06. јануар 2010.

Да л' је то судбина, ил' ко зна шта ли је...

Прође кулминација фазе са смирајем дана. Кажу да је јутро паметније од вечери, али ја се не слажем. Често је ноћ право време да се донесу закључци. Зато више волим да пишем у мање или више ситне сате... Зашто се зову ситни не знам, вероватно зато што су нормалним људима у то време и очи ситне и само чекају да у тишини дома свога, мирног здања, усне лаким или нешто тежим сном. Побогу, ујутро се ради.
Што сте касније рођени, све вам је већа природна потреба да останете будни и бар неки део ноћи. Неки су будни и по целу ноћ, па пре подне искористе за одмор. Знам човека за кога ми је речено да једном недељу дана константно није спавао ни један једини сат. Забринут сам за његово здравље, али шта ћеш. Дечко је темељан, а студира архитектуру.
Акординг ту мај опинион, вич из веома скромно, могу да кажем само да сам данас научио, или можда обновио, неке ствари од животног значаја. Говорићу "данас" рачунајући и ове ситне сате у протекли, пети јануар.
Лутајући тако у време своје осаме по блоговима, налетео сам на Парадоксији на једну причу о судбини, одлукама, ефекту лептира, шббкбб итд. (тако нешто је ваљда ишло). Прича ме је одушевила јер сам више пута размишљао на исту тему. Ја се држим оне старе добре стоичке приче да ништа није могло да се деси другачије него што се десило, иначе би се десило другачије. Ова прича се некако уклапа у моја либерална хришћанска схватања, где ми сами одлучујемо у датом тренутку, или нам се бар тако чини, али је сплет околности такав да ми у ствари друго ништа и нисмо могли одлучити у датом тренутку, јер смо у датом тренутку формирани тако да на дату ситуацију одговоримо управо на тај начин. Све одлуке су релативне.
Овај данашњи дан је тако брзо протекао, да ја просто немам појма када сам у ствари објавио претходни пост. А да, сад се сећам, било је то у ствари исто негде у ово време, јер сам тада разговарао са Владимиром управо о ономе о чему сам после писао, на један мало другачији и отворенији начин. Мада му тада нисам баш све рекао, пост му је отворио карте, те је он први коментарисао. Пријатно ме је изненадила Кристинина реакција, заправо њено филозофско гледиште на све оно што сам рекао о свом свету маште који се не уклапа у ову трулеж и распадање ђубришта неморала и профита. После реакције њих двоје више нисам био тако усамљен...
Мали предах од свега овога и дружење са породицом, која је једном нашла за сходно да се окупи пред спавање, донео ми је неизмерну радост. Ваљда ме је сав овај "виртуелни" свет мало отуђио од људи, а они су ми овога пута скренули пажњу на ситне радости, смех и чарке које подсећају на оно "Позориште у кући", а у ствари само продубљују и улепшавају међуљудске односе. Ових дана баш су интересантни. Знам да и њима то недостаје, али таква је ситуација - свако се забије у свој кутак и само ћуте, ни сами нису навикли да комуницирају. Зато је ваљда и њима сада занимљиво.
И за сам крај, баш када сам размишљао о томе како нема ничега на тв-у и да би било најбоље да се само успавам, наишао сам на Бостонске адвокате. Нисам гледао од почетка, али колико сам сконтао, спор је био око полигамије и око неке супстанце од које је зависност убила дечака. Ово с полигамијом посебно интересантно, јер су оптужили човека и растурили му савршено срећну породицу, само зато што закон тако каже. А закон је управо донесен да породице не би пропадале због полигамије... Цинично и одвратно.
Поента је, ипак, у причи између редова коју провлаче Алан и Дени. На самом крају, у својој причи на балкону, признали су да су потребни један другоме и да је потреба за пријатељем неминовна сваком човеку да се не би удавио у својим беспућима усамљености. Случајност? Моје расположење + листање телевизије уместо спавања + Бостонски адвокати + закључак на крају... Па писање поста. Не својевољно, једноставно подсвесна реакција. Морало је тако да буде.
Хвала вам што сте и ове тренутке издвојили на моја слова... Желим вам сву срећу и бар једног правог пријатеља у сваком тренутку. Ко год он био и одакле год потицао. Срећан вам Бадњи дан, ако славите... Па и ако не, што не бисте били радосни данас?!

5 коментара:

  1. Dobar post, Tomce. Dopada mi se o čemu i na kakav način razmišljaš, a posebno izdvajam onaj pasus o druženju sa porodicom. U pravu si,takvi trenuci zajedništva, ma kako retki bili, su dragoceni jer "продубљују и улепшавају међуљудске односе".

    ОдговориИзбриши
  2. Хвала Вам, и морам рећи да се посебно радујем овом сада празничном расположењу и драго ми је што је Божић управо породични празник јер ми је, изгледа, баш то највише недостајало. Породица је оно највредније што имамо и свакако је најбитнија ствар очувати здраву породичну атмосферу.

    Изгледа да није случајно ни што сам поменуо онај спор око полигамије у серији... Ех, реко живота, куда нас носиш?...

    ОдговориИзбриши
  3. Drago mi je da se osecas bolje!!! Nauzivaj se ove Badnje veceri... :)

    ОдговориИзбриши
  4. Хвала, и вама исто желим. Будите ми здрави и весели и проведите угодне тренутке вечерас са својим најмилијима :)

    ОдговориИзбриши
  5. Последња реченица је кључна! :) А пошто ја свакако славим, заиста осећам неку празничну атмосферу које већ пар година није било...
    Како је лепооооо... Једино ме нервирају Божићне поруке у стиховима... Све остало је дивно! :)

    Срећно, Томцее!

    ОдговориИзбриши

ТоМЦии ће бити драго да прочита и ваше мишљење о овој причи... Будите слободни да коментаришете по свом нахођењу.
НАПОМЕНА:
Спамери и остали мал(в)ерозни биће перманентно избрисани, стога их молим да не кваре ТоМЦиино расположење!

Blog Archive