09. септембар 2010.

Ограде

Држим реч. Колико је у мојој моћи. Кад сазнам да не могу да је одржим осећам се поражено, можда и увређено.

Тако сам синоћ обећао да излазим у 22.30. И изашао сам. У постављеној јесењој јакни, на плус 20. Сео сам на бетонски зидић другог од три полукружна балкона изнад реке. Сео, и загледао се у даљину. Искључио сам очи. Укључио сам друга чула. Са десне стране шум реке, са леве поново аутомобили. Кораци који се приближавају, па удаљавају. Седео сам тако, не знам ни сам колико дуго, али вероватно дуже од 10 минута. Непомично, загледан у призор испред себе: једна ограда, па следећа, па мост. У даљини кеј, изнад њега небо и месец који се сакрио ко зна где... Обично га одмах уочим.

Светла промичу. Као и звукови. Ноћ као створена за трежњење од свакидашњег. Очекивао сам свежину, али сам се брзо покајао што сам обукао јакну. Свеједно, као да сам уживао у тој топлоти коју у исто време нисам желео.

Клупица. Натријумова магнезијумова бикарбонатна флуоридна угљено-кисела природна минерална вода са додатним угљен-диоксидом са изворишта у Буковичкој бањи. Наши изласци постали су тако јевтини. 45 динара које скупимо заједно и испуњено вече. Ко би рекао да се ближимо дну... Следећи корак је да не купујемо ништа; да пијемо воду са чесме са друге стране моста.

Нека кишица покушава да се пробије. Кап по кап. Досадно. Желим пљусак. Уместо тога капљице тек што су кренуле, и већ је престало. Онда, изненада, почиње мало јаче. И даље то није пљусак - не, пљуска није било. Кренули смо - другови да се склоне, а ја да стојим на киши. Пријатна свежина.

Киша је престала; кренули смо кући. Негде на половини главне, којом смо шетали тек да обрнемо још један круг пре растанка, почела је поново. Испрва је нисам осетио - спавао сам ходајући. Онда сам се окренуо ка небу и посматрао пројектиле. Један ме је погодио у десно око. Сви који су то пробали прво су били погођени у десно око. Чудна ствар...

Шта је потребно људима да схвате своје грешке? Шта је потребно да почну да изблиза посматрају себе? Докле ће се међу нама који смо најблискији појављивати ограде?

7 коментара:

  1. Ograde nam trebaju svima. Jednostavno, to je način da se odbraniš od ljudi koji mogu najviše da ti naude, to su oni koji ti najviše znače. To se rešava dobrom komunikacijom. Nikad nijedan čovek neće skinuti svoj zidić u potpunosti. On se skida poverenjem. Ali opet ja tu nešto :)

    Meni je recimo bilo potrebno da ponavljam uvek tu jednu te istu grešku, dok nisam shvatila da je greška. Drugima, možda nešto drugo. A počneš da se posmatraš kad osetiš da se gubiš, da nemaš više poverenja u sebe i da nisi srećan. Onda te i drugi počnu posmatrati :D

    ОдговориИзбриши
  2. То понављање једне исте грешке је управо оно што код других уме да подигне одбрамбени зид, а то је најлакше. Најтеже је особи рећи у чему је њена грешка. Поверење, добра комуникација...

    Тешко је уочити своје грешке. Можда их је после лакше исправити. Мени се чини да је недостатак комуникације оно што је по среди у овој причи коју нисам испричао. Он је, ипак, узрок свих неспоразума, и мада ово није неспоразум, намерно окретање леђа човеку неће му помоћи да увиди где греши. Од два јарца оба су упала у воду.

    ОдговориИзбриши
  3. Znam da si ovo o reci namerno, samo da znaš...;) A ograde..Hm.Gradimo ih svi, i to je tačno, ali pravo pitanje je koliko bi nam značilo rušenje istih. Možda ograde ne treba da postoje, ali je od nekih ljudi prosto prijatno distancirati se na određeno vreme. Ipak ništa nije večno.. :***

    ОдговориИзбриши
  4. Намерно сам, то је смер мог размишљања када сам сео тамо :)

    Можда си у праву. Можда све ово не вреди отварати поново. Али не видим себе као некога ко би тако лако одустао и жао ми је што то други људи упорно чине.

    ОдговориИзбриши
  5. Misliš da možeš da se boriš umesto njih čak i kada oni to ne žele?

    ОдговориИзбриши
  6. Видео сам неку рекламу за воду... Супер направљена реклама, али се више не сећам имена воде... Углавном, едвртајз је пун слика из природе, срећни чланови породице испијају велике гутљаје, сунце сија, небо се осмехује, природа, зелени се трава... И онда читаву ту хармонију прекида женски глас који објашњава како је та вода препуна магнезијума... Хладан туш. Шта ја, обичан човек, знам шта је магнезијум... Мени то, озбиљно, делује као име за неки отров... Страшно.

    ОдговориИзбриши
  7. @emotivna, "Misliš da možeš da se boriš umesto njih čak i kada oni to ne žele?"
    ovom tvojom rečenicom si dotakla srž. Tužno je da ne vidimo nekad istinu. Ko hoće da se bori, taj se bori. Kome je stalo. Nema ništa na gurku, uvideh nakon dugo vremena.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive