10. мај 2010.

Вадафак фрикаут шит у два и по тома


- недељни извод из дневника једног лика –

ПРВИ ТОМ

Четвртак, 29. април

Сам кајнда шит, кренуо одмах после вежби из дискретних 2. Стигао кући око пола шест јер је превозник НЕ па му треба три сата да дође од БГ до ПН. Дочек`о ме отац с осмехом на лицу, онда и мајка и баба. Сви смо срећни, причамо шта има ново, једемо итд.

Стеле изашао, Јока није, остао са Тијаном. Остали су махом у БГ. Неко лудовање.

Петак, 30. април

Немам појма шта се дешавало. Неке небитне ствари. Већ тада сам планирао да Први мај проведем лежећи на трави, макар усамљен, гледајући у небо. Наравно, не са астронофизичарске тачке гледишта. Некако ми се све скупило и хрлио сам земљи, небу, свему – само да се одморим од људи и обавеза.

Шетња са Стелетом од око 19.30. Два – три сата испуњена разговорима. Углавном он прича, ја немам о чему. Онда вечера, па с Јоком на пиво у Блек. Свирали неки пајсери – ПА800 и електрична гитара. Старијем лику нећу да заборавим што је упропастио пар песама отимајући се да пева, а притом не знајући текст. Најупечатљивија – „Кад ходаш“. Рекох Јоки да ме подсети да ако икад будемо правили бенд, не певам онако. Опет сам мање ја причао. Рекох само каква је ситуација. И он је за Први мај на Грзи, с Тијаном, наравно.

Субота, 1. мај

Мислио сам да ће бити још један шугав дан, али није био. Одлазак у село, боравак с фамилијом. Ујка преузео домаћинство. Јела се прасетина и неке тортиље са роштиља. Сви су на окупу. Играли смо бадминтон – Меги, Пека, Вељко, Мики и ја. Лудило. Опустио сам се како одавно нисам. Слушао сам птице и опонашао их. Гледао сам у небо. Једино што нисам легао на траву, нисам имао где...

Повратак. Стеле није изашао. Јока ме зове нешто касније, каже да је са Шмијем. Шми у Параћину?! Изашао сам напоље око пола дванаест, вратио се кроз сат, два највише. Причамо о купу и дербију. Шми је узео карте за куп, наручио преко Тикет-лајна. Каже да јавим РАФовцима да се договоре и узму за себе, биће их још 300-ак. Не знам да ли ћу на дерби, уздам се у куп, размишљам о организацији пошто се иде на ЈНА.

Недеља, 2. мај

Трећи мај је нерадан, па путујем назад тек у понедељак. Нешто сам се излудовао, гледао неке серије и тако... Немам појма шта се десило тог дана.

Јављају да је течи горе, да није хтео на дијализу, да је пун токсина... Немам појма шта се дешава. Моји су хтели да сутрадан оду до Крагујевца, али их је тетка натерала да одустану.

На крају дана сам се видео са Стелетом и Дулетом и Салетом и Лидијом. Ово двоје су после отишли својим путем. Ови су делили неко пиво из лименке. Чекали су Шмија и Јоку да се нађемо па да идемо негде. Био је концерт целог дана, а одустали смо од њега јер су наплаћивали улаз. Срање. Ову двојицу смо једва нашли негде на почетку кеја. Био је ту и Рале и неки ортак кога не знам. После је стигао Цветковић са девојком. Одлазак до Борца, одвојено. Попили смо „јелен“ од два. Причали неке глупости. Опет сам највише ћутао.

Пекара. Нисам хтео да једем. Не зато што их не поштујем. Не ни зато што нисам био гладан. Не ни зато што нисам имао пара. Немам појма, није ми се јело. Нисам био способан да једем.

Стигао сам касно. Смрдео сам самом себи на нешто. Био сам незадовољан, не знам ни сам чиме.

Понедељак, 3. мај

Играмо игрице, отац и ја, иако сам ја нешто уморан и надрндан. Видим да ни он није баш нешто лепо спавао. Јављају да је умро теча. Потрес. Поднео сам на почетку необично добро, ако се тако може рећи. Нисам знао шта даље. Пре тога смо ишли по карте за мене и Шмија. Њему су дошли сестрићи, па нисам ишао са њим. При повратку ми је код робне сунула крв из носа. Зауставио сам је када сам стигао кући...

Немам појма шта даље. Отац и мајка одлазе за Крагујевац. И сам после петнаестак минута крећем за Београд.

У бусу смо слушали Нигрутина. Нисам знао шта ће да се деси. Имао сам некакав грозан предосећај о целој недељи. Мало сам се усрао, мада то нисам показивао. Шмију нисам рекао за течу. Пошао сам у црвено-белој, новој мајици из Шпаније.

Проверио сам пошту и после легао да спавам. Касно сам стигао, очекивао ме је радни дан.

Уторак, 4. мај

Јурњава лево-десно. У друштву делујем нормално. Једини тренутак слабости био ми је када сам пренео Тесли вест. Рекао сам му то због оног гостовања код Металца. Питао ме је да ли ћу на сахрану. Рекох му да вероватно нећу. Нисам имао појма шта да радим.

Код куће изненађење – нема нета. Помислих да није плаћен, па је искључен. То се испоставило као тачно нешто касније. Планирам да сутра платим нет. Треба да пишем домаћи из www-а. Не могу да почнем без интернета.

Опуштам се уз Бостонске адвокате. Одгледао сам четири-пет епизода. Нестало је струје. Изнервирао сам се, помислио да ни она није плаћена. Одгледао епизоду до краја уз помоћ батерије у лаптопу, затим га искључих. Схватио сам да сам у потпуном мраку и требало ми је да видим да ли је цело насеље искључено, или су само мене нешто зајебали. Оборивши притом пар предмета и умало не изгубивши главу успут, доспео сам до прозора. У покушају да подигнем завесу-механизам, извукао сам је из плафона и она је пала на под. Заобишла је моју чашу ФЦБ коју ми је сестра такође донела из Шпаније. Дебело сам се изнервирао. Некако сам покупио завесу и спустио је на кревет. Кроз прозор је допирала светлост из неког удаљеног дела. Насеље није имало напајање.

Наместио сам некако кревет у мраку. Помогла ми је светлост телефона, који је, срећом, био свеже напуњен. Не слутећи шта ће се све десити, легао сам да спавам. Онда сам истриповао да напољу грми и да ће киша. Устао сам и у мрклом мраку унео сушилицу за веш са терасе у собу. Сутра ћу скупити веш.

ДРУГИ ТОМ

Среда, 5. мај

Рано устајање. Прилично сам неиспаван. Прво провера да ли је стигла струја – светло се пали – стигла је. Одвукох се до купатила на подуже туширање. Пропуштен позив на телефону. Мајка.

- Шта радиш, не јављаш се?
- Био сам у купатилу.
- Шта имаш данас на факсу и кад?
- Треба да браним домаћи од 1.
- Значи не можеш да дођеш овамо? Мислила сам да имаш нешто раније.
- Не могу.
- Добро, ништа...

Десетине момената размишљања. Потпуно смркнут, скрхан, неодлучан. Да ли ће победити човечност или каријеризам? Ма зајеби поене, пакујем се... Пар ствари да се пресвучем, две најбитније свеске (чекају ме тестови од понедељка), пуњач за телефон, неплаћени рачуни за интернет. Невероватна присебност у моменту одлуке – сахрана или домаћи, факс, финале купа.

У пошти нема реда. У међувремену сам послао поруку да крећем. Јављам да нећу моћи на факс и да не могу да браним домаћи. Јављам и да нећу моћи на утакмицу. Оверавам карту некој госпођи. Стижем за бус у 10. Први за Крагујевац, студентска у једном смеру...

Једна девојка на седишту пар редова испред. Нека жена седа до мене. Чита Правду. Загледам наслове. Онда се удубљујем у пејзаже. На моменте се растужујем. Питам се шта ће даље бити...

Стигох око 12.10. Дочекао ме је братовљев ортак. У ауту су почеле да ми се тресу ноге. Онда су кренуле сузе. Једна по једна. Гутао сам кнедле, брисао их. Крио. Питао сам где има да се купи свећа. Глас ми је дрхтао. Сва прибраност ми се одједном изгубила...

Много људи испред мене. Неки познати, доста непознатих. Са свих страна. Увео ме је зет. Саучешћа... Неко ме је упутио лево. Не знам ко, гужва је била. У соби сандук и пред њим слика из млађих дана. Цео се тресем. Саучешће његовом брату, а онда тетка, брат, сестра... Чврсти загрљаји. Не знам где сам. „Будите јаки, обојица, морате бити...“

Мајка ме одводи да седнем. Пита ме шта ћу. Немам појма. Чашу воде. Није се просула, некако сам је принуо устима. Коцкица ећера. И још воде. Одлазим напоље да стојим са браћом и кумом. Мало заборављам на све. Превише људи... Превише...

Опело. Слушао сам пажљиво, штитећи свећицу од несталног ветра. Понешто сам разумео. Где-где бих се изгубио у мислима. Свећица се два пута угасила. Једном, чини ми се, као упозорење на моје одсуство. Други пут таман кад треба.

Одлазак на гробље. Колона аутомобила. Испратио сам све. Грумен земље у раку. Хлеб, мед, жито. Не желим воду, ракију, сок, пиво. Још кнедли у грлу. Желим да побегнем.

Прање руку – вода у кофи, пешкирић. Прва совра. За оне који путују. Како људи могу да једу у оваквим тренуцима? Изгледа да је некима баш то да залече душу. Неки су, чини ми се (можда неоправдано), само због тога и дошли. Мука ми је од свега, слабо једем. Тек кад зачујем оно „Драги гости, ручајте и спомените мог брата...“ И сви га спомену једним „Бог да му душу прости“ и настављају даље. Десно око не престаје да плаче. Кнедле још увек у грлу, храна тешко пролази.

Нема опраштања. Последњи пут кад смо се видели захвалио сам му што је примио мене и ортака, онако домаћински. Поздравили смо се некако на брзину. Борио се, борио. Изгледа да се на крају уморио од свега. Досадило, брате, човеку да се бори. А међу познаницима је био симбол неке борбе.

Горак укус у устима. Пут ка Параћину. Деда и баба (млада, ал опет баба) из Шведске. Дошли на славу. Зајебан овај живот. Сад га има, сад нестане. Збркане мисли. Морам да се одморим.

Четвртак, 6. мај

Ђурђевдан. Треба пресећи колач. Не знају још ни кога ни када ће звати. Ту су стриц и стрина, брат и сестра и Швеђани и ми. Обред некако завршен. Чудна молитва, мало традиционалног, мало убрзаног, у складу са европским тенденцијама. Предјело, па печење. Није ми ни до чега. Ипак, ред је обележити овај дан. Кумови на вечери.

Петак, 7. мај

Звали су госте на други дан. „Наши“, стандардна екипа. Два очева шефа – колеге – породична пријатеља са својим супругама, па онда теча и тетка, ујак и ујна и брат. Поставио сам сто, служио пиће. Мисли ми добијају некакав логичан редослед.

Субота, 8. мај

Ближи се повратак. Идемо до села. Треба да купимо козе и јариће. Све ће то углавном брат да пази, моји су ту кад треба да се помогне. Ја финансирам једну козу с два јарета. 5000, фина инвестиција. Макар мало задовољства, шта год на крају испало.

Мајка се враћа с прве суботе. Отац и ја помажемо у скупљању сена. Прскара кишица, али никако да падне. Почиње дерби. Јуримо се с козама. Треба добро одабрати...

Друго полувреме. Кад год гледам код ујака, Партизан победи пред крај. Опет је било тако. Изгледа да изгубисмо титулу. Важно да су козе на броју.

Гомилају се нека незадовољства и фрустрације.

Терају ме да једем. Не могу, нисам гладан. У Параћину на силу једем неке јагоде. Мука ми је, али мора да се поједе. Мрзим то. Јагоде волим, али не волим кад ме боли стомак.

Лежем с благом мучнином. Гледам неке серије, онда гасим тв. Још једна шетња до тоалета и сан. Отац, лево од мене, хрче. Мајка ме каткад шутне. „Спавати са децом под једним покривачем, нездраво је“. Гледам кроз прозор. Врућина. Сутра одлазим.

Недеља, 9. мај

Тек сада, када ово пишем, контам да је био Дан победе. Кога је брига?

Будим се око 4.40, поново. Несносна врућина. Устајем, одлазим до тоалета. Пијем воду и умивам се. „Хладна вода свима прија“. Враћам мало после у собу. Уместо у кревет, одлазим до фотеље. Наслонио сам се и гледам у небо. Затим се удубим у светлећу рекламу.

Мајка се буди и пита шта ми је. Страх је да ми није добро и да због тога не могу да спавам. Објашњавам да ми је врућина. Не верује ми, каже да ме нешто мучи. Лежем под оно исто ћебе, иако ми је нудила чаршав ако ми је врућина. Желим да се све ово прекине. Жмурим, надам се да ће заспати. Отварам очи када сам проценио да је прошло довољно времена. Погодио сам да је 5.10. Заспала је.

Руке забацујем иза главе. Неко време гледам кроз прозор. Већ се доста разданило. А хтео сам да посматрам свитање...

Оно уметничко у мени ме је разбудило. И понеки стрес, можда преурањена брига.

Када сам устао, сваки члан породице ме је засебно упитао због чега нисам спавао. Неки мисле да сам се заљубио. Можда и јесам. Ја сам стално заљубљен. Кога брига?

Опет желим да побегнем. Свега ми је преко главе. Само желим да се поново осетим слободно.

Крећем у 17.15. Нема слободе до самог краја. Очев некадашњи колега, сада пријатељ, који ради у превозу наређује Слађи (кондуктерка) да ме смести одмах иза ње. Рекох јој „Нека, ја бих ипак горе“. Рекла ми је само „Склони ову торбу поред и седи ту“. Осећао сам се као сноб. Као они које највише мрзим, који се некако преко везе угурају на најбоља места и у некакве почасне ложе. Прва два места су обично службена.

Возио је Јаша. Примили су негде код Велике Плане још неког колегу. Слушао сам свакакве приче. Пили су кафу, „кока колу“, јели некакве погачице. Кога брига?

Када сам кренуо, послао сам три поруке. Тек после аутокоманде стигли су ми одговори на две. Ушао сам у Београд.

Псујем глупу торбу на точкиће. Превише ме кочи. Упадам у 707-ицу. Са Калиша ватромет. Све се наједном окренуло. Старе обавезе. И без икога. Сам, нешто као свој на своме.

Већ је понедељак, 1.45. Треба да се спава, сутра поново на факс. Нисам послао домаћи из писменог и усменог изражавања. Рок је данас. Сад ћу га написати. Пословно писмо...
И ЈОШ ПО ТОМА

„Брате, чуо сам за твог течу, жао ми је“.
„Хвала, брате“.

Неке ствари су једноставно такве.

Увек замишљам да је све морало тако да се деси.

Помислио сам више пута да сам, када ми је професорка дозволила да браним домаћи следеће среде, изгледа тактички ударио на најчешћу људску слабост – сажаљење.

Ненадано се појавио и алиби за мој недолазак и неиспуњење обавеза.

Какав сам ја то монструм?

И да ли је све ово човечно?

Знаш, док сам путовао данас (сада већ јуче), пало ми је на памет да моје психичко стање често људе доводи до самоубиства. Нисам га разматрао као солуцију, али ми је сама чињеница да ми је на памет то пало деловала језиво.

Смрт некако све прекине.

Размишљао сам – шта ако би се, рецимо, аутобус у коме сам био, некако закуцао у неку ограду и ја излетео кроз шоферку, и да нико не буде повређен, једино ја да погинем...

Нисам се досетио.

Не знам да ли сам луд или ми то само ноге смрде. Одједном сам зажалио што крај себе немам Блаженку, нашег школског психолога, да ми мало разбистри све ово. Помислио сам и на Тонија Сопрана и његово лечење. И напокон, запитао сам се шта значи бити социопата.

12 коментара:

  1. Ne znam šta da ti kažem.
    Mene je smrt pratila u stopu neku vreme, gde god da odem, vraćao sam se kući bar jednom nedeljno na neku sahranu.
    Posle toga kao da sam otupeo, mehanički sam sve radio, čudan je uticaj tih naših običaja prilikom sahranjivanja, ta služenja na groblju, hrana, odlazak na ručak, užas.
    Samo ću ti poželeti da se nikada ne navikneš na to.

    ОдговориИзбриши
  2. "Углавном он прича, ја немам о чему."
    :D

    ОдговориИзбриши
  3. Не знам шта више да кажем. Ваљда је и ово довољно...

    Иване, изгледа да ти неке ситнице више привлаче пажњу. Познајемо се :D

    ОдговориИзбриши
  4. Uh, uh, uh... Jake oscilacije. Od smeha do suza. Možda sam patetična, ali neka. Toliko originalnosti i zabavnog u prvom delu, prvog toma. O ostalom ne bih. Ipak se ne može sve reći. Mora se nešto prećutati. Žao mi je zbog smrtnog slučaja, moje saučešće. Što reče Kajzer, čovek se navikne i na smrt. Verovali ili ne. Uostalom, smrt je uvek tu pored nas. Logično si razmišljao o "autobusu i zakucu". Vrlo je moguće, pogotovo u današnje vreme kada ljudi voze ko da su vanzemaljci.
    Ovo za kozu me je baš nasmejalo i drago mi je :)
    Život piše romane. Pitanje je na kojoj će se stranici naći naš život. Mislimo o tome...

    P.S. Možda sam to i rekla, al da ponovim. Imaš velikog dara za pisanje. I već bi trebao da se ponašaš kao umetnik. To svakako jesi! Skromnost više nije vrlina.

    Sve najbolje!
    Veliki pozdrav

    ОдговориИзбриши
  5. Ух, ух, ух, да ли сам баш заслужио толико хваљење? о_О

    Пре свега, хвала за саучешће.

    Не знам шта да одговорим на све ово. Све ово што сам написао и мени сада делује прекомплексно да би се тако лако могло искоментарисати. Мени делује прилично сувопарно. И све је изнето кратким, на моменте некако оштрим реченицама. Али ваљда је таква форма, а и расположење при писању је апатично, као да све то нисам ја доживео него само препричавам...

    Живот се не да предухитрити, иначе бих ја свој роман већ исписао :)

    И не, нисам уметник, још увек томе само стремим... Уметник себи не би дозволио да се запита да ли је све то што ради уствари једно обично шарлатанство. Мени то често пада на памет.

    Хвала ти на свему.

    ОдговориИзбриши
  6. Prvo i prvo, oslepela sam dok sam čitala post. Ja sam bre žena u godinama. :-)) Da metnemo malo humora na ovu (surovo rečeno) tragikomediju, gde su bre neke ribe u tim dnevničkim zapisima? Nemoj sad da me teraš da listam svoje bajate dnevnike i šta sam sve pisala u to vreme. :-)) Ne zameri što neću da komentarišem o umiranju i smrti jednog ljudskog bića. Primi moje saučešće, to je dovoljno.

    ОдговориИзбриши
  7. Зверко, текст је ситан због преобимног садржаја (да би заузимао мање простора). И мени је ружно овако. Вероватно би било лакше да сам га поделио у два или три краћа поста, али нисам могао да чекам. Свакакве идеје... Извини :)
    Што се риба тиче, у овом тексту им није место. Зашто? Зато што стабилну везу немам, а на "нестабилне" нисам ни помишљао за све то време. Немој погрешно да ме схватиш...
    Хвала ти.

    ОдговориИзбриши
  8. Jao, pa izvini ako sam bila neozbiljna. Nadam se da te nisam uvredila, jer je komentar verovatno bio neprimeren.

    ОдговориИзбриши
  9. Немаш због чега да се извињаваш, изгледа да ја уствари нисам ни уочио оно "мало хумора" па сам преозбиљно реаговао.
    Погоди ме у слабу тачку, очигледно ми фали... :D
    Уживај!

    ОдговориИзбриши
  10. Ne postoje te reči koje bih ja mogla da napišem, a koje bi tebi učinile da se osećaš bolje. Ja to znam, veoma dobro. Ali čovek je uvek u stanju da uprkos svemu nastavi dalje, vreme, život i čovek s njima, sve ide dalje...
    moje saučešće, naravno
    p.s. svi razmišljamo o svojoj smrti, s vremena na vreme
    p.p.s. kozice su sjajna investicija. šta više, zavidim ti.

    ОдговориИзбриши
  11. Ne smem da kažem da je divno.
    Dve rečenice su mi upale u oči-KOGA BRIGA? i NEKE STVARI SU JEDNOSTAVNO TAKVE.
    Post je savršen-neutralno savršen,izbalansiran,realan.
    Što se zadnje polovine toma tiče,juče sam negde pročitala otprilike ovo:,,Misli su neizostavni deo naše svakodnevnice,i ma koliko ih se stideli ili bili iznenađeni njima,one će biti tu,ponekad najcrnje a ponekad tako svetle i nestvarne.Na nama je da odlučimo hoćemo li ih podeliti sa drugima ili ih zadržati za sebe i zaboraviti kao da ih nije ni bilo.''

    U ovom slučaju,drago mi je što si ih podelio sa nama,jer sam nešto naučila iz tvog posta.

    P.S.Neću ti izjaviti saučešće,ma koliko se podrazumevalo.Nedavno sam izgubila tetku na isti način,i osećala sam se slično pa znam da te dve reči ništa ne utiču na to kako ćeš ti rešiti da se osećaš.
    Na kraju krajeva,shvatih da je sasvim normalno upravo onako kako si ti ovde opisao.

    ОдговориИзбриши
  12. Ивана,
    вероватно не постоје. Или то, или их има бесконачно много. И све тече и све се мења. И смрт је промена. Неизбежна, бар нама. :)
    Хвала ти.

    Емотивна,
    немој рећи да је дивно. Можда је потресно, можда сам и успео да изнесем нешто кроз сав овај текст, али он никако није диван. Штавише, ја сам га писао.
    Апатија је чудно стање. Добро је кад није хронично, него на прелазу из једног у друго. Судећи по мени, често наступи после јаког и константног стреса. Срећа да је пролазна.
    Лепа мисао о мислима. То само човек уме :) Драго ми је ако сам ти пренео знање, ма какво оно било.
    Саучешћа... Уочила си савршен пар реченица ;)

    ...И то ће проћи...

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive