29. јануар 2010.

Где си?

Одаберите текст који вам се највише свиђа и прочитајте га. Можете и сва три.
Као и обично пре него што заспим, опет су ми у сећања дошле неке старе слике. Да ли то прошлост покушава да избије из мене и да се вине струјама којима и моје мисли лете пре него што коначно добију свој електронски визуелизиран облик на монитору, или ме гризе савест због нечега што сам урадио, или нисам урадио? Можда је то само још једно присећање на дане када сам на неке ствари гледао другачије и када још увек нисам био толики зависник од вербалног обраћања једном електронском монструму... Тада сам му се обраћао само играњем игрица и учењем неких основа информатике. Сада ми је живот без њега незамислив.
Опет, то дигитално чудовиште тек ће бити мој живот. Онда када од тога будем кренуо да заиста зарађујем. Колико сам се "навукао", морао сам да упишем студије рачунарских наука. Можда је било боље да сам отишао на књижевност?
Доста о мојој монструозности. На ум ми долазе чудне ствари. Гледам у екран кроз пару која избија из мојих уста док зевам због умора и дуготрајног боравка у леденој соби. Присетио сам се седмог разреда основне школе... ОШСЈ, како је мој тадашњи наставник математике који ми је давао задатке за припрему такмичења из милоште звао. Ех, то су била времена. Седели смо данима у помоћним просторијама кабинета за физику и хемију и кобајаги радили неке задатке за припрему такмичења. Некада су нам сати пролазили у разговорима. Не сећам се о чему смо причали. Сви заједно. Физичари, па математичари, па хемичари (тј. углавном хемичарке), па језичари (мешовита екипа). Имам утисак да по цело једно полугодиште нисам ишао на часове. Тада сам био математичар, физичар, а првом приликом за такмичење из енглеског био сам и језичар.
И тада сам био заљубљен. И тада сам фурао неки платонски стил. Ваљда више због стидљивости, увек сам био повучен тип. Она је била другачија. Дружила се са потпуно супротном екипом. Логично, девојчице су одувек падале на спортисте и лудаке. Ми смо тада били интелектуална елита школе. Млади научници... А ја сам одувек био створен за спорт. Чак ни шах ми није ишао од руке, да не говорим о физичким активностима.
Тада сам почео да слушам домаћи хип-хоп. Тада сам почео и да пишем сопствене текстове. Марчело је издао De facto. Марчело је наш суграђанин. Вероватно су га знали однекле, ја га још увек не знам. Ја нисам ни сопствене комшије познавао. Одушевила се песмом "Сузе". Ја сам је одушевио својим првим текстом, пуним хејта према супротној екипи. Тада нисам знао да се то зове тако. Нисам знао ништа. Касније сам и на њу бацао хејт. Више из љубави.
Знала је да ми се свиђа. О томе се стално шушкало у припремном, морала је да сазна. Поклонио сам јој неку плишану играчкицу за осми март. То није мој стил, али је стриц инсистирао. Стари заводник :) Немам појма, сећам се да сам негде у неку футролу стрпао папирић на коме је било њено име у срцу... Сама га је нацртала и оставила ту. Мислим да га још увек имам негде...
Знам где је она, али се питам стално где је та играчкица. Можда ћу је једном питати.

Те ноћи ми се није спавало. Лежао сам крај кревета једног хотела, више се не сећам имена. Мислим да је то било у Врњачкој бањи. У мојој соби сви су спавали. Ја нисам могао. Било је то пре неке 4 године, ни сам не знам. Још увек сам био кретен. Ретко ко зна ову причу. Нећу вам рећи све.
Стигла ми је порука преко ортака да ми она поручује да ћу, ако јој још једном будем пришао, наје*ати. По његовој препоруци да више не покушавам ништа, провалио сам да је знала неку екипу. Ако не она, онда њена најбоља другарица сигурно. Био сам у хаосу. Било ми је криво што јој никада нисам ни пришао. Чудна времена, чудне идеје... Чудни ми.
Ево, сад се сетих око чега је настао сав тај хаос. Ортаци из собе су је полупијани звали с мог телефона и нешто кењали. Пустио сам их, јер против будала не можеш да се бориш. И они су били кретени исто колико и ја. Сад су зрелији. Кад су већ поспавали, покушао сам да се извиним. Није веровала да су они кривци. И нису били они, крив сам ја што се нисам борио. После је уследило ово што сам већ написао горе.
Никада јој се више нисам јавио. Мислим да је она на све то и заборавила. Можда и памти, ко ће га знати. Ја нећу заборавити...
Направио сам за њен рођендан опроштајни микс. Мислио сам да напишем сонет, али то је већ постало труло. У разним сам триповима био... Онда сам покупио разне домаће песме свих жанрова и исекао неке секвенце (две-три речи, стих). Све се савршено уклопило, али сам и то упропастио гомилом непотребних скречева... Још увек имам ту "песмицу".
Чуо сам да су на њеном 18. гледали слике из годишњака. Рекла је да изгледам као Хари Потер. Мрзим Харија... Наравно, сви га воле па је то била супер фора. Свеједно, мислим да је оставила ту причу иза себе.
Где ли је она сада?

Када ти главу пуне глупостима, а да тога ниси свестан, кренеш и сам да верујеш у њих. Комбинација "Евгенија Оњегина" и мог ортака који по положају Ориона одређује своју срећу направила је од мене будалу. Још једном у историји.
Толико да сам постао човек романтизма. Писао сам песме, обраћао се дамама из свога друштва уз наклоне, љубио руке итд. С друге стране, тако заљубљен, тврдио сам да љубав не постоји и да су људи с другима због интереса. Тада је из мене говорио неки безосећајни логичко-економски део. Ни сам не знам у шта сам заиста веровао.
Песму сам јој тутнуо у руке после једног колективног изласка у град. И она је била на неким мукама због неког лика с којим не знам да ли је била пре или после тога, ако су уопште и били заједно. Нешто је преостало...
Па оно моје чувено писмо од 6 смс порука, све у романтичарском стилу. Па персирање, па француски, па поздрављање родитеља (?!)... После сам, хвала Богу, одлепршао за Крагујевац. Три месеца сам зазирао од друштва због тога. Сада смо другари. Још увек ме задиркује да ми се баш она свиђала кад год се сложим с њом да није у праву око нечега. Какве су то ситуације...
Ова прича нема никакве везе с насловом. Можда бих само хтео да дозовем то време и да променим нешто у целој тој причи. Макар оно писмо, ако ништа друго...

21 коментар:

  1. Jesu li ovo neki delovi starih postova?
    Mozda sam ti ovo vec rekla, ali, ti si bas zaje*an lik. Koliko zaje*an, toliko i pametan. I kul. Ozbiljno to mislim, keve mi. :)

    ОдговориИзбриши
  2. Ej, Milane ako ti je za utehu i ja sam imao priliku da mi se uruče preteće poruke. Prvi put zato što sam na ekskurziji uskočio jednoj curi u krevet, ne pitaj zašto. A drugi put zbog neke Mađarice koja mi je se kačila o vrat i to pred njenim dečkom (?!?) sedela u busu radije sa mnom nego s dečkom (?!?) pa čak jednom otvarala šlic od mojih pantalona. Ma ona je luda!

    E, mene i dan-danas zovu neki Harry :D

    ОдговориИзбриши
  3. Не, ово је потпуно ново. Ставио сам их у цитате да бих их јасно раздвојио.
    Мислим да ми то до сада ниси рекла... Али не знам што сам заје*ан?! Ово остало знам ¦D

    ОдговориИзбриши
  4. Ако си инспектор, онда и није лоше...
    Ех, те Мађарице.
    И није ми за утеху, тотално промашена судбина, зар не? Тј. секвенце живота, судбина не постоји...

    ОдговориИзбриши
  5. Maa-aaa daaaaaj :D ne budi tako tužan. Sve su ti to uspomene, bilo one lepe ili ružne, ali su uspomene :)) Ja se uopšte ne stidim što me je dečko te Mađarice, inače Ličanin, vijao kasnije da me razbije :)) Sreća pa je debeo... ;D

    ОдговориИзбриши
  6. Срећа твоја па те није могао стићи :)
    Ма нисам тужан... У ствари, "не осећам ништа, само се сећам". Лепе су то успомене. Мање или више. Свакако су интересантне.
    Ја нисам имао тих проблема да ме неко вија због девојке. Ко би помислио да ја могу да будем опасан?! Смешан сам ја лик.

    ОдговориИзбриши
  7. Sviđa mi se treća :) Sam moraš odlučiti da li ćeš i šta menjati. A što se tiče uspomena, dobro je s vremena na vreme zaviriti u "ormar" i proluftirati ih.

    ОдговориИзбриши
  8. Joj, kad se setim samo kako sam mu se rugao kad je trosno s devojkom nasred autoputa. Pa nije ni čudo! Debeo je k'o svinja. Sve ti je jasno onda. Devojka, vidiš i sam, vitla s njim kako joj se ćefne. Ne dao ti Bog da ti jedna takva padne... e, to ne bi nikome poželeo...

    ОдговориИзбриши
  9. Чини ми се да ми је трећа најдража. Ваљда зато што је најчуднија. Никада нисам имао толико одступање од уобичајеног понашања као тада :)
    Успомене су чудо, увек покушавају да нам кажу нешто, као и снови. Зато се враћају само онда када је то нешто важно.

    Владо, не знам шта да ти кажем. Због нечега неће да ми дозволи да оставим коментар на твој нови пост... А што се овога тиче - не желим ни теби, ни себи такву. Шта ће нам, ми смо другачији типови...

    ОдговориИзбриши
  10. E, hvala ti :) Ne bi nam se dobro pisalo ako bi naleteli na takve frajle. Mora da neka greška, mora da ti izbacuje neki error ukoliko pokušaš da pošalješ komentar. Probaj sutra onda :)

    ОдговориИзбриши
  11. Kad sam pročitala prvu priču,prva mi je bila najbolja.Pa drugu-isto.I treću.Ali ono što je tvoj post probudio u meni,pored muke oko toga koja je priča najbolja,je gomila pitanja,tipa:1.Da li je neki od mojih(-onih kojima sam ja crtala srca) ikada napisao ovako nešto?
    2.Hoću li ikada sresti nekoga ko će posle mog srca napisati ovako nešto?

    Otprilike,to.Gde su ne znam i ne zanima me.A post je savršen :)

    ОдговориИзбриши
  12. Има једна страшно иритирајућа изрека коју страшно мрзим јер се злоупотребљава против мене, а гласи: "Тражи, тражи, па ћеш наћи". Ух, како је мрзим.
    А можда би, када би их поново потражила, сазнала да ли је неко тако нешто урадио. Твоје прво питање слично је овом мом "Шта се десило са играчкицом?" :)

    ОдговориИзбриши
  13. Са првом причом могу директно да се повежем, јер сам и ја све време био ту негде, непосредно везан за ситуације које су се збивале у легендарном припремом. Али то су била друга времена, ми клинци, загрејани за науку, а сад... Сад смо сконтали да нећемо даље од ИТ технологија, и фурамо свој фазон, и ту се завршава цела та прича о интелектуалној елити ОШСЈ. И што је најјаче, свега се сећам. Али баш свега.
    Трећа прича ми је на неки чудан начин позната, ваљда зато што је и сама прича чудна, откуд знам...
    А можда једном и ја напишем пар оваквих прича, има неких ствари које никад никоме нисам испричао, а које прете да искуљају из мене и евентуално потакну некога на размишљање... но, о том по том.

    ОдговориИзбриши
  14. Да, изгледаш као Хари Потер... Пост ме подсетио накратко на оне стрипове које сам некад читао у Микијевом Забавнику где си сам могао да бираш крај који желиш :)

    ОдговориИзбриши
  15. Перо, не знам зашто, али ми се чини да би и трећа прича могла да ти буде позната... Однекуд. Можда.
    ОШСЈ закон!! Била некад, док смо ми били тамо... Ове нове генерације су распад.
    И да... Пиши слободно, само немој да поново напишеш једну причу па да опет одустанеш од блоговања. У ствари, то је твоја ствар :)

    Стефане, не изгледам као Хари Потер, он изгледа као ја. Ипак он не постоји... :)
    Сада више и не личимо један на другог. Ошишао сам се још пре скоро месец дана и планирам да се шишам поново ових дана... Лепо ми стоји 1-3. ¦D
    А што се тиче Микијевог Забавника... Читао бих га поново. Сигурно.

    ОдговориИзбриши
  16. Teska rec za definisati, ali zaje*an si, kako nisi :D
    Priznaj :D

    ОдговориИзбриши
  17. Не могу да признам нешто ако не знам шта признајем... Мораш ми дефинисати то.
    Опасна си, нешто кријеш... xD

    ОдговориИзбриши
  18. Kada bih uspela da definisem to, uspela bih da definisem i tebe... Ali ne mogu, haha :D
    Ja? Boz' sacuvaj xD

    ОдговориИзбриши
  19. Добро, онда је довољно што сам паметан и кул и што Хари Потер личи на мене. Шта ће ми више у животу?! xD

    ОдговориИзбриши
  20. Не :)
    Овај пост нема везе са јединственом... Она је јединствена и не би била део групне приче :D

    Вероватно си закључила на основу онога да смо сад другари. Лично не видим било какву другу сличност... Можда тај романтизам, али је ово с њом било касније и није био романтизам у том облику, с њом је била чиста платоника.

    А о јединственој? Ту је она негде, требало је да изађе и та прича из нафталина, али сам решио да је не објављујем. Грозна је, не због ње него због мене у тој причи. Она с том причом скоро и да нема никакве везе, тада смо били даљи. Мада је увек ту као изговор због чега се то догодило.

    Не могу да јој пишем више иза леђа. Када се видимо, поразговараћемо. И она има неке своје приче и не бих да ако наиђе на ово упадне у још један од "мојих" бедака (да се убедачи због мене). Ето тако...

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive