19. септембар 2010.

Душа ми улицом лута...

... а напољу је време као створено за лутање. Данас, као за инат, нисам ни провирио вани. Рано се смркло, не знам да ли је то нормално или се спремала нека необична олуја које, наравно, није било. Овај модерни КПЗ у коме тренутно седим састоји се из екрана, тастатуре, миша, плавих венецијанера иза којих се, кроз неки бљутави и суморни сумрак, помаљају друге зграде.

И тако повучен већ два дана, поново сам почео да размишљам. Онако, дебело, филозофски, као некада. Нисам нешто посебно инспирисан, али суморно и негативно расположење тера ме да пливам даље истим током мисли. Тај ток је тешко пратити, али се на крају своди на једно те исто - "зашто баш овако?"

Можда сам се мало погрешно поставио, затворио сам се за све. Каква иронија да уз све то слушам Атомско склониште. И сам сам у њему, окружен неким дебелим зидинама, у фази када бих све отерао у м.п.о. А онда контам, те, сам сам (бајаги то већ нисам знао), и опет све у круг. Знаш оно, не одговара ти да си сам, а опет тераш све од себе јер уживаш да будеш сам; други те само сметају.

Синоћ смо причали о неким небитним стварима - причали смо о својим животима. Не желим да знам, то су непотребне информације. Никакве сатисфакције немам од тога што сам сазнао нешто што ме заиста не интересује, чак и не интригира, како би иначе требало да буде кад већ играте с неким "истина или изазов". Не дотиче.

Ја сам зло за ту игру. Не умем да поставим питање. То је тако јер ме ништа, заиста ништа од свега тога, не интересује.

И тако, док они ту причају неке глупости и ја све то слушам, у глави сам на неком десетом месту, понет музиком која одјекује тамо иза мојих леђа... Тек, поставе ми неко питање. Одговорим, а онда се они начекају док ја одвалим неку тоталну глупост као питање. Једно од питања за мене било је да ли се смарам или мислим о нечему двадесетом. Рекао сам да увек мислим о нечему двадесетом. Заиста, нисам се смарао, према тој игри сам равнодушан. Сморио сам се кад је требало да се крене кући, баш ми се није ишло.

Не знам што сам ово испричао, нема никакву поенту. Ја и даље настављам да седим у свом атомском склоништу. Шта је најважније? Слобода, здравље, заједништво, клупа, небо и пиво. Треба нам револуција. Препород духа. Слобода. Здравље. Заједништво. Дрвена клупица. Широко небо. И нешто да наздравимо свему томе.

6 коментара:

  1. Skuvala sam čaj jer se osećam ko ti. Atomsko sklonište je moj najdraži bend, čak sam se jednom bila uludila da pišem pesme za njih :) Imam ih nekoliko komada. Čeka se recenzija ;)
    Ova rečenica "Знаш оно, не одговара ти да си сам, а опет тераш све од себе јер уживаш да будеш сам; други те само сметају." Ne znam šta da ti kažem, osim razumem te...i zato imam blog jbg, valjda, da pobegnem od sveta, pa se posle žalim kako sam sama. Sve biramo sami.

    ОдговориИзбриши
  2. ToMCee, mislim da je vreme da prestanemo da se rvemo sa gravitacijom i filozofiranjem ispred ekrana, i napokon dignemo tu revoluciju.

    Viva la revolucion!

    ОдговориИзбриши
  3. А ја мислим да је све ово што пишем гомила срања произашла из моје немоћности или невољности да се обрачунам са оним што ме окружује. Не знам ни шта ми треба све ово у животу...

    Али све ово је истина. Једино, да ме неко пита како планирам да изведем ту револуцију коју толико прижељкујем, рекао бих да не знам. Ја нисам речит, нисам створен да поведем било шта. Један обичан миш.

    Не знам да опишем осећај гледања у небески свод док седим на клупици. Овај коментар је бесмислен.

    ОдговориИзбриши
  4. Јутро је паметније од вечери.

    Џангл, једино ми није јасан тај контраст - када смо сами, у исто време смо и најрањивији и најјачи. Некако све зависи од нечега.
    Волео бих да чујем те песме :)

    Кјур, време је. Ето, то сам решио изгледа тек после свог претходног коментара. Али би овај дневник могао да настави да побуђује у људима осећање незадовољства.
    ¡Hasta la victoria siempre!

    ОдговориИзбриши
  5. Чекај да прво видимо хоћемо ли преживети 2012-ту, а после револуција и здравица :) XD

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive