Пре неки дан причали смо о распусту, и где бисмо тренутно волели да будемо. Речено нам је да затворимо очи и замислимо. Ја сам слагао, рекавши да бих на Кубу или Јамајку. Зашто сам слагао? Јер је то реално... Да сам рекао истину, нико ме не би разумео. Ни сам нисам сигуран шта сам тада замислио. Сећам се само да сам пред собом имао некакву комбинацију зелених нијанси, оне лепе зелене боје, тамне и светле, и црне. Какво је то место? Да ли је могуће да ја не могу да замислим реалну слику?

Ја се не уклапам. Нисам ја тај. Сад ми је пала на памет и песма коју смо тада слушали и читали... Ма ево је испод, па је ви послушајте.

Да ли би ми било лепше ако бих се уклапао? Или ме баш то моје неуклапање тера да се тако често мењам и да се сваког дана уклапам у нешто друго? Друштво је превише различито. Лаж и мимикрија. Не знам ко сам ја, како бих знао ко су они?

Пишем јер сам помало усамљен. Чекам да ми се чај охлади и да добије ону боју. Онда ћу бити задовољнији. И кад буде мање аутомобила на улицама. И кад човек човеку не буде вук.


10 коментара:

  1. Ne uklapam se ni ja. Neprilagođena sam. Uvek i svuda. Zauvek pogrešna, promašena. I znaš šta? Ima to neku posebnu draž. Uživaj. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Посебну драж. Лепо је бити несхваћен и после седамсто година лутања пронаћи неког ко те је коначно схватио. Зато и настављам тако.

    А за реални свет и даље исто. Само, ја не памтим обичне ствари јер их је превише. И онда кад ме неко пита нешто што се десило, можда чак и пре десетак минута, ја му нећу моћи одговорити јер се не сећам. Ни речи не памтим. Памтим само идеје и путеве до њих.

    Зар преко очију, дугмад на уснама. Кад разговарам, не гледам у очи него ми се поглед губи. Када слушам, читам са усана. И тако, све неке обичне ствари.

    ОдговориИзбриши
  3. Твоја питања у првом делу текста су превише филозофска :)

    Што се тиче уклапања, одувек сам сматрала да је то (као и све) релативно. Највише ценим људе који се ни не труде да се уклопе. Таква сам и ја. Ко ме схвата, у реду, а ко не, баш ме брига :)

    Немој никад да заборавиш: Најлепше је бити другачији! :)

    ОдговориИзбриши
  4. Дакле нисам погрешио при означавању :)

    Можда је са мном тешко јер сам сваког дана неко други. И увек се дешавају неочекивани обрти.

    Нећу заборавити, на то се и ослањам ¦D

    ОдговориИзбриши
  5. Neki ljudi stalno nešto traže. Mi smo ustvari tela koja menjaju demoni :P Tako mi nekako dođe. Neke stvari ostaju utemeljene zauvek kod pojedinaca, e to su one stvari koje se nikad ne menjaju i tim stvarima definišemo sebe kao ličnost. E, sad te stvari treba naći u sebi koje su to. Neki ljudi se definišu preko drugih,( u tom slučaju imaju mnogo lav afeirs :D) Pisala sam u jednom postu o definisanju... Ali, da, dok ne nađemo to nešto što je iskonsko u nama, uvek ćemo tražiti te delove u drugima, i kad ih nađemo u drugima onda ćemo shvatiti da ih imamo i mi, i valja nam živeti s nama i svim tim lošim i dobrim osobinama, valjda, verovatno, i opet tu ja nešto...
    Razlika između onih koji se "ne razlikuju" i onih "što traže" ili se "razlikuju" jeste da ovi drugi misle, tj imaju jako razvijenu svest filozofiranja, teže nekim high visinama i peakovima a ovi prvi boli ih kesa baš da se zamajavaju "Ko sam ja?", "Šta radim na ovom svetu", "Koja je moja uloga", "Zašto danas mislim jedno, sutra drugo?" dok ima da se jede, jebe i još štošta :)
    Sry TMC baš sam ti sad iskomentarisala, uvatilo me :)

    ОдговориИзбриши
  6. Ма океј је :) Управо то се тражи.

    Данас сам себе пронашао у ситуацији коју највише мрзим - да седим у аутобусу, а да старији стоје. А онда сам сконтао да бих им више сметао да сам стајао, јер би мој ранац нажуљао некога. Зато сам се забио у ћоше и гледао кроз прозор и нисам обраћао пажњу на друге. И посматрао сам графите, неке које до сада нисам видео...

    Моја улога је да откријем што више. То сам сконтао. Зато ме све што није површно интересује. Ја имам и своју телевизију, зове се по мени - Explorer ¦D

    ОдговориИзбриши
  7. Ja obično imam problem - da li sam samo pomislio ili rekao na glas?
    E,da , ni ja se nikad nisam uklopio, ali sam, srećom, našao još jednu osobu koja se kao i ja ne uklapa :). Znači - traži!

    ОдговориИзбриши
  8. Jao, sklonio si slova za ratifikaciju, to je divno!

    ОдговориИзбриши
  9. Evo ti sad još jedan komentar! Mrzim slova za verifikaciju!

    ОдговориИзбриши
  10. Драго ми је због тебе, значи да има наде па ћу наставити да тражим :)

    А што се слова за ратификацију тиче - овога пута си рекао на глас ¦D

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive