30. октобар 2010.

О писању ради писања и неким другим стварима које нисам знао како да назовем

... па је наслов предугачак.


Јуче је био другачији дан. Сваки дан је другачији. Све зависи од перцепције коју дозволимо себи. И све зависи од тога какве смо филтере применили. Када пишете о свакодневници (као што то ја обично радим), после неког времена све крене да се своди на исто. Данас сви пишу. Прочитао сам малочас мисао Душка Радовића: "Проблем нису они који не воле да читају, већ они који воле да пишу. Лакше је некога навићи да чита, него одвићи да пише." Онда сам се мало замислио. Кажу да је то критика тада надолазећег (које је сада у пуном јеку) писања колумни, мада се може проширити и на све остало ("креативно писање" по обрасцима "како да напишете бестселер" и сличне ствари). Чак и оно писање "надримајстора" (Томас Ман; о томе више на Филоблогији, где је колегиница Валентина рекла штошта паметно о принципима који се примењују при писању), чија дела углавном не наводе ни на какво размишљање и после којих би се читалац који жели да размишља осећао празно, јер му оно што је прочитао није дало никаквог повода за размишљање.

Ето, та мисао Душка Радовића ме је навела да још пар пута прочитам свој текст од синоћ. Он је много гори од текста који сам написао прексиноћ. Зашто? Текст који сам написао прексиноћ и који нормалном читаоцу нема никаквог смисла и без кога би свако иоле нормалан могао сасвим лепо да живи јер ништа не би пропустио да га није прочитао - имао је сврху. Текст који сам написао синоћ, напротив, потпуно је празан. Онај од прексиноћ је био ту да ме испразни, овај од синоћ је тотална бесмислица. Ето, што више пишем о Балашевићевим песмама, све мање осећам било шта док их слушам. Некада сам плакао, онда сам написао текст, после чега више нисам имао потребу да икада више заплачем. Онда сам се осећао празно, и када сам написао текст, више се никада нисам осетио заиста онако празно као тада. Писање исцрпљује моје способности да осећам.

Када сам, овог лета, ако се сећате, писао о њој, писање је тотално убијало свако осећање депресије које сам могао имати. И писао сам још, и још, да се испразним у потпуности. Текстови посвећени њој су тотални одраз искрености у датом тренутку. Када их читам, сетим се зашто је било тако и још увек ми се свиђају, мада немају никакве поуке. Тако је било и са платонијумом, који ми сада делује као једна обична глупост. Знам да је на почетку било најлепше и најлакше, а да сам после сатима размишљао о савршеним речима и савршеном тексту, који (опет) нисам написао у форми у којој сам га замислио. И све после тога била је обична лаж. Ето, тако ми се чини са ове дистанце. Мучио сам себе без разлога.

Ето зашто писати хладне главе. Избећи ћете све непотребно, укључујући и непотребне текстове. Мислим да ћу престати да пишем овако често. Морам се одвићи од тога. Јуче је био тотално другачији дан. А ја сам опет писао о стварима које ми се догађају апсолутно сваког или барем сваког другог дана. О некаквој празнини која се јави тек тако. О Балашевићу који је изгубио сваки смисао. О недостајању нечега. А све то да бих привукао пажњу на своје безнадежно стање које сам собом узрокујем. Ето, зато сам мислио да направим паузу док не наиђе нешто занимљиво. Уместо писања, кренућу да читам нешто.

Јуче су ме стартовали неки туристи. "Excuse me, do you speak English?" Ја сам се збунио јбт, шта ако сад треба нешто да објасним: "A little bit" (заиста га мало говорим, иако разумем доста тога). "Can you make a picture of us?" Па што не кажеш, мислим се :) И тако сам их усликао два пута испред оне макете тврђаве. Заборавио сам да их питам да их усликам и својом камерицом на телефону. Њоме сам после пар минута усликао два голуба. Старци и даље играју шах. Млади су духом, искусне војсковође. Нисам смео да се приближим да пратим партију, уплашио сам се да бих засметао. Тако сулудо од мене. Калемегдан је леп у ово доба године.

А ја сам опет писао о Балашевићу. Схватате поенту?

12 коментара:

  1. O bože, NIKAKO ne treba da prestaneš da pišeš, ti mlado, emotivno biće. Sa Balaševićem ćeš još imati faze i faze. Mada, vidiš, ni ja ga nešto nisam mnogo slušala od kako sam pisala o njemu. Nisam ni primetila...

    ОдговориИзбриши
  2. Да, поенту заиста схватам. И размишљам често о истој теми. Некада сам месечно писао по 30 постова (првог месеца постојања блога написао сам их готово 100!). Онда је дошло неко време отрежњења, а ја сам све више и више смањивао број текстова (сад је пао испод 10 месечно) и чини ми се да је то прави број. Џангл Квин је, на пример, још увек у некој "почетној" фази, још није дошла до свог зенита. Али и она ће (вероватно), када стекне стаж који имамо нас двојица, на пример, почети да пише све ређе и ређе. То што не прокоментаришем сваки ваш пост не значи да ми се не чита и да су ми текстови досадни, већ једноставно не могу увек да испратим тај темпо који вас двоје имате. Страшно сте брзи. Можда је то и добро: схватити блог као дневник. Кроз годину дана се вратиш и видиш шта си радио у то време. Искрено, мој блог би већ одавно "стао" да то није једна од ретких ствари којима сам се заиста посветио. Започео сам многе лепе ствари у животу и оставио их тек започете, или недовршене. "Бисери" трају већ доста дуго и чини ми се да сам на том пољу заиста истрајао. Зато пишем и даље, нека живи тај блог. Није ми више, као некад, стало да напумпам број коментара нити да сваки час проверавам број посета. Прошло је време кад сам на тај начин желео самом себи да се доказујем. И немој да бринеш, једноставно си дошао у нову фазу блоговања у коју ће доћи сви наши млађи блог-пријатељи кад се на архиви блога буду приказивале озбиљније бројке. Срећно!

    ОдговориИзбриши
  3. Balašević, ako neko ume da ga sluša, NIKADA ne može da izgubi smisao. Posebno ne ''svaki smisao''.

    ОдговориИзбриши
  4. Валентина, нећу престати да пишем, само ћу се трудити да неке заиста небитне ствари изоставим. Чудно је то што кад нешто протече кроз тебе и вратиш се назад - више то није исто.

    Стефане, мислим да си о томе писао и тамо, или ми се само чини да смо већ имали сличну дискусију :) Штета је не наставити оно што је добро, драго ми је што си то на време увидео. Није мени до "навлачења" нових читалаца, једноставно се мени лично не допада оно што напишем. Код мене је искреност била један од првих принципа, а сада, да будем искрен, више не знам када сам искрен (?!) Треба ме послати на лечење, или нешто...

    Емотивна, мислим да је мени Балашевић изгубио смисао када су ми у глави песме "Напослетку" и "Једном су садили липу" замениле места. Вероватно више не умем да га слушам.

    ОдговориИзбриши
  5. Ne znam da li pratiš moj stari, zapostavljeni blog...u svakom slučaju, tamo sam pisala ovo http://www.interpretacije.com/2010/05/ore-balasevic-pesnik-pacifizma.html

    ОдговориИзбриши
  6. Да, читао сам то. Тада сам први пут чуо песму "Човек са месецом у очима". Мислим да сам тада први пут почео и да мало озбиљније размишљам о ономе што слушам.

    ОдговориИзбриши
  7. Ja ne mislim da je bilo kakvo normiranje dobro. Mislim da sve treba da činiš prema svom unutrašnjem osećaju. Sem toga, za samokritikovanje, ukoliko ima potrebe za istim, uvek je dobrodošla vremenska distanca. :)

    ОдговориИзбриши
  8. Онда када осећам да је нешто погрешно, треба то да престанем да радим. А самокритиковање спроводим једном у 3 месеца или тако нешто, кад се враћам да прочитам оно од пре, да се подсетим онога што је било :)

    ОдговориИзбриши
  9. Ali uvek je zanimljivo kad čitaš ono od ranije pa se podsećaš, e sad tebi je možda smešno jer se nekad i ne sećaš šta si hteo da kažeš, ili se jednostavno više tako ne osećaš, kao sa plutonijumom, ali to ne znači da nije bilo dobro pisanije!
    Kako ti duša ište, tako radi!

    ОдговориИзбриши
  10. Мем, јес, мем! Немој да се љутиш на мене, шта ти је :)

    ОдговориИзбриши
  11. Kad vec spominjes Duska Radovica, imao je on odlicnih pesama i citata.
    Recimo 'Za sve se navija, PARTIZAN se voli!!' xD

    ОдговориИзбриши
  12. Имао је, свакако. Али о тој врсти љубави ипак нико ништа лепше није рекао од Љубе Тадића ;)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive