19. јул 2010.

Ужаси и друге страве

Ако сте мислили да је овај текст о смору, готово да сте погодили. Нисте "скроз" погодили, али тако нешто се могло и очекивати јер сам ја непредвидив, или барем волим тако да мислим о себи.

21.20. Требало је да одем негде. Остао сам у соби, пишем. Не у својој соби, у соби својих родитеља. Цела кућа је некако заузета, овде ми је било идеално да се сместим. Брачни лежај, ја у мраку држим лаптоп и куцкам. На другом крају лежаја мајка покушава да заспи јер је боли глава. То је небитно за ову причу.

Причу? Не бих да причам више. Не о једним те истим и досадним стварима. Све је постало једнолично, сваки дан, свако вече, свака ноћ, тотално изгубљено време. Је ли ово живот? Да, ово је живот. Овде и сада, овакав какав јесте, са свим ужасима које само ретки примећују, или их примећују сви али само ретки се усуђују да о томе и кажу нешто...

Остајем без текста, врло повремено. Више волим да прећутим. Све ми делује као једна велика провокација. Непотребна. Не знам зашто је тако. Записао је Вук: "Ко се срди, главом о дувар". Сада сам ја тај. Нисам добре воље, или само тако волим да мислим. Нешто се инатим. Вук је у праву. Ништа ми то неће донети, али бих волео да се одморим од свега.

Од чега да се одморим, па ја ништа не радим?! Само губим време...

Нестао сам у акцији. Цео свет је дволичан. И ја сам дволичан, јер то никоме нисам рекао. Никоме никада не кажем шта ми смета. Само ћутим и климам главом. Када би сви знали шта о свему мислим, остао бих сам. Тада бих жудео за људима. Сада покушавам да побегнем јер немам више снаге да из дана у дан проводим време једнолично, испразно и досадно.

Није цео свет против мене. Никога уопште није ни брига за мене. Само сам се ја тако поставио, и сада се као жалим. Креће ми киселина из желуца... Боли.

Опет ништа нисам рекао. Често ме боли глава, почео сам да се бринем. Показујем неке чудне симптоме. Уствари ми није ништа, вероватно само умишљам све ово. И људе око себе, и своју реалност, и све ово што пишем. Ништа то није стварно...

Нећу да јурим за парама. Нећу да будем зао. Нећу да оговарам. Нећу да се жалим. Нећу да причам о нечему што не знам. Нећу да пијем ружно пиво. Не могу сваки дан да слушам једне исте вести, безвезне приче које се стално понављају и свима су нове осим мени. Хоћу да свирам за своју душу. Хоћу да будем сам. Хоћу да чиним ствари независно од других. Хоћу да своје одлуке доносим због себе, а не због неког другог. И све тако...

Није ми добро. Зато сам узео да читам вас, па да пишем себе. Превише је ничега око мене. Злог ничега, оног које желим да елиминишем. Не могу, део сам њега, оно је део мене. Када бих остао без тог ничега остало би ми још веће ништа. Празно. Ништавило. Прогутало би ме.

Ако можеш сакупити сва своја добра
и ставити их на коцку, све одједном,
ако си спреман да поново кренеш, као на почетку,
не прошаптавши ни речи, изгубивши све уз осмех...


Ваљда још нисам довољно човек.

5 коментара:

  1. Лепо си се сетио ове песме на крају, али твоја реченица "Од чега да се одморим, па ја ништа не радим?! " Подсетила ме је на једну песму Жака Превера. Одличну песму...

    KAKO UBITI VREME

    Neki misle da je to lako
    Ne raditi ništa
    A ustvari to je vrlo teško
    Ništa teže od toga
    Valja ubiti vreme
    A to nije mali posao
    To je da padneš s nogu
    Ah!
    od jutra do sutra
    nisam radio ništa
    ništa
    ah! a što je još čudnije
    od jutra do sutra
    od sutra do jutra
    radio sam isto
    ništa!
    ništa nisam radio
    a i moglo mi se
    ah! kako je to tužna priča
    mogao sam da imam sve
    da
    ono što bih hteo
    da sam hteo
    to bih i imao
    ali nisam hteo ništa
    ništa
    Ipak jednog dana vidim ti jednog psa
    koji mi se svideo odmah sam ga imao
    jedan veliki pas
    ovčar
    ali jadna životinja
    kako je tugovala
    tugovala za bivšim gazdom
    neki stari Škot
    ja ti kupim i gazdu
    a i moglo mi se
    ah!
    kakav Škot
    oh!
    kakav Škot je bio taj Škotlanđanin
    taj što mi je čuvao psa
    ceo dan je cmizdrio
    celu noć je jecao
    ah!
    to je bilo da poludiš
    kopnio je kao travka
    ništa mu nisi mogao reći
    govorio je obesiću se
    Više volim da čuvam ovce
    tulio je na škotskom
    a pas je zavijao
    slušajući kako mu gazda tuli
    a kako mi se moglo
    ja ti kupim i ovce
    stavim ih u salon
    i tu su pasle tepihe
    i onda jednoga dana crkoše od dosade
    ode za njima i Škot
    u grob
    ah!
    a za njim i pas
    E tada sam otišao na krstarenje
    Da malo smirim živce.

    ОдговориИзбриши
  2. Naiđu tako dani... Neko je rekao: kakve su ti misli, takav ti je život. Trudi se da misliš pozitivno, znam da je lako reći, ali ako budeš dovoljno sebe svaki dan, svaki sat, svaki minut terao da misliš pozitivno, shvatićeš da možeš da usmeravaš tok misli, pa tako i svoje (ne)raspoloženje.

    ОдговориИзбриши
  3. Стефане, одлична песма, хвала ти :)

    Џангл квин, мислим ја позитивно врло често, иако се из овога може другачије закључити... И све ми је то познато: "Нисам добре воље, или само тако волим да мислим". Човек се заиста осећа онако како мисли. Тренутно само нема ко да ме допуњује у позитивном размишљању, сви су ми тотална супротност и то ме је уморило... Хвала ти :)

    ОдговориИзбриши
  4. Šta te sprečava da uradiš i kažeš to što želiš?

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive