08. фебруар 2010.

...а ја једва вас допадох...

Не знам ђе ми је памет била кад сам се сетио ове приче... Легао сам синоћ у 21.00 да спавам, али заспао нисам пре 3.00. Нешто ми се није дало, иако сам већ у 5.00 морао да устанем и да се спремам за пут. Далеко је Београд...

За тих 5 и нешто више сати, док сам лежао и превртао се по кревету, свакакве мисли пролетале су ми кроз главу. Никако да се наканим да заспим, све ми нешто не да. Размишљао сам дуго, највише о будућности. Замишљао како ће ми изгледати живот када се једног дана будем запослио, оженио и кренуо да васпитавам своје дете. Размишљао сам и о именима, први пут онако одистински. Некако ми није ни пало на памет да бих могао да добијем кћер, па сам углавном прошао кроз сва мушка имена којих сам се сетио. Свиђа ми се име Предраг. Има их још, али ми је ово остало у сећању.

Размишљао сам о свом школовању... Па опет о сину. У коју ће он школу ићи? Где ће стећи своје прво, законско образовање? Где ли ћемо живети??

Учио бих га од самог почетка, онако како су мене учили. Јесу то нове генерације, вероватно напредније од нас, и даће Бог да буде бољи од мене у свему. Шта год чинио, треба да се понаша као витез. Да буде скроман, да зна да цени пријатеље, да увек радо помогне. И да никада не пропушта прилику. У срцу мора имати љубав према свом народу и према свом пореклу. Преци се не смеју заборавити. Мора знати да процени ситуацију и понаша се у складу са њом. Шта је морално, добро, лепо; чега се треба клонити. И нека верује. Ја не мислим да сам верник у складу са свим начелима наше православне вере. Нека он буде истрајнији. Или нека барем увек прави разлику између битних и небитних ствари. Свако од нас има неку своју микрорелигију. Важно је само имати вере и знати за шта се бориш. Бог ће то знати да цени.

Размишљао сам и о Звезди. И опет ми је пало то на памет. Водио бих га на север, да осети енергију заједничке љубави и безрезервне подршке једном тиму. Волео бих да има навијачку свест. И да заједно са друговима једног дана чини да наша Тврђава поново изгледа величанствено.

И онда сам се некако сетио приче о Кањошу Мацедоновићу. Заправо нисам могао да се сетим која је то тачно прича, сетио сам се само једног детаља, а причу сам малопре пронашао... Ово је мени остало у глави:
- »Сад«, рече тумач, »ево смо отворили благо светога Марка, приступи и узми колико те је воља, и што сам заповиједаш.« - Приступи Кањош гвозденој су три браве скрињи, кад ли скриња пуна удушена златнијех дуката. Погледа Кањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и баци у скрињу. - »Што чиниш?« - викне зачуђени тумач. - А Кањош њему: »Да се из ове скриње диже а не меће то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно видјели«.

Не знам какве везе има са сином... Али ако буде размишљао као Кањош и служио се мудростима које су му остављене, ја ћу бити најпоноснији отац на свету.

Не знам о чему је ова прича. Али морао сам ово да напишем. Можда сам хтео и два поста, али сам их стопио у један. Тако је боље.

7 коментара:

  1. Zanimljivo je koliko si realan kad zamisljas zivot svog sina! Ja uvek pretaram, pa svoju buducu decu zamisljam kao neke 'vundere'. :D
    Tipa, devojcica ce da svira klavir, da plese balet, da peva kao andjeo, da studira globalne studije u inostranstvu, i da jednog dana pomaze deci u zemljama treceg sveta! :D
    Decak ce da trenira sport po izboru (NE FUDBAL!!!), da svira gitaru, da govori pet jezika, da studira pravo (opet u inostranstvu) i da se kasnije pridruzi sestru u spasavanju sveta!! :D

    I sve to od mene debila. :D

    ОдговориИзбриши
  2. Чему претеривања... Ако буде иоле на мене, неће му бити проблем да се такмичи у свему са свима, а да се тиме не хвали на сва уста као што сам ја то избегавао да радим (у последње време сам постао мало сујетан, нажалост). Ваљда то тако иде кад осетиш неки "успех"... Али барем не посустајем и трудим се да будем још бољи.

    Благо теби ако испуниш све то. Морам рећи само да "спорт по избору (НЕ ФУДБАЛ)" не делује као спорт по избору јер је избор ограничен... Размисли о томе још једном :)

    A ако ТИ о себи мислиш да си дебил, онда си стварно дебил... Катастрофално гледиште!

    ОдговориИзбриши
  3. U tome je i fora, ja sam 'control freak'. :)
    O zaboga, naravno da ne mislim za sebe da sam debil, samo, to je nekako bila logicna konstatacija posle svih gore napisanih gluposti... :p!

    ОдговориИзбриши
  4. Интересантно... Не знам шта бих друго рекао :)

    ОдговориИзбриши
  5. Veoma interesantno,slažem se :) Što se moje buduće dece tiče(konačno stigoh od 5oto preko troje do dvoje),volela bih da ih vaspitam onako kako su mene vaspitavali,ali nikako im ne bih ja određivala sudbinu(tipa ovo Kristinino *da spasava svet*),već bih ih podsticala da učestvuju,rade i postanu ono što im se sviđa(opet kao što je to kod mene slučaj)...Deluje prosto!:)


    Što se priče o Kanjošu tiče,pročitalasam je još u osnovnoj,i ovaj deo me je zaista oduševio,ali vidiš već sam je bila zaboravila!

    ОдговориИзбриши
  6. P.S.Što se tiče mora gramatičkih grešaka u mom komentaru,nije namerno,zeza me tastaura :)

    ОдговориИзбриши
  7. Заиста делује просто, само ако се не заборави шта је суштина васпитавања... :)

    Узгред, шта се десило са Кристином, зна ли неко?

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive