05. октобар 2010.

Промене

Опет о5. Не знам да ли сам икада писао о томе...

Разне сам страхове имао деведесетих. Иначе се плашим свега и свачега. Замислите мој страх од бомби када сам се од рођења плашио обичне петарде (ни данас ми није свеједно). Замислите мој страх од авиона, када ми фризерска машиница представља проблем (још увек се навикавам на зујање уз уши). И сад ми ово брујање које чујем негде около смета.

Да... Почео сам текст овако.

Сећам се 5. октобра. Ништа нисам желео. Мени је сунце грануло оног дана када се навршило 78 дана од 24. марта 1999. Ништа ми више није требало од тога.

Не знам колико се сећам тих избора 2000. Обично сам пратио резултате. Сећам се оних који су излазили са пиштаљкама, заставама, шерпама и неким трубама које су ужасавајуће за мене као и вувузеле... Увек су ми били мрски.

Чега се још сећам... Вероватно сам навијао за покојног Слобу. И плашио сам се оних налепница "Готов је!", "Пук'о је!", "Само вас гледамо" (коме је ово задње било упућено не знам). И оних песница отпорашких.

Сећам се да сам петог октобра 2000. гледао телевизију. И да сам спавао поподне, после ко зна колико времена. Преспавао сам све оно што се десило... А био сам у страху. Неком необјашњивом страху, као да ће се све срушити.

Да. Сећам се оних снимака које сам видео, када су ишли путем и уклањали све пред собом. Како су гурали и ломили камионе. Како су се сукобљавали са милицијом. И тада сам био у страху. И хтео сам да их неко или нешто заустави.

Сећам се снимака упада у Скупштину. Ко би и заборавио кад га сваке године изнова репризирају... То је био први део велике победе. Сећам се и оног прекида РТС-а, и програма емитованог после тог прекида - плава позадина и Драгољуб Ђуричић са оним добошем... И прослављање победе. Увече су окретали вола. Било је народа на тргу у Параћину. Погажена је трава... И оног "Спаси Србију и убиј се, Слободане!", које је потекло са мог Севера на коме никада до тада нисам био, и које је обележило све то.

И те вечери изашао до града са стрицем, од мене старијим 2 године. Ни тада нисам хтео да певам ту исту песму. Мени је Слоба ипак био дражи. И имао сам страх од ових нових који долазе. И нисам волео покојног Зорана Ђинђића. Осећао сам се као да су срушили нешто велико, нешто важно. Чуо сам за кризне штабове и шта ти ја знам. Дакле ми смо у кризи? Све ово није било у реду?

И ето, из кризе у кризу... Сећам се и кад су Слобу одвели у Хаг. Био је Видовдан. И све је то деловало некако фуњарски. Можда тада то нисам знао, тако сам чуо...

Било ми је криво због Слобе. Није ми било драго ни кад су убили Зорана. Коме би па било драго? Убијеш човека... И тада сам се плашио. Сећам се да сам ишао и освртао се не бих ли негде провалио Легију, Будалу, Кума, Шиптара и остале са потернице... Ма где би они у Параћин. Па опет, нисам га много ни жалио. Био сам више равнодушан, и наравно, ванредно стање, "Сабља" и све то... Само страх.

Ето, и кад је, по речима оних који су мењали, требало да престанем да се плашим, ја сам наставио да се плашим. И што сам старији, све више увиђам да није то све баш тако како сам мислио. Мада ми и дан-данас прораде емоције кад видим колону која иде пешке и руши камионе пред собом. И падне ми на памет - нису их тукли. Добили су наређење да чувају људске животе. Није било крви, није било млаћења као 91, 97. или кад већ. Ето, ту је Слоба испао фер. А они су га издали и придружили се демонстрантима...

И Ђинђић је био паметан човек. То сам исто касније сазнао. Једино што га је сјебало је што је помало био својеглав. Можда је он и хтео да искорени све и да нам заиста буде боље. Али Запад је Запад. Они то нису желели.

Него, ето, све се променило. Сећате се нерасветљених убистава из Слобиног времена? А сећате ли се нерасветљених убистава из претходних 10 година? Ето, баш на 5. октобар 2004. године погибоше два младића на одслужењу војног рока. Ко се њих сећа? Само породица и адвокати? И медији, једном у годину дана, који спомену како је одржан помен и како још увек ништа није урађено. Шта се ту променило?

Ко зна ко је ту све уплетен. И нећу о томе сада...

Ето, колико у суботу смо певали "Спаси Србију и убиј се, Борисе". Да ли ће то са Севера опет кренути промене? Ко би владао овом државом а да није неко од већ истестираних? И ко би био по вољи свима? Свету се не може угодити. Чак и петооктобарци из 2000. данас причају како није све било џаба, али како је могло много више, па су разочарани.

Једино чега се плашим су поновна рушења и паљења. А руљу нико никада није успео да исконтролише, ма колико покушавали. Једино Слоба, али то је било сурово.

4 коментара:

  1. Čoveče, koliko heavy! Zbog kompleksnosti teme, moj mozak je uspeo da potisne većinu toga, ne znam ni gde sam bila u to vreme, sećam se udaranja u šerpu. Sećam se i one čuvene parole: "Ja sam student BU!" Htedoh reći kako tada nisam bila za te protestante, sve sjebani zapad, sve maslo, oće da vladaju. I tako, nekako ni za Đinđića nisam bila i sve mi je to bilo nekako obskurno. Danas sam apolitična totalno i da sam muško, bolela bi me kesa, verovatno :)Ludo neko vreme, jedino čega se ne sećam jeste videti Srbiju mirnu i tihu, bez protestnih šetnji, bez afera, bez ubistava. Eto, ukratko, imam velike rupe u sećanju, možda i bolje. U pretposlednjem pasusu si u pravu: Svetu se ne može ugoditi. Dobar post, Atomski, baš si se otvorio :)

    ОдговориИзбриши
  2. Ово су све фрагменти. Можда редослед није баш хронолошки, мада сам се трудио да све повежем.

    Еј, а данас-сутра, кад дођу нови избори (ваљда ће их бити), не знам кога да заокружим. Више никоме не може да се верује.

    Лично се не сећам Србије без афера, протестних шетњи и убистава. Увек их је било. Можда су паузирали једно недељу дана после тог петог октобра, и наставило се даље... Да ли то свако ко се докопа власти увек гледа прво себе и своје и уклања препреке; да ли то усијане главе, ко год био на власти, не умеју да живе другачије; да ли је могуће да ће увек да "сјаше Курта да узјаше Мурта" и да се никада ништа неће променити? Ето, то ми није јасно. Не кажем да ми је нешто бог-зна-како лоше, али се и даље провлачим кроз живот (и многи које знам). И даље се тешко живи, и даље су сви презадужени, и даље се живи од кредита и чекова на одложено... И журимо да уђемо у ЕУ, а ЕУ се и сама бори са штрајковима.

    Претерах га ја сад са политиком... Хвала ти :)

    ОдговориИзбриши
  3. Ja mislim lično da mi nismo jedini s takvim problemima. SVI ih imaju. Uvek se gledalo da se sruši vlast, uvek je bolje ono što nije tu, i sreća je lepa samo dok se čeka. Kažu. I ideali su u svima nama, neki koji se nikada ne ispune, jer ne postoje. Mi smo i mnogo ekstreman narod, iskusili zlo do bola, i sad verujemo kako bi recipročno tome trebali da okusimo sreću do bola, a ustvari sa sredinom nismo zadovoljni. Svuda je tako i svi se žale, ako se ne žale, rade i nemaju vremena da se žale, jer im se život svodi od godišnjeg do godišnjeg. Serem puno, mani me :)

    ОдговориИзбриши
  4. Али све то што си рекла је тотална истина. Превише су сви подређени економији, а економија ждере све и свима је све горе... Ја бих био задовољнији кад би, рецимо, било мање аутомобила на улицама. Нисам задовољан људима, њиховом глупошћу, површношћу, јурњавом за новцем и сталним лошим расположењем јер истог нема. Кад год понестане новца, увек испадне нека расправа у кући. Због пара ми се умало растурила породица, и то више пута. Неки нису имали среће да им породица остане стабилна, а новац је најчешћи кривац за фрустрације и расправе. А гро људи данас нема ни годишњи, ако уопште има посао.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive