25. јун 2010.

Муња

Данас сам збуњен. Или можда нисам? Ни сам не знам. Интересантно је то. Можда понекад можемо да стигнемо да ухватимо оно што смо желели, а оно се тек тако измакне и останемо празних руку. Данас је небо било ведро. Јутро је било дивно. Онакво каква су јутра само после дугих и досадних дана, када коначно дочекате свануће и схватите да није све тако сиво. И онда погледам на сат. И збуним се, поново. Не знам колико ћу још... Данас ми се живи на неки други начин. Данас бих био у нечијој кожи. У кожи неког лудака. Или у кожи... Не знам. Углавном данас ја не бих био ја. Можда и нисам.
Данас ми мисли лете толико брзо да не могу све да откуцам. Данас је цреп црвен. Небо изнад њега које се тек назире је плаво. Види се део облака. Питомог, белог, не кишног. Напољу је мирно, иако је до малочас дувао ветар. Страхота. Мени је топло. Не знам зашто, у соби је релативно хладно. Мени је упркос свему топло.
Пије ми се нешто. Дакле жедан сам. Немам шта да попијем. Малопре сам пио воду. Добио сам пролив. Ужас један. А можда је то и од крема. Крем је такође ужас један. Иначе данас сам јео све саму квалитетну храну. И штета је било што сам покварио стомак. Сада ми је боље. Уствари, тотално сам заборавио да се то и десило.
Данас ћу јести саламу. Она је ужасна. Не знам зашто волим ужасне, грозне, најодвратније саламе које постоје. Од ове моје гора је само алпска, рекао бих. Па опет, не знам што се зове посебна. Мени је посебна, волим кад осетим тај укус у устима. Подсећа ме на детињство. Подсећа ме на детињство и бела кафа, али њу не пијем. И још пар много лепших ствари, али је ова саламчина најјефтинија. А и понекад ми се тако приједе. Као сада...
Данас сам одрадио испит из анализе. Проанализирао сам све лепо. Дубоко... Надам се најбољем. Зашто и не бих? Не знам како сам се јуче концентрисао на анализу. Добро је прошло оног тренутка када сам престао да одлазим на шугави фб. Нисам угасио налог, треба ми због неких људи. Али размишљам о томе. Фб је досадан, постоји много лакших и лепших начина. Телефон на пример, то су људи одавно измислили. Практичан је, ужасно. Још поред толико погодности које нам пружају наше телефонске компаније. Сви они бесплатни минути, порукице и тако те ствари... Врло корисно.
Јуче сам имао озбиљан разговор после кога сам решио да оставим све. То сте можда и читали. А зашто бих ја бринуо о томе?
Е и онда ми је било драго. Јер, једноставно, то је оно што ми понекад треба. Добар разговор. Квалитетан. Са неким у кога имам пуно поверење и знам да ме неће изневерити. И никада и није. Бар не до сада. Не ваља бити зависан од тога и само се жалити на своје проблеме. Ја генерално нисам такав. Кријем све што могу. И ако вам се чини да се ја вама овде претерано жалим, морам да вас демантујем. Ја вам нисам рекао ни 5% од свега што ме је мучило од почетка мог писања па до данашњег дана. Кажем вам ту и тамо понешто. Зашто? Не бих имао о чему да пишем. Ја нисам неки велики креатор, моје приче су углавном о мени и људима око мене. Нисам неко ко би могао да измисли не знам ни ја шта. Измишљао сам, тако, једном, писао неку књигу. Али сам и у њој користио себе и неке своје другаре као ослонац. Превише сам везан за ту неку нашу стварност, каква год она била.
Слушао сам музику данас. И онда сам одсвирао нешто превише добро. А онда сам одсвирао нешто превише лоше. И онда сам одустао и вратио се да слушам музику. Лакше је кад други свирају. Уствари било би ми драго да имам с ким да поделим ово своје назови-знање. Баш бих то волео. Некад кад свирам овако, сам за себе, одрадим такве неке вратоломије да се самом себи задивим. А онда кад неко треба да ме слуша ја се спетљам и немам појма. То је без везе.
Путовао сам данас. Видео разне људе. Неки ликови су ми се, чини ми се, смејали. И сликали су ме чак. Не знам зашто, изгледао сам тотално озбиљно. Штавише, нешто сам се замислио. Не интересује ме то. Заиста не. Не знам тачно ни о чему сам размишљао. Неки људи су стварно досадни. Слушао сам неке две девојке како булазне нешто на немачком. Нисам сконтао ни слово. Јутрос када сам кренуо нека жена је говорила на српском, али сам од њених слова увек разабирао само шшш и жжж. Какво мучење за уши.
Није да прислушкујем туђе разговоре. Мене то не занима баш пуно. Једноставно волим да ослушкујем. Можда и одатле покупим коју идеју. Волим и да посматрам. Све и свашта. Рекао би човек да сам помало луд. Нисам помало.
Друг ми каже да његова девојка мисли да сам наркоман. Каже да ме је бранио. "Он је само алкос". Мада какву је представу могла да створи себи о мени када јој је он напричао тако неке приче. Нпр. како сам скакао из аутобуса у покрету. Страшне ствари... Ни ја му не бих веровао. Он има горе симптоме од мене. Кад му се пије, он се тресе, добије неке тикове... Не знам у чему је фора, али то се примећује. Терао сам га данас да идемо на пиво. Каже пропашће му дан. Јбг, данас је петак. Треба да се учи за понедељак, објектно... Ја ћу вероватно сутра да учим.
Много ствари које сам претпоставио нису се десиле. Неке и јесу, и због тога ми је драго. Драго ми је и што се неке нису десиле. Због неких ми је мало и жао, али шта сад. Све у своје време. Углавном не могу да повежем шта се тренутно дешава. То је мало чудно, необично, симпатично, сумњиво, невероватно, смешно... Све помало. Али нећу о томе. Обећао сам да ћу да ћутим.
Не знам шта бих више додао. Довољно је и ово. Толико о мом току мисли, оне су више биле упућене прстима него што сам заиста мислио о нечему. Не знам како то функционише, али добро је испало. Немојте се смејати, пробајте и ви. Можда вам упали. ¦D

4 коментара:

  1. Увек је тако лако кад неко други свира. Хех, и ја желим понекад да делим с неким то своје "знање" свирања. Вежбам и вежбам, и заиста ми се чини као да сам све боља, али нема нико да ми каже да ли је заиста тако. И баш као што си ти рекао - кад коначно нађем неког да ме слуша, ја се спетљам и испадне као да везе немам.

    Такође размишљам о брисању фејсбука. Овај пут озбиљно. Али немам храбрости да га уклоним. Дивим се људима који живе без тога.

    Нећу се смејати твојим мислима. Знам да свако од нас ставља само делић минимума својих мисли на блог. Ја можда ни пет посто.

    ОдговориИзбриши
  2. Ух, гадно је то кад те бије лош глас...

    ОдговориИзбриши
  3. Када сам први пут дошао на твој блог, деловао си ми као неки тотални штребер... Постављао си лекције у .pdf формату, давао друговима савете за учење, терао их да уче, итд... А онда је после оне "одељенске заједнице" уследио и "ге-дур", односно "Штриц-штриц"... И моје мишљење се променило. Сваког са предрасудама упути на овај блог. Ако ти је уопште стало до њиховог мишљења ;)

    ОдговориИзбриши
  4. СМилице, само вежбај. Једног дана ће те неко сасвим неочекивано натерати да му одсвираш нешто. Или ћеш ти самоуверено узети... то што већ свираш (ако си већ на сто места поменула шта свираш, извини - тотални фрикаут) и људи ће схватити да умеш. Ја не планирам да обришем фб, само га максимално избегавам. И он ми је као нека врста блога постао. И смеј се, слободно, ако има нешто смешно :)

    Хари, не знам о чему причаш xD Ја сам свуда на добром гласу. Једино код пар девојака, али није ми стало толико... И ја за себе мислим да сам наркоман, и то онај најгори. Иако немам везе с дрогама, бар не реалним :)

    Стефане Јањићу, нисам био штребер. Само сам радио за заједницу којој сам припадао. То је мало чудно, мало људи то заиста разуме. И ја сам се служио својим белешкама, и ја сам учио са њима и понекад знао много мање него неки од њих. Волео сам тај дух заједништва и идеју о доприносу, то је све... И не знам да ли ико стигне да изгради предрасуде о мени, постао сам немогућ. Скоро па невероватан. А и "не бринем много о њима", "све то дође на своје"...

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive