10. август 2009.

Повод за провод...

Ово је прича из учмале свакодневнице једног малог града, тачније његова 4 становника. А ја сам један од њих... (Синан)

Извињавам се што стално цитирам ове народњаке, некако су ми у глави кад год треба да се каже нешто :) Лепо каже Стефан:
Постајеш све чуднији...
То је све због drum'n'bass-a и других дрога којима се товим да бих заборавио на стварност.
Драги моји (опет прозивка), молим вас да ме не осуђујете. Нисам ја крив што сам рођен на погрешном месту у погрешно време и што сам погрешно васпитан па погрешно вас питам: Где су она времена у којима смо сви били срећни, а у којима се никада нисмо нашли? Наравно, мислим на времена која нисмо доживели.
Питам вас, а и себе, чиме бих се дрогирао да није музике и неба? Питам вас јер ја на то питање не знам одговор. Можда бих био наркоман, можда бих био грандоман, можда бих био на печуркама или на бобицама... Можда бих само седео испред драгстора (да, испред продавнице дрога) и пио пиво по цео дан...
Да ми није клупице, где бих сео да се одморим? Да није средњошколског центра, кеја и Борца, где бих могао да гледам у исто оно небо и да слушам исту ону музику? Али да, претпоставио сам и да нема неба ни музике... Шта бих уопште тражио ту? Сигурно не бих играо фудбал...
Можда бих био Рушка Јакић, Божен, Наташа Кандић... Можда бих сетовао квази трендове као Луна Лу или Снежана Дакић... Можда бих био Шапке или онај што муче, помози ми рећи... Мада пре да бих био Душко Дугоушко. Не, нисам ја неустрашив као он... Ја сам више Дача.
Ето, гледао бих цртаће и смејао се по цео дан... Какве забаве! Боље и то него да идем у галамљиви "диско"-клуб који се отворио 10 година после диско-ере и у који никада није ни примирисао диско... Можда денс, чувене веселе деведесете, хард-кор народњаци и те ствари...
Како да нађем девојку када не могу да нађем неку која користи исте опијате? Како сад ја да слушам д'н'б и гледам у небо а она да ђуска уз крџу и гледа у шанк? Како да јој опростим што је била с пола града? Или како да опростим себи што ја нисам у тих пола града, који такође слушају исту крџу и гледају у њену позадину коментаришући и смешкајући се. И не само њену, него сваку која прође поред њих...
Одрастао сам деведесетих и немојте да вас чуди што цитирам народњаке, њихов сам вршњак... Али ове данас?! Плаче ми се али не смем... (Кеба)
Замишљали смо синоћ идеалну нову годину...
Драм-ен-бејз, хип-хоп, реге
секс, гудра, Прти Бее Гее
Нека хавајска варијанта, тропико, коктели, латино музика... Факин' лудница (Извин'те ме што псујем (Балашевић)). Не бих се боље провео у животу. Постоје разне варијанте, али то је практично неизводљиво (бар за тренутне услове). Биће то одмор из снова... Једном, када одлете птице.
Ко не машта не може бити човек... Таквих је све више, нажалост.

08. август 2009.

700

Није то нешто посебно, али ипак... Случајно сам читајући коментаре, поглед ми је пао на бројач са стране... А бројач каже?
Наишао сам на позамашну округлу цифру, прилично неочекивану за моје прилике... И то ми се свиђа, па сам решио да поделим са вама. Треба да будете поносни јер сте томе допринели ;)

Ко сам ја?

Сви мисле да су Марсовци зелени, а у ствари су металик, розе и дебели...
(увау, открио сам blockquote, ROFLMAO)

Често ми се дешава да се запитам горе наведено питање. И то најчешће у оним тренуцима када ме неко погрешно протумачи. Ја мислим да нисам дволичан - ја сам више од тога. Ја сам столичан :) (што не значи да неко треба да ми седне на главу).
Па и ви сте сигурно размишљали на исту тему (овога пута нећу да улазим у то да ли сте размишљали о себи или о мени, то сачувајте за себе). Тих својих стотинак страна показујем у зависности од друштва у коме се налазим. Често навучем одбрамбени штит из једноставног разлога - никада не знаш да ли ће неко нешто што си ти рекао, урадио (понекад и помислио) употребити то на најружнији могући начин против тебе. Нажалост, али такви су данашњи људи.
Пролазећи кроз ову школу (а многе сам завршио), научио сам да често будем суздржан (или уздржан, шта год). Међутим, то не сме да вам прелази у навику, јер на послетку немате никакво мишљење ни о чему што се дешава око вас. И то сам научио, па сада мало више размишљам о стварима. Ипак, добар део сачувам за себе.
Оно што волим да поделим са другима већ сте могли да прочитате овде. Приметићете и да у неким постовима (нарочито онима који садрже реч "филозофија") нисте баш разумели конкретно шта сам хтео рећи (можда неки и јесу, али то је друга прича). Понекад их ни ја не разумем. То је вероватно због тога што ми нешто (можда савест) није дозволило да напишем све оно што мислим јер, не дај Боже, неко то може искористити против мене. Некада је ипак добро писати.
Стефан ће ме можда замрзети, али ништа зато... Ја ипак мислим да он ово разуме. Мислим да треба бити добар са што више људи, јер никада не знаш да ли ти неко у животу може затребати. Ипак, не треба по сваку цену газити понос (понос?! каква тешка, па и грешна реч). Када неко претера, треба га упозорити на то. Ако настави да претерује, прекид контакта је неизбежан. Па макар и по цену будућег успеха (тј. неуспеха).
На крају, боље један пријатељ него стотине непријатеља. Боље један прави него двеста лажних. У невољи сам пријатељ, али ако ме после те невоље неко изневери, више него једанпут, запитам се... Ко сам ја? Ко су они?
Мислите о томе... (Pall mall)


07. август 2009.

Први пут какав се само пожелети може

Тог дана сам устао више од сата пре времена које је било означено на аларму у телефону. Био сам видно узбуђен због онога што ме очекује, па иако сам легао готово у 3, нисам спавао дуже од 4 сата. Када сам устао, прво сам искључио аларм да не би звонио касније, а онда се уверио да сви још увек спавају. Тако сам могао бити сигуран да ћу неометано моћи да се увучем у купатило и кренем да се сређујем... Први пут није мала ствар!
Шта сам радио у купатилу не би требало да вас занима, па ћу само рећи да сам се истуширао, обријао, намирисао и средио фризуру, таман на време јер је мајка устала и требало је да крене да се спрема за посао. Кад је изашла рекла ми је да није требало да улазим пре ње јер је већ каснила, али шта да радим :) Неке ствари једноставно имају приоритет.
Доручковао сам релативно рано у односу на навике али је интересантно да сам био гладан (што је за мене реткост). Пошто сам добио позив да је све спремно, спаковао сам пар најпотребнијих ствари (тренерку ако захладни и флашицу са водом) и кренуо на место састанка. Када смо се нашли, упознао сам посаду и заједно смо отпочели вожњу. Све је било спремно за мој први пут.
Никада до тада нисам ишао на састанке на невиђено, али је ово први пут, па нека је и двоструки. Њене слике су говориле милионе речи, тако да је јасно зашто сам био узбуђен.
Далеко је Београд... У вожњи је била добра музика и у опуштеној атмосфери свакодневне конверзације и моје нестрпљење је заборављено. Када се возиш ауто-путем у брзом ауту, време јако брзо пролети.
Стигли смо и прво сели код ортака да се одморимо, а затим пошли пешице на место састанка, да утврдимо да је све у реду. Успут су ме зезали јер ми је први пут, али једном и то мора проћи :) Локација је утврђена, као и режим превоза за то вече. Вратили смо се и ручали. Врућа супа и завидно припремљена мусака коју је спремио отац другара код којих смо смештени вратили су енергију у тело. Било је време да се мало одморим јер ме је увече очекивало - већ знате шта :)
Планирано је да се крене око 2 сата раније, како бих се уходао и одомаћио, међутим - као из ината - почела је да лије кишурина. Нисам могао да поднесем оно што се чуло и видело кроз прозоре... Међутим, пошто киша никако није престајала, одлучили смо да кренемо заједно по киши па шта нам Бог да. На срећу, станица је била преко пута неких 50-ак метара и врло брзо је наишао превоз. Мислили смо да идемо трамвајем, али је бус раније наишао, а после 2-3 минута испоставило се да је то била добра идеја јер се трамвај покварио...
Пошто смо стигли на место састанка и киша је полако престајала да пада... И коначно упутили смо се ка њој... Обезбеђење није правило проблеме, а ни гужве још није било (сат и по пре почетка представе) али није било празно. По проласку обезбеђења више није било препрека и примила ме је.
Људи су постајали нестрпљиви, киша је час падала - час престајала, нека музика је стално ишла. Присутни, укључујући и мене, знали су добро све те песме, неки су певали гласно, неки певушили. И дошло је време.
После свих нас, примила је и љуте непријатеље - Динамо из Тбилисија... Моја Маракана. После првог звиждука, спремна кореографија нас на северу и урлање из све снаге. За ово сам се спремао целог живота... Коначно сам ту!
Публика је твоја најлуђа на свету, нико Звездо нема то што имаш ти...
Једна за другом низале су се песме. Неки су слабо пратили, једног момента смо остали и без вође тако да смо двадесетак минута (сектори 5, 6 и 7) морали да пратимо вође из суседних делова. Видело се да неки нису баш навежбани.
Нисам престајао од почетка до самог краја... Наша песма их је носила до 5:2 и последњих 20 минута били су најлуђих 20 минута у мом животу. Никада је нећу оставити.
Лудовали смо док смо се враћали пут Параћина. Прошли смо кроз центар певајући песме вољеног тима. Откад сам се родио чекао сам на овај тренутак. И могу само рећи да је био прави.

Једино ме интересује шта сте ви мислили док сте читали првих неколико пасуса? :)

Blog Archive