30. септембар 2009.

Нисам луд...

...него сам човек. Имам осећања и знате већ те приче све како теку.
Пролази још једна ера у мом животу - ера досађивања. Од сутра ми званично креће факс, мада с обзиром на то да четвртком по распореду немам наставу, кренуће од прекосутра.
У међувремену сам се искористио фантастичном приликом коју ми је пружила некадашња "моја јединствена" (о којој тренутно не пишем) и процуњао мало по некадашњим четовима. Читајући ненаписане књиге схватио сам да су људи стварно осетљиви на неке ствари које су некад биле, само што то вероватно потискују. Није добро то потискивање, ваља некад дати себи одушка, пустити срце да се излупа и сузе да се истеку, те се насмејати и вратити у првобитно стање. Првобитно стање постаће мало лепше и биће вам драго што сте прелистали успомене.
Ове успомене које сам гледао старе су највише годину дана. Да не бележим шта ми се дешава, све бих заборавио. Али ето... Интернет је чудо :)
Драго ми је што је све испало онако како је испало. Другачије није ни могло бити, јер да је могло, погађате - десило би се другачије.
Значило ми је што ми је срце мало жешће залупало после дуго времена. Гледање старих филмова, слушање песама које вас везују за нешто помоћи ће вам да се мало релаксирате. Можда с неким нисте у контакту већ дуже време - успомене су прави повод да га потражите и јавите му се.
Обећај ми да се нећеш уобразити и престати да се дописујеш са мном...

Нећу... Кеве ми... Пошто си неизбрисива ;)

29. септембар 2009.

То је он...

Нећу много да зановетам само из разлога што много времена (поново) нисам био овде... Не знам ни колико је заиста времена прошло, а као што се и може очекивати од мене, тренутно ме мрзи да погледам и нећу ни сазнати пре него што већ објавим овај пост који нећу да поново да мењам само да бих написао који је то временски период.
Тренутно сам код брата и тако ће остати надаље док се нешто не промени. Преселио сам се на Нову Галенику, што је практично Земун. Овде је супер и не бих имао шта много да коментаришем. Атмосфера је... ух... и то је у... атмосфера је супер.


Да наставим тамо где сам стао... Ишао сам данас до физичког где сам нашао човека којег ми је препоручио пријатељ пријатеља мог брата јер му је то пријатељ... Поента приче је да ће ме можда пребацити са физичког на математички, што би било идеално јер бих онда с мало више снаге завршавао паралелно два факултета...
Мислите да је то превелик залогај за мене? Мислим и ја, али морам да се потрудим... Стипендија је у питању.
Нашао сам се данас са другарима (овима који су у БГу)... Закључили су да сам луђи од обојице због неких ствари, реакција и умних реченица које сам изговорио. Шта ћеш, такав сам ти ја.
Рибе кад ме виде у граду кажу то је он...



Не знам шта бих још додао... Сви ме некако воле, много је лепо време... Можда ћу имати мало мање времена да пишем, али то је већ нека друга прича... Имао сам неку реченицу на уму али су ми стигле три поруке одједном и док сам на све одговорио није ми преостало ништа друго него да смислим другу реченицу.
Стварно је лепо овде... И ја сам леп овде :) Право дивно...
Уздравље.

25. септембар 2009.

Нисмо се одавно срели...

...и доста се тога издешавало у међувремену. Морам да признам да сам ових дана (овим данима не називам неки период као што нпр. жене имају оне дане, већ само период за који овде нисам ама баш ништа нашао за сходно да напишем) у почетку био поприлично мртав (поново) због ситуације која се одигравала. Није да у току ових дана нисам размишљао о писању на блогу и немојте мислити да се моје гостовање проредило јер сам заборавио на све вас, па чак и на самог себе, јер то једноставно није истина. То што душмани и пропаганда кажу знате да никад није ни било истина, а вероватно неће ни бити, осим ако душмани постану наши а пропаганда исто постане наша (ко год то били ми).
Да не дужим причу, јуче сам хтео да пишем о прекјучерашњем дану који је оставио поприлично много утисака на мене (чак сам поменуо оцу да је дан био поприлично неуобичајен јер се свашта издешавало, на шта ме је он питао "Како то мислиш?", после чега сам се поново сморио). Међутим, како то обично бива, јучерашњи дан ми је поново био толико испуњен да практично нисам могао стићи ни да укључим рачунало а камо ли да смишљам шта ћу да напишем. Разумећете да ја у ствари све смишљам у тренутку, али после радим преглед, лектуру и остале ствари да би тај текст изгледао лепо.
Кренућемо од прекјуче а завршити на сутра.
Од самог почетка прекјуче није изгледало ништа неуобичајеније од осталих дана (не знам зашто али је ово чудо за куцање текста почело да ми подвлачи неуобичајене речи у српском језику, али се не дам збунити јер знам шта сам хтео да кажем). А онда се издешавала гомила ствари (поново је подвукао) од којих сам вероватно половину заборавио јер нисам забележио, а све то јер сам у мањку времена постао кретен (ко разуме схватиће). Да кренемо редом.
Нека од мојих иностраних пријатеља (требало би да стоји пријатељица али не бих да ме погрешно схватите) који су у мојој мафијашкој породици (поново не бих да ме погрешно схватите, реч је о MW на Фејсу) затражила је да јој пошаљем неки поклон (наравно, у MW, не стварно). У следећих неколико минута ја сам покушавао да је пронађем, што није нимало једноставно на оних 8 страна (колико сам тада имао). Помислио сам како ли је онима који имају по 500 и више "колега" у мафији?! После десетак минута на мејл ми је стигло 26 порука, практично у истој секунди. 26? Позива за пријатељство... Док сам стигао до странице за захтеве тај број се већ учетворостручио. Да не дужим много, наједном су сви пожелели да буду моје колеге :)
Тешко је прихватити све те људе одједном, имајући у виду да све треба да сврстам у посебну групу пријатеља коју сам оформио само због њих. Сада имам још око 500 неодговорених захтева и одговараћу на један по један кад будем имао времена, што ће рећи кроз пола сата. Импресивно, зар не?
Импресивно, да. Уследило је ишчекивање утакмице купа на домаћем терену на којој није било домаће публике. Клуб је малце кажњен јер су Делије малце побрљавиле против Смедерева. Други шок је био што нема директног видео преноса већ само текстуалног. Пратећи текстуални пренос, запањио ме је резултат од 4:1 на крају првог полувремена. Неки ће можда рећи да сам потценио свој клуб, али судећи по претходним играма никако није могло то да се очекује, нарочито без присуства Делија. Као из ината, играли су јуначки, иако је добар део првог тима био на клупи, и догурали до 6:1 на крају. Стаменковић је одбранио два пенала (браво за њега) и одушевљењу нигде краја.
Док смо пратили пренос, играли смо Bejeweled Deluxe јер је то у принципу једина игра коју заједно играмо отац и ја. Требало је да кренемо у офанзиву на подрум, али смо то одложили за сутра (тј. јуче). Морам рећи да је прилично поправио своју игру.
А увече? Како је готово целокупна екипа у Београду, част изузецима, изашли смо само Стеле и ја. Јока је имао неке неодложне послове са Тијаном (побогу, управо је подвукао Тијаном?!) а Пера се удружио са Танићем па смо само нас двојица преостали. Мало је рећи да је било чудно екстра (мрзим изразе екстра и супер, ко их измисли...). Значи (мрзим значи) претресли смо све могуће теме, што би се рекло (мрзим што би се рекло) од Кулина бана и нисам знао да нас двојица можемо толико тога да испричамо. Стеле је убацио неке нове песме, пили смо пиво седећи на клупи и коментарисали о свим пролазницима. Све их знамо јер су сваке вечери на истом месту, као и ми. Прошле су оне две лујке што слушају емо-реп и хтели смо да их легитимишемо у Шмиовом стилу али нису смеле да прођу поново... Онај лик који увек трчи отрчао је пет-шест кругова. Кејци су опет били на свом месту, преко пута нашег (у ствари преко реке, али тако се каже). Продискутовали смо декинтираност, емотивност, друштвене и школске проблеме, проблеме са супротним полом и проблеме са јужним полом... Време је летело споро и чинило се да ће дуго, да ће врло дуго трчати испод свода плава... Мислили смо да је двадесет до два, а тек је прошло једанаест :)
Стигао сам кући и ушао у ве-це... Неко је зазвонио на интерфон који се чује као да је полицијска или не-дај-Боже санитетска сирена. Када сам изашао баба је била на ногама у пиџами, брбљајући нешто са оцом (ово прво о је дуго, звучи као да је изашло из неке серије, не знам ти ни ја које, која има реч село у називу). Дакле... Имамо ми разних врста фамилије. Рецимо да се неко пукао мало јаче, да су га током дана одвезли у болницу... Да је пребачен у Ћуприју а санитетско возило није хтело да врати његову мајку кући... Онда је она дошла таксијем, за који није имала кинте па је звонила код нас да затражи. Код мене пара кол`ко хоћеш, али нисам био доступан, тако да је баба својих последњих 250 динара дала за тај такси, који је, узгред, коштао 300. Ово никоме не причајте.
И после таквог дана миран сан....
Јуче сам цео дан удисао прашину чистећи подрум са старим (није он стар, него тако се каже). Ово је одвратно, али знате већ како је кад из носа излазе црне, смрдљиве и љигаве ствари пуне прашине... Подрум није чишћен вековима. Избацили смо шездесетак стаклених флаша, неку трулу грађу и иструлеле картоне. Све сада изгледа много чистије, али ћемо и данас нешто да дорадимо. Наравно, организам ће се чистити вероватно бар недељу дана.
Синоћ сам имао сличну конверзацију са Јоком, који је произишао (не разговор него Јока) из оне везе са Тијаном од прекјуче. Кад нас је Стеле напустио, обишли смо један велики круг око града, дужећи причу, поново о свему и свачему. Технички сви мислимо исто, само што то ни не знамо.
Стеле сутра ради журку у Фонтани са још три DJа. Дођите да га подржите, улаз је џ. Пушта се електроника, углавном ствари које нисте чули ако не слушате тврђи звук. Хаус, електро, тек, днб и остала сајбер музика... Но крџа ет ол (како то увек и бива у Фонтани)! Почетак - 22.


12. септембар 2009.

Тамо где Сунце излази...

...налази се земља која је по наведеном догађају и добила име... Сунце црвене боје на белој подлози...
Себе зову Нипон, Амери их зову Џпен а ми их зовемо Јапан.

Одавно сам фасциниран њима. Волим их више него већину народа према којима немам никакве предрасуде. Увек су ми били најсимпатичнији од свих азијата. Технолошки напредни, развијени на острвима Ватреног појаса Пацифика, после две атомске бомбе још увек духовно надмоћни. Упростили кинеско предуго писмо на свега 96 знакова подељених у две подједнаке групе, којима све могу да саопште. Фонетски систем тако сличан нашем, али наравно тотално неразумљив, некима и смешан. Наравно, у језику имају сва та збуњујућа правила, а ко добро не конта интонацију тешко се може снаћи у разговору.
Земља части, тачности и високих моралних норми. Земља самураја и нинџи. Земља богате културне традиције. Земља гејши. Земља цртаних филмова. Земља чуда. И лепих девојака. Тамо живе најлепше азијаткиње на свету :) Зашто кажем азијаткиње? Нисам политички некоректан. Кажем тако јер обично оне последње падају на памет данашњем савременом белом човеку када се у контекст ставе речи "лепа" и "жена". Не знам зашто... По мени су изузетне.
Пробао сам да учим језик. Нисам имао баш времена (одабрао сам време када треба да се спремају испити и да се завршава школа). Првих пар дана ми је добро ишло. Запамтио сам представљање. Пар израза за упознавање и изражавање пристојности... И то је било то. Kanji сам почео да учим, прво хирагану наравно, али сам убрзо заборавио на то када сам јапански (нормално) подредио неким другим стварима. Требало је да га учим преко распуста, сада бих већ знао неке основне ствари.
Онда су дошли Нинџа-ратници... Код њих снимани већ 21 годину, код нас све епизоде приказане за пар месеци. Сада их репризирају већ 3. или 4. пут. Са одушевљењем сам их пратио (само први пут). Макото Нагано ме је чак натерао и да почнем да вежбам (лол). Брзо сам напредовао, али чим се једном одвикнеш од вежбања, још ти брже падне форма. Другари из одељења су једно време били прилично запањени мојим "резултатима". Брзо је прошло, као и све... Нагана још увек волим (наравно, као личност, не као мушкарца... нисам од оних обожаватељки што се пале на њега, прим. аут.) и можда бих поново кренуо да вежбам кад бих имао друштво, али око мене нико ништа неће да ради. Велика штета. Изгледа да ми је КГ био здравија околина.
Онда... А да, јапанска музика. Шта друго рећи сем - страва. Наравно, мислим на традиционалну музику, поп-музику не пратим ни код нас толико... Друг ми је набацио један линк за албум Meiko Kaji. За неупућене, она је јапанска глумица и певачица. Ко хоће више упућивања, нека потражи на Google (написао сам како се пише). Изненадило ме је када сам прочитао када је рођена, а још више када сам видео како пева после толико година. Вероватно је Јапанци данас поштују отприлике онако као што наша стара гарда поштује Лепу Лукић, па још мало више. Једино што је Меико по мени увек била лепша од Лепе... Стилови у музици су им дивергентни.
Причао сам како ових дана пратим две ствари - ФТВ и бејзбол на Еуроспорт 2. На ФТВ је ове недеље била (по сто педесет и ко зна колико пута за тих недељу дана) јапанска мода, а овај викенд је посвећен искључиво томе. Морам признати да сам резултатима презадовољан, њихова достигнућа су невероватна. Не мислим на техничка достигнућа него на количину сласти (слаткоће или онога што вам говори да је девојка слатка... шта год то било) и сексепила које су унели у све то... Уз више кућа које фурају тотално различите стилове могло се свашта видети. Најгоре ми је, међутим, било кад је нека европеизирана модна кућа избацила на писту беле (буквално, као креч) девојке са црним устима и очима и огољеним ногама... Искрено речено не знам да ли сам се уплашио или згадио или можда оба... Као бал вампира. Тако је то кад Европу гурате где јој није место.
И тако је мени скоро цела протекла година прошла у знаку Јапана... Можда ће и следеће, ко би га знао. Мени је све то супер. Па да не кваримо неким другим причама које нису за овде.


11. септембар 2009.

Млади истраживачи

...изашли у град, стандардно. Као и увек се окупили, овог пута у прилично комплетном саставу (обично нас је мање). Један од нас, зваћу га вођа истраживача (иако то нема никакве везе са стварним животом, него прикривам идентитет на његову молбу), био је прилично нервозан. Кренули из центра ка пекари на периферији и успут нам се поверавао... Тек - наиђосмо на поприлично велику бубашвабу (нестандардно велику, нисам чак сигуран ни да је стварно била бубашваба или тек неки други тврдокрилац). Познати по томе што воле да играју фудбал бубашвабама на сред улице кренули су да се додају. Онда је шутнута на коловоз и вођа је дошао на идеју да сачекамо и одгледамо кад ће да је прегази неки ауто. Већина у овом случају није имала право гласа јер смо били физички надјачани, а не би било фер да га наљутимо још више :)
Наместио је на једној страни. Гледали смо - један ауто, други... Промашаји. Онда мало подешавања позиције па опет... Прође пар комада... Буба крене да се миче. Он је мало притисне одозго и она стаде :)
Било је још промена положаја.. Много је аутомобила прошло, неки са леве, неки са десне стране, али ниједан да је прегази. Некима је било досадно, некима је било жао бубе... Али зна се ко је главни, а ионако нисмо имали шта да радимо.
Почели смо да се кладимо колико ће још морати да прође пре него што неко пређе преко бубе. Пратећи кретање аутомобила прогнозирали смо да ли ће неки погодити мету.
Ако је пијан, има шансе... Али ако зна да вози - тешко...
И тако даље... Догурали смо до двадесет и већ почели да се питамо да ли смо нормални. Међутим, негде двадесет и други - трећи ауто је прошао и чуло се крц, после чега су нервни завршеци у буби активирани. Мисија је била остварена, а прерачунавши резултат, схватили смо да је вероватноћа да буба онако позиционирана на улици може да буде згажена у нешто више од 4% случајева (тачније 4.55% заокружено на две децимале).
Имамо и видео клип али због ауторских права и наравно инсистирања на анонимности неће бити објављен... Ова прича је овде на инсистирање вође да се објави јер је желео да види како ће то изгледати :) Нисам баш имао инспирације данас, неће се наљутити што је све ово без везе... Обећао сам, а обећања испуњавам ;)


10. септембар 2009.

Гемајзловање распалог времена

Ево 'вако драге моје и драги моји (увек даме имају предност, осим кад их не поменем - тад су ми, некако логично, мужјаци на првоме месту),
Мало бих вам сада разглабао о времену последњег званичног распуста у свом (што ће рећи мом лично) животу. Ако вам је проблем да читате пола стране (надам се да нећу дуже) баљезгарија и других *арија, а ви прескочите то, јер испод има један помалено дужи поетски састав о кривњи. Ако вас и то смара, не кривите мене, сами сте овде дошли. Мада, ако бисте га прочитали, схватили бисте да треба да кривите само мене :)
Да се вратимо на тему. Да изгемајзлујемо ово распало време проведено у претходних пар и нешто више месеци па да идемо да ручкамо и играмо баскет.
Питате се зашто причам у многини? Зато што нас има више... Ту смо: Кристл Клир и Нетскај, један десктоп и један лаптоп рачунар, мој најбољи пријатељ из момачких дана (кревет) и моја баба пред којом ово не бих писао ни да сам још оволики сом као што сам сада... Да не заборавим и онога који куца, дакле мене.
У претходних пар и по месеци десило се нешто фантастично. А десило се и много тога неуобичајеног. Углавном ћу све оне обичне свакодневне ствари оставити по страни јер сам о њима већ све рекао... А и ако нисам, значи нису вредне помена.
Кренимо редом.
Пошто се не сећам којим је редом све ишло, не могу да кренем редом. Дакле, лупаћу како ми шта падне на памет.
Најбитније што ми се десило а да знам да је сигурно било на почетку распуста је да сам коначно завршио средњу и прешао у Параћин. Одселио се из Крагујевца. Нема више смарања са свих страна јер нема више ко да те смара, јел'те... Одселио се и не знам када ћу поново назад у посету. Друга битна ствар је да сам уписао факс... Ушао сам на РаФ без проблема јер су ме стипендирали, игром срећних околосклоности. О трећој битној ствари сам писао ономад (тј. данас ономад), а то је да сам уписао и физику. Тј. нисам још, али у понедељак идем да и то завршим.
Толико о школи. Нећу вам рећи да нисам програмирао ништа цело лето, да сам био у распалом стању као профукњача са штајге и да више не знам ни кол'ко су два и три. Али знато зам колико је 1403... Или 0203... Навикао сам на нови начин читања времена, читам га као четвороцифрени број. И сви су око мене на то навикли јер више не причам нормално.
-Не могу да идем да видим бебицу, не гледа ми се бебица...
-Да видимо малу бебу...
-Ма бежи бре бабо видиш да пишем за моје верне читаоце... Нисам заинтересован.
Да наставим где сам стао. Мада немам појма, наставићу насумично. Пар битних ствари за мене овог лета су и што сам обишао Мару пар пута (од тога је један од тих пар пута био први пут у животу), што сам кренуо да слушам ДнБ као манијак (некад сам га слушао мало мање), што се враћам репу (то ми се ђа, мада немам екипу)... Што сам се цело лето распадао, углавном трезан и од кока-коле (која узгред много више једе организам него вопс и вињак заједно) и што подригујем као стока сваких десет минута. Коме се није згадило нека чита даље, осталима више среће следећи пут.
Не свиђа ми се што сам 5 пута у току 5 недеља ишао до БГа и враћао се, све на по један дан (тј. више нешто као пола дана). Не свиђа ми се што је карта у Морави поскупела, али јбг, такав је живот.
Не свиђа ми се што жене око мене дрмају климакс-уређаји, неке и много пре времена... Ваљда ова ситуација. Овог лета била је актуелна СЕКА... Следећег се надам да ће бити актуелан Синдикат или бар Чорба, пошто не волим ове нове труле народњаке.
Сви су се продали, па сам се продао и ја. Купили су ме за две-три лажи... Навукао сам се, и то жешће... нМнт фор лајф :)
Десило се још доста тога... Било је пар добрих журеза, ниједна на Сењаку. Риба није било, осим класике која није вукла ничему па нисам ни гурао... Бацање сам мало запоставио, не знам због чега, овог лета сам почео да се бринем за своје здравље. Ментално.
Лето ми је обележио Фешн ти ви, Фешн селекшн, Јапанке (не папуче) и многи би рекли да сам постао педерчина... То је глупо, само нисам могао да нађем Спајс кад ми је требао. Нет ми је жасу, а немам више ни меморије.
Једно време сам се ложио на звезде (не популарне особе него небеска тела). Ложио сам се и да сам неки пилот. Онда сам престао да летим јер ме Цесна сморила а за нешто компликованије сам глуп и спор... Или само лењ.
И тако... Распаст полако пролази и опет ништа. Са проласком распаста распасмо се и ми. Нема оне дружине да делимо ужине...
Има и једна сељачка безобразна еротска верзија коју сам управо смислио... Наљутиће се цео женски род на мене, али шта сад... Нећу ни да кажем, записаћу негде.
То је то...
Нема оне с клитом да је лупкам китом... :P

Странчева прича

За све сам крив. Признајем.
И данас, и јуче, и увек... Крив сам.
И за оно што ће сутра бити, и за оно што ће бити за десет година.
Крив сам за све што се дешава.
Окривите ме и осудите. Немојте имати сажаљења.
Овакви се кривци не пуштају на слободу.
Никада им не дају да слободно мисле, слободно пишу и говоре.
Не дају им да се слободно понашају, већ морају живети у стегама учмалог и устаљеног лажног морала свакодневнице.
Морају живети дволично иако то не желе јер ће иначе бити још више криви.
Ко је једном окривљен, нема му више слободе.
Одједном постаје главни кривац за сваку следећу туђу грешку.
Одједном му због једне једине ситнице цео свет окрећу наглавачке.
И желе да га униште. И желе да га понизе.
И желе да му наметну признање за све друге кривице о којима понекад ништа није ни чуо.
И кривице за оно што се још увек није догодило, али претпостављају да ће се десити.
А десиће се баш његовом кривицом.

И зато сам крив.
Разапните ме на стуб срама, спалите ме на ломачи.
Биће то мање болно него посматрати вас како са задовољством намећете једни другима туђе кривице.
А када ме једном будете спалили, славите. Још један кривац је нестао са лица земље.
Сутра се нећете сећати ни за шта је крив, ни због чега сте га спалили.
Али нећете жалити. Једноставно, ако је спаљен, морало је тако бити.
Нико није кривац без кривице.
Нико од нас није невино осуђен.
Свако је направио једну грешку због које ни највећу звер не бисте убили.
И од те грешке таложењем туђих бесмислених речи настала је кривица за какву би тешко било окривити и цело човечанство.
Зато је лакше све пребацити на једног.

Крив сам и нећу се жалити ако ми још неку кривицу набаците.
Камен на срцу све је тежи, али ћу веровати да ће пасти.
А пашће онда када не буде имао шта да притиска.

Нека ваши оштри погледи и грубе речи наваљују на мене.
Нека нико од вас не види суштину. Или ако је види, нека се прави да је слеп.
Ко је много видео, највише је страдао.
Ко ово буде видео, први ће страдати.

Кривите ме. Кривите ме и за њих. Кривите ме и за себе.
Све своје кривице свалите на мене.
Бићу слободан као птица када ме једном са том гомилом кривица пустите да одем.
Или ми дате да попијем отров.
Протерајте ме са ове планете. Нестаћу као голубије перо које се одвојило у лету.
Неће ме бити и вама ће преостати само једно - да пронађете новог кривца.

Сетите се, биће то један од вас.
Али не бојте се, и сами ћете на крају видети како је лепо преузети све кривице на свету.
Како је лепо отићи и не вратити се више.
И онда ћете кренути да кривите себе.
Људи ће изазвати самоуништење борећи се за то ко је крив.
А кривца, опет, неће бити.

Нека будем последњи кривац.
Окривите ме, осудите, разапните на стуб срама, спалите на ломачи, дајте ми отров.
Гледаћу вас одозго и смејати се.
Знаћу да нисам крив.

Повратак...

Ево мене опет, благо мени опет ја!
Схватате шта хоћу да кажем? Није ме било, не памтим од када...
Сад ћу да вам кажем шта се догодило. Да вам кажем? 'Ајде...
Отишао ја тада, то је било онда, када - погледајте датум јер се не сећам. Последњи пост овде беше Повод за провод, што је иначе назив једне емисије која иде на регионалној приватној телевизији коју нећу да рекламирам јер за то немам ама баш никаквог разлога.
Откада сам отишао, много сам пута пожелео да напишем нешто овде. Кад оно - међутим.
Устао сам рано. Једном, други пут, трећи пут. И шта? Уморио се... Нешто опет није у реду са мном. Не знам ни шта сам хтео да кажем.
Добро, да пробамо поново. Узео да конкуришем за други рок на физичком факултету. То је оно што је старо а ипак је ново за вас. Конкурисао, морао да идем тамо да подносим документацију. Прво до РАФ-а да узмем дипломе, па у општину да их оверим. А тамо - траже две копије. Ја отишао до копирнице и узеше ми 60 динара за 5 копија. Одавно ништа нисам копирао :)
Вратио се и оверио то. Трајала је овера добра 3-4 минута. Дођем кући и сав срећан - 'ајд' да напишем како сам срећан. Али ми је глупо да напишем како сам срећан јер се пре сваког блоговања прво накачим да видим шта има ново, и сви су нешто сморени. Добро, хајде нећу, неки други пут.
Онда отишао у БГ да предам копије. Вратио се... Јачи него икад (не као Миле Китић него као Синдикат). Не знам шта се још издешавало у међувремену. Много тога. Да вас не давим, после недељу дана био је и пријемни. То је било 7. септембра. Да не заборавим да сам у БГ ишао да предам документа првог септембра, тј. на свој рођендан. О том потом.
Дођем тамо, нигде никог нема. Очито сам стигао или прекасно или прерано. Испоставила се друга ситуација јер нисам довољни срећник па да будем први, што би Дударим рекао (иначе много опак лик). Врло добро (-Служимо народу!). Било је већ време да се полаже. Ушао унутра и дали су ми неки тест испод мог интелектуалног нивоа, што би рекао онај професор из оне школе у Параћину (ваљда се Ћира зове). Па да не бих испао много глуп или много паметан да га предам кроз 5 минута, реко' 'ајд као мало ћу да се мучим. Пишем, пишем, пишем, а сваки задатак у један ред стаје. Нисам ни две странице честито попунио. Онда сам проверио сва решења. Онда сам нацртао нешто, у међувремену већ су неки почели да излазе... Били су паметнији од мене, ћелави и носили су шнале (на опасачу). Нисам хтео да подижем колегиницу десно од мене, а седео сам до зида... Мислио сам можда ће завршити па да се и она дигне и лепо да идемо ко људи... Међутим, она се нешто мучи. Нисам смео да јој помогнем, мислила би да сам шовинистичка свиња. Па сам решио да и ја устанем... Кроз 48 минута од почетка теста већ сам разговарао са сестром телефоном.
Испит сам положио, али пошто сам, јел'те, у школи имао 38 и кусур бодова од могућих 40, наравно, на листи сам други :)
Ево, данас дошао да почнем да пишем. Писаћу можда још два поста, све то данас... А ви само читајте...
Слова, слова, слова, слова, слова, слова, слова - Школа!
Срећан вам полазак у школу. Ви који не идете - срећан вам останак.
Ае па тако...


Blog Archive