13. октобар 2010.

Непотребна анализа - Воденичарка

Среда је дан за непотребну анализу. То је од данас нова рубрика. Ту ћу анализирати штошта што налазим да је интересантно, углавном текстове неких (не)заборављених песама.

ДаклеМ, за почетак нека то буде Воденичарка, једна од песама које ме упорно фасцинирају. Не знам зашто је волим, једноставно ми је интересантна. Пробаћу мало дубље да анализирам текст.

Воденичарка

На потоку, усред гаја
воденица меље стара.
Тихо вода јазом хуји,
воденичко коло бруји.

Од јутра до мрака пуна је момака,
јер ту брашно меље и ушур узима
лепа воденичарка.

Девојчица брашно меље,
од брашна јој лице беље.
Сваким даном све је више
момчадије што уздише.

Окреће се коло: така-тика-така,
сваком помељару запела за око
лепа воденичарка.

Воденица чекетала,
чекетала па престала.
Удаде се лепа цура
са миразом од ушура.

Сад певају птице око воденице,
јер нема момака - оде им заувек
лепа воденичарка.


Од самог почетка песник* нас упознаје са местом одигравања радње песме. Целокупан опис укратко је дат у две просте реченице, а на слушаоцу је да замисли поток и на њему стару воденицу. Слику употпуњује и хујање воде, те брујање старе воденице. Слушајући оригинални снимак песме, слика и звук које можемо да створимо у глави далеко су приближнији и јасније дочарани.

Сваки рефрен је прича за себе, као закључак за претходну строфу. Тако се у првом рефрену упознајемо са лепом воденичарком, која је и предмет ове (рекао бих лирске?) песме. Ситуација у рефрену нам наговештава лепоту воденичарке која ту брашно меље и ушур узима. Уствари је једино о њеној лепоти што сазнајемо епитет "лепа", али је, због сталног присуства момака у истој воденици, јасно да је она заиста вансеријске лепоте.

Друга строфа нам ближе описује девојчицу. Типична синтагма у народној књижевности (мислим да постоји израз за то, али нисам довољно упућен) је "бело лице". Чини се да песник иде даље, али -морам- (осећам потребу) да уђем у дубљу анализу самог стиха од брашна јој лице беље.

ОД БРАШНА ЈОЈ ЛИЦЕ БЕЉЕ - док нисам узео да анализирам ову песму (тачније: док нисам стигао до анализе овог стиха, тј. пре десетак секунди), мислио сам да овај стих у комбинацији са претходним значи: девојчица има бело лице, али пошто меље брашно, од облака брашна у коме се она налази (тако ја то замишљам, као што су оџачари црни, некако логично ми дође да су воденичари бели) лице јој је још беље (брашно се нахватало на лице, као каква маска). О чему се ради? Навикнут на уобичајен ред речи и неке стандардизоване изразе помислио сам да је брашно узрок белине њеног лица, тј. као да је песник хтео да каже "због брашна - од брашна које се сакупило на лицу - лице јој је беље". Увидевши управо онај кључни део - синтагму "бело лице", када сам рекао да је песник отишао даље, тек тада сам схватио да је овај стих уствари поређење лица са брашном - "лице јој је беље од брашна". Наравно, ред речи је измењен, али то и није тако редак случај у поезији. Ето неке користи и од анализе песме, могао бих ово чешће да радим :)

Дакле, песник иде даље, наговештавајући да је лице девојке беље и од брашна. Овај опис наговештава неку исконску, анђеоску лепоту, мада у неким ситуацијама може деловати и сабласно (имати претерано бело лице свакако није баш здраво). Обичној девојци са села не фали руменила, девојке из града га вештачки придодају шминком (дигресија).

Можда песник наговештава и да је девојчин образ чист и бео, баш бељи од брашна. Рекло би се да је девојка враголанка, јер "сваког дана све је више момчадије што уздише", па опет - она се не да. Песма нема сексуалну конотацију, мада би се уздисање и тако могло протумачити у главама нас који свашта замишљамо... Сада се стидим што сам то и помислио, мада сам помислио управо сада када сам довео морал девојке у питање.

Дакле, други рефрен је само наставак друге строфе - сваком помељару запала (песник каже запела, мени је израз који сам употребио ближи, може ли неко да објасни?) за око баш она. Није ни чудо, сваког дана одлазе тамо да мељу брашно. А можда и иду тамо због ње. А она, девојка, паметна, скупља ушур, можда намигне који пут, и вредно ради...

Тек, у трећој строфи расплет, можда неочекиван, а можда и очекиван. Воденица је престала да ради. Зашто? Нема ко да меље брашно. Цура се удала, а као мираз је понела новац који је скупила радећи у воденици. Ето, драге девојке, тако се то ради. Осим што је била лепа, воденичарка је била и паметна, а своју љубав поклонила је неком, само њој знаном, јунаку о коме је маштала. Ко зна ко је тај (претпоставимо) јуноша, можда никакве везе није ни имао са воденицом.

Нема воденичарке - нема момака - нема ко да тера птице које сада ту слободно певају (певале су оне и пре, али то није поменуто у песми)... Углавном, помало баладичан призвук за све који о њој сањају, а срећан, наравно, за лепу воденичарку. Она је остварила свој сан и удала се. То не значи да сада не мора да ради па због тога воденица не меље. То значи само да она сада живи у некој другој породици и ради неки други посао... Не, девојке, не може тек тако да се ужива чим заснујете породицу.

И тако, песма је фасцинантна толико да ми никада неће постати досадно да је слушам изнова и изнова. Има у себи неку исконску лепоту, нарочито у оригиналном извођењу Рајка Јовичића из 1968. године. Подсећам вас, тада сам имао -22 године, тј. био сам млађи него што сам данас стар. Неке ствари се једноставно не смеју заборавити.

Пишите о својим виђењима ове песме или шта бисте волели да анализирам следећи пут. Можда вас послушам, ако ми се допадне предлог :)


* Aутор песме је Рајко Јовичић, који је први и снимио 1968. Песма има дугу историју и снимали су је касније разни извођачи, што из Србије, што из Хрватске, где су је чак представили и као лепу загорску песму?! Сваком ко иоле зна нешто о музици са ових простора јасно је да је композиција шумадијска.

6 коментара:

  1. Свака част теби на овој непотребној анализи. Успут речено, одлична идеја, бар што се тиче среде. Среда је као створен дан да се пресипа из шупљег у празно... Ма јасно је ко даншњи дан : не волим среду. Радо бих је избацила из седмице. Најшугавији, најдужи и најнапорнији дан у недељи.. Свет би био лепши без среде.

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала лепо, Милице. А што се тиче среде - умела је она и боља да бива, али је сад баш некако у мом распореду среда слободан дан. Данас сам читао много, писао више пута, одгледао један филм. Требало је и по неку документацију да одем, али сам то оставио за неки од неслободних дана (већ сутра). Сваки дан је посебан, и потребан. То сам рекао Стефану о недељи, то кажем и теби о среди. Само треба пронаћи начин ;)

    ОдговориИзбриши
  3. Не кажем, можда једног дана среда буде мало лепша него сада. Али, тренутно имам малих милион разлога да је не волим.

    ОдговориИзбриши
  4. Штета. Среда уме да буде инспиративна. Али доста о томе, укуси се разликују...

    ОдговориИзбриши
  5. Dosta o sredi :) Zbog ovoga bi te moj tata poželeo za zeta na neviđeno :))Naime, tradicija, vodenica, brašno, ali nisam radila, nego hranila ribe brašnom ;)

    ОдговориИзбриши
  6. Видиш, знам ја шта је и како је, познајем традиционалне очеве и баш на ту карту играм... Једино што слабо налазим девојке са традиционалистичким погледима на свет xD

    Не дирај ми среду :)

    Нисам знао да се рибе могу хранити брашном... о:О

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive