23. април 2010.

Разговори

Некако смотано сам прескочио малу белу ограду и нашао се на бетонској плочи. Никада нисам завирио испод ње. Ономад, пре десетак година, када сам имао прилике, остао сам код куће. Плакао сам и страшно ме болео стомак. Отада је тај поклопац по ободима већ некако урастао у маховину, лишајеве и ретки коров. Има ко да га очисти с времена на време, али је живот незаустављива појава и баш на овом месту се увек обнавља.

По плочи су сада, осим пионира вегетације, били разбацани и опали пупољци или како ли би се то већ могло назвати. Над плочом се надвија крошња мени непознатог дрвета. Једино што знам је да сваки пут кад дођем по плочи буду његови трагови. И оно се стално обнавља. Ово што рекох о његовим траговима наговештава да сам сезонски посетилац. Можда ми је мало жао због тога.

Па ипак, сваки мој нови долазак баш због тога изгледа као посебна прилика. Сва околина некако постане свечана. Окренем се и осмехнем покојем становнику. Чини ми се да се и они мени смеше, мада ми нико никад није махнуо. Цвркут птица ме обично прати до саме плоче, после чега некако спонтано престане. Као да и птице желе да нас оставе саме.

Ритуално се прекрстим. Хвала Богу што сам овде, и за овај диван дан, и птице које су ме пратиле, и вас који сте некад живели са нама. Не знам колико вам је лепо, никада не говорите о свом новом смештају. Никада вас нисам ни питао. Знам да добра нема ђе људи нема, па стога сматрам да је код вас добро. Већма људи на крају дођу вама.

Да бих с тобом проговорио коју, треба да успоставимо конекцију. Одавно сте модернизовани. Некада није било лако контактирати вас, али се неки ваш Бел досетио како да вас повеже са нама. Виртуелизација иде до те мере да ти мене можеш увек посматрати. Ја тебе не могу, али је твој порт означен твојом сликом. Пољубих је, из поштовања и љубави.

Ево и пламичка. Бел је осмислио и како да нам буде пријатније. Пламен нас греје, восак мирише. Ветар носи дим који преноси поруке. Ти моје већ знаш, али ме пушташ да говорим. Знаш да нисам навикао да ми неко чита мисли. Ја твоје пажљиво ослушкујем. Пратим свако слово, да нешто не пропустим.

Не љутиш се што нисам био одавно. Знаш све моје разлоге. Чудиш се шта је од мене постало откад смо се растали. Још одонда када ми ниси рекао А што бисмо се опраштали? Чега да нам је жао? Знам ја да ниси хтео да ме збуњујеш. У међувремену сам то схватио.

И мени су исте ствари чудне. Понекад ми свашта пада на памет. Сетим се и тебе. Није да те не памтим. Постао си мало магловит, али се памет освежи сваки пут кад свратим. Кажеш ми да их чувам. Чуваћу их. Знам да су ти све, не брини. Ко ће други бринути о њима ако нећу ја, док ти ниси ту?

Топи се восак. И ветар постаје некако слабуњав. Доћи ћу поново, кад будем могао. Знам шта смо се договорили. Остављам те с људима, знам да им недостајеш. Видимо се. Можда. Пољубац за крај. Пре тога, подарисмо један другоме по један нови почетак. Ти си свој већ одавно стекао. Ја свој стичем сваки пут кад навратим. Као оно некада, кад ми даш чоколадицу или бомбону.

Крећем да прескочим ограду. Поново се саплићем. Окрећем се још једном. Осмех и махање. Повратак.

7 коментара:

  1. Izuzetno dirljiva i emotivna lična priča. :-) Divno je imati potomka kao što si ti. A On to najbolje zna. :-)

    ОдговориИзбриши
  2. Sjajna je priča, jako si je lepo napisao.
    Inače, sličnu priču sam imao sa jednom stazom kojom smo samo moj drugar i ja išli, ranije, dok nas prilike nisu razdvojile - prečica između puta od njegove kuće do moje.Kada dođem kući i vidim koliko je ta staza zarasla, osetim neku groznu zimu.
    Lepo je doći kući posle dužeg vremena, ali i sto tako i tužno i melanholično..ma, ne mogu uopšte da nađem pravu reč za taj osećaj.
    E, da, mnogo mi se sviđa simbolika sveće koja gori.

    ОдговориИзбриши
  3. Хвала на критикама моје причице, дивни сте :)

    Зверко, надам се да ћу испунити његова очекивања, мада неки кажу да већ и јесам (то ми је мало сумњиво... о_О). Кајзеру, тешко је кад живот учини да се нераздвојни раздвоје, али треба памтити, ма колико болно било. Душице, не знам шта бих одговорио :)

    Хвала вам свима још једном.

    ОдговориИзбриши
  4. ,,Ти си свој већ одавно стекао. Ја свој стичем сваки пут кад навратим."

    Možda ću ovo ponoviti još stotinak puta,ali moram-ovo je definitivno rečenica koja je ostavila jači utisak na mene od bilo koje napisane/izgovorene u poslednjih pet ili šest meseci...I tako je tačna da ću samo virtualno da skinem kapu i da se vratim da pročitam još jednom.

    ОдговориИзбриши
  5. Захваљујем и теби, Емотивна.

    Мало би кењкаво звучало да сад кажем да је сав овај текст састављен више срцем него главом. Ипак, драго ми је да сам вас све погодио у неки "живац", иако ми то није била првобитна намера.

    И тако, да не нарушавам идилу. До следећег сусрета :)

    ОдговориИзбриши
  6. Прича је одлична, а нарочито ми је интересантна кованица "слабуњав"... Да ли је она већ постојала (јер, чујем (читај "читам") је први пут) или си је склопио од "сладуњав" и "слаб"? :)))

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive