31. мај 2010.

Ноћ

30. мај 2010.
23:49


Вече је. У соби спарно, загушљиво, претопло. Отварам врата, излазим на терасу. Осећа се мирис свеже траве, падала је киша. Свеже је, пријатно. Стајем крај врата, удишем танани ваздух, полако ми испуњава поре и допире до сваког капилара. Као да сам заробљен, а тераса чак ни ограду нема... Гледам доле, питам се да ли би болело када бих скочио одатле. Глупости, вероватно бих имао много гадних прелома, ако не бих и погинуо. Мада, сада је влажна земља, сачувала би ме... Волим земљу. Не смем да пробам, али тако ме занима...

Дижем поглед ка небу. Негде у даљини сева, преда мном се појави само кратак одблесак. Окружен сам кућама, једино што имам испред себе су туђи прозори. Свуда су угашена светла, сви су већ побегли и посакривали се. Не верујем да спавају, још је рано.

Желим да одем одавде. Вечерас бих да лежим на трави и да будем окружен небом, а не кућама. Вечерас бих негде да лутам, макар и без циља. Вечерас... Не желим да будем овде.

Било је негде овакво доба, пре годину или две... Кренуо сам с ортаком на неку промоцију домаћег репа. Нисмо знали ни где идемо, ни како да стигнемо до тамо... Знали смо само да је далеко и да ниједан од нас двојице тамо није био. Кренули смо на време. Чекао сам га на станици. Доста је каснио, ништа ново... Нисмо знали шта ћемо. Узели пиво, отишли иза једне зграде преко пута. Ае да завршимо па да идемо... Сели на бетон, причали, пили. Видели једну ортакињу са неким њеним ликовима и све то... Онда смо кренули, нисмо попили пиво. Таман да пређемо, видимо да нам бус оде испред носа. Баш у незгодно време...

"'Ћемо да трчимо, пресечемо код хотела ("Крагујевац") и пређемо код Ћифтине ћуприје? Он иде около, ако пожуримо стижемо"
"'Ајмо!"

Трчали с још око пола литра у дволитарској флаши, као манијаци. Не сећам се да сам у животу брже потрчао с циљем... Јурили, прешли улицу. Онда смо чекали. Сркнули још мало. Ево га, стиже, таман на време.

"Шта ћемо с пивом?"
"Ма остави га ту, нема везе"

Заузели места. Пењемо се, не знамо крај. У себи сабирам улице, трудим се да упамтим макар како смо дошли и из ког смера. Гледао сам на карти пре него што сам кренуо - знао сам само да је у близини реке и да ако нађемо реку идемо само право. Изашли смо на погрешном месту...

Ишли смо, као сулуди, тражили улицу. Успут смо причали, не знам ни ја о чему. Пролазника ретко где... Питао он једног човека, каже не зна. После сам ја питао неку жену, пошто је њега било срамота... И тако још неке људе. Скренули смо лево, пели се... Наишао је неки бус, изашли су путници. Стигли смо до неке цркве. Питамо за улицу, каже да смо скроз омашили и да треба да се вратимо доле.

Враћамо се, идемо право... Спустили смо се скроз до краја, наишли на говорницу. На њој пише о догађају. Осећа се мирис реке. Ту смо, и упутисмо се, коначно, у правом смеру. Чује се музика.

У клубу десетак ликова наших профила, толико и оних који наступају и пар конобара. Пиво. Скупо пиво. Добар реп, лоше озвучење. Премало људи. Кога је још брига за хип-хоп?!

Остали смо до краја, мада нам није дуго трајало јер смо каснили. Излазимо, враћамо се. Пешице. Са мапе сам упамтио пут како да сиђемо до доле... Мало докачени пивом, мало репом, мало свим овим што нам се издешавало. И полако пешке...

Дође и растанак. Никад нам није било теже да се опростимо. Уморни, мртви и никако нам се не враћа кући без друштва. Па опет...

Улазим у кућу, узимам лаптоп. Куцам ове редове. Недостаје ми лутање. У оваквим ноћима грех је седети код куће. Желим да лежим на клупици, на бетону, на трави, да посматрам небо, да осетим капи кише и да удишем мирисе свеже траве. Желим да побегнем. Желим да полетим, да се винем, макар треснуо о ту влажну земљу, макар ми она сломила све кости. Завеса се миче, ветар ме дозива. Не смем. И не могу. Затворен сам.

7 коментара:

  1. "Ћемо да..." - занимљиво, и ја користим тај скраћени облик кад брзо причам.

    ОдговориИзбриши
  2. Много пута сам гледао кроз прозор док сам живео у Дому у Суботици. Седео сам тако, поред прозора где је температура увек била хладнија за неколико степени и гледао светла. Тада бих се обично растужио па и нисам више гледао. Осећао сам се заробљено и усамљено. У таквим ноћима прозор треба држати затворен.

    ОдговориИзбриши
  3. После овога синоћ сам изашао и слушао кишу. Падала је све јаче и јаче. Била је тако моћна и тако складна.
    Оставио сам отворена врата. Легао сам да спавам и слушао. Одавно нисам овако лепо спавао. Киша пада цео дан, малопре сам и прошетао по киши. Наравно, без кишобрана... Задовољство :D
    Некада је потребно тако мало...

    ОдговориИзбриши
  4. У оваквим ноћима грех је седети код куће.

    Neverovatno,ali uvek mi u oči upadne poneka tako obična,a tako posebna rečenica...Divno.

    Da sam bliže izvukla bih te iz te čamotinje i naterala da ležiš sa mnom na travi,pod vedrim nebom.
    Ovako se mogu nadati da ćeš preći zamišljenu ogradu,sići par stepenika i bosim stopalima dodirnuti vlažnu zemlju,i da posle toga nikad nećeš pisati o noći,bar ne teskobnoj.:)

    ОдговориИзбриши
  5. Ах, та трава... Зар није диван осећај? Још кад тај ритуал испуниш пријатним друштвом, мислим да време стаје :)

    Ето, горе сам написао како сам прегурао ноћ. Сада морам да легнем раније, ујутро на колоквијум :\ Али доћи ће и слобода, напослетку ¦D

    ОдговориИзбриши
  6. Ehej, pa priušti sebi ta lutanja. To je skroz super. Meni je najlepši osećaj kada se osetim kao turista bez mape na ulicama BG-a. Npr. sad kad se (ponovo) prolepša vreme, tako je divan osećaj naći se na nekoj lepoj tački i posmatrati izlazak sunca. Pust grad, nigde nikoga, beskrajna prijatna tišina i sunce koje se stidljivo promalja. :-)

    ОдговориИзбриши
  7. Нисам то пробао... Додуше, једном сам се пешке враћао са текме у сред ноћи, није ми било напорно да се спустим до Галенике, од Зелењака сам ишао стандардним путем линије 707. Али то није баш то...
    Волим град ноћу. Сваки град ноћу дише другачије, има неки свој ритам. Лепо је кад ходаш окружен само зградама, небом, птицама; кад људи нема нигди на видику. Волим и да путујем у то време. Да гледам кроз прозор аутобуса, или воза посебно, у све те пределе кроз које пролазим. Волим да се тако замислим. И волим сванућа, буђење, песму јутрањих птица, осећај да посматраш како људи полако измиљују из својих јазбина, крећу на посао, на пијацу, по хлеб - а ти си све време ту и то посматраш; осећај је некако божански, као да си ти креирао све то и пустио да функционише, да од једне тишине и мрака креће сва та врева :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive