09. април 2010.

Ово није пост

Небо је ружичасто, камење сивкасто, река зеленкаста. Мој поглед знатижељан и мало, само мало плавичаст. Видео сам сунце и изашао на терасу да удахнем свежину. Дижем поглед ка небу, онда жмурим и поново ослушкујем. Стопио сам се са врапцима на суседном крову, гугуткама на прозору лево од мене, аутомобилима који пролазе тамо негде у даљини, лишћем које шушка од благог ветра који му не да да се примири. Све ово сам видео прво у глави, а онда, отворивши очи, и око себе. Добро јутро!

Мој излет је, наизглед бизарно, започео одласком до гробља. Нисам ишао сам, ишле су две мајке, моја и очева, са мном. Одавно нисам видео деду. Нешто ми се пролепшао, чини ми се. Баба му није понела цигарету, али нема везе, рекох јој да је престао да пуши. Човек неће више да трује ни себе ни нас који га посећујемо. Попалих свеће, и за ујакове родитеље који су се деди скоро придружили. Нисам био ни на једној сахрани. "Гробља су најцрњи вашар и ружно позориште".

Видео сам да ми се чуди. И мени је било чудно. Одрастао сам, одвојио се од куће. Рекох му гласно да не брине, нећу их оставити. Биће све у реду. Остаће поносан на мене. Опростили смо се са сузама. Он није заплакао, Црногорац је то, навикао је да буде стамен. Ја сам обрисао неколико суза. Није ме срамота, одавно га нисам видео и било ми је драго што смо се коначно поново нашли. Рекох му: "Видимо се ускоро". Онда сам помислио шта то може да значи, па сам додао: "Можда", чисто да не призовем себи неко зло...

Дуго нисам ушао у цркву. Нарочито дуго нисам ушао у параћинску цркву. Нисам ни јуче. Уместо тога, када сам се у року од 2 минута са другом договорио да кренемо у лутање по граду и после 5 минута већ био на галерији, чекајући га, поново сам почео да проучавам околину. Лепа нам је црква. Околно небо беше плаво, али је баш иза ње добило неку љубичасту боју. У сумрак је свуда била плава, а иза цркве бордо... Можда ме опомиње.

Стигао сам да гледам и у реку, и у спруд, и у мостове, и у клупице. На пролазнике не обраћам пажњу, али ми је пажњу скренуо чича што је седео на једној клупи. Сам као и ја, задубио се у нешто... Не знам какви су га јади морили, али се надам да је преболео све.

Уто се појавио ортак. Разглабали смо о свему и свачему, што народ каже, "до сто један и назад". Обишли смо пар (дословно) стандардних места за седење. Не знам да ли смо сазнали нешто ново... Река је припомогла да се осећам боље, мада сам имао јаку жељу да одем до неке шуме. Штавише, цео дан сам певао "Шума блиста, шума пева" :D

Вече код куће. Мало поспан, мада не уморан. Вечера и проверавање шта сам (или нисам) урадио. Дуго нисам постовао. Дуго нисам ни постио. Није ово пост. Није ни пост. :)

6 коментара:

  1. Jao rasplakao si me! To odavno niko nije uspeo, a pokušavali su ;)

    Veoma dirljivo, a uz to tako duhovito. Opisi su predivni, čini mi se kao da si me vodio sa sobom. Lepo! Nadahnutno, a opet simple :) Necu da kažem prosto!

    Pozdravljam

    ОдговориИзбриши
  2. Divna ti je ova lista nabacanih reci,koja nije post :))
    Zaista divna.
    Priblizio si mi se bar malo sto se druzenja sa prirodom tice ;) i nadam se da si uspeo da napunis baterije i nauzivas se kao ja.

    Sto se groblja tice,ni ja nisam bila kod bake na sahrani(bila sam jako mala,a za dekinu nisam cak bila ni rodjena),ali sam ih poslednji put kad sam svratila gledala jedno pola sata.Samo gledala i cutala...I osetila sam se nekako srecno i zasticeno.Onda sam im samo rekla ,,cuvajte se,doci cu opet",i nije mi zazvucalo dvosmisleno ;)))

    ОдговориИзбриши
  3. Definitivno nije post. :-) Ovo je mnogo više. :-) Baš si nadahnuto pisao sve ovo. :-)

    ОдговориИзбриши
  4. Још јуче сам прочитао пост (иако он то није), али нисам знао шта да напишем. Једноставно, писао си о теми која ме оставља тужним и без текста. Без речи...

    ОдговориИзбриши
  5. Хвала свима на коментарима и похвалама, видим да сте ми причували блог док сам шврљао градским улицама :)

    @Креативна душица:
    Нисам имао намеру да икога расплачем, али ако је тако, ваљда сам погодио неку жичицу... :) Драго ми је да ти се свиђају моје "пустоловине" и позивам те да кренеш са мном и следећи пут, нећеш се покајати! И да, мислим да је "једноставно" та недостајућа лепа реч ;)

    @Емотивна:
    Нисам баш скроз завршио са пуњењем батерија, остало је још пар "цртица" за тај фамозни одлазак у шуму који не знам да ли ће се одиграти скорије... Свакако се трудим да уживам непрестано :) А што се оног мог "видимо се ускоро" тиче, изгледа ми да сам се одједном уплашио помисли да би ми се живот стварно одједном могао завршити на неки чудан и неочекиван начин... Не знам. Ваљда је закључак да увек треба бирати речи, нарочито оне којима дефинишемо жељу или предвиђање.

    @Ретка Зверка:
    Хвала, коначно ме погодила муња инспирације. Баш сам се осетио лудо тог и претходног дана :)

    @Стефан Јањић:
    Жао ми је ако сам те растужио без разлога, баш по овом лепом времену. Покушао сам да на све бацим неки осврт са ведрије стране, али свако има своје разлоге. Заборави на ово и насмеј се :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive