10. фебруар 2010.

Бело (пут)

...Сео сам за комп и кренуо на Марс...

Отприлике тако изгледају моји сусрети са интернетом ових дана. Помало и са рачунаром уопште.

Кад ти све иде лепо и лагано немаш о чему да пишеш. Изгледа да ме ипак "стрефи" инспирација баш у оним тренуцима када ме притисне нека туга, сета, грижа савести или било какво нерасположење. Тада имам на шта да се жалим. Контам да ми се блог претвара у жалопојку.

Као што се да приметити, и овај пост сам започео жаљењем, жалећи се што немам на шта да се жалим. Али боље је тако. Читајте даље, биће занимљиво.

Лет ми си... Био сам у Параћину за викенд. Баби је шестог фебруара рођендан, па смо као нешто обележили. Стигао сам тамо и, као по обичају, "бацих се на сто чим угледах сарму спремну"... Мада нешто и нисам био гладан па нисам пуно ни јео, али сарма је сарма. Осим сарме, беше ту и торта, и воће, и све и свашта. Кад ја долазим, пуна је кућа хране. Као да сам ја неки велики гурман... Али добро, нек има :)

Од друштва се ни са ким нисам видео. Једноставно није било времена... Већ у недељу сам морао раније да легнем јер ме је у понедељак очекивао полазак за Београд раним јутарњим аутобусом, оним у 06.20. Планирао сам ја и раније да одем, али тако је испало... Од 22.00, када сам легао, до негде око 03.00 нисам могао да спавам. То сам вам можда већ причао, а можда и нисам... Аутобус - нигде живе душе. Шест-седам путника на спрату и покоји доле било је све што је овим аутобусом из Параћина, Ћуприје и Јагодине заједно кренуло. Већина је дремала или спавала, ја нисам могао... Иза мене су чаврљале неке младе даме, највероватније студенткиње, и дуго им је требало да заћуте - готово негде до Врчина, или ми се бар тако учинило. Како нисам могао да заспим, упркос изузетној потреби јер сам спавао свега 2 сата за целу ноћ, покушавао сам да задремам, гледао кроз прозор и хватао покоју сличицу својом камером изузетног квалитета (изузетно лошег; три су окачене овде, на једној је Велика Морава са ћупријског моста, на другој неки завршни део Мијатовца према Јагодини, а на трећој празна јагодинска аутобуска станица).

Почео је други семестар, и то је дивно. Предмети су занимљиви и тежи него у првом семестру и драго ми је због тога. То је знак да ћу нечиме бити заокупљен и да нећу имати толико времена за улудо трошење.

Сетио сам се о чему сам наумио да пишем, али овај пост завршавам овде, а о томе што сам хтео ћу сутра... Фото-документација нигде неће побећи. Уздравље!


4 коментара:

  1. "Иза мене су чаврљале неке младе даме, највероватније студенткиње, и дуго им је требало да заћуте" - ха-ха, мора да је занимљиво :D Ја се таквих разговора наслушам, мука ми је због тога, иначе путујем сваки дан па зато. Бајмочке фрајле су најбоље :D

    ОдговориИзбриши
  2. Da komentar ne bude žalopojan, da ti kao u Fontani želja, poželim podjednako uspešan drugi semestar, što će reći da ga "čistiš" u junu - pa onda letnja uživancija! :-)

    ОдговориИзбриши
  3. Е, Владо, тако ти је то у аутобусима... Данас сам слушао неке глупости у ГСПу, али је најгоре кад хоћеш да спаваш а неко те омета... Не знам за Бајмок, али претпостављам да одакле год да су, исто ти је :)

    Хвала Зверко, много би ми значило... Томе се и сам надам :)

    ОдговориИзбриши
  4. Бајмок ти је мало место, одакле сам ја, са севера Бачке, на само 7км од границе с Мађарском. Ту је становништво шаролико: Мађари, Личани, Буњевци, Босанци, као и они ткз. "мешани". Избор цура је велики: од побожне Буњевке до хеви-метал Мађарице. Ако те једном пут нанесе у ове крајеве, дођи и у то село. Искрено, оно се мени не допада, има лепших и мањих села у околини са нешто мање-више бољим људима.

    Мени те приче, напротив, не сметају, ја их слушам и кад мало задремам у бусу, успављују ме некако. Штета што ти не реагујеш исто као и ја.

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive