16. јануар 2010.

Не знам...

Пишем. Поново. Овога пута јер не знам шта бих друго. Као и много пута до сада остао сам сам у соби, окружен топлотом таман толиком да ми не буде хладно. Други да уђе овде, било би му хладно. Слојевито сам обучен.
Пишем. До малопре сам читао. Читао и размишљао о разним стварима. Зашто некада не буде онако како сви замишљамо да треба да буде? Зашто се увек нека мањина одвоји и због ње све испадне погрешно? Зашто неко треба све што је лепо испланирано да упропасти својом глупошћу, незнањем или злом (можда и добром) намером?
Не знам. Ваљда тамо где има превише добре воље, ђаво се увек сети да досипа само мало зла које ће се, путевима те исте добре воље, проширити на све и сви ће постати рђави.
Тешко је увидети своје грешке. Некад је лако, када су очигледне. Али иза сваке очигледне грешке крије се у ствари нешто дубље, неки претходни поступак који нас је навео да начинимо такву, макар и очигледну грешку. Ништа није без разлога.
Не осећам се испуњено вечерас. Недостаје ми много тога. Олењио сам се. Нећу се ни угојити. Нисам спреман на радикалне кораке. Бар што се исхране тиче, за њу сам највише лењ.
Фали ми много, много, много музике, скакања, певања. Фали ми друштво. Све ово вам делује познато? Прелистајте, негде пре можда недељу, две сам исто ово рекао. Добро се сећате. Нисам нешто захтеван, али стално и стално се у круг врти та једна иста прича. Сам сам крив за то.
Фали ми и нешто друго. Фали ми да нешто крене на боље. Да ствари не буду увек упропашћене глупошћу, бесом, љутњом, насиљем. Да се неко сети да каже: "Доста! Доста је било глупих испада, желимо да будемо озбиљни, желимо да нас људи схвате. Насиље је несхватљиво за нормалног човека".
Јуче сам радио ревизију група на Фејсбуку. Исто из досаде. Наишао сам на ону "Боду само пичке". Плакао сам као дете, као да сам, не дај Боже никоме, изгубио неког свог. Сећате се можда приче о Марку Миланову и Марку Живојиновићу, двојици младих људи који су страдали од убодних рана пре нешто више од годину дана. Због чега? Јер се један од њих јавио девојци за супротним столом у кафани. Невероватно како једна тако безазлена ствар може да одведе човека у гроб, само због лудака који су отели два млада живота (а замало и трећи) од људи пред којима је тек био живот... Не знам зашто, али осећао сам се као да сам их познавао, као да су били моји пријатељи. Ваљда због тога што је то могао бити и неко од нас... Опет ми крећу сузе из очију. Нека почивају у миру.
Тежак је овај пост. Тешка је тема. Тешко је и мени сада... Хвала вам. И не дајте да вас насиље одведе у неповрат. Верујте у живот.

2 коментара:

  1. O, Tomce crni! Ucis li ti uopste?? :D
    Bolje uci, manje ces da mozgas o smislu zivota i tako to, kao sto umes. Prilicno cesto.:D
    Hehe, iako ucenje samo po sebi baca ljude u depresiju, makar ces se osecati drustveno korisnim. :D

    ОдговориИзбриши
  2. О, Кристина,
    Данас (сада је 0112) имам колоквијум из увода у програмирање. Уздам се у своје знање и припремљеност из треће године средње школе, јер ово није ништа друго. Хвала Богу да знам бар програмирање.
    Леп ти је савет, али стварно кад учим онда не размишљам о томе, али чим спустим књигу немам о чему да мислим. Има она изрека да се усамљен човек дружи са својим мислима или тако нешто.
    Учење не баца у депресију, бар мене. Али се не осећам друштвено корисним, него сопствено корисним, ако бих то тако могао назвати :)
    Хвала на савету, а ови осмеси не знам шта говоре... Супер што си весела :)

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive