31. децембар 2009.

Ево и ја нешто да кажем о 2010.

Како сте ми? Вероватно сте сви ви еуфорични због ове Нове године која нам још мало па куца на вратима... Мада ће их ионако развалити чим дође до наше временске зоне :)
Шта сам оно хтео? Ваљда оно стандардно, да вам свима пожелим у Новој 2010. години пуно здравља и све оно што вам треба да бисте били срећни. Сви сте ви моја омиљена публика и не знам шта бих радио да се вама деси нешто што себи не желите, па вам то ни ја од срца не желим. Пошто су све моје колеге блогери (то сте углавном ви) већ искористили своје шансе да на најкреативнији, најједноставнији или шта су већ хтели начин доставе своје честитке својим читаоцима (тј. мени, и некима од вас), морам да кажем да сам тренутно без неких специјалних идеја, па ћу опет мало да вас смарам стандардним причама.
Јелку смо решили да окитимо око 19 часова, али знате како кажу, никад није касно. Радујем се што сам у Параћину и што ћу Нову дочекати с ортацима, без обзира на то што немамо ни благе представе где ћемо да је дочекамо. Можда би боље било да је дочекам с породицом, али већ смо се тако договорили, а ви знате да ТоМЦаа највише од свега поштује своју задату реч (зато често ништа не смем да обећам).
Празнична атмосфера употпуњена је звуком домаћих народњака са таласа радија Марги, јер је такав обичај у породици. Одавно нисам слушао ову музику и могу вам рећи да ми се сад нешто и не слуша, али је супер подсетити се старих дана. Биће још боље кад се за репризу одеремо од свих ствари које користимо да бисмо се одрали па кренемо да се деремо :)
Ја се смејем и седам у кола
док ми звони моја Моторола... :)
Немам појма шта да вам кажем, ако славите лепо се проведите, ако не славите, опет се лепо проведите, и радујте се сваком новом тренутку са својим вољенима, а трудите се да сви око вас постану ваши вољени... Срећно свима и велики поздрав од вашег највећег обожаваоца. Штриц! ;)

28. децембар 2009.

Ммммммммммм да...........

Стојим на најлепшем могућем месту за стајање у 84-орци и досађујем се... Гледам са стране, испред мене се формира гужва пред вратима, смејем се што људи немају где ни да стану ни да седну, а мени је супер јер нико не прилази позади. Поново сам испао паметан. Па ако, боље је испасти паметан него из аутобуса, је л?
И тако ја стојим, кад негде у Земуну, кад се линија већ мало растеретила, улази једна фенси ликуша са својих раних двадесетак година и стаје ту негде код трећих врата, лево испред мене. Прескочио сам рећи да сам пре тога поново ослушкивао неке ситне приче, некоме јако важне, о томе где се који Темпо налазио кад је требало радити тамо, гледајући при том у стаклу симпатичан одраз једне не толико симпатичне персоне.
Елем, та фенси ликуша са својих двадесетак година стаје ту код трећих врата, а око ње са обе стране по два типа, од којих сам један од оних с десне био ја. Како је улазио, један од њих је ваљда гурнуо и потом се обратио са Извините, госпођице. Већ тада ми је било интересантно то "госпођица"...
И ти типови, укључујући мене, разменили су пар погледа, онако мрких и неугодних, да се човек једноставно најежи. То није ни важно, мада је можда она то приметила. Сва уживљена у своју улогу лутке са насловне стране која нема појма како је уопште доспела у ГСП, она је гледала час на једну, час на другу страну, а најчешће ка вратима, где је тражила свој одраз.
Имала је обичај да, на отприлике минут - минут и по, у том свом одразу у стаклу задњих врата провери своју невероватно компликовану фризуру која се састоји из осредње дуге равне косе која пада преко рамена напред и преко леђа позади. Провера се састојала из скенирања инструмент-табле (проверавања онога што види у одразу) и благог поправљања падова са леве и десне стране, после чега би фризура изгледала потпуно исто и непромењено. Ти преласци рукама преко косе само су покушавали да свима утуве у главу Ја сам прелепа, погледајте како је дивна моја дуга свилена равна коса...
И док је она то радила, ситуација се помало рашчистила те смо остали она и ја (уз гомилу небитних путника ка предњој страни аутобуса). Што смо даље путовали, све ми је смешније деловала мисао о њеној прелепој дугој равној коси. У почетку сам осмех успео да суздржавам, а касније ми је природан израз лица преко благог осмеха прешао у скоро већ готови кез... Наравно, за све то време она је осматрала ситуацију, држећи се с два прстића за "рукодржач" (какав фантастичан назив за шипку) и све једнако намештајући своју ..(бла, бла, бла).. косу.
Посматрао сам то понашање, што на лице, што у одразу, и стварно ми је било запрепашћујуће смешно. Фуфица са џиновском крагном од вештачког крзна у чудно краткој јакници (задњи, прилично невероватан модни крик) и нечему доле што нисам упамтио (није ме ни интересовало), вероватно фармерицама и патикама, како то обично бива... где је почетак ове реченице?! Углавном, та иста се с времена на време пребацивала с ноге на ногу и полако померала ка задњем делу, мом дивном трону за стајање. Не верујем да ју је интересовало то што се ја смејуљим при самој помисли на њу, више ми је деловало као оно "ти бараба, а ја вила" или тако нешто, како већ иде... Као што већ данас рекох на једном месту, виле су прецењене, јер су то обичне тророжне алатке за скупљање траве. Тренутно ми боље звучи да будем бараба, него да ми девојка буде вила =) А ова "вила" је своја пуна уста држала у природно полуотвореном ставу, чиме је још више покушавала да нагласи своје "вилинство".
И тако у једном моменту једна фина госпођа хтеде да сиђе с буса. Замолила је дотичну "госпођицу" да се помери, на шта је ова исто и учинила, померајући се при том мало десно и превише уназад, толико да је готово додирнула онај зид који крије мотор или не знам ни ја шта тамо позади. Тај зид, на који се углавном људи по нужди наслањају, онако фино чист и орибан, одмах ју је навео на помисао да се, не дај Боже, испрљала, те је стала да се осврће и чисти своју јакницу и панталоне које нисам упамтио... Куку мени ако се испрљала од једног додира...
Враћајући се назад, прешла је још мало десно. Тада је мој осмех већ одавно постао нескривен и само сам чекао прилику да праснем у смех због нечега. Извадио сам телефон и као нешто чачкао. Када сам га вратио назад, чим је поново наместила своју косицу, и она је проверила своје порукице... Онда смо стигли до њене станице и она је напустила возило, а ја сам већ пре тога ухватио да пишем другару (да сам написао другу питали бисте се где је била прва) поруку (коју никад нисам послао) о томе како имам екстра причицу, смејући се скоро наглас.
Ситуацију је олакшало неко дете које се растрчало по возилу и његова млада мама која га јури. Дете је вриштало и трчало, ја сам то посматрао и смејао се, што њему, што оној претходној ситуацији, а када сам напустио возило већ сам се уозбиљио, практично у року од секунде. Глупаве фенсерке...
Недуго затим стајао сам на каси купујући пиво. Пошто сам нешто пива већ попио пре тога, стао сам на, тада се чинило, погрешну касу јер је ред био мало већи и више је артикала било за куцање. Међутим, тако сам избегао непријатност сусрета са баба-касирком која ме је претходни пут када сам куповао пиво легитимисала јер јој изгледам млађе од 18! Испоставило се да је мој ред преузела моја омиљена касирка, баш кад је на реду био човек испред мене.
И док је тај човек плаћао осетио сам вибрацију телефона. Брат ме зове и пита где сам. Ово "на каси" је било довољно да ме убеди да се за час вратим по млеко. Нема проблема. Човек испред мене је отишао, а ја сам са корпом кренуо напред, прошао кроз касу, па поново кроз улаз (мени тада најлогичнији могући пут) и после поново чекао у реду. Друго чекање није дуго трајало јер је само једна девојка била испред мене. Омиљена касирка ме је услужила као господина и отишао сам кући, радостан због још једне успешне куповине.
Не знам какве везе друга прича има с првом, није јој чак ни логични наставак. Ипак, то су вам моје данашње ситуације, па ви видите шта ћете с њима. Ко зна шта сам хтео да кажем, пошто ме тренутно држи Лав што сам пио с ујаком и братом. Овакви постови су најбољи...

26. децембар 2009.

Осмех!!

Често ми тако дође на ум нека секвенца из прошлости, и онда мало размишљам о томе, како то већ све иде са мном... И тако, јутрос, у тотално небитном тренутку, дошле су ми до главе речи моје професорице оркестра из музичке школе:
Имаш леп осмех, требало би чешће да се смејеш тако
које су уследиле након што сам се први пут у животу баш онако искезио пред свима.
Отада то чешће радим, смејем се на све стране, некада и гласно, а понекад испуштам такве крике да ме је просто ужас слушати... Ширећи тако осмех стално и пред свима, уста су ми се мало деформисала, као и цело лице. Кад нисам озбиљан, обично изгледам негде на прелазу између веселог лудака и тоталног психопате коме је задовољство да се смеје као ненормалан. Када се видим у огледалу или на слици, по аутоматизму се сетим
Џокера (лик из Бетмена, наравно). Видим да су га у новој игрици о Бетмену урадили боље него икада... Тај осмех, израз лица... Јупи!
Него шта сам оно хтео? И тако се ја сваки пут кад видим себе како се смејем помало забринем за себе и све оне који ме гледају и слушају... То се обично дешава када из чиста мира, ходајући улицом или стојећи на станици или у аутобусу почнем да се смејем, некад јер ми је нешто пало на памет, некад јер сам видео нешто смешно, а некад јер је почео да ме гуши тај јаки мирис који шири госпођица у мојој близини. Иначе јаки мириси на мене углавном делују као смејавац :)
Пролазе дани, а ја свакоме свакодневно удељујем покоји осмех. Ко зна за шта је то добро... Можда ме једног дана пошаљу у лудницу. И тамо ћу се смејати докторима и сестрама. Биће им супер што су добили још једног кловна који се смеје сам од себе...
И ви се смејте. Кад бисмо се сви мало више смејали, свет би био много лепши. Док се и сам не претвори у лудницу...

25. децембар 2009.

Толеранција

Оно чега увек недостаје. Подсетимо се да и то постоји :)
25. децембар је данас. Срећан Божић свима који славе по грегоријанском календару.
Онда...
На данашњи дан:
  • рођен Исак Њутн, један од паметнијих људи свог времена. Уконтао постојање гравитације
  • рођен Хемфри Богарт, глумац о коме не знам ништа више од тога, јер нисам пратио
  • умро Џејмс Браун, "кум соула", краљ фанка. Човек који је у сваком тренутку могао да вам омогући funky good time и да се осећате добро... Ширио је поруке мира и толеранције, оно што нам данас треба :)
Доста цркавања комшијине краве, хајде да се потрудимо да направимо једну заједничку продукцију, па да нам свима заједно крене на боље. Свакакве сте поруке чули, ову можете прихватити слободно. Будите вредни и стално радите, мало више за себе, мало мање за заједницу, брините о ономе што ће остати покољењима, чините паметне потезе у животу и будите толерантни до оне мере која неће дозволити некоме да вас тако лако уклони са овог нашег света. Чувајте своје најближе и волите се и поштујте до краја света, који ће уследити ускоро :)
Ево вам једне дивне поруке од Брауна и Паваротија, два краља у својим браншама. Размислите о томе...

24. децембар 2009.

Хмммм.... Четвртак?

Још један дан под знаком питања :) То је већ традиционално, нарочито када смо сви лепо расположени, живи и здрави, какви смо били данас...
Спавао сам 13 сати, легао сам у 22:40. Лични рекорд још од времена кад сам ишао у основну школу. Кад сам устао био сам јако расположен за комуникацију с људима. То је тзв. ипсилон фаза, када нема потребе да ме неко дира јер ни са ким не разговарам. Осетио сам потребу да променим нешто на себи, па сам скинуо браду, бркове и зулуфе. Изгледам млађе бар једно 2 године :)
После сати проведених у ћутању и писању линеарне алгебре и нешто мало маргарина које сам појео, прешао сам на проучавање веб програмирања. И све то да бих убио досаду коју четвртак ствара чим се појави...
Онда је дошла сестра са братом. Били су у набавци. Сад има шта да се једе.
Онда сам ја отишао. Покушали су да испровоцирају нешто. Наравно, не реагујем... Баш ме бриге...
У кафану пушу марихуану... Шалим се, ова је кафана културне елите. Зато смо ми ту четвртком. Појели дуплу порцију ћевапа и попили по стомаклију (прешли смо на јефтиније пиће, студентски живот и то...) После смо ишли до Калиша. Лепа је Сава увече. Има доста људи. Глуп је овај Београд, мораш да мислиш на превоз и на друге људе. Нема среће као на Борцу.
На две слике сам надуван, на трећој сам на ексеру... Баш фине фотографије вечерас.
До куће су у бусу смарали неки клинци. Гледали су Аватар 3д и немају појма шта су гледали. Глупи клинци.
Дошао сам кући. Слуша ми се ду-вап, али не може... Брат не да.
Смор.
Једва чекам петак... Да се нешто ново деси. Да није Знака питања, ко зна шта бих радио четвртком...
Како је било вама? Нико не одговара на моје питање у коментару... Ни ви нисте оно што сте били.
Поздрав

22. децембар 2009.

Carpe diem

Стара српска реч за добро пиво...
У ствари није (помешао сам са Лавом). То је стара латинска за учење животне школе. Оно што треба увек имати на уму.
Зашто сам одабрао ову тему?
Када кажем Carpe diem, сетим се филма Друштво мртвих песника. Не знам да ли сте га гледали, ако нисте могу вам га препоручити. Ако сте га гледали, није битно да ли вам се свиђа или не, битно је да ли сте из њега извукли поуку. Практично се целокупна радња врти око те једне реченице, реченице која значи толико пуно ако се правилно протумачи. Наравно, неправилно тумачење зна да буде погубно.
Кажу моји неисцрпни извори сазнања да ти је Хорације поручио овако нешто. Хорације је био бистар човек и урадио онај memento mori потез, после чега је закључио да треба да искористи дан на најбољи могући начин јер можда следећи неће ни дочекати. Наш народ то каже Што можеш данас, не остављај за сутра. У мом ћитапу пише и док можеш чини добро, јер сутра може бити касно. То је исто фини савет, али већ сужава овај први само на добра дела. Наравно, за шта бисмо друго и користили дан?
Ко зна, неки од нас имају снове о освајању неке цуре, неког планинског врха, неког света... Све је то лепо ако се оствари сада. Или бар ако се сада ради на томе. Јер, постоји само једно време и то је садашњост. Садашњост већ малопре постала је прошлост, а будућност је толико неизвесна да ко зна да ли ћемо је икада дочекати. Будућност постаје прошлост у тренутку садашњости. Зато све што можете радите сада.
Ево, ја сам искористио прилику да заседнем мало за овај интернет баш сада, јер знам да после нећу имати ни времена ни воље и да ко зна да ли бих сутра написао овако нешто. Зато сам данас био у биоскопу са братом и сестром, одгледали смо тај Аватар, али у 3 димензије. Супер је филм, слободно баците 162 минута слободног времена да га одгледате. Има моралну и поучну страну. Да бих набавио карте за филм, напустио сам друго предавање из УОРа. Пошто ни прво нисам пратио, јер сам цртао нешто што ми је тада било на уму, нисам се покајао. Ионако ништа не бих ни упамтио на том предавању, јер сам све то већ чуо. Јели смо бурек. Био је диван. Данас сам био срећнији него иначе, иако је само још један уторак... У ствари данас и није био само још један уторак, данас је био уторак, 22. децембар 2009. Ваљда је и зима званично почела?
Београд личи на гомилу блата и ужаса. Леденице прете са свих страна. Нема то везе. Пандури уместо да кажу "Молим Вас, склоните се, може Вам пасти леденица на главу", случајној пролазници довикују "Где ћеш?!". Тужно али истинито... Ех, тај српски, за све има скраћене изразе =)
Сутра је среда. Чекају ме два теста. Ништа зато, средићу ја то, као и увек... Да сте ми ви живи и здрави па, Боже здравља, читаћемо се још. И обавезно ми напишите како сте искористили свој дан, баш бих волео да знам ;)
Ево једне песмице за крај. Осмех на лице и уживајте!!

Понедељак, момак лак...

Где сте црнци, шта има? Ево, ја завршио још један дан па дошао да вам се јавим (поново касним). Како сте ми? Ја, није ми било ни 24 сата како ме нема, али сам се баш радовао да опет дођем на ово исто место. Ја, лепо је то...
Требало је да данас одемо до биоскопа, давао се Аватар у 6 димензија у Колосеју. Наравно, нисам отишао, јер нешто нисам имао времена... А и нисам нешто за такве театре... Углавном, морао сам да дигнем неку кинту, да вратим неке дугове, да купим неко чудо за имунитет, да се распаднем који пут у превозу и да завршим неке административне обавезе. Нисам поменуо колоквијум из енглеског.
Ето, тако протиче углавном сваки понедељак, не само мени него свима... ВИ који имате времена ујутро се пробудите и просто замрзите што немате шта да радите. Ви, који нешто ипак радите, волите понедељак јер знате да вам неће бити досадно. Поменуо је Стефан колотечину везано за понедељак. Мени је сваки различит. Па људи, једном свиће 21. децембар 2009. и никада више, ред је да га искористите на прави начин.
Зашто баш "момак лак"? Ваљда је песник замишљао седмицу као коло, па момак лак води то коло, а коловођа је увек лаган и окретан, за разлику од недеље која је на зачељу и не зна чак ни да игра па ни ми ништа не радимо недељом. Понедељком се захуктавамо за радну недељу. Понедељком поново облачимо одела, поново се изнова смејемо истим стварима, поново одлазимо на исте радне задатке. Поново смо срећни што поново видимо драге нам колеге и лепушкасте колегинице (благо ономе ко их има). Поново нас смарају профани и шефови. Поново се смешимо слатким продавачицама које су, поново, у нашој смени, док нам наплаћују увек подједнако исти хлеб.
Колотечина...
Волим понедељак. Али опет исто... Па ето, бар нека понедељком имате више слатких продавачица и лепушкастих колегиница а мање смарајућих профана и шефова. Биће вам живот лепши.
И смешите се. Понедељак је прави дан за један велики осмех. ¦D
Само немојте да вам се осмех следи као дизел у резервоару аута моје тетке од -24, колико је ноћас било у Ћуприји... Добро га подгрејте и нека вам послужи као антифриз.

20. децембар 2009.

...Зато лисац зечеве у фијакер преже...

Ево мене опет, благо мени, опет ја
А није да ме није било само дан ил два
Седмицу ил више сам заокружио
Откада се с вама нисам дружио

Е па пошто сам се вратио, ред би било да дам неки од оних чувених изговора зашто ме толико дуго није било. Ових дана ме нисте могли наћи како на мом, тако и на својим блоговима, али и на мејлу, фејсбуку и свим осталим популарним местима која ја обично посећујем. То НИЈЕ било из недостатка интернета. То ЈЕСТЕ било јер сам се малко канда нешто разболео, па је ситуација морала нагло и коренито да се исправља. На срећу, у питању није била никаква полно преносива инфекција или не дај Боже неки канцер или чир или сличне тешке болештине. Лако је, међутим, могло да се деси да то буде овај "аха, 1 на 1" грип. Ја сам био тај који је тврдио да није то, и био сам у праву (још једном, хвала на пажњи :)). Појма немам да ли сам заиста у праву или је овај приватник, иначе специјалиста педијатар (за неке дечије болести је специјалиста, не знам тачно које), кога зову "чичица", а кад сам отишао на преглед само ми није било јасно зашто у деминутиву кад је онолики човек, само лупио неку терапију за коју је мислио да би била делотворна и узео паре. У сваком случају, мени је та терапија поприлично помогла, мада сам, читајући упутства за лекове које сам пио, био помало уплашен да ли уопште смем да их пијем тако како их пијем. Зна чича знање :)
Читајући ненаписане књиге заборавио сам на оне написане. А у тим сам књигама могао да прочитам да добро владање води бржем ослобођењу. Тако сам се добро владао пар дана и већ после једног дана температура ми је са 38.4-38.7 нагло пала на 35.6, а касније се стабилизовала на око 36.5 и даље се није мењала. Руке су ми повратиле циркулацију, собу грејем у за то предвиђено време, судове перем кад треба да се оперу (наравно, у току дана, а не у 4 ујутро како сам имао обичај док сам био сам), покушавам да спавам колико треба али често убијем и који сат прекомерног, углавном једем кад треба и колико ми је потребно итд. Стигао је бата, не знам да ли сам то поменуо негде (мислим да сам поменуо да ће стићи). Дошао је у уторак, а мени је званично јако лоше од среде, када нисам могао да устанем да идем на факс. Не зна се колику сам тада температуру имао, није искључено ни да је ишла и преко 39.
Владајући се добро, потрошио сам око 300 листова тоалет-папира и нешто више од 100 салвета; сада ми је нос у катастрофалном стању, али на срећу више не морам да га тресем (буквално) сваких минут - минут и по. Помало ме уништава што је некад пун а не може да се истресе, али то је само један знак да још нисам завршио са лечењем. Такође, када кренем да се смејем, обично по инерцији наставим да кашљем, искашљавајући при том понекад шлајм, али често и једно велико ништа. Глупи шлајм...
Морам да похвалим своју сестру Данијелу звану Даца која се још једном одлично показала бринући се о мени као да сам стварно под оним грипом са шашавим називом. Она је, у ствари, и мислила да га ја садржим у себи, па није знала шта ће са мном и шта ће са собом кад је видела колика ми је температура и још пар симптома. Због тога је пропустила и колоквијум из регионалне (ваљда) за који се толико спремала, сада може да изађе тек у фебруару. За разлику од неких колега, она је знала да није реч о "Малинезији" него о Меланезији. Ја сам је терао да иде, али она није хтела да ме остави. Када је чула о чему је реч изнервирала се и пукла зато што сам јој ја одузео време предвиђено за обавезе. Наравно, ни говора о томе што сам је ја терао да иде... Екстра што сам хтео да је обавестим о свему тек предвече, али је мој брат излануо својој мајци (мојој тетки) да мени није добро, па сам ја после 5 минута примио позив од мајке, затим од сестре, која се наљутила што јој ништа нисам јавио, а онда и од оца, који је дао предлог да се иде до студентске и да се види шта није у реду, јер хара ова инфлуенца. Дакле, по свему судећи, сестра би лепо завршила колоквијум и онда се увече љутила на мене што је нисам звао. Како год окренеш, не ваља.
Бата је, као и увек, остао мртав хладан, и понашао се у складу са ситуацијом. Кад затреба, спремао је да једем и кувао чај, јели смо и пили заједно, а заједно смо и провели доста времена ових дана, игром случаја грејући се у истој просторији, гледајући интересанте ствари од којих налазим да су најинтересантније Звездане стазе (серијал TNG). О како ћу све то лепо да одгледам за време летњег распуста... :)
Оно што ме чека у идућој седмици су два теста из програмирања, један из пословних апликација и колоквијум из енглеског. Биће то тотално незанимљива недеља, после које следе још три радна дана (са предавањем домаћег из дискретних и линеарне) и бекство у Параћин. Не бих да дужим више овај пост непотребним статистичким подацима. Ево вам једна музичка причица за крај и свима желим срећу у борби против "глобалног загревања", како је то мој брат дефинисао.

14. децембар 2009.

Овај пост наслов нема...

...овај пост садржај нема
овај пост стварно није неки пост...

Сад мало неозбиљно. Прође још један шугав дан назван недеља јер тада нико не деље дрвета (префињена и не-ушипарајућа, непостојећа множина од дрво) и сви су сморени јер је дан за смор. Или одмор?
Енивеј, како је то код мене прошло? Изгубио сам нека два и по сата у путовању до Београда и назад у више наврата, провео сам неко време блејећи на станици као моје омиљене животиње и чекајући пошиљку из Параћина, успут једним оком мотрећи једну златну рибицу на клупици а другим оком пазећи да на мене не налети неки од бројних голубова које је неки клинац са задовољством вијао по стази... Био сам и у посети колеги с факса, требало је да га научим нечему али је испало да ни ја то не знам баш најбоље, па је имало сврхе учити заједничким снагама. И он је упао у неки очај због једне породичне ситуације о којој сада нећу, па није био нешто посебно расположен. Мени је такође било непријатно због тога...
Стигао сам кући нешто пре девет увече, непланирано сам остао мало дуже. Отада висим на компу, као и увек, буљим у ова словца и сличице, једем неке чајне кексиће и размишљам о томе како још увек имам цео, неокрњен хлеб од прекјуче јер нисам имао прилике да га једем колико сам често био код куће ових дана. Требало би учинити нешто по том питању. Мораћу и да скувам још једну нану, што више куцкам све ми се више чини да ћу почети да се гушим.
Не могу да се развеселим јер нема ничега веселог у мом животу. Притискају мало обавезе које сам поприлично запоставио ових дана и мораћу нешто по том питању да урадим. Ипак, све би требало да се заврши до уторка, после чега опет креће мало џабалебарења. Моје самовање у празној кући завршава се у уторак, јер ми тада стиже бата из Ћуприје. Лепо. Не знам како ћу му пред очи јер сам провео скоро две недеље на празној гајби а да ништа нисам привео. Каже онај мали црња са Дорћола: "Ко није привео, тај није ни живео"... Шта сам онда ја радио овде који к+---?!
Идемо даље... Срећан сам помало јер сам поново почео да пишем неке текстове. Упустио бих се мало у хип-хоп, али немам ја више шта да кажем. Бар ми се чини. Жао ми једне песме, нема нигде резервне копије а била је тако јака, ремек-дело једног мог напрслог дана, када сам се осећао слично као сада, само са много више креативног набоја. Сачуван је само први део, а други део је негде изгубљен. Морам да питам Марета да нема можда то негде код себе на машини...
Не знам шта да вам кажем. Волите свет око себе, будите такви да нико не буде као ви, трудите се да останете оригинални и да вас сви копирају, а када једном крену трудите се да чините нешто што је немогуће ископирати. Тако ћете заштитити свој јединствени стил.
Будите с пријатељима. Правите Снешка од снега којег нема. Направите му и Снежану, да не буде сам... Да не мора и он да пише књигу "Снежана, жена које нема"... Смејте се и живите здраво, колико год је то у вашој моћи. У мојој моћи јесте, али се ја тако фино одупирем здравом животу да се плашим за себе.
Пишући све ово, тотално ми је изашло из главе да сам по први пут држао Звездин барјак у рукама 12.12. на прослави 20 година постојања групе Делије Север. Нисам поменуо ни да смо освојили јесењу титулу. А ко ће ако нећемо ми?
Ево једне песме за крај. Права песма за овакав пост...

Поздравља вас ТоМЦаа :)

11. децембар 2009.

Шприц-шприц

Данас сам, потпуно неочекивано, добио позитивну критику свог блога. У ствари, више је то звучало као:
Е брате, супер ти је блог... Како беше, Шприц-шприц, није... =)
То ти причам брате... Значи блог може лагано да добије нови назив. Не знам због чега, али делује симпатично. Ипак, не бих да повезујете мој блог са стварима у животу које највише мрзите - ињекције, интравенска наркоманија, анализа крви итд. Због тога сам решио да ипак остане Штриц-штриц, али ће ми ово Шприц-шприц остати у глави, можда за неку другу прилику...
Извините на смарању политиком, то обично не радим јавно али сам јутрос баш имао потребу да напишем нешто, а пошто сам целу ноћ слушао о политици, то је дошло само од себе. Штавише, имао сам потребу да кажем понешто о екстремизму, али се надам да се неће понављати јер знам да политика убија оно најбоље у човеку - узима му душу. Као и новац. А новац је где је политика...
Зато сам решио да убудуће мало мање пишем о политици, а мало више о иглама и шприцевима ¦D
Шалим се, наравно. Блог не мења концепцију, и даље пишем само за себе, а вас ... Па, ако вас интересује, читајте и коментаришите; наравно да је то моја жеља али не могу вас приморати на нешто што не желите, ипак је ово демократска држава.
Ето тако. И размислите о томе да престанете да се дрогирате, можда вам шприцеви неће бити толико у глави :)

Наставак... (објашњење претходног текста)

ОК, можда сам мало претерао јутрос, било је у жару борбе.
Ко зна шта сте ви и како разумели из претходног текста. Ево да мало објасним своје ставове.
Нисам сепаратиста и не заговарам отцепљење Војводине. Поента приче (оно што сам рекао да сам за уколико је већина за) је да држава не сме да дозволи да већина Војвођана буде за отцепљење. Како ће то извести? Добром политиком можемо навести горе наведене да остану у саставу Србије. Лошом политиком и оштрим условима само ћемо им утерати инат у кости и они ће свакако све више и више бити за отцепљење.
Патриота сам и волео бих да Србија буде целовита, јединствена и да нема унутрашњих подела. Међутим, овако како је сада тешко да може опстати у таквом стању.
Хајде да сви заједно радимо на томе да сви делови земље раде и развијају се подједнако. Не вреди плакати над просутим млеком, ако се већ деси све како се може десити, онда макар и по цену отцепљења не пристајем на грађански рат.
Ето, толико о Војводини.
О Косову и Метохији већ сам све рекао. Београд (и остатак српског дела Србије) је ту да помаже Србима на КиМ да преживе, наравно, не признајући врховну "косовску" власт. Међутим, наша влада не може да диктира свом становништву шта ће они чинити по државним питањима, посебно зато што доле немају никакве ингеренције. Ето, толико о Косову и Метохији, бар док се нешто не промени.
Хвала на разумевању... И изнесите своје мишљење.

Мало о екстремизму

Започећу својим мишљењем о екстремизму: екстремизам може бити користан само у случају када је екстремиста апсолутно и неопозиво у свим могућим случајевима у праву. Дакле, екстремизам је у највећем броју случајева штетан и то је мој став.
Шта сам оно хтео да кажем? Извините, био сам прекинут од стране једне поруке на ФБ ћаскању, па једне поруке на GMail-у. Углавном... Ах, да, екстреми.
Нећу о математици. Оно о чему сам хтео овде је нешто политике и глупавих подела... Да кренемо редом. Од нас самих... У реду је бити Србин. У реду је бити и Хрват. У реду је бити Албанац, Немац, Јапанац, Американац. У реду је бити припадник било ког народа. У чему је онда проблем? Предрасуде.
Сваки од ових народа вуче неки баласт прошлости везано за неке ратове. Партизан или четник? Данас није важно. Апсолутно није важно... Зашто? Зато што су све нове генерације њихови потомци, а партизани и четници полако нестају. А и шта ће нам, њихова функција је била борба у Другом светском рату. Чему бити усташа? Да бисте клали Србе? Чему бити балија, кад можеш лепо да будеш муслиман који живи са другим народима у миру? Ах да, не можеш, муслиманима Кур'ан проповеда џихад. О, Господе... Требају ли нам нацисти? А америчке базе по целом свету?
У реду је бити националиста. Није у реду због тога палити, рушити, убијати, силовати, клати... Макар тај неко био Еским... Ваљда с њима још нисмо завађени?
Сепаратизам? Нека. Нека се одвоје сви који не желе да живе заједно. Чему територија? Чему понос? Зашто Амери морају да покоре цео свет? Зашто ми морамо да задржавамо Војводину? Нека иду, ако већ ми не знамо да управљамо њима, нека се управљају сами. Београд не може ни остатком Србије да управља, а покушава да задржи Војводину... Само им кочимо прогрес. Косово и Метохију смо реално већ изгубили, али нека, нек је с нама. Свака част људима који су доле и јасно је да би они били истребљени кад бисмо ми званично признали сецесију. А можда и не би? Можда би их Шиптари прихватили? Ко то зна... Они желе да остану тамо, али и да учествују у томе. Косовски избори? Нема препоруке из Београда, али људи учествују. Наравно, по сопственој иницијативи. Они желе да се нешто питају, они желе да се чује и њихов глас. Спречавањем с наше стране само им чинимо медвеђу услугу. С друге стране, чему заједница с Федерацијом ако ни једни ни други то не желе? Зашто Српска не постане самостална? Зашто се и ми гложимо међу собом а други нас деле и владају над нама? Шта раде ови горе?!
И који курац (извин'те ме што псујем, ово је први пут, градацијски суперлатив) се више кољемо с другима и други с нама?! Што морам да убијем Хрвата? Да Шиптар нема брата? Шиптари свакодневно стварају довољно браће и Хрвати им уопште нису потребни... Чему освета за Братунац? Чему освета за Сребреницу? Чему освета за Јасеновац? Док се ми међусобно светимо, комшије се развијају и уживају... Што рече Шкабо "граде аутопут и кад упадну у кризу, зову нас на море" (парафраза). Паметни Хрвати то раде, они глупи и даље бесе Србе о врбе... Треба ли да кољем и Немце, Аустријанце? Мислим да је стварно доста. Што се клало, клало се, што се убијало, убијало се, ред је да мало мирно живимо... Испод шлема мозга нема. Колективна крвна освета је варваризам.
Не знам зашто сам ово написао... У ствари тачно знам, али не видим сврху. Ако икада будете у позицији да одлучујете, размишљајте на овај начин. Биће нам свима боље.
ПС: Нисам се одрекао Косова и Метохије, ако вам можда тако изгледа. Само мислим да људи доле треба сами да одлуче шта ће са собом, а не да им Београд то диктира, јер Београд не уме да води ни политику дела државе у коме су Срби већина. За одвајање Војводине јесам, ако то већина тако жели. Не већина Срба, него већина Војвођана. Шта нам је лошије што је Црна Гора отишла својим путем? Ваљда што паре од препродаје приморја нису отишле у Београд него у Подгорицу... Све је у новцу. Пустите демократију да иде својим током. Велике заједнице људи који се међусобно не трпе не могу да функционишу као здрав организам. Колико год се ми борили да задржимо све, биће горе само нама јер кад останемо сами више нико неће хтети с нама у заједницу. Ако направимо добру стратегију и кренемо правилно да се развијамо, за неколико деценија ћемо ми бити ти који ће одлучивати да ли желе с неким у заједницу или не. А неколико деценија је за једну државу мизеран период. Ако ми кренемо сада, наши ће унуци имати стабилну и чврсту државу са ојачаном привредом, а ми ћемо уживати плодове нашег рада као пензионери, срећни што смо учинили нешто добро за ову нашу напаћену земљу.
Ево послушајте Шкаба. Он вероватно не мисли све исто као ја, као ни већина вас. Ако неко мисли да сам домаћи издајник - нека то будем. Али, како је лепо рекао поч. патријарх Павле, ако треба да будем нечовек према другом човеку да бих сачувао парченце земље, онда нећу пристати на то... С нељудима већ не знам како бих... Ако вам нешто није јасно, отворите у YouTube страници, имате текст. И немојте прескакати ову песму ако сте прочитали пост!

08. децембар 2009.

Упознавање

Најлепши вид комуникације међу људима је упознавање... Зашто? Тада се иде у непозната пространства са непознатим циљем и подједнако је интересантно обема особама. Интересантно је због тога што се трудите да себе представите у најбољем светлу, а у зависности од тога с ким комуницирате, и да оставите дојам какав желите да та особа има о вама.
Најгоре је, међутим, када се упознајете с неким на даљину. Зашто? Зато што немате појма с ким причате, ко је још у близини, шта можете да кажете а шта не, да ли тај неко са друге стране има зле намере итд. Све је много једноставније када видите пред собом дату особу - пратите њену пантомиму и слушате тонове, дакле можете да процените да ли је нека особа искрена или не на лицу места. Наравно, уколико све то није глума, али то се кад-тад провали, много лакше него када је у питању комуникација на даљину.
Узмимо за пример мојих пар упознавања са потпуно непознатим особама са друге стране. Преко интернета или преко телефона. СМС је најспорији могући начин јер нема директне комуникације, све зависи од тога колико неко брзо смишља и куца шта ће даље рећи. Мало брже је преко instant messaging-а (четова, тј. ћаскања), јер се очекује "инстантан" тј. брз одговор и уколико се неко за један дужи период не јавља, већ га отписујете...
Дакле о примерима... После тих упознавања имам дојам да сам познавао две женске особе, једну просечне и једну фото-модел лепоте, једна ужасно романтична а друга сексоманка, обе прилично осетљиве, неуротичне како би мој брат то дефинисао - са честим променама расположења, једна се заљубила иако ме не зна, друга тражи да за њу гласам на сајту за који ми није дала адресу. Једна је примала стихове, слала порукице, чезнула, била с другима па се враћала мени, друга се наљутила без разлога и нестала. Ова прва је такође престала да пише и тако су обе отписане.
Шта имаш од тога? Искуство за следеће дописивање, нпр. кад те стрефи нешто што је мене стрефило сада, да те стартује нека, чини се, паметна девојка (надам се), која нешто крије. Могуће је и да ме зна од раније, а можда ме и зеза неки пајтос... Откриће се то све.
Она жели да све зна, а да ја о њој не знам ништа... Играћемо, али по мојим правилима ¦D Време за мало подшишивања...
Држите се упознавања уживо, безболније је... А и, како је Кристина то лепо показала, нећете се разочарати кад буде прекасно.

07. децембар 2009.

Три за грош

Ово је једна од тема која ми се већ дуже време чини интересантном... Сваког дана једно те исто, а опет сваког дана нешто другачије.
Постоји више перспектива из којих бих могао да пишем о овоме. Кренућу да пишем, па куда ме текст однесе - не замерајте што сам можда неповезан, то често радим :)
Прођите кроз подземну галерију Зеленог венца и чућете их. Ма и видећете их сигурно. Они су симбол једног времена и једног начина живота. Нису ту од рана јутра, штавише нема их ни цело пре подне. Не знам кад се појављују, никада нисам у право време био на правом месту. Па ипак, сваког поподнева кад се враћам с факса они су некако магично ту.
Постоји више врста артикала и сходно томе више различитих цена. Нису иритирајући, врло су корисни, али их неки људи једноставно не воле. Или можда желе да забораве њихове артикле?
Кренимо од чарапа - 3 пара за 100 динара је типична цена. Нисам сигуран, али мислим да су то оне које постану неупотребљиве после пар ношења јер се њихов синтетички материјал претвори у нешто згуснуто и чврсто, личи на гуму али није гума... Што се одевних предмета тиче, поред незаобилазних чарапа ту су и ролке, мајице, гаће, "брусеви", шалови, мараме, капе, рукавице, папуче... Свашта нешто, по мизерним ценама.
Следе они који продају свашта у другом облику - жваке, бомбонице, чоколаде, нешто недефинисано, календаре, грицкалице за нокте. На месту нечега недефинисаног нпр. могу доћи сунђери, али и постери са ликом Ратка Младића... Сналазе се људи.
СВИ ОНИ (досад поменути) чим почне киша однекле ваде гомилу кишобрана и крећу да их продају. Није ми јасно одакле их ваде, никад нисам приметио да их неко има, али све остале артикле замени један, у том тренутку најпотребнији, кишобран. Сви их имају, и сви их продају.
Ходајући мало даље, ка Кнез Михаиловој, можете наићи на продавце пиратских дискова - неки продају дискове директно, а неки дају на увид имрповизоване каталоге, па можеш наручити оно што ти треба уколико то нешто имају. Одушевио ме је један лик код кога је мој друг свратио да пита за филмове Хемфрија Богарта:
- Имаш ли нешто од Хемфрија Богарта?
- Скидао сам неке концерте, вероватно има, провери овде (даје му каталог музике) :0
Лик ужасно добро познаје оно што продаје :)
Уобичајено је проћи и поред човека који цео свој живот (или бар откад сам ја први пут био у Београду па до данас) проводи продајући оне узице (не знам ни ја како да их назовем, мислим да их он зове "шал за наочаре" или тако нешто) које омогућавају да наочари путују с вама где год их ви оставили (ако их правилно употребите). Ово "шал за наочаре" ме увек насмеје јер човек има карактеристичан начин излагања (тај глас, акценат и тоналитет су ми фантастични).
Навео бих и оне који се појављују сезонски, пред крај месеца, и чије су речи углавном "Маркице, маркице, купујем, продајем, маркице" (са малим варијацијама). Не знам одакле им маркице и од кога их купују, али сам пар пута видео људе (и зачудио се) како купују код њих. Све ми то делује некако чудно... Ипак ми је сигурније да своју маркицу лепо дочекам у реду, а некад и није велика гужва.
Да не заборавим и омладинце који у Кнезу заустављају људе и нуде им разне хуманитарне ствари, али то је већ друга прича...
Како они живе? Ваљда од тога што продају. Ови који продају одевне предмете углавном најбоље пролазе јер су жене чести пролазници на Зелењаку. Не знам ни како се доселе ту, пар пута сам видео како се скупљају јер их неки човек (вероватно неки инспектор и-или криминалац који их рекетира да би ту продавали) тера одатле. Сви су углавном послушни, али се сутрадан поново нађу на истом месту, и тако у круг.
Полиција их не дира, знају се добро. Више пута сам видео пандуре како причају и зезају се са продавцима сатова. Ах да, њих нисам поменуо. Ето, на Зелењаку можете набавити и ручни сат, ако вам је потребан.
Хране се ту где раде, углавном понесу које парче хлеба и нешто сухомеснато увијено у фолију да прегризу када их задеси глад. Где спавају? Не знам, знам само да нису ту целу ноћ јер их јутром нема. Не знам ни када одлазе, али су око 20 сати углавном "распродаје" тј. смање цену (зар може и ниже?) за педесетак до сто динара, евентуално уместо 2 пара за 100 продају 3 пара за 100.
Одакле узимају робу? Не знам ни то, све је сумњиво... Неки производи (барем прехрамбени) изгледају баш као прави, али још увек нисам сигуран у њихов квалитет да бих их куповао на таквим местима.
Чини се да је све то преостало од праксе из наше блиске прошлости... Сетимо се како је то некад изгледало (ја то не знам, знам како је било у Параћину и било је слично, али сам, ево, видео овај документарац, па вам дајем инсерт и топло препоручујем да одгледате све делове): УПОЗОРЕЊЕ: Цела прича је потресна и подсећа на једно време које, чини се, још увек није сасвим прошло...

Не знам како је на Булевару сада, али је Зелењак дефинитивно готово пресликано такво место. Они који се крпе с економијом обавезно барем погледају понуду, а направи се страшна гужва пред "распродају" кад а се цене снизе, па младе и нешто старије даме које туда пролазе стају и испробавају ствари пред импровизованим тезгама - картонским кутијама. Све то подсећа на времена када су они преживљавали због нас, и ми због њих. Можда сада изгледа мало боље, али судећи по постојању и "њих" и "нас", још увек није дошло до промене.
Нисам љубитељ куповине, тако да ништа нисам купио на тезгама већ дужи период (још од одласка на крагујевачки бувљак по адаптер за синт, пре 3-4 године). Исто тако нисам ништа сам купио ни у продавници већ дуже време (ако то нешто није храна, коју редовно конзумирам). Ипак бих себе убројао у "нас", јер када треба нешто углавном купујем на таквим или сличним местима, ако су ми она при руци (да не морам да пешачим километре да бих дошао до тезги). То је бар у Београду лако јер сваког дана прелазим те исте километре превозом...
Некад се и поистоветим с њима или ми постану толико досадни да и сам кренем да, пробијајући се кроз редове, вичем "сто динара, сто динара", "кишобрани, кишобрани", "маркице, маркице, маркице" или нешто томе слично... После се запитам како се они осећају због тога. Неке сам вероватно увредио. Ма, живот иде даље, опростиће ми кад будем свратио код неког од њих по кишобран или рукавице. Треба преживети...

Напомена: имао сам више фотографија, али су неке ужасне, мрачне, замућене или ми се једноставно не свиђају. Ни ове нису нешто, али ето, као илустрација. Немам бољу камеру, а и трудио сам се да будем неуочљив да не бих имао проблема с неким.









06. децембар 2009.

Један FAIL и један леп дан :)

Прво о FAIL-у: када сам отварао едитор постова (сада) приметио сам да пише 1-25 од 100, што значи да имам 100 а не 101 пост. Онда сам се сетио у чему је ствар - у међувремену сам избрисао један пост (дупликат 1389 који нисам објавио)... Проверио сам недовршене постове, више их немам тако да је ово званично 101. пост, а 100. је у ствари Сам. Дакле, оно славље стотог поста је дошло један пост раније (кога је брига, испунио сам квоту) :)
Е сад о једном лепом дану. Субота беше, 5. децембар лета Господњег 2009. (овако један мој друг почиње своја усмена излагања о неком догађају, притом обично нагласи и који је празник био - ако је био неки празник) Дакле, реч је о ономе што је сада прошлост - јуче.
Јуче сам (а мислио сам да је то било прекјуче, фејлујем са временом мало чешће) написао нешто лепо на статусу: Није битно где ћеш за Нову, битно је где ћеш сутра. Ово као дорада једне странице која се тамо појавила а која наглашава да је битно с ким ћеш за Нову... Да ли неко уопште размишља о томе да ли ће доживети Нову?!
Е, у складу са тим што сам написао, а и оним животним мотоом који немам да живим дан за даном, данашњи (тј. јучерашњи) дан сам (не)искористио на следећи начин (укратко): био до факса цело пре подне до 13хх, онда ручао у мензи, прошетао Калемегданом по дивном магловитом и росном времену, отишао до Вишњица Дућана и купио кесицу кикирикија и велику кексу Још микса за журке, отишао до Ћићија и Јоке чак на Дорћол, пролазећи Јеврејском улицом и позвао да ми неко отвори врата :)
Мислили смо да се окупимо сви који смо у близини, међутим ситуација није била баш идеална. За почетак, Ћићи је фејловао (поново фејл, мрзим ту реч) на колоквијуму из програмирања који сам му ја после искуцао за 5-6 минута (штета, схватио је да је било превише лако), па је цео дан био нерасположен. Слушали смо музику, стари добри рок, опуштали се уз психоделичне визуелизације Milkdrop-а 2 и животно филозофирали, као и увек кад се нађемо. Уз незаобилазну нану и оно што смо грицкали, дознали смо да ћемо добити друштво... Овде следи гомила небитних детаља... Кад је друштво нестало, дошао је Шми, с којим смо после поделили оно нане што је остало. Јока је открио залеђено Јелен пиво у замрзивачу иако смо се договорили да буде Лав. Купио је Јеленка јер Лава нису имали. Ајд што је Јелен, него што је леден, шта да радимо с њим?! Остало је историја... Негде у то време смо слушали и Ајс Нигрутина...
Ћићи је хтео да спава, али му нисмо дозволили. Нашао је на Експлореру неку емисију о моралу коју смо сви са занимањем посматрали... Шта све не може да попали човека. Нису људи чудни, чудни су фетиши...
Вратио сам се претпоследњом 84-ом. Успут сам размишљао о инвалиду без ноге који је на штакама морао да иде до пандурских кола и више пута се врти тамо-амо јер су га нешто замајавали. И о скитници који је умирисао цео бус. И о девојци која ме је питала да купим честитку за децу из Звечанске, а коју сам слагао да сам честитку купио јуче. У ствари сам је купио прекјуче, пре одласка у Знак питања. Све је то, схватате, било накјуче, јер се ово што пишем односи на јуче.
Глупо време... Чему уопште прошлост? Па да бисмо се сећали оваквих тренутака. Ово је један од најбесмисленијих блоговања свакодневнице које сте икада прочитали. Али ја сам ипак пренео поруку...
Не знам за ноћни живот, али предноћни живот у Београду ми изгледа глупо. Ни бусеви не стижу на време, чему онда ред вожње? Зашто пандури цимају јадног човека ако га већ нису повезли? Зашто 84-ом не путују лепе и познате девојке? Зашто постоје скитнице без игде ичега и како они живе? Шта је то што ме тера да заборавим на време и да несвесно слажем девојку са честиткама? Ко купује у Maxi Exclusive? Зашто се не обезбеди тврђава од одрона, него само стоји упозорење да се пажљиво хода? Зашто увек падамо на простим стварима?
Ништа више, у прилогу су слике са Калиша данас (тј. јуче). Уживајте, користио сам, као и увек, камеру на телефону која је ужасна али се данас баш фино показала.

03. децембар 2009.

Сам...

...Стајао сам тако наслоњен на прозор... Окренуо се око себе и видео мноштво нафилованих, изгужваних, младих а опет већ тако остарелих лица. Говорили су неким мени непознатим језиком, језиком само њима знане забаве, језиком који пара уши, који наноси бол... Говорили су о ликушама, варењу, ножевима, оверавању, шопингу, журкама... Говорили су, притом се смејали, гуркали и приљубљивали једно уз друго... Пљували су по лепим стварима, газили норме и принципе... Прскали крвљу светле зидове у које су затворили свој посрнули морал... А ја сам се некако нашао између та четири зида, усамљен, отуђен... Било ми је мука и само сам мислио на бекство... Покушао сам да побегнем, али није било излаза. Били су са свих страна... Немани, монструми, масовне убице духа... Што сам више стрепео, били су све ближе и ближе и они светли зидови сада су, потпуно окрвављени, бацали тамне сенке на мене... Испуњен страхом, али истовремено и ужасним бесом због тога што ми се дешава, пожелео сам да се трансформишем у некакво енергетско поље и да их све једним таласом одбацим од себе... Да их нестане, да више не кваре ово наше простор-време. Да се претворим у стиснуту песницу која ће једним треском о земљу пообарати све те распаднуте душе у младим телима као кегле у куглани. Да их тако, наслагане једне на друге, однесе кочија заборава... Али не, ја сам само човек. Испуњен мржњом и патњом... И тако је бол постајао све јачи. Њихове веселе очи пробадале су ми стомак, разарале утробу и осетио сам ужасан притисак између слепоочница... Морао сам да издржим још само мало, да преживим колико да изађем из овог затвора. Толико...
Схватио сам да сам сам. И кад бисмо се сви ми који смо сами удружили, опет бисмо били мали... Прогутао би нас мрак њиховог посрнулог морала. Али се морамо борити... Родили смо се сами, да бисмо се пробијали и избегавали њихове злочине како бисмо на крају и умрли сами... Такав нам је живот. Сигурно бољи него да смо једни од њих...

песма недеље се укида и уводи у мало другачијем облику: ићи ће само "овакве" песме и то уз одређене постове

02. децембар 2009.

Први прави јубилеј...

Драги моји и драге моје (радујем се што причам у множини), ево дођосмо и до 100-ог поста, веровали или не... Руководећи се неким познатим принципима блоговања које сам покрао од других аутора (неки од њих су пописани у листи за читање са стране), за први јубиларни пост на овом блогу нисам припремио ништа посебно, па сам, путујући до малопре 84-ом до РАФа (као и сваке среде ујутро), размишљао о томе шта би могло да се напише на овом месту у ово време а да људима буде интересантно... Е па, руководећи се истим тим принципима, решио сам да направим листу ствари које су обележиле овај блог од његовог оснивања, 06. јуна 2008. године. Па кренимо од самог оснивања (ова листа иде хронолошки, али нема бројчане ознаке јер не знам шта би било најважније):
  • По ко зна који пут (06.06.2008.) је пост значајан због тога што је означио моју дефинитивну решеност да се бацим на писање и да овога пута не одустајем... Прочитајте ако вас интересује, иначе у њему не пише ништа много интересантно. Значајан је због тога што је почетак :)
  • У старту није било ничега значајног, до мог осамнаестог... Било је интересантних и мање интересантних причица, али све у свему - ништа посебно... И ту је било неке сете, туге, глупости, бла, бла. Онда притисак, нека тензија око рођендана, одласка на екскурзију, финансирања године школовања и спремања за факултет... И тада сам био заљубљен, само што то никоме нисам рекао јер:
  • то је неважно... (12.09.2008.) Толико прикривености емоција често ме доводило до депресије. Једноставно нисам умео ни смео да се изразим или да се поверим о томе никоме... То се манифестовало и на овај пост. Пронашао сам како сам дефинисао релативну опсесију, објавићу то у неком од следећих постова. Чудно али истинито колико тога носим у себи.
  • Ове прикривене емоције су толико утицале на моје изражавање да је дошло дотле да ни сам не знам шта сам хтео да кажем... То се већ манифестовало на први следећи пост и ставио сам га у регију "Виша филозофија" јер не може да га размрси нико живи...
  • "ПЛАТОНИЈУМ" (17.09.2008. - 29.12.2008.) - најуспелији постови икада... Сав тај притисак натерао ме је да кренем у једном потпуно новом смеру и поверавам се свима, не помињући једино име особе којој је све то посвећено... Ова љубав се касније прерасподелила на цео свет јер је неприхваћена као таква од моје јединствене...
  • У међувремену сам писао о свему и свачему, углавном о пороцима, касније и болестима, и неким својим виђењима света у коме живимо. Уосталом, то је све тако стандардно и уобичајено, али ипак сматрам да су ти постови итекако вредни помена... Кроз њих се развијао мој јединствени стил писања, измиксован од свих до те мере да се не зна да ли пишем комедије или трагедије.
  • Ближила се нова 2009. и морам признати да сам толико пао и пропао у ону своју платонику да се то не може речима описати. Променио сам се тотално и што сам више био у томе, све ме је мање људи препознавало. Често сам медитирао, али без мантри - једноставно сам гледао кроз прозор у "коцку" (затворену област у Првој гимназији која подсећа на затворско двориште) и имао празне мисли. Одсутан, никоме нисам одговарао, био сам исцрпљен и једно време престао и да учим... Није ми било ни до чега. Ево поста који је наговестио расплет: И тако даље, и тако даље... (29.12.2008.)
  • Вратио сам се у Параћин за последњи зимски распуст у току свог похађања средње школе. Одморио сам се пар дана и пожелео да све крене изнова и да се све промени. Жеља ми се вишеструко испунила, а шта сам пожелео себи, њој и читаоцима (којих тада није било више од 2 или 3) можете прочитати овде: Њу јрс резолушн (01.01.2009.)
  • Истовремено, ово је означило нову еру у мом блоговању, променом назива блога, а касније и дизајна. Прешао сам из мола у дур и почео да се радујем животу. Следећих неколико постова говори управо о радостима дељења и несебичне љубави које би живот по себи (да га човек није друкчије преуредио) пружао свима. Осим пар постова у којима заиста мрзим што сам ја онај ко сам (пренапоран, досадан живот и неискоришћено време), све остало писано је као проповед једног здравог живота и односа према људима.
  • Негде у време кад сам се почео бавити међуљудским односима на нивоу интернета, 14.02.2009. наишао је неко нов (?!) на мој одељењски блог који сам у то време такође водио и више пута недељно ажурирао (Одељењско веће четврто-см). Ово ме је благо речено изненадило, више зачудило, једноставно нисам могао да верујем да је неко са стране налетео баш на оно што сам тада радио за одељење... Мој први читалац са стране је Стефан Јањић и уопште ми није јасно како је ког врага доспео тамо, али ми је заиста драго због тога, јер је после његове прве посете том блогу, па касније и овом, почео да се повећава број посета и, што је још важније, број читалаца мог дневника. Преко његовог блога сам се повезао са још неким особама (хиперлинкови са стране) и отада сви заједно функционишемо као целина, допуњујемо се, размењујемо мишљења, а моје писање добија некакав смисао (чему остављање трагова кад нема ко да наиђе на њих?!). Зато му хвала што је претраживао ко зна шта и налетео на ону страницу :) (ово помињање једног читаоца не значи да су остали не дај Боже мање битни, него је он једноставно започео нагомилавање читалаца овде, а мени је управо то било потребно. Иначе, све вас волим скоро подједнако xD !!!)
  • (скоро па) Опроштајно писмо... је следећа преломна ствар у мом животу. Завршио сам средњу и овим постом у форми писма опростио се од свега што ме је радовало и вукло школи, и онога што ме смарало и убијало кад помислим на школу. У ствари, пост је више посвећен директно одељењу чији сам дневник водио на горе поменутој адреси. Више ништа неће бити исто без њих и без школске атмосфере... У следећем посту сам резимирао прошлост и најавио кретање у нешто ново...
  • Јул и август месец 2009. били су прилично празни што се постовања тиче... Теме - свакакве, углавном одраз расположења. Читајући наслове и не сећам се о чему сам све писао, а мрско ми је да проверавам сваки пост посебно... Па ипак, могу издвојити свој први одлазак на Маракану (ову нашу, не бразилску) и наговештај почетка моје навијачке каријере. Пост је дат у чудној форми и имао сам негативних критика због избора теме од стране неких људи јер сам ово објавио и на фејсу... Па ипак, први пут какав се само пожелети може је био управо такав...
  • У Параћину сам преживео још пар психичких криза (мени је то ко добар дан, јелте?) и кроз постове, што мрачне, што светлије, приказивао та своја осећања... За време лета блоговање је било доста ређе, због недостатка времена, али и тема за писање. Ипак, било је пар заиста интересантних прича са тог распуста... Од 25.09.2009. дефинитивно крећем нову серију постова, с тим што је пост тог дана био јако садржајан, а у суштини ништа посебно од опште важности нисам рекао. Намерно не линкујем до тог поста.
  • Безброј интересантних ствари откад сам стигао у Београд и ето - нови дизајн и тотално промењена концепција блога 04.11.2009. Нови назив, нови опис, нови опис профила, нови изглед, другачија организација, нове категорије, нове теме... Нови блог, условљен новим ТоМЦоом :)
  • 15.11.2009. ...како не умрети после свих умирања... је прича о једном човеку који је обележио наше време (оно што старији кажу "моје време"). Умро је патријарх српски, господин Павле. Потом је уследило тотално преиспитивање и још један упад у кризу идентитета... Из које сам коначно испливао негде после недеље или две (01.12.).
  • ДАНАС - стоти пост. Драго ми је што сам оволико дуго преживео блогујући о разним стварима и надам се да ћу бар још толико бити с вама, а и много дуже. Трудићу се да останем доследан себи, ма какав да сам у датом тренутку. Ви сте већ навикли на моје начине изражавања тако да вас више ништа од мене не чуди... Све вас волим јер знам да и ви волите мене =) Ваш Супер-сецко :)

01. децембар 2009.

Сусрет

Записао сам само наслов али нисам имао времена да напишем причу... Сада се и не сећам о чему је требало да пишем. Наслов каже "пиши о сусрету, јбт". Сусрети су много чудна ствар. Обично су неочекивани, осим када их испланирате са неком особом. Али су ипак најчешће неочекивани.
Сусрети су сјајни за подсећање на прошлост или будућност, у зависности од онога што желите.
Ах, да... Сад се сећам.

Био је то дан као и сваки други. У ствари није, био је ветровити октобарски дан... Био сам обријан и имао сам глатко лице, упркос уобичајеном изгледу... Имао сам и неку од оних осредњих фризура и фино сам мирисао... Сео сам до прозора у 84-ци, за разлику од уобичајених дана када стојим. Да се уочити да дан уопште није био као и сваки други, као да сам се подсвесно спремао за нешто. Тако се испоставило...
Није било гужве, било је доста празних места... А она је одабрала да седне до мене, баш ту на четвртој-петој станици, ни сам не знам... Не сећам се како је изгледала. Није то ни био наш сусрет, то су се само наши погледи играли са својим одразима у стаклу које је раздвајало места за стајање и за седење, а које је рекламирало тада чоко-смоки или тако неки романтични производ... Не, ипак су то биле оне нове коцкасте жваке (или бомбоне, шта ли су?!) разних укуса послагане у Рубикову коцку...

copyright © http://www.oscarcolomina.com
- Како то да си села баш до мене?, лансиран је упитан поглед...
- Учинио си ми се симпатичним, одмах је ухваћена порука.
- Чудно, то се ретко дешава...
- Зашто?
- Не знам, ваљда сам нека машина па ме девојке избегавају
- Ти - машина?! Којешта..., говорио је њен поглед, сада мало искривљен и праћен благим осмехом
- Кажем ти, чудан је овај свет. Не знам ни сам где грешим, ваљда у томе што само погледима разговарам - потврдио је мој поглед и усне су се развукле у благ осмех, мени непознат...
- Значи наишао си на себи равну? То је интересантно... - У том тренутку се заљуљао бус, она је додала још кап осмеха и мало се померила улево ка мени...
- Па, рекло би се - покрио сам руком сада већ онај мој болесни осмех који не скидам када се возим, а који значи срећу, као чешући при томе нос...
- Чудан си ти дечак, рекла је... Нисам упознала некога таквог до сада...

Скренуо сам поглед ка прозору јер нисам знао шта бих рекао. Мало сам се и постидео изгледа. Онда сам оборио главу а затим погледао ка њој... Она је скренула поглед ка људима који су баш тада улазили у возило. Промешкољио сам се и пошто је схватила да нема никог познатог, незаинтересовано је упутила поглед у исту ону тачку на реклами од малопре. Питао сам се шта даље... Раздвојене песнице су ми прво испунили палчеви, а затим сам, схватајући да то значи усамљеност, склопио руке у плетеницу. Моја лева обрва спустила се у упитну позицију. Постала је нервозна, ломила је прсте... Махинално сам и ја то урадио, тиме одајући сигнал да ми се свиђа. Одједном је променила став.

- Не, нисам слободна, рекао је један љутит поглед и склапање руку испред тела у одбрамбени положај.
- Извини, немој да се љутиш, покушао сам још једном... Није вредело.
- Не желим више да причам с тобом, прострелио ме још један поглед, после ког је уследило окретање главе на другу страну.

Окренуо сам главу ка прозору, гледао у линије. Још једном се осмехнуо. Волим да посматрам линије... Пар пута сам погледао у ону исту тачку на стаклу. Није се освртала. Помало тужно, помало смешно... Ледене коцке испред мене никада ми нису биле интересантне... Сад сам их проучавао и схватио да има више врста воћа него коцкица у великој Рубиковој коцки. Шта све човек не примећује само да би скренуо мисли на другу страну. Поново сам се осмехнуо, овај пут још уочљивије. Устала је да сиђе код Бранковог моста и још једном погледала у мене. Било јој је чудно што се смејем... Крајичком ока сам осмотрио њу још једном и поново се осмехнуо. Одмахнуо сам главом и склопио руке у смирен положај. Поглед ми се изгубио негде у игри ветра и рекламе за следећи концерт у Арени.

Измењено 2.12.2009: хвала колеги Пајић Владу за предлог илустрације. Аутор ове слике нисам ја, слика је преузета са сајта www.oscarcolomina.com и на захтев оригиналног аутора може бити уклоњена.

1. децембар 2009.

Ево,уђосмо и у децембар. Лепо време за писање, биће га још више кад се престане са излажењем на хладноћу... А први децембар је, као што вероватно сви знају, светски дан борбе против СИДЕ. Шта је СИДА? Синдром стеченог губитка имунитета, синдром изазван вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ), који сам по себи није болест, али доводи до неспособности организма да се одбрани од других болести, па и најобичнија прехлада може лако постати смртоносна у поодмаклим стадијумима. Како? Тако што напада CD4 лимфоците (нисам довољно стручан да бих знао тачно, али мислим да и у тој групи постоји одређена подгрупа која је нападнута) који су задужени за стварање антитела за заштиту организма од напада страних тела (бактерија, вируса итд.)Нећу много да давим о томе, можете лако пронаћи информације на интернету а и на предавањима која су вероватно свуда организована у нашој земљи а и широм света поводом данашњег дана. Важно је знати шта је и важно је знати како се заштитити и шта чинити уколико дође до заражавања (ништа од овога нећу писати). Такође је значајно схватити на који начин не може да дође до заражавања, како не бисте дискриминисали људе око себе само зато што су заражене ХИВом. Ни о овоме нећу писати.
Само ћу бацити осврт на данашњи скуп на Тргу Републике организован од стране Омладине ЈАЗАС-а (Југословенска асоцијација за борбу против сиде) која већ 15 година ради на едукацији становништва, превенцији и помагању зараженима овим опаким вирусом. Иначе, вирус се код нас појавио почетком осамдесетих, а први званични статистички подаци о регистрованим зараженим особама појављују се 1985. Ни овиме вас нећу давити...
Не знам како је акција протекла, имао сам прилике само видети промотивни материјал који говори о свему што сам горе поменуо на нивоу који је довољан да би се спречило ширење вируса, али и да би се избегла дискриминација заражених. На Тргу је била постављена бина, вероватно спремљена за неки вечерашњи перформанс (нисам у граду тако да о томе не знам ништа), и штандови на којима су дељени бесплатни леци и презервативи као основни вид заштите од најчешћег начина преношења вируса - сексуалног односа. Ово све уз звуке гласне хаус и електро музике, како би се привукло што више младих на поменуте штандове.
Поред свега овога за значајно налазим поменути дух волонтерства, као нешто што видим на вишем положају од читаве приче око ХИВа о коме већина људи зна понешто. У чему је штос? Волонтери (или добровољци, народски речено) из године у годину организују хумане и хуманитарне акције како би помогли човеку или групи људи, народу, држави или читавом свету. Сврха волонтерства је да се људима скрене пажња на неки проблем, да се прошири свест о њему и да се на неки начин едукују људи у вези са тим проблемом, како би знали и хтели да ураде оно што долази као одговор на питање "Шта чинити?". Зашто сада ово помињем? ЈАЗАС је волонтерска организација и чланови ЈАЗАСа све ово раде на добровољној бази сваке године - организују акције дељења пропагандног материјала, промотивне журке, едукационе радионице и слична дешавања како би се проширила свест о реалној опасности од ХИВ-а и СИДЕ. Али они су само један од многобројних примера волонтерства код нас и у свету. Постоје домаће, али и међународне волонтерске организације које организују хиљаде и хиљаде оваквих и сличних акција (чишћења и уређивања простора, прикупљања материјалне помоћи, промовисања здравог живота итд.) и учешће у њима значи добро обављен посао, али и дружење, размену мишљења и искустава, упознавање нових људи и средина итд. Све у свему, волонтерство није само у креирању једног новог света, већ и у проширивању видика онога ко волонтира. Ето, зато волонтирати.

Укратко

Није ме било ових дана, као што сте и сами приметили. Вероватно су неки од вас већ одбацили сваку наду да ћу се опет вратити, али то једноставно није истина... Не надајте се да ћу престати да се бавим писањем. Једноставно није се нашло времена и-или простора па нисам објављивао ништа, али сам ипак прикупљао идеје, и верујте ми - ниједног тренутка нисам помишљао да вас оставим...
Негде успут се завршила и моја анкета о дизајну, и разочараћу све оне који су у већини - до нове године 100% нећу мењати ништа око дизајна, можда само променим мало распоред. Од нове године - ко зна шта ми може пасти на памет, нарочито у време када је зимски одмор.
Ових дана се издешавало нешто свашта и стварно не знам одакле бих почео. Грађе има доста, али данас објављујем свега 3 поста - два јер су актуелна (овај и онај о 1. децембру), а један јер сам га завршио јуче. Сутра стављам нове песме недеље, осим ако ме нешто врло значајно не спречи у томе (приметили сте да док нисам писао ништа ново - нисам објављивао ни нове песме :)). Дакле - рубрика није угашена, само нисам био ту. Песме претпрошле недеље су изостале због дана жалости, а песме претходне недеље су изостале због мог изостајања.
Куда даље са блогом? Било је криза идентитета у мом животу и раније, па сам и сад прегурао једну. Блог не знам куда ће водити, писаћу вероватно о неким друштвено-корисним темама, о темама које се мени учине занимљивим у датом тренутку итд. Нећу пуно да пљујем по недужним људима, већ само по људима за које налазим да су иритирајући због нечега. Пробаћу да свет и даље гледам својим очима, али не знам како ће вам моји будући погледи изгледати... Што сам старији, све сам више дете, а понекад се понашам и као да сам дрогиран (не агресивно него пасивно) јер ми је интересантно посматрати људе како реагују на моју појаву. У неким другим тренуцима се смејем, а искрено уживам у свакој вожњи, било у ГСПу или на покретним степеницама подземних пролаза... Постајем луђи него икада :) (шта професија учини од човека)
О чему сам планирао да пишем и шта је све било у међувремену (теме на које ћу бацити осврт):
  • саобраћај у Параћину и Београду - поређење
  • утисци о РАФу
  • неписменост у медијима (новине, телевизија)
  • реновирање шалтера БАСа
  • 137. дерби виђен очима мирног Делије са севера
  • још један траг деведесетих - улични продавци
Ето толико отприлике, не знам шта бих више... Кренућу једно по једно па докле догурам (пребацио сам све фоткице на рачунар и ослободио меморију телефона, тако да могу да пређем на нову серију фотографија из београдског живота). Поздрав од вашег омиљеног омраженог аутора - сецкалице :)

Blog Archive