26. мај 2010.

Беседа

Усмени део испита из писменог и усменог изражавања

Данас вам се обраћам као припадницима млађе генерације који ће разумети о чему причам. Зато ћу језик свести на уобичајени, свакодневни говор јер знам да ћете и њега разумети. Говорићу вам о проблемима живота у Србији на један несвакидашњи начин - из перспективе пијане особе. Свесни смо свакодневног присуства алкохола у нашим животима и покушаћу да кроз ту перспективу скренем пажњу на неке ствари којима смо окружени.

Сви знате ко сам. Неки ме познају више, неки мање, али отприлике имате јасну представу о мени. Па опет постоји један део мене сачуван од свих вас. Зато ћете се можда и зачудити целој овој причи, али из ње је произилази много тога и идеална је као пример за све што ћу вам данас рећи.

25. маја 2010, на Дан младости, који и дан-данас титоносталгичари прослављају обиласком Куће цвећа, имали смо малу прославу. Двојица мојих колега (које сада нећу именовати да им не би било непријатно) и ја отишли смо до оближње биртије (рецимо то тако) да прославимо. Славили смо свој живот и оно што је непобитно - временски и просторно смо углавном спречени да се дружимо ван факултета. Како то обично иде у стандардним српским прославама, морало је да се попије. Хладно пиво, ништа друго. Време је било сасвим одговарајуће, инспирације није недостајало да се збрише са ООП-а.

Како смо то спречени да се чешће дружимо? Нас тројица живимо на три различите стране и само путовање до места састанка и назад коштало би нас више од једног сата. Живот овде је скуп. Сваког месеца очекује нас плаћање рачуна, који у Београду ни у једној зони нису баш мали. Наравно, тај терет и није на нама него на нашим родитељима, али већ смо довољно свесни да знамо и њихове проблеме и да их не можемо само исцрпљивати као рудник бакра. Школарина и станарина већ довољно коштају...

Срби су и иначе презадужен народ. Подижемо кредит за рефинансирање кредита који нам је исплатио кредит који смо подигли да бисмо рефинансирали све своје кредите. На крају овде само банке живе.

И тако ми смо ту седели добра два и по сата, причали о неким веселим и о неким мучним темама, добро попили и кренули кући. Грешка је била што ништа нисмо јели; генерално мени је то био проблем. И у том стању полусвести, уморан од неспавања, улазим у 84. А унутра четрдесетак степени, нема много гужве али је страшно загушљиво и, наравно, немаш мира од неких галамљивих девојака које креште на сав глас, с краја на крај аутобуса.

Ушао сам у бус јер сам хтео што пре да стигнем кући. Ипак, већ код Ушћа имао сам проблем са свим горе наведеним условима, те сам сишао код СИВ-а (трећа станица). Сео сам на средину клупице, нека госпођа је села с моје десне стране. Заронио сам главу у дланове, пожелео да се одморим. Предусретљиво сам направио још места када је један човек почео да разговара са госпођом. После су ме напустили.

Ушао сам у следећу 84. У њој још гори услови - већа гужва, већа температура, загушљивије. Сви прозори су затворени. Возач као да вози кромпире. Наилазим на нови проблем - стомак жели да избацим оно што садржи тамо одакле је дошло. Пуне ми се уста, гутам више пута; киселина излази и кроз нос... Знам да вам је све ово одвратно, али врло је важно и схватићете поенту. Десном руком се држим, главу сам наслонио на руку и њоме спречавам да ми се уста отворе... Хотел Југославија, станица. Прогутах још једном и отетурах се напоље. Право иза станице, ка уздигнутом травњаку. Уследила је моја специјалност - повраћање испред хотела (то сам већ једном радио).

Ту наилазимо на нови проблем. Нама који волимо да повраћамо треба се изаћи у сусрет - нема места предодређеног за ову релаксирајућу активност. Кад смо код тога, нема места ни за друге случајеве нужде - јавни вецеи су јако ретки, мислим да се могу избројати на прсте. Међусобно су удаљени километрима. Људи се жале кад виде оне који то раде иза жбуна, дрвета, на јавној површини, како су то некултурни људи, сишли с гране, како прљају град. Никоме не пада на памет да у уређење јавних градских површина спадају и јавни тоалети.

На станици је било петоро или шесторо људи. Један дечко је протрчао. Сео сам на бетон да се одморим. Нисам хтео међу народ. Поново сам заронио главу у дланове. Све ово је било поприлично разочаравајуће за мене.

Овде сам дочекао свој спас. Ушао сам у 17-ицу. Била је климатизована, људи скоро да није ни било, мирисала је свеже. Сео сам на једно слободно место и ту готово задремао. Пренуо сам се таман кад је аутобус стао на окретници. Изашао сам напоље.

У Земуну, идући Главном и улицом Цара Душана, има неколико кључних станица. У њих спадају Пошта и окретница седамнаестице. Увек препуне људи, никад места да се седне. И тако сада на окретници за мене није било места. Сео сам на ивицу бетонске канте за смеће. Њих бар свуда има... Нормалном болесном човеку вероватно би било испод части да седне на тај предмет. Али ја се у датом тренутку више бринем за свој долазак до куће него за наше глупе уврежене предрасуде.

Мора да сам се успавао, јер ме гурнула једна госпођа рекавши да ћу пасти са те канте. У том тренутку сам седео крајње стабилно, али је она била забринута... Верујте ми, има и таквих, иако већину људи око нас ништа не интересује. Свако гледа своје проблеме, никоме није стало да некоме помогне. Мајци са дететом или трудници треба два-три минута да нађе место у превозу, док се неко смилује да устане. Старијима ретко ко да устаје, штавише био сам сведок када је старији човек устао да седне неки мој вршњак. Када некоме видно није добро, ретко да ће му неко ослободити место. Када вам се вода просипа у торби, не брините ништа, исцуреће кроз торбу; нико вам неће скренути пажњу на то. Ако вам неко и скрене пажњу, после ће га гледати као да је пао с Марса (ово је моје лично искуство).

Чекао сам 707. Вртело ми се у глави. 707 ми стаје преко пута куће, не морам дуго да пешачим. Стајао сам поред врата и чекао да стигнем. Понашао сам се нормално колико сам могао. После сам мало поседео у парку пре него што сам прешао улицу. Даље више није битно.

Чему све ово, питате се? Зашто сам уопште пио? Не знам ни сам, такав нам је стандард за провод. Знате да на стандардним местима сада пуштају празне песме са безочним понављањем једне исте звучне секвенце, са досадним ритмом који вас убије у појам. Или пак ове наше "народне" које имају ретардиране текстове у комбинацији са пређашњим "мелодијама". Њима је то забавно. Некој другој деци, некој другој омладини. Ми смо народ који генерално воли да тугује. Навикли смо тако. И волимо да се бунимо. Зато волимо рокенрол, панк, гранџ, днб. И зато волимо Тому Здравковића, Цунета Гојковића, Цигане, браћу тамбураше... Таквих места преко дана нема. Зато нам остаје само да се смејемо и да пијемо.

Алкохолизам је болест. Доводи до претераног самосажаљења, уводи нас у депресију, онда пијемо још више и постајемо зависни. У алкохолисаном стању неки људи испољавају агресију, а са некима је лакше сарађивати. Алкохол је помодарство. Клинци обожавају да изађу на неко од оних смарајућих места и да се напију и после да руше град, јер су, као, они јаки и нико им ништа не може. Тако се стварају проблеми.

Алкохолисање нисмо ми измислили. Још су у античко доба Грци и Римљани алкохолу давали битно место. Примери су остали у оквиру митологије. Ми само практикујемо оно што су они још тада имали обичај да раде...

Ипак, за све ово нема оправдања. Лично нисам од агресивних под утицајем алкохола, мада могу постати раздражљив. Ја не возим под утицајем алкохола. Ја не угрожавам нечију безбедност. Ја не газим наше законе. Можда покоји морални, али сви смо такви. Мени нико није украо 30000 евра. Ја их немам и без њих живим. Треба бити јак.

Да закључимо - ако изузмемо препуне загушљиве и прљаве аутобусе, пренатрпане станице, недостатак јавних тоалета, презадуженост, недостатак места за опуштање, генерације испраних мозгова и превише апатичних и људи које није брига ни за шта што нема директне везе са њима, живот код нас и није тако лош. Или како бисмо ми то рекли у маниру једног хрватског панк бенда: "Није све тако сиво, кад имаш с неким отић на пиво".

7 коментара:

  1. Au brate, kao da sam doziveo sve ovo sto sam procitao.. :D tako si jasno predstavio. Meni je jos jasnije kad se setim tvoje prve muke u autobusu i tvog prvog susreta sa hotelom.:) Samo mi se cini da je sad bila jos gora nocna mora jer si trebao nekako sam da se dovuces do kuce, a tada su te jednostavno doveli. :D Inace, nema veze svako ima i treba da ima ovakve dozivljaje u zivotu. Uskoro (ako vec nije) to ce postati ipak lepa uspomena koju ces kroz smeh da prepricavas. Samo gledaj da ne skupis bas mnoogo takvih uspomena. :Pp Pozdrav..!

    ОдговориИзбриши
  2. Fanatstično napisano,toliko da sam gutala kao kad čitam najnajnajbolju knjigu na svetu i,kad sam došla do kraja pitala sam naglas-zar već?:)
    I ne samo to,nego se sa svakom tvojom reči slažem,iako živim u petsto puta manjem gradu.Apropo tvoje priče o vodi iz tašne imam gori primer-drug iz odeljenja je imao napad epilepsije i pored njega je prošlo gomila (odraslih!) ljudi i policajaca,čak i njegovih vršnjaka,a samo smo drugarica i ja stale da mu pomognemo.Toliko o našem narodu-zovu ga nebeskim jer mu je nos u nebesima,zar ne?
    Za post ti svaka čast,eto,uspeh i da se iznerviram :)

    ОдговориИзбриши
  3. Владо, драго ми је да си искоментарисао ово :D Мислим да ми је јуче ипак било лакше, јер ме нико није руководио, ни пожуривао, тако да сам лепо распоредио своје време повратка (трајало је око сат и по до два чини ми се)... И не брини, докторирао сам већ те радње испред хотела xD

    Емотивна, драго ми је да ти се ово толико допало. Размишљам да ми ово стварно буде усмени део испита... А сад што се тиче нашег народа, вероватно си у праву. Примери су свуда око нас и жалосно је што је тако. Али треба утицати на људе, можда ће једном схватити... Велики поздрав! :)

    ОдговориИзбриши
  4. Oh, moram početi od prevoza, jer prosto obožavam sve autobuse koji voze do Zemuna. Nikad u svom životu nisam videla toliko nezainteresovanih ljudi kojima kao da se vidi dosada u očima, kao što sam videla u 17. Neću ni da pričam o neustajanju trudnicama, maloj deci, a kamoli starijima. Sve je to postalo jako "lame" ovih dana. No dobro...
    A sad kad sam završila sa svojim pljuvanjem po gradskom prevozu mogu i da te pohvalim. Sjajno napisano, jako uverljivo i pitko (skoro kao to hladno pivo koje si pio u birtiji). :)

    ОдговориИзбриши
  5. Мени је ГСП честа тема јер ми се добар део живота (тачније, оног живог дела живота) одвија у превозу. Нагледао сам се свачега и верујем да ћу још имати шта да видим. Овде не постоји крај...

    Хвала лепо, ако је макар мало питко као то пиво, могу да будем задовољан :D

    ОдговориИзбриши
  6. Au, sine, koji crnjak, ono kad pogledaš realno. Sve, sve, ali kad sabereš pa oduzmeš, pa se oduzmeš na kraju. Ne kenjam ja za - šljokanje, da ne shvatiš pogrešno. Onako generalno, bad je. A stvarno to sa besomučnim pijenjem, pa to je sad opšta stvar. Da ne kažem, nema dobrog provoda bez hektolitara maligana. :-D I tako to, po celom svetu. Rintanje od jutra do sutra, a onda besomučno opijanje petkom i subotom uveče, da se radnička klasa (u belim okovratnicima) "pripremi" za sledećenedeljno "robijanje". Šnostra.

    ОдговориИзбриши
  7. Је л' да? :)
    Јесте, сви смо ми алкохоличари, само су неки анонимни а неки - па, рекло би се, поприлично јавни :D

    Некако ми се у сваку пору усадила она: "Ма да смо ми живи и здрави!" Ваљда је од тога. ¦D

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive