17. новембар 2009.

Уторак...

...горки су уторки...
ал увек прођу онако како то по природном следу ствари тече... Није проблем у томе што је данас уторак, већ у томе што је сутра среда. А среда?! Какав радостан дан... :(
Не знам шта бих писао, а да има смисао. Није да сам смислио неку тему. Ово је један од оних текстова који иду у offtopic, јер им другде и нема места. А можда и има?
Размишљао сам пуно ових дана. Присећао се свега и свачега. Размишљао сам о људима, догађајима, неким крупним, историјским, али и неким ситним, само мени и уском кругу људи знаним... И колико год да размишљам, увек се некако вратим на тему уређења живота. И чему служе правила?
Правила су, кажу анархисти, ту да би се кршила. Бог је љубав, кажу хришћани, и он нам је дао слободу да бирамо како ћемо живети и да не стварамо вештачка правила која ће нас спречавати у овој хришћанској врлини живота. Па ипак...
Опет се враћамо на морал и на питања "шта ако"... Мора се казнити неко ко не поштује неке утврђене норме. Ради функционисања државе и државног уређења, уведени су закони и судови за кажњавање оних који их не поштују. Поред тога постоје и оне, свима мање-више добро познате, моралне норме. За непоштовање ових, по природи наметнутих закона, питање је како треба кажњавати. Наравно, неки општи државни закони су по обичају у складу са тим моралним начелима, како би се и такви прекршаји санкционисали. Међутим, непоштовање моралних закона обично утиче на друге људе, па тиме прављење неетичког акта може бити много горе по друштво него неко уобичајено кривично дело (нпр. злостављања, силовања, мучења, понижавања имају страшно, трауматично дејство на повређене, због чега се такве грешке тешко дају исправити; штета на материјалним добрима се углавном може надокнадити новцем).
Чему сва ова прича? Ни сам нисам сигуран, ваљда нисам знао шта да кажем сада, па сам мало кренуо о правилима. Идеално би било да не постоје никакви закони који спречавају људе у нечему, али да су људи на таквом нивоу интелигенције да не чине другима оно што не би желели да буде учињено њима (у обзир долазе здраве особе, које немају болесних претензија: мазохисти не би требало да муче друге људе само из разлога што они желе да буду мучени). Међутим, како је човек по својој природи грешан, лако упада у заблуде и скреће са правог пута. Још као мали, видевши лош пример нечега, а у датом тренутку учећи да опонаша друге, он ће прихватити тај пример и усвојити га као добар, па и пожељан у нормама понашања. Касније ће то и сам чинити, понекад и несвестан тога, нарочито ако недостане правилно васпитање. Још старији, са већ развијеним техникама учења и усвојеним моделима понашања, радиће нешто без размишљања о томе да ли је то у датом тренутку исправно. На овај начин долази до вређања или малтретирања других особа, до физичких окршаја па и оних са фаталним исходом. Зато је, како рече Доситеј, млада душа једнака још врућем воску - док је још млада, у њу можеш утиснути модел који ће она пратити целог живота; када се восак стврдне, већ постаје касно и тешко га је поново претапати и утискати нови модел (иако то није потпуно немогуће). Ето зашто је васпитање важно, али и зашто су важне оне основне моралне норме којима нас одмалена уче. Ето чему и Десет Божијих заповести. Ето чему нас учи Библија, уметничка књижевност, историја, социологија, филозофија. Бити човек, према свима и према себи самоме. Бити човек.

15. новембар 2009.

...како не умрети после свих умирања...

Преминуо је патријарх српски, господин Павле.

Ако погледамо мало у све оно што је преживео и све оно што је чинио, многи ће рећи да је заиста преносио реч Божју сваким својим поступком и сваком својом речју. Један је од ретких људи, а и наших верских поглавара, за кога се не зна да је имао било какву мрљу у свом животу. Његов живот састојао се из неизмерне љубави према свима и тежње спознања овог света, да би заслужио вечни живот на оном свету.

Био је човек који је поштовао све наше различитости. Подједнако се молио и за свој народ, и за његове пријатеље и непријатеље. Подједнако се молио и за вернике, и за оне који још веру нису спознали. Молио се и за православце, али и за католике, муслимане, јевреје. Учио је људе једнакости и правди, скормности у свему осим у великодушности.

Дружио се са народом. Увек је био од помоћи тамо где би крочио. Људи у местима која би оставио за собом на свом путу остајали су продуховљенији и просвећенији. Правим речима у право време умео је да пробуди душу у људима. Да их научи да воле, да праштају, да несебично поклањају оно што имају. Да злим делима не могу постићи ваљан циљ. Да их научи животу и љубави према Богу и људима.

Оставио је за собом људе који ће дуго памтити његове поуке. Када бисмо сви примили његове речи срцу и пустили их да делују на нас, постали бисмо духовно већи и ближи Богу. Приближавајући се Богу, приближили бисмо се и духовном јединству нашем, не само православном већ јединству свих људи овог света. Он је то знао и томе нас је покушавао поучити. Сада је то остало на нама, а његов дух ће међу нама живети не док се будемо сећали њега и његових дела, већ док будемо примењивали његове савете.

И зато живи, ал сасвим... Јер то је оно што нам остаје овде да бисмо тамо били срећни.

Бог да му душу прости.
Нека му је вечна слава и хвала.

13. новембар 2009.

Још један обичан дан...

...за све оне који нису празноверни. Данас је петак, 13. новембар 2009. Шта то значи?
То значи да је Попу данас рођендан. Ево, Попе, још једном ти честитам на месту на коме си то најмање очекивао :)
За већину обичних људи сваки петак 13. носи неку посебну драж. Неки од њих су празноверни, па им је то један од оних дана... (када је боље не устајати из кревета). Некима не значи пуно, али ипак имају неку дозу песимизма према ономе што ће се десити на тај дан. Мени петак 13. значи исто што и многим омладинцима у последње време онај дан "ноћи вештица". Дан као створен за зезање, дружење и спрдњу са онима који верују у глупости.
Не знам и нисам нешто посебно заинтересован одакле потиче то празноверје везано за петак 13. Ако вас интересује, обратите се некоме ко то можда зна или консултујте неку енциклопедију. Кога је брига уопште?!
Зашто "дан за спрдњу са онима који верују у глупости"? Сама реч празноверје одговара на питање: празно - ништа, нема... -верје - веровање. Дакле, веровање у то да ће вам се нешто специјално (лоше или добро) на петак 13. десити једнако је веровању у ништа, што и није далеко од истине. Није баш то веровање у ништа из простог разлога што је чак и ништа - нешто, па је и петак 13. опет нешто. Али знате већ шта сам хтео рећи...
Мени је дан кренуо савршено. Устао сам на време, без проблема. Спремио се и кренуо на станицу да не закасним, кад тамо ме чекају два аутобуса! Ушао сам у други и имао где да седнем, није било гужве. Потом сам имао колоквијум из пословних структура и задовољан сам како сам га урадио (надам се да ће и професор бити). Онда сам се вратио кући, такође седећи у бусу у коме није било гужве и који је, опет, чекао на мене да уђем па да крене. Купио сам леп хлеб у Максију (реткост да га има) и узео да играм Rock Riot. Одушевиле су ме измене које су направили а које сам тек сад приметио у вези са куповином нових и пресвлачењем у старе ствари. Једино ниједну песму нисам догурао до 100%, али то је због тренутног стања мојих руку - нисам усвиран. Јео сам пекмез који обожавам, слушао музику коју волим и после писања блога крећем да обнављам дискретне структуре за сутрашњи колоквијум. Кад дође Меги вечерас попричаћу с њом да видим какав јој је био дан, мислим да се мени данас ништа значајно више неће десити. Једино ако се заљубим у неку малу преко интернета, што и не практикујем :)
Толико о петку 13. Имате своје искуство - веровање - анегдоту? Напишите их у коментару, биће ми драго да чујем ваша мишљења :)

12. новембар 2009.

Културо, еве ме (1)

Хоћу да кажем да је доста. Чега, питате се? Лажног просвећивања и наметања погрешних решења.
Из дана у дан све је више полуписмених (што је добро с неке стране) али је притом све мање писмених људи (што је ужасно лоше). Зашто? Зато што се култура преместила из културно-просветних установа у мас-медије. Како то? Тако што више људи гледа телевизију и чита таблоиде него што иде у школу или у библиотеке, књижаре и чита нешто што заиста има смисла читати. И тај тренд лагано расте, упркос свим напорима да се сузбије.
Комерцијализација свакаквих глупости доводи до заглупљивања народа. Искоришћавање сваког атома нечега што код простих и необразованих људи може изазвати пажњу, дивљење, па и давање новца ради праћења тога "нечега" доводи исте те људе до нивоа свести када се не знају сами снаћи у ситуацијама када је то заиста потребно, до те мере да то више није комично већ постаје трагично.
Стефан је негде најавио да ће писати "Неки нови речник" или тако нешто (нисам га лепо спеловао тј. нисам га правилно написао, али неће се наљутити јер то овде није сврха) и већ претпостављам чиме ће се ту бавити (мада можда и грешим, нека ме исправи). Нећу да прејудицирам ништа, али осећам да ће се та његова рубрика страшно добро уклопити са овом мојом коју започињем овим постом.
У овој рубрици бацаћу осврт на неке језичке проблеме са становишта граматике и правописа (правопис је значајно интересантнији, али је граматика нешто неизбежно и у чему се константно на истим местима греши из дана у дан). То не значи да сам ја ауторитет да бих о томе говорио или писао, али свакако сматрам да неке ствари једноставно знам. Ако у нешто нисам сигуран, користим се добрим изворима и понекад проведем сате тражећи оно што ме интересује, а када једном пронађем - то остаје запамћено.
Наравно да се ни ја баш увек не служим граматиком и правописом онако како је то предвиђено. Време је показало да се народни (говорни) језик развијао другачије од књижевног језика, што је и логично јер када неко хоће да саопшти нешто важно, а да то буде и што је краће могуће (време је новац), често долази до измене речи, изостављања неких реченичних делова, а када се то устали настаје измена у говорном језику. Књижевни језик је нешто статичнији и у њему важе строго утврђена правила која се нешто ређе мењају. Сматрам ипак да је важно да у свакодневној комуникацији, колико је год то могуће, речи и реченице исказујемо правилно, смислено и да поштујемо правила прописана граматиком и правописом српског језика. То је нарочито важно у писању, јер је ружно видети реченицу која нема ни почетак ни крај, да јој мало и од средине фали, а да су слогови раздвојени на погрешним местима или да се две речи пишу као једна, а једна као две, да се апостроф ставља на погрешним местима итд. Специјални пример за наше говорно подручје су два писма која не разумеју, а често и не знају у потпуности сви људи. Неки не знају да пишу ћирилицу, неки латиницу. Неки их знају, али измишљају неко своје треће писмо у коме мешају знакове из претходна два. Најгори су они који не знају ни да читају.
Ипак, у највећи очај падам када неко користи комбинацију ошишане латинице и знакова из страних абецеда. Не знам да ли постоји већа накарада у српском језику (који више не личи на српски) од тога. Просто ми се преврће стомак (заиста сам развио физичку одбојност) када видим комбинације xaxa (уместо haha), sx, dzx, tj, y (уместо u) и оног најгорег што је ико могао да пренесе код нас - w! Колико само неозбиљности и непоштовања према језику неко може изразити оваквим начином писања, а гледајући то писмо, из неког разлога осећам да та особа не поштује ни моју личност. Најпогубнији моменат у коришћењу оваквих конструкција био је када су и дебилни момци преузели ове конструкције од својих зиљавих девојчица, да би и они постали кул (толико уличних израза). Ипак, у модерном мушком друштву овакви потези обележавају фегете (срп. педере) и папучиће, тако да момци свесни тога углавном избегавају то. Интересантно је и да слово w може да се користи уместо доброг дела наших сугласника (v, l, j, lj, r...) те је значење прилично тешко схватити ако их има више у једној речи (што је често случај, нпр. wowim te) :@ Најважније од свега је да су практично оформљени покрети који су против увођења таквог начина писања у српски свакодневни говорни језик, али се чини да нас има прилично мало...
У следећој епизоди сазнаћете како се преко телевизије у младе мозгове усађује погрешна представа о граматици на једном интересантном примеру, и како се исправља свест о граматици на другом интересантном примеру.

Мало касним...

За данас сам мислио да ставим друге две песме, али пошто вас нисам увео у тему још увек (јер нисам био у могућности, искрсле су неке друге ствари), оставићу то за следећу недељу... Да, да, знам да вам је жао што их нећете чути (и видети) сада, знам и да вас смара што ћу писати нешто друго... Али то је једноставно нужност.
Да резимирамо. У протеклој недељи доста сам писао о томе како је Београд у ствари лудница. Показаћу да је читав живот овде једна велика џунгла. Сигурно сви већ знате песму Чудна шума (или бар већина вас зна ову песму у извођењу YU групе). С обзиром на моје целонедељно писање о глупостима и гужвама које се свакодневно овде догађају (гле чуда, синоћ опет удес на прилазу Бранковом мосту од Новог Београда, али то је ништа ново), одлучио сам се да ставим управо песму Чудна шума, али не у извођењу Ју групе већ у једној мало другачијој, много интересантнијој али и реалнијој варијанти. Дакле, оваква песма недеље:

Пошто нисам знао шта бих за онакву песму јер их нема баш пуно о џунгли у Београду, одлучио сам се за једну есктра-интелигентно-забавну варијанту. Од Рокера с Мораву можете научити заиста пуно и, чак и ако вам то делује смешно, глупо, болесно или не знам ни ја шта, они су одувек преносили комплетну реалност на своје песме. Наравно, на један изразито и специфично духовит начин, који ови о којима они певају баш у овој песми не могу да схвате. Нажалост, највећи део састава Рокера је већ преминуо, али њихове песме су свакако легендарне и остаје у аманет неком довољно духовитом као они (ако се икада такав роди, мада нема те ствари коју наш домаћи сељак (не мислим погрдно, него баш супротно, управо похвално!!) не може да измисли). Од народних умотворина, па до ових рокерских творевина, без сељака нема ништа. Ево песме која понајвише говори о иновацијама у естради (обратите пажњу да су се на прелазу из прошлог у овај век "народњаци" модернизовали увођењем управо инструмената рок музике), али и још понешто о људима, нарочито овде али и свуда по Србији, а ви сконтајте шта сам хтео да кажем , односно шта су они хтели да кажу :)
Онаква песма недеље:

Не знам да ли ће вам се свидети доња песма, али за горњу сам више забринут... Молим вас да ако вас иритира реповање барем прочитате текст, мада је много интересантније у његовој интерпретацији. Ова доле је песма живота 70% становника Београда, сваког на свој начин =)
Наравоученије: 'Ајмо овце, модерно је оно што вам кажу одозго, радите тако и бићете ин.
проширено наравоученије, за идиоте који га не схватају:
Да сутра Цеца почне да пева блуз (не дај Боже), нема фрке... Сви би слушали блуз, јер би блуз био турбо-фолк. А нико ко заиста слуша блуз не би слушао Цецу, јер се зна шта је блуз а шта је Цеца… Цецо, није да те вређам, ти си овде конкретан пример, а зна се да мислим на 90% некадашњих народњака, са посебним акцентом на Драгану Мирковић која је продала праве народњаке због глупе модернизације па сад њу подједнако не подносим као ни Цецу. ИЗДАЛИ СТЕ ХАРД-КОР! (ти Цецо ниси, тебе никад нисам ни волео :P)

и онда ја певам:
Цео свет наопачке нека се преврне
Ал у село ники живи не мож да ме врне...

Друже команданте

Било је то још док је покојни председник био жив. Мада се не зна тачно где се и када то збило, а нису баш разјашњене ни околности како се то збило, личило је све на неки чудан сплет околности, па чак помало и на време Хитлерове Немачке.
Не знам како сам тада био нешто старији него што сам заиста био, имао сам ту око 15-16 година. Све је деловало страшно логично, мада је, схватићете, заиста нелогично. Стојим на неком платоу, прилично празном. Негде около распоређене клупе, једна широка улица (као писта), паркић, зграде у близини и тако неки чудни детаљи који ће касније бити употребљени, па можда и створени ту баш у том тренутку.
Не знам ни шта сам ту радио, знам да су били у близини неки зидари, радили и пијуцкали пиво, са друге стране на клупама омладина кулира, такође пијући пиво, све су стаклене флаше, оне од пола литра. У то време некако није ни било ове ПЕТ амбалаже, или је се барем ја не сећам.
И онда, стиже аутобус, чује се жамор око мене. Истрчавам са стране буса и чекам. Излази он, главом и брадом (мање брадом, више оном препознатљивом седом фризуром и стасом), друг врховни командант и председник Слободан Милошевић. Како сам истрчао, зауставио сам се негде дијагонално десно од њега док је излазио и стао мирно као на рапорт, али су ми се ноге одсекле. Успео сам само да изговорим нешто као "Друже команданте,..", салутирајући и колена су ми клецнула и пао сам на леђа изгубивши равнотежу. Са мном не знам шта се збило, он се ваљда осмехнуо а онда су притрчала нека 2-3 војника и извели нешто слично као ја, само без падања. Он им је дао вољно а онда је и он отишао, негде у непознатом правцу.
У међувремену сам устао, у ваздуху се осећала невоља и већ сам кренуо да трчим ка једној од зграда. Већ пијани момци са клупа су устали и почели да ломе и да бацају каменице и парчиће бетона, неки људи су им се ваљда супротставили. Некако сам са висине (не знам које, ваљда сам се попео на спрат у згради) видео како оном пистом са почетка јури камион носећи контејнер напред (нека комбинација кипера и виљушкара) право према маси, изузетном брзином. И њега су гађали али му се и склањали са пута. Трчао сам на горе степеницама колико ме ноге носе. Ускоро сам видео како и други беже ка зградама, неко од њих је утрчао и у моју. Трудио сам се да будем нечујан и прескакао степенице, а тај неко ко је био испод мене пар спратова чуо се прилично гласно. Наишао сам на зелена врата са бравом негде на средини (чудна брава, као за сеф) и отворио их, улетео у стан и закључао. Некако понешен свим тим стварима продрао сам се "Партизане..." и схвативши шта сам запевао променио одмах њихов стих у "...мрзимо те..." (неко би ме убио због овога). Видео сам жену која изнутра посматра све то и рекао "Кево извини, али морао сам да уђем, немам где да се склоним"... и нешто на ту фору. Она ме је примила, радила је нешто у кухињи, ваљда месила неко тесто; само је прокоментарисала како би и њена Весна требало да се склони, и питала ме где је. Ја сам рекао да немам појма јер и не знам ко је Весна, али да се надам да ће све бити у реду. Онда ме је она поставила код врата и рекла да добро ослушкујем, да никоме не отварам јер она кад дође прво ће застати код врата, а онда ући. Било је то чудно у овим околностима, али сам прихватио и упамтио тај савет...
Протрчавало је још људи тим степеницама и чула се галама, па се онда стишала. После неког времена неко је застао испред врата, а онда пробао да уђе. Ја сам отворио, она је сва у журби улетела унутра и ја сам поново закључао врата. Загрлила је мајку, али што је још чудније загрлила је и мене иако је не познајем. Била је три-четири године млађа и права је срећа што јој неко није каменицом разнео главу или што је није дохватила народна милиција уколико је била тамо доле.
Углавном ту долази до прекида филма, пробудио сам се... Не знам шта је све ово било, али ми баш личи на детињство. Нисам био довољно стар да се упуштам у такве ствари и увек сам се клонио срања, па тако и у сну. Можда сам испао пичка, можда ће ме неки осуђивати што сам салутирао врховном команданту, али он је био ауторитет (бар се тако чинило у то време). Не знам, ови данашњи нереди су некако неинтересантни... Мада је боље кад их нема. Ипак доста њих који су учествовали тада, осећају потребу да се поново макљају негде по Тргу републике, Булевару револуције и старим добрим бојним пољима града Београда. Навикло се, јбг.

Милион чудних ствари...

Нисам писао, као што се да приметити, већ неко време, али пошто нисам ни обећао да ћу писати, нисам у проблему због тога.

Када људи обраћају пажњу на све што се око њих дешава, добију јако интересантне идеје које лако могу претворити у своју добит (не мислим директно на профит, већ на корист општег типа). Нисам информисан, али читам јуче у "24 сата" како је неки Француз српског порекла однео милионе из банке и негде их сакрио и нестао без трага. Водио је двоструки живот, на посао и с посла ишао бициклом а на другом крају града имао Ферари. Красила га је изузетна интелигенција, један је од оних који знају добро са свима и познају све, а њега нико не познаје довољно добро. И тако је он нестао, и за један дан постао суперхерој свих грађана Француске. Свуда вести и клипови о њему, групе подршке на Фејсу и тако те ствари. Наравно, добро информисани и људи који обраћају пажњу на све што се око њих дешава, створили су одмах машинерију за згртање лове штампањем мајици и сувенира са његовим ликом. Лик је изашао и на насловници Тајма (ако то није монтажа, нисам сигуран) и постао екстра-популаран. Сви га траже, а од њега ни трага ни гласа.

У овој причи не знам ко је бољи сакупљач вуне, да ли он са толиком ловом, или ови што сада продају његов лик. Вероватно су сви на добитку, осим обичних грађана Француске који не схватају да је новац из банке у ствари њихов и да он у ствари није учинио ништа добро за њих. Али, то је њихов проблем :)

Друга ствар је да сам се пре неко вече враћао (као и обично) 84-орком. Не знам какво је време било али је на путу било интересантних запажања. Прво је мурија била на сваком кораку тог дана (то сам приметио). Онда је на Бранковом мосту дошло до чеоног судара два аутомобила (што је могуће једино уколико је један од њих ишао у супротном смеру, што не знам како је извео, посебно на том почетку моста). Вероватно је брзао, проклизао и окренуо се за готово 180 степени па се сударио са аутом иза себе. После тога је у бус ушла девојка са пуловером какав сам први пут у животу видео - пада преко задњице (квалитетан израз за квалитетно место) и баш преко средине тог места има дугмад (и то прилично крупну, као ваљци). Не знам каква је данашња мода, али то је био једини пут у мом животу да сам то видео. Онда сам на станици код РК "Београд" уочио да је табла која стоји испод оне надстрешнице окренута наопако. Неко се и тиме бави... Десило се још чудних ствари у бусу те вечери, али не могу тачно свега да се сетим. Знам само да кад сам изашао уочио сам да сам у мрклом мраку - цело насеље није имало улично светло. У кућу сам ушао тачно у 2000 (или у 1900, нисам сигуран), што је било већ превише случајности за тај дан. Али ето, прогурао се. Осећам да сам нешто важно заборавио...

Открио сам сајт играјмо.се док сам читао вести. Провео сам целу ноћ до 5 ујутро за њиме, а требало је да учим. Данас имам слободан дан па опет треба да учим. Колоквијуми, њих 5, очекују ме овог продуженог викенда и следећег продуженог викенда. Биће густо, нећу пуно писати овде следећих неколико дана.

Има још, слободно читајте. Дужан сам вам песму недеље, причу о једном човеку и још један сан који сам сањао баш пре него што сам устао данас.

06. новембар 2009.

Кодекс понашања у возилима ГСП-а

Овим правилником започињем сагу о ГСП-у, возилима, људима и догађајима у оквиру свакодневних вожњи. Можда би ово требало бити на крају читавог поглавља као закључак, али је ово поглавље неисцрпан извор информација, па се плашим да правилник због тога никада не би ни изашао.
Кодекс понашања у возилима ГСП-а не постоји, али би на основу свакодневног искуства просечан путник са лакоћом могао да га састави.
Како бисте се што пријатније и префињеније осећали у возилима ГСП-а, потребно је придржавати се неких правила. Правила ће бити подељена у групе у зависности од тога када се примењују.
I - ПОНАШАЊЕ НА СТАНИЦИ
  1. Док чекате аутобус (може и трамвај или тролејбус, али ћу убудуће говорити аутобус да би било једноставније, знајте да се примењује на сва возила) на за то предвиђеном месту, уколико сте сами немојте се удаљавати од стајалишта. Велика је вероватноћа да баш у том тренутку нема ко да изађе из буса, те ће вам возач побећи ако не стојите на видљивој локацији.
  2. Уколико сте у познатом друштву, понашајте се као што то обично радите - дозвољена је опуштена конверзација, за парове уобичајени поступци грљења, љубљења и шта већ радите на јавним местима.
  3. Уколико сте у непознатом друштву, трудите се да ни на шта у вези са тим особама не скрене вашу пажњу. Можете их посматрати крајичком ока, али ћете обично врло лако уочити неку ману или нешто што ће вас натерати да им се смејете. Немојте правити од себе будалу.
II - УЛАЗАК У ВОЗИЛО
  1. Чим приметите возило, одмах станите што ближе стајалишту, по могућству негде где процените да ће се наћи врата возила када се оно заустави. Нипошто не пуштајте неког да заузме ваше место, то је круцијално уколико не желите да се нађете у гужви и да не знате ни где сте, ни где су вам руке, ноге, а можда ни где вам је торба. Овим кораком обезбеђујете себи већу вероватноћу да се у возилу нађете на свом омиљеном месту.
  2. Док се возило још увек зауставља, гурајте људе око себе и ако су већ стали испред вас, пробајте да разгрнете гомилу како бисте ви прошли. Они који познају деведесете и време инфлације најбоље знају како се ово изводи јер су стајали у (не)реду за хлеб и тукли се са другима.
  3. Када се заустави, уколико сте погодили место где ће се наћи врата, што пре се попните унутра и заузмите место које вам одговара што је могуће брже. Увек ће се наћи неко паметан да стане или седне баш ту где сте ви хтели, па ћете често морати да тражите алтернативу. Зато је потребно да скенирате возило погледом брже него што то чине професионални играчи америчког фудбала, отприлике у петини секунде.
  4. Ако нисте погодили где су врата, мораћете да се гурате, осим ако нисте нека врста атомског мрава па да упаднете унутра пре свих а да вас нико ни не примети.
III - ВОЖЊА
  1. Ослоните се на своје инстинкте. Уколико сте на правом месту, не дајте људима да вас одгурају, борите се као животиња.
  2. Седите само уколико сте уморни или уколико сте чврсто решени да баш никоме не устанете и имате срце тврђе од камена. Ово се односи на оне који устају старијим особама, оне који немају срца да седе док нека дама стоји и нарочито оне који не могу да гледају како стоје ситна деца. У крајњем случају слободно можете сести када видите да у возилу има више места него путника.
  3. Ако сте од оних који седе и никада не устају, припремите своје нерве на бабе и деде који ће се обавезно ту наћи када ви седнете да вам придикују што сте били бржи и заузели место па они морају да стоје. Пошто сте такви какви сте, слободно не обраћајте пажњу ако почну да вас називају сељачином, некултурним омладинцем и неким другим погрдним именима. Ви путујете за себе, а не за њих, и најбоље знате какве су ваше муке кад сте морали да уђете у возило ГСП-а.
  4. Није препоручљиво да путујете сами из разлога сличним онима које сам навео у првом одељку. Међутим, ако вам се то деси, будите спремни да уочавате разне ситнице које живот значе. Возило ГСП-а је право место за упознавање свакаквих људи. Гледајте да се никоме не смејете, да не обраћате пажњу ако дебела жена поред вас смрди, ако нека бичарка носи уске платнене панталоне које јој се увлаче међу гузове јер носи невидљиве танге испод, ако матори перверзњак који седи тик поред ње буљи у тај призор, ако видите и чујете неког идиота са тарзанком и пирсом на усни како прича којештарије од којих се вама преврће стомак или се питате да ли неко са коефицијентом интелигенције већим од 30 може да помисли тако нешто и многе друге ствари.
  5. Уколико путујете са друштвом, будите што је могуће гласнији и причајте о највећим бесмислицама на смету, како бисте што више омели све остале путнике. Ако вас је више, станите на средину и распоредите се у круг, тако да заузимате што више простора. Правите се да је то сасвим нормално.
  6. Уколико путујете са партнером или партнерком, причајте јој тихо на уво неке перверзије али тако да људи око вас то могу да чују, обавезно се љубите и поватајте на лицу места и то чините константно, а можете и да комбинујете. Нека људи око вас помисле "'Ајде сад се овде пошевите", "Узмите собу" и друге сличне ствари. Нека се осете непријатно и набијте им на нос да немају с ким да се ватају.
  7. Ако сте једва стали у бус, односно стојите тик уз врата и немате где да се попнете, будите спремни да стално излазите и улазите јер ће људи морати да излазе из возила. Будите толерантни и немојте се свађати са људима око таквих ствари, то је одвратно и сви ће вас мрзети.
IV - ПРИПРЕМА ЗА ИЗЛАЗАК
  1. Последњу етапу пута обавезно одстојте у близини врата, што је ближе могуће. Слободно се прогурајте кроз гомилу уз изговор да треба да изађете на следећој станици. Једино можете стати иза некога ако и тај неко излази на истој станици, па га пратити како се он креће ка вратима.
  2. Никако се не држите за шипку која се нађе иза врата када се ова отворе ако стојите на степеницама. То може имати негативне последице као што су ПТС (пост-трауматски синдром) и тешка повреда руке. Можда ћете и полетети када вас врата тресну и ударити главом о шипку ако сте високи. Углавном су последице негативне.
  3. Будите кул са свима јер ово је можда последњи пут да их видите. Мада је већа вероватноћа да стално гледате једне исте људе ако сваког дана путујете.
V - ИЗЛАЗАК ИЗ ВОЗИЛА
  1. Последње, али никако мање важно је излажење из возила. Пазите да вас врата при отварању не тресну по носу или поносу (дешава се свашта).
  2. Обратите пажњу да ако се држите за врата морате да их пустите или да померате руку заједно с њима.
  3. Ако се врата не отварају, слободно их повуците што јаче можете, шутните или шта је већ прикладно у датом тренутку у зависности од механизма отварања. Потрудите се да останете у сећању и да ваш излазак буде упечатљив.
  4. Ако сте много високи обавезно се сагните јер можете треснути главу о горњу ивицу оквира врата, што није нимало пријатно.
  5. Ако волите да ударате тагове, ово је прави тренутак да оставите један на вратима или поред врата са унутрашње стране буса.
  6. Изађите брзо и немојте се нећкати јер се дешавало да неки крену да излазе па им се затворе врата пред носем. Ја сам био очевидац да је возач могао чак и да прекоље човека јер је кренуо главом напред а он му вратима прикљештио врат. Срећа да су врата постављена гумом, могло је бити опасних последица.
  7. Кад изађете на станицу, ако је гужва, поново се гурајте иначе никада је нећете напустити. Људи који ту стоје такође се користе овим кодексом па се неће склонити да ви лепо изађете.
Ето тако, то је отприлике то. Могло се још о томе причати, али ово је оно основно што треба поштовати и што се углавном поштује у возилима ГСП-а. Надаље ћу писати догодовштине из превоза. Мој свакодневни превоз је 84, који вози од Нове Галенике (Земун) до Зеленог венца. Осим тога, чућете и приче из неких других возила, у зависности од тога шта ми се и где десило и да ли је интересантно. О том потом.
Наставите да ме пратите, биће вам интересантно да сазнате неке ствари. :)

05. новембар 2009.

Мафија, мурија, држава, хајдучија...


Колико пута вам се догодило да кренете да изађете из неке просторије и заборавите да угасите светло? Колико вам се само пута десило да се вратите јер сте оставили укључену пеглу, шпорет или неко друго грејно тело? Ето разлога да када излазите из куће искључите комплетни довод струје, како бисте били сигурни да ништа није остало укључено... /ТоМЦаа увек има решења за вас! Позовите одмах и купите овај патент по промотивној цени од само 4900 дин. + пдв + птт + епп + итд.
09001888455 . цена позива 50 дин + 28 дин/мин.
И кренем ти ја тако из своје куће на острву да се мало провозам глисером. Наравно, искористим се својим патентом и искључим струју на целокупном острву. Није то неко велико острво, већ моје лично острво које сам стекао не знам ни ја како, ваљда самим тим што сам доспео у стање у коме ми се то све догодило.
Возим се ја тако глисером и јавља ми неко телефоном који уопште не изгледа као мој Самсунг е250 и каже да сам се нашао на потерници и да ћу бити кривично гоњен. Успут ми јављају да нећу моћи да пређем државну границу и да ће ме зауставити на царини и одвести на "испитивање".
Стигао ја тако глисером (или пре неким телепортом) до своје сестре која за рачунаром посећује своју друштвену мрежу. Да све буде интересантније, тај сајт подсећа на Фејсбук, али је сав црвен за разлику од Фејса који је плав. Испричам ја њој шта се догађа, она каже да је већ чула о свему томе на вестима и да мисли да ми је то сместио онај лик с којим се она дописује. "И сада ћу ја избацити и њега и све пријатеље који су ме преко њега додали", отприлике тако нешто је рекла и кренула да делује кликовима миша.
За то време ја прешао одређени пут (јер су сва тела у стању мировања или равномерно-праволинијског кретања док нека сила не делује на њих да промене то стање) и доспео до излога са телевизорима. На тв-у вести, објављује се потерница за мном. Уђем ја у тржни центар који више личи на кинеску робну кућу на два спрата, а он пун људи. Сви ме примећују и чудно посматрају, па сам подигао руке да виде да ништа не крадем. До првог спрата воде уске степенице и пролазећи њима закачио сам прекидач и на тренутак погасио сва светла и поново их упалио. Сада су апсолутно сви гледали у мене.
Попевши се горе, доспео сам на платформу која има гелендер и подсећа на балкон, а са леве и десне стране испред мене су столови и столице и ту људи испијају своје дринкиће.
Пошто су сви гледали у мене, кренуо сам, онако природно са ограде балкона, да држим говор. Питао сам: "Каква је ово држава кад гони своје грађане на овако суров начин?!" Један старији човек, однекуд ми познат, ратни ветеран, рече да сам ја јако храбар што сам се одважио да говорим против власти. Каже да ми је и отац (био?!) храбар а да сам ја најхрабрији у том друштву... "Најхрабрији? Ето, најхрабрији од вас ме зове најхрабријим", наставио сам. "А мене чека мучење, па и смртна казна, само због тога што сам на свом приватном власништву искључио струју... И каква је ово држава кад само гони и кажњава своје становнике за тако безначајне разлоге, а нема никакво културно уређење?" (или тако нешто у том смислу) "И шта сам ја доживео са својих 19 година? Ништа! (негодовање из масе) Више од пола тог времена провео сам идући у школу и учећи неке бесмислене предмете који ми никада у животу неће требати! (маса се комеша) И каква је ово држава кад само кажњава своје становнике, а није могла ни један добар план и програм да састави?! (ту је већ маса на ногама, сви ме подржавају, одлазим испраћен аплаузима, чекајући казну)
И тако стигох и до куће и на рачунару одмах укуцах youtube.com да потражим снимак свог говора да видим какав сам био. И у том тренутку нешто ме је пренуло из сна, више се не сећам шта...
Било је то 25.10. Заиста сам желео да видим тај клип и кад би он стварно постојао, окачио бих га на Фејс, па и овде. Био би то засигурно један од најгледанијих српских клипова. Ко зна, можда бих имао проблема са Дачићем, можда би ме Б92 називала хулиганом, анархистом или неонацистом... Можда бих завршио као несрећни активисти истог оног СНП1389 којег нисам члан... Све је то релативно.
Али бих баш волео да видим тај говор, да га осетим још једном. Заиста сам био надахнут...

04. новембар 2009.

Промене сачуване


Ево, драги моји и драге моје (како почињем, могу да водим неку емисију на Пинку), може се рећи да сам отприлике постигао оно што сам хтео што се тиче дизајна блога. Ништа компликовано, што је простије могуће, а пронашао сам савршену, максимално прилагодљиву подлогу. Да ли се нови дизајн некоме свиђа или не, у то нећу да улазим. Међутим, ово је још увек (тј. тек сада) тзв. ванила верзија, па ме интересује ваше мишљење о новом, освеженом изгледу. Анкету имате са стране, а гласа се још 13 дана од данас.
Ето, толико сам имао сада да вам кажем. Нећу вам причати како ми је било данас, имам неке теме које разрађујем и до следеће среде биће много тога написано овде, тако да сада не бих да трошим простор. Гласајте и надам се да ћете ми остати верни као што сте и досад били. Хвала на поверењу!

1389 посета...




Слика све говори... А број је симболичан на много начина... А повод је случајан...

НАПОМЕНА: Свако повезивање мене са СНП1389 је потпуно погрешно... Нисам један од њих, а тренутно немам у плану да постанем.

03. новембар 2009.

Када падне први снег...

А (дуго а, као знак негодовања), ове године је мало поранио, ако мене питате. Тек трећи новембар (словенски назив: студени, што би се код нас рекло - хладни), а већ снег. И то добро вејао цео дан. Углавном оне ситне пахуље које ношене јаким ветром боле у додиру са кожом (тј. кожа боли погођена њима). Бар је тако било у Београду.
У 10:20, када сам кренуо ка факсу, још увек је само прскала слаба кишица, мада је ветар био прилично јак. Запрепастио сам се, међутим, када сам негде код поште у Земуну (ја сам, иначе, мало изнад Горњег града) кроз отворена врата приметио да више не пада вода у свом основном облику, него у облику белих куглица. С обзиром на њихово кретање, уочио сам да то не може бити грãд, на шта сам прво помислио (ево момента када долази оно "ШТА?!") већ мора бити снег. Дебело се запрепастио...
Срећа да сам понео капу, јер би иначе била тотална катастрофа кретање по Београду без капе по оваквом времену. Кошава шиба, пахуљице за њом, а ја што ћу али са киме ћу...
Још једна од срећних околности била је што ми је пешачење сведено на минимум, од Зелењака до почетка Кнеза и назад, ако изоставимо пешачење од последње локације до Коларца, које би се могло упоредити са пробојем српске војске кроз Албанију у Првом светском рату.
Онај Београдски зид што стоји тамо на Тргу Републике се прави важан, гађали га грудвама, снег нападао на њега, ветар покушава да га обори, али се, зид ко зид, тврдоглаво држи. Неће да се сруши. Један део (с краја) већ је срушен, али остатак стамено стоји и чека да се отопи са отапањем снега. Сликали смо се данас испред њега, са западне стране, јер је она ишарана графитима :)
А повратак? Осим што је већ скоро пао мрак пре 17:00, пешачење кроз барице по шљапкавој подлози није уопште било пријатно. Ставивши то на страну заједно са свим пахуљама које са кошавом чине смртоносну комбинацију, напоменимо и да је опет био неки удес у Бранковој. Колико сам чуо по изласку из буса (толико ми је дуго требало да сазнам, а удес се десио још пре него што сам ушао у њега) нека три аутомобила су имала ланчани са аутобусом, од чега је један аутомобил буквално слетео (?!) на други и спљескао га. Девојка која је препричавала доживљај гледања свега тога каже да је било страва (у оном позитивном смислу) јер је изгледало као да је ауто паркиран на другом ауту. Не знам да ли је било повређених, вероватно ће бити (или је било) у Хроници, а можда и на Монду или ко зна...
додатак: ФоНет каже да је било 6 аутомобила и један бус ГСП-а. Могу да замислим... И да, повређених није било :)
Због овог инцидента бусеви су изузетно каснили, па сам 84 чекао 20-ак минута. За то време једна за другом наишле су две 707-ице, друга је била дупла, а обе су се дупке напуниле људи на Зеленом венцу. Ево како је изгледала гужва пред првим од та два буса, други је наишао после пар минута (на слици је гужва још у формирању, људи су и на делу тротоара који се на слици не види). Гужве - катастрофалне. У бусу сам се два пута осетио задовољним што чекам бус на првој станици и силазим на последњој, те увек заузмем добро место за стајање (не волим да седим), док се други гурају у гужви... Вечерас се чак и запомагање чуло...
Иначе, цео смер ка Београду преко Бранковог моста био је у потпуности закрчен, вероватно због оног инцидента на улазу, а можда и из још неког разлога.
Ето, такав је Београд под првим снегом. Тотални колапс, могло би се рећи... Као и увек, све службе неспремне, а и људи ненавикнути на лоше процене прогностичара. Све у свему - зачин Ц. =)

Поново ради "Палма"


(дуга драмска пауза док се нисам прибрао да саопштим вест)
Врховни суд је донео одлуку да се програм ТВ Палма поново пусти у етар. То је данас саопштила већина српских медија.


Овако некако је на РТЈ прочитана вест да је умро Тито:


Чему паралела? Направимо резиме шта би ово могло да значи...
Према сећањима која вучем из раног детињства, ТВ Палма је једна од телевизија које су најзаслужније за ширење тзв. турбо-фолк културе у облику дизелаштва, величања материјалног богатства, прљавих радњи како би се дошло до новца, спонзорства и лаких девојака које су ту само да буду лепе, као украс. Наравно, не би се звало турбо-фолк култура да није оне широко-прихваћене музике по којој је ова поткултура и добила име. Подсетимо да је турбо-фолк музика заснована на бржим ритмовима са јаким басом у миксу са продорним звуцима углавном електричних и електронских инструмената, са најчешће преузетим мелодијама из грчке, турске и музике источнијих, углавном муслиманских земаља, прилагођеним нашем тржишту уз обавезу да су текстови једноставни, често и прости, како би се што лакше продрло до мозгова масе. Уз најпознатију паролу овог времена Не може нам нико ништа, која је такође песма из овог времена, народу су се сервирале свакакве будалаштине да би што безболније по државне чиниоце (председника, владу итд.) прошао период свих срања кроз која смо прошли и свих гована која смо појели... Ништа од тога без буђења високог нивоа националне свести са дубоко укорењеним шовинизмом, како би се нашла што већа гомила добровољаца који би на ратиште, у братоубилачки рат за, до јуче, заједничку територију. Жртава - на све стране.
Поред рата, чувена инфлација, санкције, па батинања на демонстрацијама, бомбардовање, све до паљења и рушења Београда - све се то лакше подносило уз "народњаке" (оне што су до јуче били народњаци па су се прилагодили, и оне друге што су као неки денс, а своде се на исто). Шверц, ратни злочини (мада је сам чин рата по мени злочин), продубљеност разлика између богатих и оних који немају ништа (буквално), избеглице, сналажење за литар млека, парче хлеба... Плата којом једва да шибицу можеш да приуштиш, нагли скокови цена у року од пола сата... Све су то углавном оне ствари о којима ја знам само из прича и због чега немам право да судим никоме јер нисам био у току са државном политиком и економијом. (Рођен сам 1990.)
Ко је радио прљаво сада је легализован и држи ланце производње, услуга или трговина... Ко је радио чисто, ако је преживео, сад нема ништа од тога што је радио чисто. Зашто? Јер капитализам на све начине подржава максималну корумпираност, на коју смо већ одавно навикли, и ништа од оних "промена" неће успети из простог разлога што систем тако функционише, не само код нас, него и на западу. Наравно, код њих је корупција легална, организована у облику лобија, па се хвале да корупције код њих нема. Ко више плати - његова је победа... Зар то није корупција?!
Доста о корупцији, тема је повратак ТВ Палма у етар... Шта рећи? Не знам како је и чиме поткрепљена ова одлука, као ни да ли ће убудуће они имати националну фреквенцију (као што су некада имали) или само у оквиру Београда. Што се мене тиче, апсолутно је свеједно, само уколико им је програм квалитетан... Јер, причајући са нешто старијима који су имали прилику да је гледају у та времена, ако и сами нисте неко од њих, можете дознати да је главнина дневног програма била турбо-фолк музика, а главнина ноћног програма јефтини порно-филмови. У преводу - ништа (или још горе од ништа - тотална катастрофа).
С обзиром на то да је Врховни суд донео одлуку да РРА не може забранити рад телевизије, могу само да претпоставим шта ће бити последице ове одлуке. Само могу да верујем да је неке основне услове за рад "нова" ТВ Палма испунила. Зато нећу да прејудицирам ништа, а шта ће се убудуће дешавати не знам. Не знам ни у шта више да верујем... Ипак је ово капиталистичко друштво.

Песме недеље

Најновија секција на блогу биће Песме недеље и представљаће мој недељни избор песама које су се по неком критеријуму издвојиле од осталих. Мењају се на недељу дана, а подељене су у Овакве песме и Онакве песме. Овакве песме су песме које не припадају данашњем тренду турбо-фолка и које су пријемчиве уху. Онакве песме су песме из ове друге бранше, карактеристичног призвука и обично шаљиве конотације или намерно одабране да би се приказао опсег глупости које се могу приказати само једном песмом. Како ће ко схватити песму зависи од њега самог, а на мени ће бити да их категоришем и опишем у тренутку када их објављујем. Такви постови ће, наравно, имати посебну ознаку да би се лакше пронашли. Листа свих песама објављених у рубрици Песме недеље биће на посебном посту, на коме ће бити и линкови до оригиналних постова. Овај пост моћи ћете да отворите из горње линије менија.
Своје коментаре и предлоге за песме недеље можете слати на постовима, или на добро познату адресу tomcaaa@gmail.com, са назнаком "за песму недеље" :) :) Не испуњавам музичке жеље, али ако ми се допадне ваш предлог, са задовољством ћу га објавити. Можете предлагати и овакве и онакве песме, шта год желите. Наравно, пожељно је кратко образложење, да бих разумео ваш предлог на прави начин, иначе немојте бити незадовољни ако буде објављен у погрешном контексту :)
Да бих увео секцију, морам једном да почнем, па сам одабрао управо овај тренутак. За овакву песму ове недеље одабрао сам једну која је обележила почетак једне моје нове ере, не само на блогу него и у животу уопште. То је песма Thunderstruck коју изводи легендарна група AC/DC. Не бих много да гњавим, све о песми можете пронаћи на нету. Нисам један од оних који ову музику слушају годинама, да бих знао шта да кажем. Једноставно волим да чујем тврђи звук, а ова песма ми је посебно значајна јер је, ето, постала повезана са новом прекретницом у мом животу.

Какав ће ово бити контраст... Љубитељ тврђег звука + оно што следи :D
Што се тиче онакве песме недеље, мислим да би најбоље било да узмем неку крајишничку. Сви знате да ја волим крајишничке песме (не знате можда сви, али сада сигурно знате). Зашто? Са собом носе некакав јединствени призвук родног краја и уопштено говорећи најбоље представљају културу прела и посела. То су они скупови на које се некада ишло да би се радило, па су се уз рад, да би брже и лакше био поднет, смишљале и певале песме на лицу места. Прела и посела су традиционални обичај, у који ја нисам нешто посебно упућен, али схватам да је то био готово једини повод за састајање и дружење становника једног или више села. Једна од песама која ми увек навуче осмех на лице је Крајишници где ћемо на прело, нарочито када чујем извођење Боре Дрљаче, који је типични представник ове културе. Мислио сам да ставим једну другу песму, али ова ће бити пун погодак, тако да ћу оставити њу. Исказана кроз шаљиву конотацију, песма сама говори за себе, а заслужила је ово место и тиме што је убројена у народњачке бисере Стефана Јањића (намерно нисам написао турбо-фолк јер ова песма не припада тој категорији). Обавезно обратите пажњу на форму дијалога у којој је песма испевана и на саме речи :) Уживајте!

Естрадни циклус (или циркус)


У складу са својим новим занимањем, решио сам да и вас упућујем у нека своја размишљања, да бисте могли да схватите све моје реакције када се нешто деси. Због чега? Приметио сам (или је боље рећи да ми је скренута пажња) у коментарима на последњи пост уз који је уследила и комплетна промена изгледа блога (тренутно само изгледа и назива, а ускоро следи сређивање ознака тј. категорија) да људи често не разумеју шта сам ког врага хтео да кажем. Према мојим схватањима, то следи из две ствари:
  • стил писања ми је често изувијан, понекад толико да ни сам не разумем шта сам хтео рећи (већи проблем)
  • из чиста мира знам да направим тако чудне креације, јаке и шокантне, које лако доводе до запрепашћења читаоца који ме добро не познаје.
Ова два разлога су најбитнија, вероватно их постоји још, али ово није пост о томе. Суштина је да ћу ја са овом новом променом променити мало и учестаност и теме за писање, да бисте ме боље схватили. Јер, било је периода када је ово место служило углавном за платонику, и тада су са стране стајали линкови до идеја којима сам вођен. Од свега тога остала је само Бесмртна песма, која је више као део моје животне филозофије (и сматрам је заиста поучном).
Да се вратимо на тему. Наслов каже естрадни циклус. Дакле, ово неће бити једини пост о естради, па је ово више теоријско објашњење о чему ће он заправо говорити. Наслов каже и естрадни циркус. О овоме нећу да говорим јер је све апсоштрумфно јасно свима који иоле знају нешто о српској естради и естради уопште.
Започео бих естрадни циклус мојим појмом о естради. Мој појам о естради је да је то све оно што нас окружује, отприлике као материја и енергија, само на мало суженијем, људском нивоу. Прави теоретичари (ваљда социолози, јер се они баве друштвеним феноменима) рекли би да нисам много далеко од истине, али то није довољно прецизна дефиниција. Наравно да ниједна дефиниција није у потпуности тачна, али је дефинитивно истина да је естрада свуда око нас. Што је комуникација између људи лакша и једноставнија (тј. што се лакше преноси на веће раздаљине и масе), то је већа комерцијализација свих друштвених феномена, чиме све постаје естрада.
Дакле о чему ћу, коначно, писати у естрадном циклусу? О свему што има икакве везе са јавним животом овде или у свету, а што је тренутно у жижи мојих неинтересовања (или можда интересовања). Наравно да ћу можда и каснити са овим темама, јер једноставно немам навику да се информишем гледајући talk-show, reality-show и остале show емисије (или краће shows), већ углавном читајући са интернета. Али, већ сам се оградио од недостатка актуелности синтагмом тренутно у жижи мојих (не)интересовања, тако да ми је жао ако неко хоће одавде да се информише... Ово је место искључиво за моје изражавање мишљења и суочавање са вашим.
Доста сам рекао о томе, од следећег поста који буде припадао овом циклусу кренућу да причам о конкретним стварима. Наравно да сам на ову идеју дошао већ у глави смишљајући те следеће постове, али сам морао мало да вас уведем у тему. Биће још оваквих увода, јер кад су корените промене у питању, увек је најбоље кренути од самог почетка. Наравно да оне старе постове нећу брисати, а вероватно је да ће и неки нови бити повезани са старим темама, тако да ћу се позивати на неке од њих као аксиоме. То је то за сада.

02. новембар 2009.

Ништа ми више није важно...

Време је да се напише нешто ново. У OneNote-у, којег тренутно користим за вођење белешки, имам већ два спремна поста, али некако не видим разлог да их сада објавим, посебно не у оваквом расположењу, када већ имам шта да кажем.
Време овде брзо пролази и није ни чудо што се сваким даном нешто мења, а да то ни не приметим. Одавно су почеле да ми сметају неке ствари, неке друге су то престале. Неке ствари сам прерастао, преоријентишем се на неке друге. Још увек растем (психички), и надам се да ћу ускоро стећи све услове да постанем оно што сам ставио у About Me опису на НОВОМ фејсу (www.facebook.com/tomcaa). Овим новом нисам хтео да кажем да имам нови налог, него да се Фејс променио и сада људи смарају са неприхватањем промена и позивима да се приступи групама тима "вратимо стари фејс, нови је срање" итд.
У складу са статусом који сам ставио, написаћу овде кратко објашњење. Ако имаш нешто да ми кажеш, реци ми одмах, смара ме да размишљам о глупостима значи управо оно што пише. Што више посматрам свет око себе, све ми се више чини да ми људи на посредан начин покушавају саопштити неке ствари, али се у конверзацији са мном праве да је све у реду. Поред тога, неки ме једноставно игноришу, што би био мањи проблем да су ме прво упозорили да ће ме игнорисати, барем да знам да не покушавам да их контактирам, јер је то губљење времена.
Пошто своја размишљања подижем на виши ниво колико год то могу (нешто сам зрелији што се тиче свих својих животних ставова, веровали или не), безуспешно се трудим да схватим шта није у реду са осталима. Или можда нешто није у реду са мном? Ко би то могао рећи... Људи једноставно размишљају, насупрот мени, на све нижем нивоу. Постају (а)социјалне амебе и ствари гледају све површније. Интелигентни а паметни људи то знају да искористе, али је тужно гледати 80% својих пријатеља како се губе у неким бесмисленим стварима и предају своје животе бесмисленим акцијама. Можда је бесмислено што ово пишем, чак не знам ни ко ће прочитати (у ствари мислим да знам), али једноставно не могу ово никоме да саопштим лично, јер ће ме гледати или као идиота-будалу-кретена-смарача, или ме уопште неће ни разумети.
И тако... Трудим се да разумем, али што се више ментално уздижем, све ми мање иде од руке... Не знам шта ви мислите о томе, вероватно ћете се сложити са мном, можда неки од вас и неће. Није ни битно. Битно је да ви то сами схватите и почнете да се понашате у складу са новонасталом ситуацијом - или као будале (надам се не), или као корисници. Саветници у овом случају не постоје, јер, штоно рече Стефан у оном интервјуу (последњем што је изашао), добар савет је најбоље проследити даље, али је овде грешка што нема ко да га чује. Што би рекла ова омладина - сви су прсли с мозгом (или што бих рекао ја у нашем моравском стилу - прсли с мозак) :(
Yours sincerely,
Milan Tomić, the Sheep-wool-cutting machine

Blog Archive